Српкиња

Dragi moji sa ,
nisam u ne znanju ovaj roman ili novelu kako hocete postavila na PDF Istorija a ne na PDF Knjizevnost.
Ovde spisateljica iznosi niz istorijskih cinjenica iz skorije nam proslosti.To je razlog,a zna se Srpkinja je samo JEDNOM


Српкиња

Из дубоког размишљања прену је писак сирене. Био је то знак да воз улази у станицу. Сачекавши да стане, она узе своју путну торбу и букет свежег цвећа и узбуђено крену ка вратима. Још стојећи код довратка стаде осматрати све докле јој је поглед допирао.

Да ли је све изгледало исто или је само гледала, као ономад, погледом с леђа, није могла себи да објасни. Ипак, једно је било извесно: осећај приликом повратка био је другачији.

Сишавши на земљу, она се саже и узе у руку груменчић земље. Проваљавши га мало кроз прсте, принесе га лицу, затвори очи и омириса га. Тог часа у њеним мислима почеше да се, једна за другом, смењују слике, од којих уздрхта целим својим бићем.

Сва сећања, над којима је као тамничар стражила до те секунде, не дајући да ико стран и туђ за њих дозна, најзад су дочекала слободу. И полетела су, претичући је кораком, и она, и сама осетивши лакоћу, обриса сузе с крајичка ока и пође за њима.

На станици је нико није чекао. Тако је хтела. Али не беше никог ни да уђе у воз, који је, по обичају, каснио и кад је журио.

Са отправником возова се учтиво поздравила. Није га познавала иако је био старији човек. По држању, видело се да припада генерацији отправника из времена кад су железничке станице подсећале на кошнице. Иако је сад била туга видети на шта се овај вид саобраћаја свео, то ипак тог човека као да није дотицало. Он је свој посао и даље обављао прописно, не каљајући служби част.

Већ сам тај призор је на њу деловао готово нестварно. У граду, где је још и било возова и каквог-таквог промета, то не би ни приметила. Али овде – овде је било, њој бар, ванвременски. Из неког разлога, то као да је ободри, и сумње, које је понела са собом, за тренутак гурну у страну. Затим поравна одећу и крену добро познатом стазом.

Присетила се дана одласка. Није желела да оде, али је била дете да би могла о томе да одлучује. Док је, плачући, покушавала да се отме из руку родитеља, често се за собом освртала, настојећи да упамти што више за дан кад се буде вратила.

Над том мишљу се благо осмехну. То су била дечја маштања за која нико није веровао да ће се обистинити. Чак је и сама све више предавала забораву те урамљене погледе и обећања. Али ево, ипак се дешава!

Кад јој је брат рекао да јој је нашао посао у струци, већ само то је било равно чуду. Али кад је поменуо место - занемела је! Наравно, питао ју је да ли се слаже да дође овде и да ради, али и да мора што пре да се изјасни. Међутим, иако је очекивао да ће бар мало да размисли о свему, преко њених уста је, ни сама не знајући како, прелетело: „Да!“

Њен корак се за тренутак успори. Тај осећај, који ју је покренуо на пристанак, још је титрао у њој. У трену је усталасао све њене животне сокове и личио је на позив који није могла себи да објасни, а који је, нарочито последњу годину, био тако снажно дозивајући. Покушавала је себи да растумачи како је то све морао бити плод њене уобразиље услед губитка мајке, са којом је, после преране очеве смрти, остала да живи заједно са братом. Њих троје, са оно мало очеве пензије, довијали су се како су могли и умели да се прехране и ишколују.

Она је, по узору на родитеље, завршила педагошку, а брат војну академију. За њу посла није било, па је уз мајку почела да привређује најпре шићем, а после и другим ручним радовима. Временом се извештила толико да је и мајку засенила, а то је наишло на разумевање купаца па се од свега развио и посао. Многе радње су са нескривеним задовољством пристајале да узимају њихову робу, а са напретком технологије и све учесталијом употребом рачунара посао се раширио и даље од града у коме су живели.

Летња сукња коју је имала на себи такође је долазила из кућне радионице. Шиле су одела и брату, али не често. Он је, већ по завршетку школе, нашао посао при војсци, а недуго затим се и оженио дивном девојком из честите, верујуће куће. Наравно, млади брачни пар је прешао у нови, већи стан, а она је остала са мајком.

Иако је и сама, попут свих девојака, размишљала о удаји, ни са једним од градских удварача, који су јој прилазили, није видела себе.

Мајка јој је често знала рећи да није добро што их толико загледа и замера. На све то она јој је одговарала:

- Али, мајко, нема ту материјала...!

- Каквог материјала...?! – чудила се жена.

- Јој, не разумеш ти то...!

- Јест`, као да ја нисам била млада. Али ово данас је скроз полудело! Бира, бира, и шта? Упамти! Не каже народ узалуд: пробирач нађе себи отирач. Теби је двадесет и пет година; кад мислиш децу на пут извести?

- Шта да радим, кад су сви некако... како да кажем... килави. Њихове руке су скоро женске, не знам да ли умеју и сијалицу заврнути. То некако није... здраво.

- Научиће! – мајка се није предавала.

- Кад? Тата није чекао да сазри па да учи, већ се, одрастајући, само извештио у ономе што је као наук одмалена примио.

- Друго је то време било...

- Вараш се, мајко. Увек је време исто, различито се само људи понашају и искривљују га. Ако мушкарац не зна шта ће са рукама, онда их упосли којечиме. Тада не само да он престаје да личи на мушко, већ и породица стоји на климавим ногама: жена нема заштитника, деца хранитеља. А да би жена могла да воли женски...

- Мушкарац мора да је воли мушки – доврши мајка познату Дучићеву мисао.

- У животу мора да постоји страст за животом – настављала је, непомирљиво и са жаром бранећи оно што је сазревало у њеној девојачкој души. – Спремност на жртву ради постизања већих циљева, идеала. Све мање од тога пролазно је. И не стане у десетерац...

- Хм, видим ја да ће кривња најпосле пасти на твог оца и мене, као и кукавно Српство, због силнога епског попевања... – примети мајка на граници озбиљности.

На све то она додаде коментар у управо надошлом десетерцу:



- Руке има, посла се не стиди,

све што ради ко злато да сија,

а за мегдан топуз му не треба

нит` се плаши бранит` част и веру,

сваком зверу вратит` требовање.

Ал` кад руком верној љуби приђе,

додир његов на нежност мирише -

милује је као стручак цвећа,

и на груди јуначке привија...



Ту јој се усне поново извише у осмех. На трен се осврну, уплашивши се да је неко не гледа, али не спази никог.

Улица којом је ишла водила је ка гробљу. Иако се школски распуст ближио крају, лето се још није предавало. Било је још јутро, али сунце је већ било упекло и на гробљу. Ако је неко и мислио доћи, учинио је то раније или ће посету обавити касније.

Она се по том питању није премишљала: најпре обићи гроб преминулих родитеља -  за њу је била најисправнија одлука, без обзира на време. А како је то хтела да учини сама, не оптерећујући никог, то и није тражила да је неко на станици чека. Чак ни пријатељица, код које ће становати. Јавила јој је дан кад долази, али не и време.

Стигавши до улазне капије, прекрсти се, и лаганим кораком, са дубоким осећајем страхопоштовања према упокојенима, продужи ка гробу оца и мајке.

Ускоро се заустави пред скромним спомеником који су она и брат подигли, онако како и приличи хришћанима. На земљи није било ниједне травке. Бригу о томе водила је њена пријатељица са породицом.

Поново се прекрстивши, приђе крсту и целива га. Затим потражи вазу, а из ташне извади флашицу са водом коју насу у њу. Полажући је до надгробне плоче, пазила је да ваза и цвеће у њој стоје на средини између уклесаних имена Филипа и Вишње.

Кад се у то уверила, рече:

- Ето нас поново скупа! Па да видимо куда ли ће нас одвести ова епика, која се очигледно нимало случајно пројави кроз ваша имена. Не може бити да је све оно ваше успављивање брата и мене песмама Филипа Вишњића било тек онако – игре ради. Братовљево се знало - он оде у војнике, али видећемо каква је мени служба допала.

У том часу као да утихну сва њена туга, која се незвано уселила у њено срце одмах по мајчином уснућу. Овде је имала осећај као да су родитељи ту, поред ње, стварнији него кад их је могла додирнути.

Наравно, након смрти мајке, брат није дозволио да сестра остане сама у стану и, у договору са женом, позвали су је да живи код њих. Она се најпре томе противила, јер је ту било и двоје мале деце, али брачни пар није хтео ни да чује за њене изговоре.

Коначну одлуку о пресељењу је преломила након што јој је снајка рекла:

- Ако већ неко треба да буде у близини деце, зар није најбоље да то буде учитељица?

И заплакавши се, пристаде, грлећи је.

Посветила се деци у потпуности, учећи њих и учећи се послу. Били су то њени први ђаци. Но без обзира колико дан, услед разних лекција, био тежак, вечери су увек биле посебно доба: кад сви послови утихну, жамор и врева згасну, а све ствари почну искричити звезданим сјајем, тишину чудесности ноћи бојио је српски епски десетерац.

Као што су њихови родитељи одржавали живим корен традиције у њима, тако су и они наставили то да чине са својим потомством.

Док су се деца упознавала са српским јунацима, племством, чојством, витештвом и јунаштвом, те свим оним племенитим што мудрост народне душе тражи да испоје, осећала је сву дубину свога позива, нарочито видећи како се наука прима. И то је била једна од важних ставки кад је, без премишљања, пристала на братовљев пословни предлог.

Снајки је њен одлазак тешко пао. Али тако благородној души, која се ретко и роди и нађе, није пало на памет да је одвраћа, ма колико била у искушењу. Као да је и сама осећала нешто што је надвисивало њено поимање, због чега примети, испраћајући је на вратима:

- Недостајаћеш ми сваког дана. Као сестра си ми рођена. Ипак, моје мисли и молитве биће уз тебе, а Бог да благослови твој пут.

Несвесно обгрливши рамена, присети се срдачног снајкиног загрљаја. Зачудо, стојећи крај гроба, где се могло плакати без скривања, није пустила ниједну сузу. Овде је то све изгледало другачије, топлије и – некако радосније. Оне најјаче сузе је обрисала на братовљевом рамену, док се са њим поздрављала на перону.

- Не брини, виђаћемо се често. Сви ме послови воде у стари крај. Чак ћу ти и досађивати – тешио ју је, смешећи се.

- Виђаћемо се – понови и сама гласно, загледана у имена на плочи. А сад благословите, оче и мајко!

И још једном целивавши крст, подиже своју торбу и  - пође.



Аутор: Јелена Јергић

Српкиња (2)
Кад је излазила са гробља, на капији ју је дочекао познати глас.

- Већ сам долазила. Нисам могла да седим и гризем нокте од нестрпљења.

Била је то Милица, њена пријатељица из села. Обрадовавши се једна другој, срдачно се изгрлише и изљубише.

- Никад она не слуша, већ само тера по своме. Рекла сам ти да не долазиш, јер сам хтела мало да прошетам и подсетим се.

- То је сад нови стари крај. Треба ти водич - добацивала је Милица, узимајући из њене руке торбу. – Довезао ме је муж, па ћемо њему дати пртљаг, а нас две можемо наставити пешака.

Она тек сада примети ауто са стране и, смешећи се, крене да се поздрави са човеком.

- Где си ти, Анђелче?! – смејао се док јој је прилазио.

И држећи је за руку, шеретски је одмери, па се обрати Милици:

- Жено, имаћемо ми наваздан посла кад се по селу прочује каква нам је лепотица у кући!

- Немој, молим те, Ненаде, почињати опет о удаји! – смешећи се, негодоваше девојка, поздрављајући се са њим.

- Та о чему бисмо другом?! – узврати он. – Сад, кад те коначно вратисмо, морамо и да те удомимо.

Милица је беспоговорно стала на страну свог мужа. А док су Ненад и Анђелка размењивали речи добродошлице, она стави у пртљажник Анђелкину торбу. Одмах потом се умеша у разговор, прекидајући га.

– Нешо, пали кола и вози кући! Не дирајте ништа док нас две не дођемо!

- За име света, ниси ваљда...?! – прекорно ће Анђелка.

- Нисам ваљда шта...? – невешто ће Милица.

- Спремала нешто...?

- Јесам... нешто...

- Па што то...? А знајући тебе то нешто је сигурно свашта.

- Па сад... Спрам вас који једете ко птичице... Могуће је...

Судећи по веселости која јој није силазила са лица, Милица се очигледно забављала на пријатељичин рачун. Међутим, то је било тако природно за њих две. Иначе, у њиховом животу никаквог спорења није било.

Биле су вршњакиње и скоро једнаке висине. Анђелка је била црнка дуге косе, коју је, због пута и иначе због практичности савијала у пунђу; својим необичним обликом пунђа је уоквиривала њено лице, на коме су се истицале крупне црне очи, дуге трепавице и јамице на образима. Милица је имала смеђу косу, која је у таласима падала преко њених рамена. Имала је плаве очи и глас који је, својом бојом и јачином, откривао особу јаке воље и карактера: увек би је водио тачно тамо где би желела да иде.

Анђелка се у то много пута уверила: у том гласу није било страха, али одмерености – да.

Кад ауто крену пут куће, Милица приђе Анђелки и, узимајући је под руку, крену са њом преко села. Оно није било велико, али је зато Анђелкина радозналост, услед дугогодишњег одсуства, из часа у час расла до неслућених размера.

Било је старих кућа којих се сећала, нових - њој непознатих, али јој је за око запало да је било много празних домова, или је тек понека седа глава вирила из ње.

Милица је била неисцрпан извор информација. У селу је то нормална ствар, јер су људи више упућени једни на друге. Али она није била тип доконе домаћице, која седи код куће и чеше мозак уз сапунице. Не, она је била веома пословна жена и све у вези са селом ју је занимало са те стране, а будући да је Анђелка дошла да ту буде учитељица, сматрала је да би све те информације могле да јој користе. Пролазиле су полако, да им не би неки детаљ промакао.

У тој шетњи са личним сеоским водичем, Анђелка је чак наишла и на неке људе са којима се радосно поздравила, препознајући их. Наравно, за њих се она изменила, те је нису ликом препознавали, али зато није било никог ко није чуо да долази овде да ради.

Идући даље, Анђелкином погледу не промаче она необичност која је, нарочито зими, знала да јој, у слеђеном граду, измами осмех и утопли срце.

- Широке улице! То ми је толико недостајало у граду – исповедала се Анђелка. – Тамо је све скучено, испланирано... Нема ни милиметра вишка, препуштеног деци. А овде се све шири и дозива их. Па онда јарак испред куће! Кад напада киша а он се препуни, па пусте гуске и патке да се купају, цела улица се бели! А зими кад се та вода следи, следе такмичења у клизању.

- Нису нас могли у кућу утерати – надовезала се Милица.

- Тачно! А гледам данас децу по граду: ако је сунце, седе у кући, ако пада киша, досадно им је. Не излазе родитељи, не друже се, па ни деца немају од кога да уче... Њима ни књига није друг, а да ли ће икаквог друга и стећи у животу да би могли да живе, не да животаре – питање је.

- А шта ти мислиш, зашто ја не одох из села? Јер само ту и има живота и деца јесу деца. Уосталом, видећеш: код мене увек има веша на жици, јер су моји човечуљци вазда упослени и, наравно, прљави.

Анђелка се топло насмеја.

- Једва чекам да их видим! Три мускетара!

- А, биће и четврти, дао Бог! – радосно ће Милица.

- Стварно! Слава Богу, мило ми је, Мили! Деце никад доста.

Анђелки на тренутак пређе нека сена преко лица, која Милици не промаче.

- Не брини, наћи ћемо и теби неког, па да се и наша деца друже као нас две.

У том стигоше и до моста, али не пређоше преко њега. Анђелка не одоли, већ прође њиме неколико корака. Док је уживала у погледу и свежини, наједном примети врбу. Била је то она иста врба под којом се небројено пута играла, само што је сад била још раскошнија и величанственија.

- Како је дивна! –уздахну.

- Не брини, видећеш је изблиза. Сезона купања још траје – рече Милица дочекујући је.

Најзад стигоше пред Миличину кућу. Било је то велелепно газдинство, које је и по лепоти и вредноћи домаћина било чест гост новина и емисија везаних за село.

Анђелка га је видела кад су сахрањивали мајку, али је тог дана падала киша па није могла добро ни да га осмотри, мада је и тренутак био непримерен. Сад је могла да му се диви пуним погледом. Није стигла ништа да каже, кад из куће излетеше деца у пратњи оца.

- Тетка Анђелка! – викала су трчећи јој у загрљај.

Дечак и две девојчице, још довољно мали да може све троје да их прими у топли, срдачни загрљај!

- Пилићи моји милени! – Шта ви једете кад тако брзо растете? – упита, љубећи их.

- Сад смемо све, прошао је пост – одговори Сава, који је био најстарији, са својих седам година.

- Је л` тако? – дочека Анђелка. – У праву си! Најбоље је за раст кад се повремено пости и повремено мрси.

- И ја сам питала маму да постим, и рекла је да смем – придружи се и Ана, најмлађа цурица, која је тек напунила четири године.

- Браво! – ускликну Анђелка, погледајући Милицу уз одобравање.

- А ја сам већ била постила једном – не заостајаше ни Јелена, која бројаше пет и по година.

- Знате шта? Следећи пут постим и ја са вама. Је л` важи?

- Важи! – викнуше деца у глас а затим је узеше за руку и поведоше у кућу.

А у кући, као што је домаћински ред – свашта за дочек. Погледом прекоревајући домаћицу, Анђелка приђе столу и након позива домаћина - седе.



Аутор: Јелена Јергић

Српкиња (3)
Дружење за столом покренуло је многе приче, нарочито оне из времена док је Милица, школујући се у граду, становала код Анђелке у њиховом стану. Она је, заједно са мужем Ненадом, завршила Пољопривредни факултет. Недуго по пријему диплома са највишим оценама, њих двоје су се венчали, намерени да се посвете породици и сеоском газдинству, које су наследили од својих упокојених родитеља.

Пратили су савремене токове, и гледали су да се служе свим на шта би наилазили а што би им могло користити у послу, али су, притом, водили рачуна да све што произведу, било да је реч о стоци или биљној исхрани, буде јестиво и здраво.

На своју велику радост, Анђелка је сазнала и да им је жеља да им се што више људи из села прикључи, те да се удруже, како би заједнички могли да се одупру свему ономе што настоји да их отера са земље.

„За сада је све у повоју“, говорили су, али знајући од каквог су материјала саздани Милица и Ненад, Анђелка је била уверена да ће у намери истрајати, јер је познавала њихову љубав према селу.

Цео дан им је протекао у причи и разгледању домаћинства. Деца су била посебно расположена да јој покажу сва она места која су им представљала извор задовољства; само је проблем био у томе што је она одавно прерасла ту дечју висину, те јој је било тешко удовољити њиховим прохтевима, пошто су јој била или неприступачна или прашњава. Деци је својствено да немају тих брига, али одрасли некако постану снебивљивији како одрастају.

Ручак су уприличили напољу, сместивши се под стару трешњу која је расла на средини дворишта. Кучићи и мачићи, окупљени око стола, напросто су се подразумевали као испомоћ при јелу. Све што је омашком пало, или би деца кришом бацала, бивало је поједено у трену.

Вечера је послужена у кући. Чекало се да се жега смири па да седну за сто. Уз вечеру су сабирали целодневне утиске.

Кад су деца испраћена у кревет, Ненад оде у радну собу, а две другарице осташе насамо.

- Могла бих и ја полако у крпе – рече Анђелка, зевајући. – Сутра је недеља, хтела бих у храм. Да ли још увек служи отац Павле?

- Да... Ићи ћемо и ми. Има отац да се обрадује, једва чека да те види – одговори Милица. – Обавештен је да ћеш доћи. Колико сам те оговарала, не мораш се ни исповедати.

Обе праснуше у смех.

– Оно кад си га питала на веронауци, сећаш се, да ли Бог све види, још увек препричава као анегдоту, нарочито деци – настави Милица.

- Како да се не сећам! – потврђиваше Анђелка. – То је било након што сам се дала

наговорити да беремо младе кукурузе у туђој њиви, како бисмо их пекли на ватри. Кад сам га питала, сећам се како ме је погледао: имао је доста искуства са својом децом и знао је да мора бити нешто скривено иза питања. Била је то моја прва исповест са сузама, чини ми се. Након ње и тог догађаја, више никад нисам желела да идем у крађу.

За тренутак ућуташе и обе истовремено попише по гутљај-два сока од вишања.

– Имаш ли још каквих планова за сутра? – упита Милица.

- Хтела бих после подне да обиђем и нашу учитељицу. Школа само што није почела, и њени савети ће ми бити од велике помоћи. Невероватно је да при помисли на тај сусрет осећам исту ону ђачку трему.

- Верујем. Ученик смењује учитеља. Нека те не збуни ако ти буде изгледала строга, јер ће тиме само желети да сакрије свој понос због тебе – храбрила је Милица.

- То тек треба да се заслужи. Моје искуство није толико да не зазирем од свега оног што ме чека. Имала сам ту и тамо понеку замену, али то је све бивало и прекратко и у приличном размаку. Рад са братовљевом децом ми је помагао да пратим осавремењавање школе, као и дружење са пријатељима из просвете. Унапред осећам да ће бити великих изазова који плаше не само мене већ и многе друге. Приметно је да се све више страног уплиће у наше школство, и све оно наше, српско, полако се укида и избацује. То ми је много засметало и нешто се пробудило у мени. Тај осећај има доста сличности са једним путовањем о којем не знам да ли сам ти причала.

Путовали смо за Смедерево. Док смо пролазили, пред нама су се ређали путокази. Имена исписана на њима отварала су многобројне странице наше историје, и просто си могао да осетиш све те борбе и дух народа храбро палог за слободу. То ми се после стално дешавало где год бих пролазила земљом натопљеном крвљу нашег народа, па и овде, на Сремском фронту. На очи би навирале сузе, али у души бих осећала неки полет и дивљење.

- Такав је случај и са мном и Ненадом – прекину је Милица на кратко. – Надамо се да ћемо то пренети, или да ће се пренети и на нашу децу.

- Да, разумем те. Јер то бих и ја желела, дао Бог, да учим децу у школи – закључи Анђелка испијајући сок.

Устајући од стола, Милица је поведе у собу коју је спремила за њен боравак. Налазила се на спрату. Била је прилично пространа и са укусом уређена. Радни сто је био примакнут прозору, а поглед одозго задивио је Анђелку. Окренула се према Милици благодарно.

– Хвала ти! Имам осећај да је ово најлепша соба у кући, због јединственог погледа на реку и моје детињство проведено крај ње.

– Најбоље за најбољу! – нежно примети Милица, остављајући је да се распакује. – Уз собу ти је купатило. Пријатни снови! Спавај с анђелима!



Аутор: Јелена Јергић

Српкиња (4)
Недеља, јутро. Топло летње сунце и црквена звона мамили су хришћанску чељад у храм. Деца су, по обичају, била нестрпљива, јер су необично волела оца Павла.

Уосталом, тако је било и кад су Ненад, Анђелка и Милица били деца, и ишли, након недељне литургије, на веронауку, само што тада веронаука није била, као данас, наставни предмет, већ је то отац Павле, са благословом владике, организовао при храму. Истина, у оно време село је било са више људства, али је на веронауку ишло само њих неколико. Но оцу Павлу то није сметало да свој час редовно држи из недеље у недељу.

Пред храм су стигли таман на време да упале свеће и предају имена за помињање на литургији. Црква је била посвећена Светом Николају, који је био и крсна слава Анђелкине породице. Није била ни превелика ни премала, али није била ни пуна. Но, било је света.

На своје нескривено дивљење, пре свега родитељском васпитању, Анђелка примети да деца не само да прате службу, већ и сама, заједно са појцима, одговарају на литургији. Могла је уједно да осети како се црква, попут барке, узноси до небеских висина, што је потврђивало да је Божја благодат присутна.

Још један доказ је ишао томе у прилог: такве литургије прођу, а да нисте ни свесни времена; душа се осећа лаком, сузе радосне туге потеку, и ви желите да тај сусрет са вечношћу не прође.

Кад је Литургија завршена, верницима је, поред нафоре, понуђено и окрепљење у омаленој црквеној сали. Сви су кренули где им је речено. Ненад и Милица са децом такође. Једино је Анђелка остала у храму са свештеником.

– Анђелче! Стигла си – обрадовано ће отац Павле, прилазећи јој.

Анђелка преклопи десни длан преко левог, као што је правило, и затражи благослов, целивајући оцу руку.

- Бог да благослови, кћери! Значи, истина је! Вратила си се да будеш учитељица?

- Да, оче. Али то не значи да ми неће бити потребни Ваши духовни савети и поуке.

- Слава Богу, биће да се семе примило – рече отац уз осмех. – Јер само спрега духовног и световног могу бити на корист појединцу, породици, друштву у целини. И не изненађује ме што то чујем од тебе, јер си, још као дете, обећавала. Сви моји разговори са тобом нису били типично дечји; било је у твојим питањима и те како присутна она врста духовне радозналости која свештенику открива да је пред њим дете са посебним талентима, који траже да се искажу. Зато и нисам бежао од тих разговора, верујући да би научено могло једног дана донети преко потребне плодове.

- Да, сећам се Вашег стрпљења, оче – признаде Анђелка са сетом и топлином у гласу. - Нека учења и данас памтим. Умели сте да са дечјом једноставношћу причате о високим теолошким стварима. Морам рећи да сам се и сама служила њима док сам чувала братовљеву децу и била сам задивљена њиховом пријемчивошћу и необичношћу умовања.

- То и јесте суштина: пренети знање тако да човек не лута у овој долини туге и плача. Зато је важно одмалена пазити како деца узрастају. Јер се ни ми нећемо спасити само рађањем деце, већ ако децу одгајимо у вери, како нас учи Свети апостол Павле. И то је, драга моја, како свештенички, родитељски, тако и посао вас - учитеља.

- Да, то сте лепо рекли, оче. А да ли је Ваша мисија данас другачија него у време кад смо ми били деца? Некако се чини да се све више удаљавамо од смисла и једни од других?

Отац се мало замисли.

- То је стога што се човек меша у Божје послове и сам ствара човека, не дајући Богу места. Што човек створи – кратковеко је, а када Бог ствара – ствара за вечност. Али, због дате нам слободе воље, Бог и то допушта. Међутим, познато је да човек снује, али Бог одлучује. Не треба никад заборавити да Он увек иде испред наших мисли и сваком даје према заслузи. То је такозвана духовна историја, која и јесте прави основ, како светске тако и историје сваког народа. Јер историја полази од појединца. Сви се ми уграђујемо у тај тренутак вечности звани време.

- Волела бих да ми то још мало појасните.

- Реци ми: какав је осећај бити поново овде?

- Чудесан! Неописиво чудесан у сваком смислу – одговорила је Анђелка присећајући се оног тајног призива у свом срцу, о којем исприча оцу.

- Када човек осети призив, он се истог тренутка одазива, јер осећа спремност да следи свој позив. Понекад наш живот личи на борбу са ветрењачама, али хришћанин је увек тај који треба да зна да је у предности. Он зна да постоји злоба и смрт, али зна да је смрт поражена и да су кључеви и раја и пакла у Божјим рукама. Зато и кад падне, он устаје и наставља борбу. Она можда неће бити окончана за време његовог боравка на земљи, али правда Божја неће одоцнити. Хришћанин, и када умре, наставља да живи, како у Царству небеском, тако и на земљи кроз своју децу; свеједно је да ли су она физичка или духовна. Многе девојке светог живота имају више деце од жена које су рађале у муци и болу. Али свакоме Бог даје дарове према његовој моћи. Бог има план, али ми имамо слободу.

- Хвала Вам, оче, на дивним речима. Ово је дало нови поглед на мој позив. Надам се, уз Божју помоћ и Ваше духовно руковођење, да ћу умети себе правилно да поставим и поверену ми децу васпитавам на славу Бога и рода. Просим Ваше молитве и опростите што сам Вас задржала. Знам да Вас чекају у сали. Благословите!

Отац је осени крсним знаком и испрати је из храма, поздрављајући се са њом, унапред се радујући свим будућим сусретима.

Напољу је сунце већ било поприлично одскочило, као и температура, а у оближњем хладу Ненад и Милица су са децом стрпљиво чекали да Анђелка обави свој разговор са свештеником.



Аутор: Јелена Јергић

СрпкињаНедељни ручак је прошао у молитви, благодарењу и међусобном дељењу хране. Као и код брата, али и у њиховој породици иначе, и овде је ручак био ново саборовање, које је, размишљала је Анђелка у себи, спадало у живо сведочење вере и утврђивање у љубави, обичајима и традицији. Јер породица је, заправо, црква у малом. Она је основ друштва. Зато је од велике, непроцењиве важности да та ћелија буде здрава.

Распремање стола је такође била важна лекција у животу деце. Ненад и Милица су са децом правили возић и свако од њих је понео нешто са стола, преносећи то у кухињу. Видело се да деца уживају у ономе што им је представљало игру, али је та игра била и те како саставни део одрастања.

Док их је гледала, онако пуне енергије, Анђелка је уочавала дубоки смисао реченог: да деца, долазећи на свет, непрестано раде рукама и ногама, показујући своју спремност да их упосле и њима се служе. Човек је предодређен да ради овде на земљи, и зато је важно да се деца не препуштају лењости – понајпре њиховога добра ради. Све што науче у детињству, касније ће само усавршавати и имати од тога користи. То ју је подсетило да треба да се спреми за најављену посету.

Мало ће се освежити и сачекати да се сказаљке спусте на пет часова, време којег су се у граду придржавали кад би полазили некоме у госте. Између 14 и 17 часова се тада, у становима, одмарало.

Успела је мало и да одрема, а онда је устала да се прикладно обуче. Из неког разлога, уважавајући своју добру учитељицу, сматрала је да не би требало приликом првог сусрета да изгледа ни обично ни пословно. Бела кошуљица кратких рукава и уска плава сукња преко колена, сандале, увезана коса – било је сасвим прихватљиво.

Погледала се у огледало, а потом изашла из собе и спустила се у трпезарију. Ту се јави Милици.

– Хоћеш ли моћи сама или да идем са тобом...? Макар до врата...? – упита.

- Не, није потребно, одлично се сећам где јој је кућа! – говораше Анђелка у одласку.

Пут ка учитељичиној кући водио је поред мостића. Анђелка не издржа, већ се попе како би бацила поглед на врбу. А онда, крадући мрву времена, пожури до реке како би врбу видела и изблиза. Жеља је била толика да јој просто није могла одолети.

Заиста, била је још лепша и раскошнија кад јој је пришла. Провлачећи се испод њених грана што су се до земље савијале, она се нађе у прилично великом простору, испуњеном дивном свежином. А онда, на своје изненађење, угледа на стаблу дечју кућицу. Биле су ту и дрвене лестве, које су је мамиле да се попне горе, али се није усуђивала, сматрајући себе, ипак, превеликом гошћом. Зато је остала доле и са дивљењем је посматрала.

У том размишљању прену је звук који је долазио из правца реке. Најпре се уплашила да није змија, али чувши неко кашљуцање схвати да је човек.

„Можда је пливач или пецарош“, помислила је.

Висеће гране се размакоше и пред њу изби млад мушкарац у дугим купаћим гаћама, за главу виши од ње, препланулог тена и плаветних очију какве не виде никад у свом животу.

Како је угледа, његове усне се развукоше у осмех који заљуља тло под њеним ногама.

- Гле, гле! Анђелија, шта радиш овде? Зар ти не треба да си у школи? – обратио јој се весело.

Анђелка је гледала у њега с недоумицом. Покушавала је да му нађе место у својим изабраним сећањима, али јој није полазило за руком.

- Опрости, ја... – промуца. – Да ли се ми знамо?

- Требало би – одговори он. – Можда ти ово помогне: сећаш се дана кад ти је за леђима била змија?

Анђелка се замисли. Да, сећа се. Било је то одмах након часа веронауке, кад им је отац Павле испричао причу о Светом Георгију, како је, убијајући аждају, спасио девојку од смрти. Чак и тад је била недеља, а она је дошла овде да се игра; како је поранила, затекла је само једног дечкића. И он је излазио из реке баш у тренутку кад је она дошла и, угледавши змију иза њених леђа, брзо је потражио грану да је отера.

- Стојане?! То си ти? – упита, прелазећи погледом преко његовог лица, тражећи сличност са дечаком из детињства.

- Значи, сећаш се! – насмеја се он још умилније. – Па драго ми је, учитељице.

Приђе јој и пружи руку. Њена рука се изгуби у његовој, а од додира се стресе. На усне су јој навирала питања, али ниједно није прелазило преко њих.

- Видео сам те на литургији, што је веома похвално за једно градско дете.

- Заиста? – најзад превали. – Морам признати да нисам превише обраћала пажњу, тако да...

- А и што би! – прекину је Стојан. – Ви, градске цуре, слабо марите за нас момке са

села. Само... грешите много. Најбоље воће је управо са села, без градског отрова.

Анђелка се и сама насмеја на његову примедбу.

- На литургији гледам у своју плочицу. После службе сам остала да попричам са свештеником, а у салу нисам имала времена да свратим...

- Е, ако је тако, онда у реду! – додаде Стојан помирљиво. – А сад, кад се препознасмо, немој да будемо странци!

- Никако! Драго ми је да сам... да смо се срели, заиста. Па ето, биће прилике и да се испричамо некад негде... Сад журим јер већ касним...

И машући му у знак поздрава, Анђелка се окрену и брзим кораком се стаде удаљавати.

Стојан је остао да гледа за њом, али не задуго. Комарци су кренули у лов и он се брзо попе уз лестве и изнесе из кућице одело које је свукао пре купања.

Анђелкино срце је лупало силовито. Њеним лицем су се смењивали стид и јара, и она, машући рукама како би се расхладила, најзад поврати дах.

Пред вратима куће у којој је живела учитељица, она још једном дубоко удахну, и кад се уверила у своју сталоженост, отвори капију. У дворишту, које је пленило цветним шаренилом, потражи улазна врата на кући и покуца.



Аутор: Јелена Јергић (5)

Српкиња (6)
Док је чекала да се врата отворе, Анђелка се окрену према баштици. Ту је било мноштво цвећа које је, видело се то, са пажњом и љубављу неговано. Лаки ветрић који начас пирну донесе до ње прелепи мирис, који је за тренутак врати у ђачку клупу.

И у учионици је било много саксија са цвећем. Неретко су га, заједно са учитељицом, заливали и бринули о његовом расту и здрављу. Ако им се и чинило понекад да се са пажњом претерује, кад би дошло време цветања - сви би са одушевљењем гледали и дивили се пупољцима, због којих је учионица изгледала много лепша.

Учитељица им је дозвољавала да неке од цветова пресују, а потом да их лепе по школским паноима, на којима су били изложени ученички радови. Тако је она почетна резервисаност према цвећу полако прерастала у нешто сврсисходније, развијајући код њих љубав према стваралаштву и лепоти.

Од ових сећања Анђелка осети неку дубоку умилност и захвалност. Њеним срцем на трен протутња зебња да ли ће учитељицу моћи достојно да наследи. Али њене мисли прекину шкрипа врата.

- Анђелка, мила моја! – рече узбуђено жена која се појави на њима и рашири руке да загрли свог ђака.

Видело се да је у годинама, али се добро држала. Боре на њеном лицу нису нимало нарушавале њен изглед, већ су давале посебан шарм позној лепоти. Савршено су пристајале уз седину њене главе и бистроплаве очи проницљивог погледа.

Није била склона гиздавости. Једноставност њене одеће није нимало нарушавала њено господско, отмено држање. То није значило да је припадала неком вишем сталежу или племству, класи још мање, већ је одавало снагу духа који је с поносом носила. Није била горда у својој достојанствености, нити ласкаво понизна у својој скромности.

Анђелка је ту увек правила поређење, кад би се повела прича о њој. У Светом писму је постојала разлика између појмова „човек цар“ и „цар човек“. Прво је било исправно. Тако би и она увек говорила „Вера учитељица“, из најдубљег поштовања, како би нагласила суштину. А суштина је била да је личност та која утиче на посао којим се бавимо или звање које носимo.

- Мислим да је дан прелеп да бисмо га провеле унутра. Шта мислиш? – примети учитељицa.

- Слажем се сасвим – изјави Анђелка. – Биће нам далеко лепше и пријатније у Вашем врту. Цвеће је предивно, одише рукама Вашим.

- Све чега се дохватимо мора бити прожето мишљу Достојевског: „Лепота ће спасити свет!“ У које год семе то будемо усађивали, несумњиво ћемо на лепоту и наилазити – објашњавала је стара учитељица гласом који је Анђелки остао јасно урезан са наставе.

И сада је могла да пронађе у себи мисао, док је дете била, кад је мислила да је лепота нешто далеко, неко место до ког се стиже дугим путовањем, које не знамо како изгледа, али осећамо да постоји. И није могла да докучи да ли је онда била ближе истини, или сад, кад зна да је лепота у нама. Али се ипак чинило да је дете ближе познању, за разлику од каснијег одраслог знања, јер осећа, док зрео човек о томе више распиње мисли у трагању. Другим речима, дете лепоту још памти и живи.

Учитељица је за послужење изнела чај и колаче. Разговарале су о Анђелкином школовању, њеној спремности да дође и да се лати веома тешког али величанственог посла и позива.

- Знате... – поче Анђелка са причом, али се начас збуни код ословљавања.

- Зови ме слободно Вера – прискочи учитељица у помоћ будућој колегиници.

- Знате, Вера, колико год да се радујем, мислим да исто толико и страхујем. Волим и свој позив, волим и децу. Али знам да деца нису играчке и да мој позив није игра. Не знам, Можда ми се чини, али изазови у Ваше време изгледају, мени бар, као мачји кашаљ спрам данашњих – изнесе Анђелка своју бојазан.

- Тако ће изгледати и генерацијама након вас – осмехну се Вера, додајући: - Али има ту једна тајна која је једнако применљива у сваком школству било ког времена и било каквих правила. И не само у школству, већ у свему што радимо - то, што неко постави границе, не ограничава нашу личну слободу. Да ти појасним на примеру: замисли једну малу башту. Да би ушао у њу, мораш да пузиш, је л` тако? То пузање можда ограничава твоје стојање, али не и твоју мисао. А мисао ће рећи: „Добро, ако не могу да радим стојећи, да видим шта могу пузећи.“ И долази до закључка да може да – плеви, да може да копа, да треби бубе и инсекте. Све то да би семе расло здраво и неометано. И шта се дешава? Након одређеног времена, где ми и даље пузимо, семе почиње да клија и расте. Где? У висину! Како расте оно, и наш клечећи положај полако прераста у стојећи. Кад стигну плодови, ми смо већ с исправљеном кичмом.

Тако је са свиме у животу: ако долазимо на свет, прво пузимо; ако учимо, сагнути смо над књигом; ако радимо, сагнути смо над послом. Ми се усправљамо тек са плодовима који долазе.

Деца су као глина, коју најпре треба да омекшаш и испиташ њене мане и врлине, па онда кренеш да је топиш и квасиш. Кад се у твојим рукама отпусти, тад почнеш са обликовањем пратећи њен карактер.

Ти ниси само наставник, већ и војник, по потреби, који ће на терену да сагледава стање ствари – како да га подреди себи и ономе што нађе за добро. Ако ти дају што не волиш, ти направи да волиш. Јер Љубав то може и сме.

Анђелка је жудно упијала сваку реч. И што се више реченог слагало у њеном срцу, то је све више осећала ону негдашњу присност са учитељицом, која, чинило јој се, и није другачије причала већ кроз приче. Већину мисли које је упамтила касније је пронашла како у Светом писму, тако и у делима Светог Николаја, Дучића, Црњанског, Достојевског...

Док ју је слушала, спознавала је колико је важно образовање, за које Свети Владика Николај каже да је образован онај који има образ. Овде није могло бити никакве забуне. Ова жена - див није нашла за сходно да своје тело мучи пластичним операцијама и затезањем како би се такмичила с унукама ко је лепши, већ је, причајући и миришући на цвеће и колаче, преносила деци оно што ће им ваљати у животу. Оно што ће од сваког детета направити човека.

Време је пролетело као руком однесено. Анђелка устаде да се поздрави и, грлећи је, пољуби је у образ.

- Ту сам, за све што ти буде требало – рече Вера стојећи на капији.

Анђелка јој махну у одласку, обећавајући да ће је о свему извештавати.



Аутор: Јелена Јергић

Српкиња (7)

Стигла је у стан пуна утисака. У себи је имала неку енергију која је просто избијала из ње и одмах је отишла у кухињу да помогне Милици око вечере. Пазила је да јој исприча све, без прескакања, налазећи да је све речено као ниска бисера и да би огрлица изгубила на вредности ако би само један бисер испустила.

И Милица је била пажљив слушалац, а и сама велики поштовалац учитељичин.

Отвореног срца гледала је да и сама упамти што више од реченог.

Кад је, најзад, Анђелка завршила с причом о школству и образовању, Милица се кратко надовеза:

- Знаш, деца на селу нису другачија од деце из града, али их околности чине другачијим. У граду причају о дечјим правима, трубе, али права иду с обавезама. Обавеза детета јесте да има право на игру, али се иде дотле да дете може да се игра до бесвести, без икаквог потребног знања о томе шта игра јесте, сем његовог, питање је, каквог онда права. На селу се деца играју радећи. Друже се са животињама, воде рачуна о њима, послушна су, и поред свих својих обавеза – никад не прескоче домаћи задатак; нису намргођена, а и физички су издржљивија. Зато они који једном осете сву лепоту села, ако и оду, жуде да се врате, јер их село враћа у детињство; а враћајући се у детињство, људи бивају радоснији.

Кад је, најзад, вечера била спремна, Анђелка опра руке, те узе крпу да их обрише. У том тренутку се присети необичног сусрета поред реке.

– Мили, знаш кога сам срела на реци?

– На реци?! Кога? – упита она, чудећи се.

- Стојана! Замисли, препознао ме је, а ја њега нисам...

- Којег Стојана? – замисли се Милица, али се брзо присети: - А, Стојана...! Па како да те не препозна, кад цело село бруји о новој учитељици.

- Вероватно си у праву.

- Код реке, кажеш? Па кад си ти стигла до реке и шта си тамо радила?

- Морала сам да видим врбу. И док сам је посматрала, он је дошао из реке... мислим, купао се. Мало смо причали и ја сам морала да журим код Вере.

- Ти и Стојан сте причали? – Миличином чуђењу као да не беше краја.

- Шта се толико ишчуђаваш? Најпосле, као што Стојан рече: нас двоје нисмо странци. Играли смо се заједно...

Милица се мало замисли.

- Шта знам... Он је Ненаду неки даљни род, знаш ли то?

- Не, не знам. Сећам се... бар мислим, тога да је Ненадов вршњак, и да су његови били столари...

- Да, годину дана старији од нас. И он се дао на столарство. Добар је момак, ретко поштен, вредан, али...

- Шта али...? – лецну се Анђелка.

- Стојан је био у вези ту са једном девојком из села... сигурно се сећаш... Мирјана. Увек је са собом вукла лутку и колица.

- Она што нам је личила на Маргарет из стрипа „Денис напаст“.

- Управо! – насмеја се Милица. - Е па, разговарало се и о венчању, да би девојка из чиста мира отишла са момком из града, који је ту дошао код бабе и деде у госте преко лета!

- Мислиш, преко ноћи се одљубила и заљубила у другог.

- Буквално! Од тог дана, чини се, Стојан није погледао другу девојку. Не знам да је с неком и разговарао. Ваљда је љубав била таква да другу волети не може. А штета је, леп момак!

Анђелка хтеде још нешто да пита, али се угризе за усну. Но, зато Милицу није требало наговарати да прича.

- Кад већ поменусмо Стојана, хајдемо горе да ти нешто покажем!

Анђелка одложи за тренутак тањире и пође с њом на спрат.

Ушавши у младеначку собу, која се налазила на сасвим другом крају од Анђелкине собе, Милица јој показа један посебно уређен кутак, са иконама и кандилом, да би најпосле руком показала на предмет окачен на зиду, рекавши:

- Погледај! Ово су гусле које је Стојан правио и нама их поклонио.

Анђелка приђе и погледа. Сјај светла који се одбијао од њих као да се пренесе у њен поглед пун дивљења. Затим подиже руку и лагано стаде прстима прелазити преко дрвета и струна, будећи тим додиром прошлост свих оних гена предака у себи.

- Предивне су! – прозбори с одушевљењем. – Он... уме да свира на њима?

- Наравно! – потврди Милица. – Само што је престао и да их прави, и да их свира кад је Мирјана отишла...

Анђелка није могла са сигурношћу да каже како се осећала након свега реченог. У исти мах, ма како чудно изгледало, она се и дивила и жалила због такве љубави. Жао јој је било што се љубав несрећно окончала, али се чинило да јој је више годило што је мушкарац тако волео неку жену. И ту лагано повуче руку, а затим се Милица и она спустише доле.

Вечера је протекла у веселом разговору, где су највише жагорила деца. Свако од њих је имало нешто да каже о томе како је провело дан. А кад су отишли у купатило да перу зубиће, Ненад и Милица обавестише Анђелку да ће сутра морати да скокну до града.

- Ја бих морала код лекара на контролу, а Ненад има неки пословни састанак у општини у вези наводњавања – објашњавала је Милица. – Ако би могла...

Али даље не стиже више ништа рећи, јер је Анђелка прекину:

- Без бриге! Сутра ја кувам и чувам децу!

- Одлично! – рече Ненад, задовољно се окренувши Милици. – То смо, дакле, решили!

И разменивши још понеки утисак дана, почеше да се разилазе.

А док се пењала горе у своју собу, Анђелка осети све јаче и јаче бридење под прстима, које се поче преносити на њене мисли, држећи њено срце будним до неког доба ноћи.



Аутор: Јелена Јергић

Српкиња (
Иако се баш и није наспавала - са обавезама није каснила. Пре него што ће да оду, Милица обавести Анђелку да у фрижидеру има млевеног меса, те да за ручак може спремити пуњену паприку. И испративши двоје супружника, Анђелка се са децом даде на посао.

Најпре су отишли у башту, како би набрали свежих паприка.

Башта је била уређена, као што се каже – под конац. Деца су се одлично сналазила у њој, што је значило да су често ту долазила. За трен ока је доведоше до места с паприкама.

- Тетка Анђелка, је л` може ова да се убере? – питала је Јелена, показујући прстом на повећу жуту паприку.

- Треба нам малкоц мања, да може више њих да стане у шерпу – објашњавала је Анђелка.

- Ево, ова је мања! Да је уберем? – упита Сава.

- Та је добра. Убери је!

- Ја нећу жуту – бунила се Ана. – Хоћу црвену!

- Зашто нећеш жуту? – знатижељно се распитиваше Анђелка.

- Зато што мора да буде и црвених – мудровала је малена.

- Зашто мора...?

- Па зато што је има и у башти...

- Јесте, то је добар разлог – сагласи се Анђелка. - А теби се допада кад има више боја?

- Да...

Код деце нема пуно објашњавања: што смисле – то изусте.

- Дакле, беремо и жуте и црвене – закључи Анђелка. – Уважено је Анино мишљење да се црвена и жута паприка имају наћу у шерпи, исто као што се налазе у башти!

Са тим се весело сложише и Сава и Јелена, и набраше подједнак број паприка обе боје, те се, по обављеном послу, вратише у кућу да доврше ручак.

Док је Анђелка правила смесу за пуњење, дотле су деца весело трчкарала по дворишту за мацама и куцама. До почетка школе - а Сава је требало да крене у први разред - остао је још тај дан и требало га је искористити максимално.

Кад је паприка стављена на шпорет, у кухињу утрча четворогодишња Ана.

- А кад ће доћи мама? – упита задихано.

- Још мало, мила. Чим обави послове у граду, а паприка се скува, доћи ће твоји мама и тата – одговори Анђелка. – Ако ти нешто треба, ја сам ту, слободно тражи.

Ана одмахну главом.

– Мама је отишла код доктора по бебу – рече сва важна, на шта се Анђелка благо насмеја.

У том тренутку у кухињи се створи и Јелена. Чувши шта Ана прича, рече, исправљајући је:

- Неће донети бебу, беба је још мала. Отишла је само да је слика. Је л` тако, тетка Анђелка?

- Тако је – потврди она. – А радујете ли се ви беби?

- Да! – викнуше обе девојчице у глас.

Однекуд се појави и Сава.

- Шта бисте волели да мама роди: још једног бату или секу?

Ту је већ настао жагор: Сава је хтео брата, Јелена сестру, док је Ана хтела – и бату и секу. Тад Анђелка упита:

- А јесте ли смислили име за бебу?

На то Сава узврати званично:

- Кум ће беби дати име!

- Кум, је ли?

- Да. Он је свима нама дао имена на крштењу. Зато је кум!

- То је тачно! – сложи се Анђелка са Савом. - Кум је тај који даје детету име.

- Наш кум је стар, али је млад – умеша се и Јелена у разговор.

Анђелка је уживала у дечјем мудровању. Одлично је разумела шта је Јелена хтела рећи, јер је познавала кума.

- Мислиш, то је старо кумство, али је кум млад, јер је момак? Није ожењен? – упитала је Јелену.

- Да, то је још од бабе и деде остало – сусретљиво потврди девојчица, допуњујући се.

- Ја сам добио име по принцу Сави!

- А ја по... по Богородици... по њеној мами – изјави Ана.

- Ја сам добила име по краљици за коју је краљ посадио пуно јоргована... – похвали се Јелена.

- Па то су све звучна имена! – рече Анђелка удивљено. – И ви то све знате?!

- Кум је тако бирао и онда нам је причао... чија су имена и ко се тако звао – појасни дечак.

- А да ли вам је рекао зашто вам је дао баш та имена?

- Да. Рекао је да, какво име имаш, тако се мораш понашати. Имамо и Имендан.

Девојчице и саме у глас потврдише.

То је управо личило на њиховог кума, који се звао - Јован. Анђелка се присети оног што јој је Милица причала пред Савино крштење.

Јован је рекао Ненаду и њој да бити кум значи бити духовни родитељ детету, и ако они неће бити противни да пази на духовно узрастање деце, он ће драге воље пристати на кумство. Наравно, они су управо због тога и изабрали њега, јер су својој деци баш то и желели.

Разговор се овде морао прекинути, јер је паприка јављала да је кувана, а из дворишта се зачула сирена аута. Био је то знак да су се Ненад и Милица вратили.

- И? Јесу ли те слушали мускетари? – упита Ненад улазећи у кућу.

- Мислим да је било обратно – дочека Анђелка смејући се. – И могу рећи да сам чула и научила свашта.

- Не сумњам – добаци Милица, којој се Ана баци у загрљај, претичући Јелену.

- Како сте ви прошли?

- На снимању је, Богу хвала, све било у реду. Ненад већ није био те среће. Одмах га је с врата дочекало: „То неће да може!“ Али, навикли смо, но ствар је од велике важности да бисмо лако одустали. Него, где је та паприка? Ова беба у стомаку се врпољи, гладна је.

Ана се звонко насмеја и пољуби мами стомак.

– Него, размишљах нешто у колима да бисмо могли ићи на купање касније, ако ти, Анђелка, немаш неких обавеза – додаде Милица. – Знам да сутра почиње школа... Не морамо дуго, макар да се смочиш...

Анђелки напречац заигра срце.

- Могло би... Што да не? Само да прегледам пошту и средим неке папире за сутра.

- Таман ће и деца мало да одморе... Договорено! Идемо њам-њамати, па дремнути и после на купање.

Деци се ово са спавањем и није нешто допало, али ако се иде на реку – пристају.

Искористивши то време дечјег дремежа, Анђелка прегледа на рачунару пошту. Било је неких поруџбина, које је морала преусмерити на неке од радњи са којима је сарађивала, уједно их обавештавајући да ће се са нечим новим огласити чим буде нашла слободног времена. Затим је спаковала све што је требало да понесе у школу, нека документа и припреме. Кад је и са тим завршила, потражила је купаћи и пригодну одећу за плажу. Овога пута је одлучила да пусти косу, која се расу дуж њених леђа.



Аутор: Јелена Јергић

Српкиња (9)

Време је било идеално за купање. Наравно, сместили су се код врбе, јер је место било такво да су сви без бојазни могли да уђу у воду. Сава и Јелена су окупирали лестве и кућицу, док је Ана радије остала доле да се купа са татом и игра речним песком и шљунком.

Анђелки као да нешто недостајаше те се поче освртати. Није хтела, или није смела себи признати кога то њен поглед дозива. Но како дотичном мушкарцу не беше ни трага, то се она дозва себи и, скинувши одећу, крену да се придружи друштву у води. За њом кренуше и Сава и Јелена, док је Милица остала да седи на обали. Због њеног стања, лекари су јој препоручили да избегава реку – за сваки случај.

Вода је била пријатна. Како би ублажила утицај сунца на температуру тела, Анђелка се најпре покваси а потом заплива. Осећај је био раван оном као кад рибу изваде на суво па, кад се нагута ваздуха, врате је у реку. Сваки мишић њеног тела примао је на себе благи утицај воде. Кад је мало одмакла од обале, окренула се на леђа. Раширивши руке и тако мирујући, зажмури стапајући се са реком, природом и својом прошлошћу. Али није остала дуго у том положају, знајући да човек најбрже поцрни док је у води, а њена кожа је одавно испрала са себе све боје сунца из детињства.

Окренувши се, заплива ка обали. Посматрала је Ненада како ужива с децом у друштву. Био је права слика оца ког би свако дете пожелело. А нико не може волети децу ако не воли њихову мајку. То је била још једна карактеристика која га је красила.

Анђелка није хтела да их омета у дружењу, већ прође поред њих и крену да се придружи Милици. Но, управо тада, ни сама не знајући одакле се створио, примети Стојана како се и сам приближава њеној пријатељици. Дошло јој је да се, из неког разлога, врати назад, али је сама себи изгледала смешна. Вода није могла да утиче на њено руменило, чинило јој се. Штавише, као да је јара у њој загревала воду у којој је стајала. Најпосле, немајући куд, изађе из реке и пожури да се што пре увуче у свој пешкир.

- Помаже Бог, Анђела! – поздрави је Стојан устремљујући свој плаветни поглед на њене очи, не спуштајући се наниже.

Анђелка откри да јој тај поглед не причини непријатност, већ осети неку врсту захвалности на његовој уздржаности да је одмерава. Сем тога и име са којим ју је ословио додатно умили њена осећања; тако ју је звао и кад су били деца.

- Бог ти помогао, Стојане! – узврати она сусретљиво. – Откуд ти?

- Како откуд? Одакле год – ја сам ту – осмехивао се једнако заводљиво, али простосрдачно. – Ишао сам, заправо, послом ту негде, и у пролазу спазих Ненада и Милицу, те стадох да питам како је прошао састанак и хоће ли се скоро решити питање наводњавања.

Није било разлога да сумњају, јер је био у одећи која је доказивала да је нешто радио; видело се по њој да је прекривена столарском прашином.

- Ненад ће ти рећи више – рече Милица, која за тренутак скрену његов поглед – али за сада је још увек то ствар привилегованог појединца. Сви смо једнаки, али су неки једнакији, знаш оно?

- Ништа, применићемо ону Наполеонову: ако не помаже тактика, доведи још људства – додаде Стојан и озбиљно и шаљиво.

- Нема нам друге, мораћемо да се групишемо. Сем тога и земљу продају у бесцење, а могу да је купе само одабрани. Намера је јасна, али наши аргументи морају бити уверљивији – допуни Милица причу.

Ту се Стојан поново лицем окрену Анђелки, која је пажљиво слушала њихов разговор, али и даље се обраћајући Милици:

- Него, јеси ли ти довела Анђелу овде као појачање или...?

- А да шта си ти мислио? – одговори Милица, смејући се с Анђелком.

- Значи, налазиш да у њој има снаге, чврстине, издржљивости, и тако то...?

- Само такве бирам у тим!

- Ви то као да војску спремате – придружи им се и Анђелка.

- Ако треба, и војску! – одлучно ће Стојан.

- Али то неће ићи без гусала - изјави Анђелка тобоже узгред. Притом је помно мотрила Стојаново лице.

Било је очигледно да се над њим надвила блага промена. Али није могла с јасном прецизношћу да утврди каква. Не, није њој била намера да дира у његове љубавне ране, или да се поиграва са момком. Она се само усудила да прозове у њему оно што је њу на чудан начин привлачило – његову особност.

- Показала сам јој гусле – прискочи Милица. - Требало је да видиш њено лице.

- Сад ми је жао што нисам... – признаде Стојан гласом у којем се огледала искрена знатижеља. Готово је изгледало као да јој замишља лик.

- Ја сам одрасла на српском епском и лирском десетерцу, тако да је то због тога – објашњавала је Анђелка, сад већ сабрано владајући својим мислима.

Стојан се благо зачуди.

- Занимљиво… Нисам то знао. Изгледа да се у овој градској цури крију многе тајне. Чак сам у искушењу да предложим организовање какве гусларске вечери.

- Само ако ћеш и ти да свираш! – без околишања дочека Милица.

- Мислиш? Нисам дуго гуслао, могао бих баш мало да се подсетим. Па ето, договорићемо се...

У том се појави и Ненад са децом. Док су се брисали, Милица га обавести о чему се овде разговарало.

- Нешо, Стојан предлаже да организујемо гусларско вече; он ће да свира.

- Стварно! – зачуди се Ненад, али га вест орасположи, те рече: – Знаш шта? Какав год да је томе био повод, могу рећи само то: ред је и био, брате!

И руковавши се са Ненадом у знак договора и весело се поздравивши са свима, Стојан се врати своме послу, а друштво са плаже поче да се пакује.

- Хм, је л` се мени чини, или ми нешто промиче? – примети гласно Ненад, гледајући за Стојаном и осмехујући се.

Милица не рече ништа, већ погледа у Анђелку, и сама се смешећи. Али Анђелка на то само беспомоћно подиже руке, бранећи се од другарских умишљаја. На ту тему није желела да разговара, али је зато била отворена за причу о гусларској вечери.

До истека дана сви су заједно уживали у вечери која је била једнако посвећена Савином и Анђелкином поласку у школи. Као дечаку са новим и веома важним обавезама, родитељи су му купили сат, по његовој жељи, да га буди. Испробао је и одело за школу, како се не би ујутро десило нешто непредвиђено. Кад су се уверили да је са одећом све у реду, деца кренуше на починак уз молитве Анђелу чувару.

Анђелка није могла да своје бриге сведе на будилник и одећу. Њу је бринуло како да се представи деци и никако јој није полазило за руком да смисли план или увод. Али како се претходну ноћ није наспавала, а река ју је додатно изморила, то се она препусти млазу воде под тушем и, без имало снаге за дуга размишљања, и сама утону у сан након молитви.

Аутор: Јелена Јергић

Српкиња (10)
Она синоћна трема није је напустила ни данас. Обукавши на брзину своје „пословно рухо“ кренула је у школу раније, како би се састала са Вером. Требало је да јој Вера, по договору, помогне у сналажењу, као и да је упозна са колегама.

У зборници су биле још две учитељице и учитељ, а са њима и млади богослов који је предавао веронауку. Анђелка је дошла на Верино место, јер је Вера, из личних разлога, морала да оде у пензију, тако да ју је заобишло одељење првака. Није била сигурна да ли то умањује или повећава њену трему, која је са приближавањем наставе све више расла. Још није ништа смислила за увод и упознавање. Најпосле је, помоливши се у себи, све то ставила у Божје руке, и притисак у њеној глави је почео полако да се смирује.

Упознавши се са колегама и колегиницама, са сваким размени по неколико речи, уједно добивши од сваког од њих по неки савет. То јој је много значило и помагало јој је да се охрабри. У том се огласи и школско звоно. Вера је стисну за руку у знак подршке.

- Чекаћу овде! – рече јој, док је излазила из зборнице.

Идући ка учионици, Анђелка још једном покуша нешто на брзину да смисли, али и тај покушај је остао безуспешан. И баш кад је требало да стави руку на браву, она застаде и ослушну: у разреду, којем ће она бити старешина, водио се необичан разговор.

- Мач је јачи! – узвикивао је глас једног дечака.

- Перо је моћније од мача! – чуло се из грла другог.

Ово јој се учини крајње занимљивим и она, захвална на случају, притисне браву и закорачи у учионицу.

- Добар дан, децо! – весело их поздрави, прекидајући расправу.

Деца устадоше у знак поздрава.

Села је за сто и отворила дневник. Затим, осмехујући се, бираним тоном им се представила, обавештавајући их да је она та њихова нова учитељица о којој су сигурно већ чули да ће доћи. Након тога их је замолила да се, ради упознавања, представе именом.

Једно за другим, деца су устајала и говорила своја имена. Анђелка је помно мотрила на двојицу дечака које је затекла у спору. Дечак, који је дизао мач горе, звао се Марко; други, који је уздизао перо, звао се Никола.

Анђелка реши да се својим размишљањем надовеже на њихово.

- Чула сам, улазећи, да се овде водила жестока расправа о томе које је оружје јаче – започе с причом. – То је веома занимљива тема о којој вреди размишљати. Предлажем да, ради бољег упознавања, како нашег међусобног, тако и са оним што ће се у школи учити, кренемо баш одатле, где су због звона застали Марко и Никола. Које је оружје јаче? Али ићи ћемо мало изокола. Реците ми, шта сте највише волели да радите за време распуста?

- Да се играмо! – скоро у глас одговорише деца.

- То је сигурно најлепше што може да се ради – признаде Анђелка. – А која вам је игра била најдража?

Одговори су били различити: нека су деца волела да се играју напољу, друга, пак, на рачунару, трећа са играчкама, четврта са животињама, пета у домаћинству...

- Дакле, свако од вас је имао своју игру. Несумњиво, јер сте ту нашли нешто занимљиво због чега вам је баш та врста игре била најдража. Је ли тако?

- Да! – викнуше деца.

- Видите сад: међу тим вашим занимацијама има великих разлика. Неке су везане за природу, друге за науку, треће за пољопривреду и тако редом. Зашто је то тако? То могу с лакоћом да разумеју и они који иду на веронауку и који похађају грађанско васпитање.

У сваком човеку постоје различити дарови. Вас, који идете на часове веронауке, уче да се ти дарови добијају приликом Свете тајне крштења. На часу грађанског васпитања ђаци су чули да постоје таленти. Дакле, према тим даровима или талентима човек, чак и кроз игру, показује своје склоности, што ће рећи да сте, док сте се играли, ви и учили – о себи. Тако Лазар и Софија воле животиње, Марко воли да брани земљу од змајева, Анастасија воли да бере цвеће, Стефан да саставља слагалице, Никола да чита... Ја, рецимо, сем овог посла, волим и ручни рад. И то може да буде: да неко има више дарова од једног. Игре и школа помажу нам да те дарове откријемо и да научимо да се њима служимо. Али, питање је: Како?

Већ смо рекли да свако има другачији таленат или дар, или више њих. Значи, према тим даровима радимо одређени посао. Тако ја умем да плетем, али не умем, рецимо, да поправим фрижидер; постоји мајстор који уме да поправи фрижидер, али не уме да ради ручни рад или да поправи рачунар. Марко зна како да у игрици испраши змаја, али Никола не зна. Но, Никола можда има склоност ка томе да буде писац, или научник, док Марко није томе склон. Међутим, због наших различитих дарова, пошто смо приметили да не умемо сви све, ми морамо да сарађујемо једни са другима. И шта добијамо? Добијамо то да Марко и Никола, ради опште користи, треба да саставе своје дарове, а не да ратују. Мач и перо могу бити оружје, али исто тако и оруђе, као што су, на пример, грабље. И оне могу бити оружје и оруђе! Оружје је за битку, оруђе за рад. Кад су мач и перо оружје, а кад су оруђе? Оружје су кад ратују једно против другог; оруђе, пак, кад сарађују. Зато су овом разреду, овој школи, селу, општини, држави потребни и Марко и Никола, и мач и перо. Исто као и Лазар, Анастасија, Стефан, Јанко, Данијела и сви ви. Наш посао је да те своје дарове ставимо на корист једни другима и да заједништвом покажемо да свет, на који смо дошли, јесте и те како лепо место за живљење.

А сад ако има неких питања, слободно питајте! Сад ћемо о томе да разговарамо, а кад кренемо да учимо, научено ћемо да примењујемо овако како рекосмо, како у школи, тако и касније у животу.

Једна за другом почеше да се дижу руке. Питања је било толико да су морали да их оставе за неку другу прилику, јер је час прошао брзо.

Она почетна трема и брига је нетрагом нестала, и Анђелка је у зборницу ушла озареног лица. Колеге су јој пришле и честитале на прошавшем „ватреном крштењу“. Вери, која је и сама помало бринула, видно лакну, и она, радосног срца, загрли младу колегиницу, дочекујући је. Сада је стара учитељица с миром могла да се посвети свом пензионерском животу.



Аутор: Јелена Јергић

Српкиња (11)

Ненад и Милица су, скупа са другом децом, Саву довела и, касније, одвела из школе.

Кући су стигли мало пре Анђелке, а кад се цело друштвo искупило, Сава им је испричао како му је прошао први школски дан. Учитељица му се свидела, а и школа; цртали су, а он воли да црта. Већину другара је познавао па је и то ишло у прилог томе да му се школа допадне.

Потом је дошао ред на Анђелку. Док су била и деца присутна, причала им је о ђацима. Кад су деца легла, са Ненадом и Милицом се присећала њихових школских дана и упоређивала их са данашњим.

По уласку у собу села је на кревет. Осетила је умор, али је овај пут био сладак. Нагомилана неизвесност је испарила и њено тело је било опуштено, али малаксало. Овог пута је одлазак на починак протекао без нервозе.

Прва школска недеља пролазила је сасвим добро. За то време се већ полако упознала са ђацима. Посебно је обраћала пажњу на Марка и Николу и пронашла је још неке разлоге њиховог спорења, које се, додуше, примирило, али није нестало. Чарке су још биле присутне, а све стога јер је Марко, наиме, имао проблема са читањем - што га је одвраћало од књига, које је Никола, са друге стране, волео да чита. Схватила је да ће морати више да се позабави тиме, поготово што је Марко био бистар дечак.

„Треба наћи начин како дете мотивисати“, мислила је.

Кад се у петак огласило звоно и последњи се час завршио, дечаци јурнуше из клупа. Како су притом настали судари са девојчицама, Анђелка их позва да успоре ход.

- Ви као да на трке идете? – примети.

- Није на трке, учитељице, већ на тренинг – рече једна од девојчица.

На помен тренинга, Анђелка се сети фудбалског игралишта. Заправо, не баш њега, већ чињенице да се њихова кућа налазила у непосредној близини. То задре дубоко у њена сећања и она назва Милицу да каже како ће каснити. У њој се родила идеја да се до стана врати из другог правца, како би бацила поглед на свој стари дом.

Ходала је лако и замишљено. У пролазу се поздрављала са људима, али њихова лица су јој била магловита, јер јој се поглед преселио у детињство. Њен лагани ход продужавао је пут. У неку руку се и плашила и радовала сусрету са дететом које је била.

Из тог маштања прену је мушки глас.

- Анђела! Где си се ти то упутила? – интересовао се Стојан, који, опазивши је на стази, изађе из дворишта.

Видело се да је био пријатно изненађен њеном појавом, али се, због израза њеног лица, та пријатност брзо претвори у брижност.

- Опрости, ја... нисам те видела – прену се Анђелка у трену, и погледавши иза њега, додаде: - Потпуно сам сметнула с ума да је твоја кућа у близини.

- У близини чега...? – упита Стојан, а онда се присетивиши, рече: - Твоје куће? То си мислила?

- Да, тамо сам кренула... И тако, мало сам се замислила, па нисам... нисам те приметила.

Стојан је и даље помно мотрио. На лицу јој се очитавала нека тужна сета, а и по говору је могао да примети неку одсутност. Забринувши се, позва је да сврати код њих, макар то било само у пролазу. Његова упорност и шарм разоружаше је на кратко и она пође за њим.

По уласку у двориште, које је било пространо, наишла је на мноштво гајбица, приколице и људе који су нешто радили око тога.

- Спремамо се за бербу јабука, али и за орање – објашњавао јој је Стојан, водећи је ка кући.

Анђелка га је пратила готово у стопу. Чак је приметила и да је њена стопа газила његову и то је, као жену, разнежи. Годило јој је и, што су били ближе кући, то је бивала све ведрија.

Кућа је била нова и видело се да неких радова још недостаје, а преко пута ње је била она стара, коју је памтила. На вратима ју је дочекао Стојанов старији брат Милош са женом Маријом.

Анђелка је препознала Милоша; Марија је била дођошка.

- Нисам веровао, али сад видим да су били у праву! – дочека је Милош, весело пружајући руку. – Наша Анђелка израсте у праву лепотицу! Имамо најлепшу учитељицу!

Марија јој такође пружи руку уз осмех.

- Претерују! – бранила се Анђелка. – Људи свашта виде.

- Нису људи! – продужи Милош. – Деца су ми рекла.

- Деца су још мала – насмеја се Анђелка. – Да није неко ваше дете код мене у разреду?

- Марко! Њега је тешко не приметити.

- Марко? Да, да. Опрости, потпуно сам сметнула с ума ваше презиме – Јанковић.

- Слуша ли? Тај никог не слуша сем стрица.

Анђелкине очи срне укрстише поглед са Стојановим плавим очима.

- Онда су неке ствари јасније – добаци шаљиво. – Има проблема са читањем, колико сам приметила.

- Паметан је он, али га на столици не можеш задржати – жалила се Марија.

- Тачно, бистар је. Памти, да не мора читати, али и математика му иде добро. И воли игрице!

- О, да! За рачунар је као створен. Све га интересује. То... кад је у кући, али воли и да помаже оцу и стрицу на пољу и око домаћинства. Све ће да уради, само да не чита. Сад је на игралишту, има тренинг.

- Да, обавештена сам. Али све то скупа и није толико лоше – рече Анђелка, тешећи је. – Нека се и то утврди, а наћи ћемо начин и да заволи књигу, ако Бог да. Него, свратите до школе, и интересујте се, како бисмо се нашли на помоћ детету.

Милош и Марија пођоше да је испрате, али Анђелка учтиво одби, рекавши им да се слободно врате послу. Ту обавезу је на себе преузео Стојан. Уосталом, он ју је и позвао, и то је сматрао својом дужношћу и уљудношћу.

А док су пролазили поред гајбица и жена које су их прале и спремале, Анђелка међу њима примети једно познато лице.

- Тетка Ружо! – викну радосно. – Јеси ли то ти?

Жена подиже главу, али јој се у погледу видело непрепознавање.

- То сам ја, Анђелка! Сећате се? Та морате се сећати, ви сте ме дојили!

- Анђелка! – изусти жена, којој се засја суза у оку од милине. - Дођи, чедо, да те тетка Ружа на груди прими ко некад.

Анђелка јој пође у сусрет и, кад се топло изгрлише и изљубише, узе је под руку и доведе до Стојана.

- Причала сам ти да сам одрасла на десетерцу, али моји су били заљубљеници у све што је наше – српско. Поштовали су све наше хероје, међу њима и славног Степу Степановића. Зато су нас, по угледу на њега, кад смо брат и ја били мали, наши родитељи давали тетка Ружи да нас доји. Говорили су нам да су и Цигани браћа: пишу ћирилицом, крсте се у нашој Цркви, воле Русе и страдају с нама заједно, те да добро мора с добрим да се среће.

- Ено, моје сад протераше и са Космета! – надовеза се жена на Анђелкину причу.

Стојан је слушао без речи, али све што је чуо примало се у његовом срцу. Осећао је да му Анђелка постаје драга. Али ма колико била ту и он је гледао, чинила му се као сан, као нестварни мехур сапунице у који се није усудио дирнути. Зато се трудио да не пређе границу пристојности, јер то себи није смео да дозволи. Нипошто, јер је већ дао обећање.

Анђелка се још мало исприча са тетка Ружом, а онда настави до капије са Стојаном.

- Кад идете у бербу? – упита на излазу.

- Сутра – одговори Стојан.

- Ако вам треба још један пар руку, могла бих помоћи – предложи Анђелка. – Субота је, не радим.

Стојана није требало молити.

- Сваки пар руку је добродошао – дочека осмехујући се.

- Извини ако сам те задржала...

- Ма пусти! – рече, уједно додајући: - Него, можда не знаш, кућа коју идеш да видиш – продаје се.

Анђелка хтеде нешто рећи, али остаде ћутећи. Она сета се врати исто онако изненадно као што се малопре и изгубила.

- Познајеш ли људе у њој? – упита гласом који на Стојана деловаше молећиво.

- Познајем. Ако желиш, могу ићи са тобом...

Претурајући мисли по глави, Анђелка погледа у њега. Осећала је да је погрешила што није позвала Милицу, јер јој је био потребан неко познат да јој се нађе. Стојан је био ту и нудио се. Био је неко са ким је одрасла, дакле познато лице. Зато се ухвати за његове речи као за сламку спаса, рекавши:

- Нећу дуго... Знам да сам ти већ одузела времена, али не бих да банем непознатим људима на врата незвано... Само бих... само да погледам онако од жеље и носталгије...

- Имам времена, не брини – одговори Стојан и са разумевањем стаде крај ње.

И кренуше. Овог пута једно поред другог.



Аутор: Јелена Јергић

Српкиња (12)

Њена кућа је била само неколико кућа даље од Стојанове. Што се више приближавала, то се њен глас стишавао. Стојану као да ништа није могло да промакне. Понашајући се пажљиво, ухвати је за рамена и замоли да сачека док се не врати. Затим уђе у кућу и потражи комшију. Био је сам; његови су били у граду, где су се скоро преселили. На питање да ли би на кратко пустио девојку, иначе учитељицу, да погледа свој стари дом, комшија драге воље пристаде.

Двориште је деловало празно. Није било ни пса, ни мачке, живине поготово. Није било ни дечје граје, ни саксија са цвећем. Изгледало је, овако споља, напуштеније већ кад су одлазили.

Сва осећања која су надолазила, Анђелка је гутала немоћна да ишта претвори у реч. Кад је дошла до врата, већ више није могла да се суздржи. Сузе су потекле.

Стојан је обујми око рамена и уђе са њом унутра. Дочекали су је празни зидови. То појача њену тугу и она зарида. Стојан, да би је утешио, привуче је себи и она се приљуби уз њега, плачући му на рамену. Његово срце се узнемири од њене близине. Али га то не уплаши, већ он подиже руку и стаде јој миловати косу, говорећи:

- Плачи, анђеле, биће ти лакше...

И плакала је, готово послушно, а туга је с бујицом отицала. Две топле, мушке руке, на које се цела наслонила, и нежни додир на њеној коси грејали су њену младу девојачку крв.

Подигла је главу и човеку с бескрајним плавим небом у очима упутила поглед пун захвалности. Тај сусрет очију изасу пред њих ону најдубљу тананост скривених осећања што разгара плам између мушкарца и жене. Али усне им остадоше непомичне. Ниједно се није усудило да скочи у ту ватру. Свест о томе да није ни време ни тренутак – превладала је. Он није желео да искористи њену рањивост, она није дозволила себи да због слабости изгуби себе, препуштајући се неком ко сања другу.

Анђелка се лагано одмаче из загрљаја. Стојан је, сагласно, пусти.

- Пођимо! – рече му, након што рукама обриса лице од суза.

Стојан пође за њом. У дворишту потражише домаћина и, захваливши му се од свег срца и душе, Анђелка крену напоље без задржавања.

Тренутак пре него што ће и Стојан изаћи, комшија га повуче за рукав, рекавши:

- Чуј! А да је питаш: можда би она хтела да откупи своју стару кућу?

Човек није мислио ништа лоше. Стојан га је познавао и имао је о њему добро мишљење. Његов одлазак са села био је из нужде, али је у себи имао оно поштење сељака које је пленило. Ово што је предлагао било је добронамерно.

- Питаћу је – обећа Стојан и пожури за Анђелком.

Стојећи пред капијом, он је упита:

- Јеси ли добро?

Његов глас је и даље деловао брижно.

- Јесам. Хвала ти... Хвала ти много што си био уз мене – рече она и потражи његову руку, захвално ставивши своју у њу.

Он се благо осмехну и не пуштајући је, додаде:

- Видимо се сутра! Немој да се успаваш!

- По договору! – потврди Анђелка. - И ако ми пустиш руку да могу да кренем... ако мислиш да дођем.

- Ево, пуштам! Значи – до сутра!

- До сутра!

И окренувши једно другом леђа, најзад се раставише.

Али само телесно. Њихове мисли су остале и даље наднете над пољупцем који се само у мислима и догодио међу празним зидовима.

Било је још видно кад је стигла Миличиној кући. Није стигла ни да свуче обућу са ногу, кад Милица изађе пред њу.

- Девојко, где си ти до сада? Знаш ли колико је сати?

- Да, мама – одговори Анђелка, смејући се.

- Озбиљно! Ненад се већ забринуо да те није неки момак одвео код себе. Па онда оно тајанствено, као, каснићеш, али не рече и где идеш...

- Вас двоје ко Шваба, тра-ла-ла. Мада... јесам била са једним момком, али сам ишла да видим моју кућу.

На помен куће Милица јој приђе ближе, загледајући је.

- О, сестро мила! Што ме ниси звала да идем са тобом, драга. Јеси ли могла?

Анђелка климну главом, додајући:

- Нисам била сама. Стојан је био са мном.

- Стојан!? Је л` то по договору...?

- Ма јок! Шта ти пада на памет? – прекину је Анђелка. – Пролазила сам поред његове куће, па ме он свратио и после се понудио да ми се нађе у помоћ.

- И?

- Шта и...?

- Па је л` ти се нашао у помоћ?

- Наравно. Стојан је одувек био фин. Него, сутра идем с њим... мислим с њима да беремо јабуке.

- Је ли? Срећом па идемо и ми, да можемо пазити на вас двоје – добаци Милица сусретљиво.

- И ви сте позвани?

- Ми идемо редовно – убаци се и Ненад у разговор. – Али нас је звао телефоном, а тебе лично.

- Није ме звао – узврати Анђелка. - Сама сам се понудила.

- Ниси ваљда? – упита Милица.

- Јесам, како комшијама и приличи. А сад ме извините, одох до собе.

Док се пресвлачила, њеним мислима поче да се провлачи сумња: да ли је добро поступила што се сама понудила као испомоћ? У том се присетила и оног жара који ју је сву прожео док је била у Стојановом наручју, и то питање је још више унеспокоји. Њено срце је осећало заносну привлачност у његовој близини од првог њиховог сусрета на реци. То никада пре није осетила у друштву ниједног мушкарца. Његове руке нису биле натопљене кремом, већ крвавим знојем; нису биле глатке, већ жуљевите. У његовим рукама она се осећала сигурном, заштићеном. Али... не и вољеном. Стојан је припадао другој.

„Ма шта ја ту свашта умишљам!“, мислила је. „Као да бих се могла и заљубити у недељу дана колико сам овде! То је пролазно. Наишло је и проћи ће...“

Тешила се. Али те ноћи није прошло. Напротив. Горело је све јаче при свакој помисли на сутра.



Аутор: Јелена Јергић

Српкиња (13)
Стојан је готово престојао на капији чекајући да се појави Анђелка. Та тајанственост која ју је обавијала била је узрок његових непроспаваних ноћи од дана кад ју је срео под врбом. Све у вези са њом чинило му се нестварним колико и могућим, што је његовој души доносило немир.

Држећи је у наручју, губио је појам о времену. Тај тренутак је био толико сличан његовом сну да је, колико год му се надао и прижељкивао га, толико и страховао од њега.

„Шта ако...?“, било је питање које му се врзмало по глави, а није имао храбрости да га изусти до краја. Стање у којем се налазио мучило га је до те мере да је одлучио да се ствар мора извести на чистац.

Анђелка је стигла у друштву Ненада и Милице са децом. Сви су били у тренеркама. Кад ју је угледао, Стојану се груди напрасно стадоше надимати.

- Помаже Бог, вредни народе! – поздрави Ненад окупљене, те приђе Стојану да се рукују.

- Бог помогао! – одговорише сви у глас.

- Ево, довео сам сву испомоћ коју нађох у кући – настави Ненад шалећи се.

- Мислим да тако лепу испомоћ нема свако – дочека Стојан радосно. - А видећемо да ли су и вредни колико су лепи.

Ту се саже и подиже Ану у наручје, док је другу руку дао Јелени. Сава је одјурио код Марка, а Милица и Анђелка кренуше да се придруже осталима.

- Имамо среће, леп је дан – примети Милош, који их позва да седну у тракторску приколицу.

- Твоји неће ићи, Стојане? – упита Ненад, мислећи на оца му и мајку.

- Где, бре, неће ићи? Они су већ тамо... – одговори Стојан, показујући главом у правцу воћњака.

Кад је Марија донела корпе са спремљеном храном - трактор крену.

Јабуке су богато родиле. Све оно што су улагали неколико година уназад, ове је године донело резултат.

На самом улазу дочекали су их Стојанови отац и мајка. Анђелкина појава их је посебно одушевила.

- Анђелка, дете, драго ми је да те видим! – дочекао ју је у загрљај чика Арса.

- Да ми нису рекли, препознала бих те свакако – грлила ју је тетка Драгица. – Иста си материна глава! Иста!

- Тако се радујем што вас видим! – узврати Анђелка срдачно.

- Стојан ми је рекао да се спрема гусларско вече – примети важно чика Арса. – Ево, чим завршимо послове, можемо да кренемо са договором.

- Ако ви тако кажете, ја се слажем – додаде Анђелка весело. – Причаћемо већ...

И да их не би задржавала, Анђелка крену да прими своје задужење. Како се није разумела много у сортирање, то она радије пристаде да бере воће.

- Реци ми само како то треба радити? Вероватно постоји нека стручност коју и при брању треба поштовати – обрати се Стојану.

- Гледај да береш са петељкама... и буди нежна. Не бацај јабуке! – објашњаваше он, задиркујући је.

- Нежно, кажеш? Мислим да ћу умети – прихвати Анђелка уз осмех.

Берба је почела. Воћке нису биле високе; ретко где су биле потребне мердевине. Одрасли су могли да дохвате и јабуке са виших грана, док су деца брала оне ближе земљи. Углавном су жене пуниле гајбе, а мушки су их разносили. Арса и Драгица су били задужени за сортирање.

- Има доста рода – примети Анђелка. – Где ће продавати јабуке?

- Све иде за Русију! – одговори Милица, која је брала поред ње.

- Је л` то сигурно?

- Купац је већ стигао и договорили су се. Узео је све и питао је где има још јабука за откуп. Чика Арса је тада позвао још неколико људи из села да понуде свој род. Сад једино да се не нађе неко „паметан за себе“ па не убрљави.

Анђелка је погледа значајно; савршено је разумела на шта је мислила.

Око подне су сели мало да се одморе и презалогаје. Марија је изнела корпе са храном. Оне се за трен испразнише. То су они ручкови који су најслађи и пријају упосленој души.

Након тога су Анђелка и Милица прешле у нови ред. Ана и Јелена су весело трчкарале са својим корпицама, пратећи Саву.

Анђелка на час угледа Марка и неколико тренутака задржа поглед на њему. То дете је неуморно ишло с места на место; са његових усана, бар што се тиче посла, ниједном није чула „нећу“ или „не могу“. Он је и брао јабуке, и носио гајбе, а по потреби је скакао и на мердевине.

У том свом загледању, зачу Стојанов глас иза себе:

- Он се издваја, зар не? Марко је дете које красе многе одлике. То не може да види свако. Али су оне још зелене и око њих треба много резања, копања, времена.

Анђелка је слушала пажљиво, не померајући се. Његов глас је годио њеном уху да је осетила како јој се кожа јежи од милине.

Стојан, стојећи иза ње и повремено загледајући њену скупљену косу и дуги врат, настави с причом:

- Њега не плаши висина дрвета ни тананост високих грана. Неустрашив је, али није злобан. Први ће скочити да помогне потребитом у невољи – колико му године то дозвољавају. Ако не може, позваће помоћ. Не воли да чита, јер мора да седи. Он не разуме ту непомичност. Он мора да се креће...

Што је више Стојан говорио, то је Анђелкина представа о Марку била све чистија и јаснија.

- Желиш рећи... да је Марко војник? – упита.

Налазећи да јој одговор и није потребан, Стојан додаде:

- Његов узор није стриц, већ Краљевић Марко, хајдук Вељко, Синђелић... Ако се промаши са карактером детета, касније може да настане проблем и да се све што је требало да буде часно, претвори у супротност.

Ту се Анђелка полако окрену ка њему. Хтела је да упије његов поглед како би све још јасније разумела. Хтела је да види човека који се пред њом отвара, без задршке, пројављујући тај дар који носи у себи, којим се само ретки могу похвалити.

Необична љубав према братанцу откривала јој је мушкарца којег би свака жена радо волела да има крај себе. Зато јој никако није било јасно због чега је Мирјана отишла од њега. Можда би, кад би видела њу и садашњег мужа, разумела. Али она није хтела да размишља о њима; њу је интересовао Стојан, из часа у час све више, да јој се душа распињала од слатког бола.

- То што си ми сад испричао биће ми од велике користи – рече му. – Трудићу се, дао Бог, да то ниједног тренутка не сметнем с ума.

Стојан је погледа захвално и с поверењем.

- То ће, пре свега, њему бити од користи – закључи и узе њене гајбе да их понесе.

Анђелка је наставила да бере јабуке и до истека посла размишљала је о Стојановом казивању. Тренутно јој ништа није падало на памет што би могло Марка натерати да крене с читањем, али је ту бригу поверила Светом Николају да он измоли помоћ од Господа.

Кад је воће било скоро обрано, стиже камион и мушкарци пређоше да претоваре гајбе. Купац је био видно задовољан.

Анђелка је Руса видела издалека; могла је да приђе ближе, али сматрала је да то не треба да чини, просто јер није било примерено да напушта своје место. Само се надала да ће са јабукама бити све у реду.

Сунце је већ грабило ка заласку кад су поседали у трактор да крену. Приметила је да су јој руке изгребане од брања, али то није умањивало њено одушевљење због предивно проведеног дана.

Стојан је у томе нашао нови повод да јој приђе, рекавши да ће јој очистити ранице чим стигну кући.



Аутор: Јелена Јергић

Српкиња (14)
Дан, ипак, још није био на измаку кад је трактор ушао у двориште. Ана је, будући да није спавала то поподне, била уморна. Јелена се још и држала, док је Сава пазио да одржава Марков стројеви корак.

Арса и Драгица позваше све за сто да се, након радног дана и успешно обављеног посла, освеже и окрепе. Милица је, због деце, морала да иде кући, те се топло захвали и замоли за извињење. Ненад, знајући да је потребан својој жени, и сам се извини домаћинима.

Милица потражи Анђелку, али пре него што ће се Анђелка одазвати, Стојан рече:

- Анђелу ћу ја довести! Чим јој извидам ране.

Анђелка осети како се њен разум хтеде томе успротивити, али нешто у његовом гласу, те начин како је изговарао њено име, натера је да пристане. Зато само кимну главом, дајући Милици до знања да ће остати.

- Саво, идемо кући! – викну Ненад, уједно узимајући Ану на руке, док је Јелена потражила мамино друштво.

Још неки су се изговорили од стола, а оно људи што је преостало - крену са Арсом и Драгицом. Стојан приђе Анђелки и поведе је у другом смеру. Она пође и ускоро се обреше у његовој радионици.

Све је мирисало на дрво и лакове. Стојан упали светло и са полице дохвати једну флашицу и кутијицу.

- Дођи! – позва је.

Тај заповедни тон ју је неодољиво привлачио. То није била она строгост којом се влада или потчињава; на њу је она деловала молећиво. Повиновала јој се, верујући да Стојан зна шта чини. Зато му и приђе потпуно предано.

- Пружи руке! – рече нежно.

Она учини тако.

Стојан отвори флашицу и течношћу у њој прели њене изгребане руке. Анђелка хтеде да стисне зубе и зажмури, мислећи да је ракија или алкохол. Али није осетила никакво печење, нити препознатљив мирис. Међутим, не хтеде ништа да пита. Његов додир је био сам по себи лековит и никаквом причом није хтела да квари тај тренутак који је, најпосле, цео дан прижељкивала. Кад јој је испрао ранице, он отвори кутијицу и кремом у њој премаза јој руке. Мазао је полако и пажљиво. По додиру је осетила да то ради с уживањем.

Споља се могао чути гласан разговор, лавеж паса и изгладнела стока, али ти звуци нису допирали до њих. Ови прижељкивани тренуци били су део другачијег света коме су обоје, премда тајно, били склони. У њему, они су могли једно друго додиривати и истовремено осећати како се свака њихова мисао слива у једну.

Кад је утрљао крему, Стојан је лагано, премда невољно, пусти.

- До сутра ће проћи! – рече.

Анђелка погледа у науљене руке. Ако је и имала неку сумњу, она се изнова подреди његовој вери. Зато спусти руке и поче да разгледа око себе.

- Значи, овде радиш? – упита.

- Да – потврди он. – Кад има посла.

- Нема увек?

- Посла има... Немају људи пара.

Ходала је полако, пажљиво загледајући алат и његов рад.

- Увек сам волела ручно рађено дрво. И иначе волим све што је рађено рукама.

Стојан је пратио погледом њену фигуру, слушајући је помно.

- Човек, док ствара, удахњује у свој рад живот... свој живот – настави Анђелка, уједно руком додирујући изглачани комад дрвета у раду. - Дрво у шуми је лепо баш онакво какво јесте, и стоји тачно где треба, јер сведочи о Творцу. Тако и дело говори о свом мајстору. Руке су те које делу дају лепоту.

У том наиђе на недовршену ивицу и један ивер се заби у њен прст. Она тихо јекну. Стојан се брзо створи крај ње и, док се још није ни снашла, пронађе болно место и лагано истисну из њега комадић дрвета.

- Сссс...!

- Де, де, Српкињо! Не приличи ти – рече он, измамљујући јој осмех.

Затим стисну место око ране, како би сукрвица истекла, а потом потражи фластер. Док га је лепио, он се надовеза на њену започету причу.

- Ономе ко ствара потребно је још нешто. Инспирација...

- Да... – потврди Анђелка, загледана у његове прсте, што је охрабри на ново питање: – Да ли овде правиш гусле?

- Углавном – одговори Стојан кратко.

Она помисли да ће то бити све, али он, ипак, настави:

- Нисам их направио много, свега неколико. Код последњих сам одустао, јер нисам успевао да их довршим по жељи.

„Због бивше драге“, помисли Анђелка, али загуши реч у себи; јер чим би стигли, како је мислила, до ње, свет, у којем је видела себе крај Стојана, пред њом би се рушио као кула од карата.

Ако је у почетку и могла то да поднесе, сада ју је та помисао све више раздирала и почињала је да јој смета.

По Стојановом ћутању могла је само да закључи да је и њему мучно. Зато, да се ћутња не би увукла међу њих, она реши да је прекине.

- Добро је – рече, измичући залепљени прст. – Хвала ти...

- Богу хвала! – узврати он, додајући: - Мада, довео сам те овде да те лечим, а испашће да идеш кући још повређенија. Хајде, идемо за сто!

Ово је за кратко извадило ствар, и зид, који се надносио над њима, остао је да виси.

Анђелка је добила прилику да се додатно разговори са Стојановим родитељима. Тако је сазнала од њих многе ствари о оцу и мајци, које су њој, будући малој у оно време, промакле или биле непознате. То време је Стојан искористио да се истушира и пресвуче.

Ускоро, Анђелка заврши с вечером и причом. Кад изрази жељу да крене, Арса је задржа.

- Чекај, дете!

У том се и Стојан појави на вратима.

- Анђелка хоће да иде кући, Стојане! – обрати му се Драгица.

- Не брини, мајко. Ја сам одговоран за њу: рекао сам да ћу је одвести, и одвешћу је! – рече јој.

- Ауто је...

Арса хтеде рећи у гаражи, али га Анђелка прекиде:

- Ма не треба да пали ауто због мене, није то на крај ни света, ни села...

- Идемо пешке – потврди и Стојан. Ауто је овде био вишак, што се њега тицало.

Арса и Драгица јој се по који пут захвалише на доласку и помоћи, те је са Милошем и Маријом испратише.

Напољу је већ било вече, али на небу није било звезда.

- Најавили су кишу – примети Стојан кад одмакоше од куће.

- Надам се да ћемо обоје стићи пре ње – рече Анђелка, повремено гледајући у небо.

- Не волиш кишу?

- Напротив. По питању кише сам као дете – погледа га уз осмех.

- Не чудим се! – дочека Стојан уверено. – Уопште, мислим, да волиш воду у свим облицима.

- Сем буре на мору или невремена. Заправо, волим воду све док није проблем. Не волим је у тренуцима кад постанем свесна да неко кисне или мрзне због ње...

- Да није тако – уплашио бих се...

Иако им је киша висила над главом, нису журили. Он је свој корак прилагодио њеном. Није му сметало. Штавише, њен ситни ход му је сасвим одговарао, јер је секунду претварао у више њих.

У ваздуху се осећала спарина и прилично света је изашло на улицу у ишчекивању кише. Са већином су се поздрављали, али нису дали да их заустављају. Много тога је лежало на њиховим уснама што је желело да се искаже.

И причали су, како о данима знаним, тако и о свему оном незнаном што је свако од њих жудео да сазна. Често би застајкивали, осећајући да неће имати довољно пута за све мисли које су им незаустављиво долазиле. И што су више тога чули и сазнавали, то је њихова присност расла. Али зид који је и даље био присутан неумитно је висио, не дозвољавајући им ни ону блискост коју су имали у радионици.

Изненада, један управо надошли облачић поче да их полива топлим капима кише; најпре ситним, да би их одмах потом претворио у пљусак.

Анђелка је имала увезан око струка горњи део тренерке. Могла га је развезати и ставити Стојану и себи преко главе, али то не би много помогло. Но, Стојан није чекао да се она досети шта им је чинити, већ је хитро повуче за руку, рекавши јој да трчи.

Иако нису трчали далеко, мајице су им биле прилично мокре. Зауставили су се у једном поплочаном пролазу између две куће. Пролаз је био дуг, али узан.

- Сачекаћемо овде. Неће киша дуго. То је само облак наишао – рече јој Стојан задихано.

Стајали су близу; ниједно није хтело да се одмакне у страну. Анђелка је могла да осети мирис његовог лосиона, као и шампона који му се задржао у коси. Поново су прибегли ћутању. Овога пута је нелагодност коју су притом осећали прекинуо сам облак, који као да љутито заврну славину.

Свежина која је наступила – пријала је. Али само у ваздуху, док је земља једва и била свесна тога да је киша пала. Остала је сува.

Пре него што ће изаћи на стазу, они приметише да се још држе за руке. Очекујући ко ће први своју да повуче, то се ипак није десило.

- Можда не би било лоше да те код Милице овако доведем – држећи те за руку – шалио се Стојан.

- Можемо да пробамо – сагласи се Анђелка.

- Хајде онда...!

У сваком другом случају би овакво детињање изгледало чудно; у сваком другом - да, али не тамо где се јави привлачност и осећај заљубљености. У том случају, детињање се само препоручује.

Остало им је још неколико кућа да прођу; међу њима Анђелка примети и Мирјанину. Срце јој се стегну од помисли да ће је Стојан пред њом пустити.

Међутим, не само да је није пустио, већ се чинило да кућу није ни приметио. Али је она свој стисак, за сваки случај, појачала. Он јој је једнако одговорио.

Милица није изашла пред њих; дубоко у себи они то нису ни очекивали.

Али нешто се јесте појавило: дуго скривени, ове ноћи, заискрише трнци под Стојановим прстима. Зарадовао се томе.

Тај осећај га није напуштао ни у повратку, не престајући ни током ноћи.



Аутор: Јелена Јергић

Српкиња (15)

Јутро је задржало свежину ноћи. Али су се облаци разишли и све је указивало да ће дан бити леп.

Милици је такво време одговарало и она с ведрином покуца на Анђелкина врата.

Када је ушла, затекла је пријатељицу како замишљено стоји поред прозора.

- Јеси ли спремна или се још спремаш? – упита је.

- Још тренутак – одговори Анђелка сетно се осмехнувши.

- Је ли све у реду, драга? Синоћ нисам хтела ништа да питам, јер сам на твом лицу видела израз задовољства. Али сад сам збуњена, гледајући те... Ту сам, ако желиш да причамо...

Анђелка јој полако приђе.

- Види!

Милица погледа њене руке. На њима више није било ниједне ранице, тек једва приметни ожиљци.

- Хвала Богу! Значи, Стојанова медицина помаже! – примети задовољно, а све у ишчекивању да ће дознати више.

- Изгледа! Испрао је ране водицом и намазао их кремом. Нисам га ништа питала о томе.

– Зашто ниси? Сигурна сам да би ти рекао.

- Не сумњам у то – признаде Анђелка и након кратке станке додаде: - Требало ми је... да осетим његову веру.

Милици није било потребно цртање да би разумела о чему јој Анђелка прича. Зато је позва да седну на кревет и да јој се повери.

- Има још времена до почетка службе, не брини! Да чујем шта то мучи мог анђелка? Све ми се чини неки мушкаћ по имену Стојан?

Анђелка потврдно кимну главом.

- Осећам да је човек кога бих могла волети. Знам да звучи будаласто... детињасто, али... Никад ми друштво мушкарца није пријало као његово и, што га више упознајем - то налазим да се све чвршће за њега везујем. И не мислим само телесно, већ и духовно. Разговарати са њим је као да слушаш одјек својих мисли и жеља. Са њим у мислима лежем... Али се сваког јутра будим с Мирјаном! И то ми, Мили, смета... Спознаја да повређујем и њега и себе. И не знам шта да радим, јер све теже владам својим осећањима...

-Тако то изгледа на почетку – примети Милица нежно. – Мислим то... заљубљивање и неизвесност. Нарочито кад наиђеш на неког ко личи на твоју сродну душу. Прижељкивала сам дуго да се и ти заразиш, али не и да буде болно...

Анђелка се насмеја на њене речи.

- Можда то и не би било толико страшно да не осећам збуњеност. У неким тренуцима ми се учини да и њему годи моје друштво, али то траје прекратко. Сем тога, зар се икад ико заљубио у седам дана?!

Затим погледавши Милицу, додаде тугаљиво:

- Зашто је човек мог сна морао да личи на њега?

Милица слегну раменима, а потом упита шаљиво:

- А личи много?

- Много, Мили...

- Онда ти преостаје само једно: да се молиш да буде Божја воља...

Анђелкино лице поприми израз наде.

- Мислиш?

- Ја други лек не знам, мила...

И, устајући са кревета, она остави пријатељицу да се спреми.

Анђелку ово као да умири. И тек што Милица затвори врата са друге стране, она се врати причи од синоћ, где јој је Стојан поверио да је Православље његов начин живота, што ју је посебно обрадовало.

„Само онај човек који пред Богом клечи може стојати пред сваким.“, била је мисао која јој је дошла на ум док га је слушала, као и она Светог Владике Николаја: „Човек на молитви - то је јединствен призор, који велика васиона нити види, нити разуме, нити осећа. То виде, разумеју и осећају само невидљиве интелигенције, духови светлости, ангели, душе многих упокојених људи, и боље од свих, сам Господ Бог.“

Таквог је човека себи прижељкивала: он да јој буде глава, а она - његово ребро.

„Господе, молим Ти се, Свемилостиви и Сведобри! Смем ли се надати милости Твојој?“, помисли, додајући: „Али воља Твоја да буде не моја.“

Сишла је са мишљу да ће данас у храму срести Стојана. Али није сметнула с ума ни да је ова недеља од великог значаја за Саву.

Наиме, од данас ће почети да саслужује оцу Павлу. Због тога је јурио по кући, стално опомињујући сестре да пожуре како не би закаснио у Цркву. То је било тако слатко да су Ненад и Милица снимили догађај на камеру. Имаће са чиме да изађу пред њега кад буде порастао и, могуће, почео да врлуда у својим тражењима.

На Савину радост, у Цркву су стигли на време – по обичају. Отац Павле га радосно дочека и позва код себе.

Анђелка потражи погледом Стојана, али га нигде не примети. Помисли да можда касни. Литургија поче, али он се не појављиваше. Схвативши да се препушта расејаности, она се брзо сабра и, помоливши се за њега, настави да прати службу.

По завршетку, још једном осмотри људе око себе, али Стојану не беше ни трага. Најпосле пође с Милицом и друштвом у црквену салу. И тек тамо, на своју радост, спази га међу окупљенима. Он крену према њима.

- Где си, брате? – упита Ненад кад овај приђе.

- Ево ме! – одговори Стојан уз препознатљив осмех и, гледајући у Анђелку, настави: – Био сам у манастиру, а у повратку наиђох да видим како ми је пацијент.

Била је довољна само реч, његов поглед и све туге су у трену ишчезле из Анђелкиних мисли.

Милици, која је пажљиво мотрила лице своје пријатељице, та промена никако није могла да промакне. Зато, и пре него што ће Анђелка било шта рећи, изјави:

- Таман! Ти, докторе, припази на њу, док Ненад и ја попричамо са оцем Павлом.

И узевши Ненада под руку, њих двоје се брзо удаљише.

- И? – упита Стојан кад се усамише.

Анђелка подиже руке. Он их прими на своје и нежно пређе јагодицама преко њене коже.

- Нема ни ранице од трна – примети.

- Нема – рече Анђелка задовољно показујући прст.

- Хвала Богу! То су иначе лекови које ја користим код повреда на раду: манастирска вода са извора Свете Петке и мелем који праве монахиње.

- Идеш често у манастир? – упита Анђелка, полако спуштајући руке.

- Кад год могу. И кад имам потребу да се разговарам са духовником – признаде са шаљивом кривњом у гласу.

- Епитимија? – насмеја се Анђелка.

- Ммм, не баш епитимија. Више је то била недоумица... Да се предупреди штета.

- И да ли је разговор помогао?

- Рано је још рећи – одговори Стојан загледајући се у њене очи. – Неке ствари се не виде најбоље на први поглед; некад је потребно загледати се и са стране.

Анђелка осети неку посебну тежину у тим речима, али Стојан брзо настави, премда опуштенијим тоном:

- Нешто тако је рекао отац Авакум... Иначе, манастир није далеко. Ако желиш, могу те повести...

- Врло радо! – дочека она с одушевљењем.

- Јавићу ти на време кад будем ишао следећи пут.

Али не стигоше више да проговоре ни реч, јер их прекину отац Павле, позивајући их да им се придруже.

- Шта ли смо сад скривили? – прозбори Стојан и то тако да Анђелку подсети на Калимера и његово: „То је неправда и кад одрастем...!“, што је засмеја.

Али послушно се обоје одазваше оцу Павлу.



Аутор: Јелена Јергић

Српкиња (16)

Док су му прилазили, приметили су крај њега непознат пар ту негде њихових година. Ненад и Милица су већ разговарали са њима, кад их отац Павле представи.

- Ово су наши нови парохијани, Бошко и Оливера, који нам стигоше са Космета.

Стојан и Анђелка се руковаше са њима.

- Имају и двоје мале деце – настави отац - а добили су на коришћење једну слободну кућу у селу, сигурно знате и коју: ону близу игралишта, недовршену, од човека који је већ годинама у иностранству и који, по свој прилици, не мисли да се врати, јер нема коме; он и супруга су бездетни. Али се сажалио на муке свог народа и, да не би кућа беспотребно закоровила, дао ју је Бошку и Оливери да је одржавају. Није искључио могућност ни да им кућу једног дана препише. Али има један проблем: пошто је кућа недовршена и захтева још много рада, она нема ни намештај! А Бошко и Оливера се још нису снашли, да би имали каква-таква примања, те им је потребна помоћ.

- Није нам због нас – прекиде га Оливера, обраћајући им се вапајем мајке. – Ми можемо спавати и на даскама, али деца су мала. Не бојимо се посла, обоје смо вредни и не тражимо милостињу. Радом бисмо се одужили. Ово је, како отац Павле рече, само док се не снађемо. Дао нам је власник и земљу, а ми смо навикли доле на сељачке послове.

Бошко је ћутао, док је Оливера говорила. Видело се да му је тешко због свега што их је снашло, али премда и не могавши да прича, он је главом потврђивао све што је жена говорила.

- Проблем решен! – рече Стојан безбрижно. – Сматрајте да имате кревете! Сутра, дао Бог, одмах након орања, отићи ћу до пилане по материјал и за дан-два би посао био готов.

- Биће потребан и душек – надовеза се Ненад. – Милица и ја ћемо погледати у граду, а ти нам, Стојане, спреми мере.

- Ја сам могла да средим постељину, али нисам понела шиваћу машину – рече Анђелка са жаљењем.

- Умеш да шијеш? – упита Стојан.

- Умем, дао Бог...

- Је л` треба нека посебна или...?

- Свеједно је која, само да ради.

- Онда је и то сређено! – објави он радосно. – Моја мајка има неку машину што скупља прашину. Верујем да ће ти је радо уступити.

Анђелка се силно обрадова.

- Милице – рече пријатељици – купићеш у граду платно и конац, даћу ти списак...

Оливери кренуше сузе због доброте која их је снашла, и заједно са Бошком заблагодари Богу, оцу Павлу и бираном друштву.

Затим, ради бољег упознавања и добросуседских односа, седоше сви за сто да се испричају. Послужена им је и кафа са колачима, тако да је разговор протекао у пријатељском тону. Узгред, пронашли су много тога заједничког што је могло свима да буде само од користи. И у то име су сложно наздравили.

Кад су стигли кући, Ненад, Милица и Анђелка су били још под дубоким утисцима због свега оног што су чули о Србима и неалбанском живљу на Космету, о демократији која људе претвара у робове, о логору смрти где живот човека не вреди пишљива боба. И није то био осећај као да се то тамо негде некоме дешава. Не! Та бол је била жива рана, коју је сваки Србин, и сваки добронамеран човек, могао да осети као своју, без обзира на којем крају планете живeo. Јер неправда, а отимање дела територије јесте неправда, као и бомбардовање, убијање, не може донети мир нити бољитак док се правда не зацари. То је проста чињеница и одустајање од правде није само издајство Србије и Космета, већ целокупног света и мира на планети. Ко год се одриче Космета, тај не познаје ни Право ни Правду; још мање штити и заговара мир.

„Нема мира безбожницима“, каже Свето писмо.

- Људи још не могу да схвате да је спас Србије у рађању деце и производњи хране – рече Ненад.

- Сви имају страх од сутра – додаде Милица. – И није да не могу да их разумем, јер та мантра о бољем сутра, која не силази са уста наших политичара, из дана у дан постаје све отужнија, а сутра све неизгледније. Али тај страх и долази од тога што верују политичарима, а не Богу. Човек снује, Бог одлучује. Сем тога, деца нису наша, већ Божја, и свако дете које шаље на земљу има своју мисију. Родитељ треба да воли своје дете, али Бог је Отац свима нама и дужни смо творити Његову а не своју вољу.

- Чула сам да је код Јевреја, након Холокауста, као чин највеће храбрости важило правило да рађају нову децу коју неће моћи заштитити – примети Анђелка. - Код њих жене добијају плату рађајући децу. То није само однос државе према рађању, већ и мушкарца према жени.

Овај њихов разговор наједном прекинуше деца, која улетеше међу њих, вичући:

- Иде чика Раде!

На помен братовљевог имена, Анђелка потрча према капији. И заиста, угледа брата у униформи како улази у двориште. У рукама је носио два кофера.

- Ево, сејо, донео сам што си спаковала – рече, дочекујући је у загрљај.

- Хвала ти, рођени! – рече Анђелка, љубећи га у образ. – Хајде, уђи!

- Не могу, свратих само да ти ово донесем, а морам одмах да се вратим. Имам посла на терену, неке вежбе треба да се одрже, али сам ту за викенд па ћемо се видети – објашњаваше Раде.

- Нисмо чули ни за какве вежбе – примети Ненад док се поздрављаше с њим. – Нека војна тајна?

Раде се насмеја.

- За новинаре очигледно. За народ не. Имамо вежбу са Русима.

- Опа! Не са НАТО - м? – дочека Милица задивљено.

- Ма где, бре, с њима! Ови наши што с њима вежбају уче како да гасе пожаре и спасавају туристе. Вичу: „Мир, мир“, а пуцају по целом свету. Ми знамо с ким се ортачимо.

- Добро је да овде још има оних који нешто знају – рече Ненад задовољно.

- Причаћемо други пут више, сад журим! Анђелка, имаш поздраве од мојих и од сваког по пољубац.

И изљубиши сестру три пута, поздрави друштво и оде.

Милица позва све на ручак, а Ненад понесе кофере горе. Анђелка, гледајући још неки трен за братом, напречац доби идеју о којој почe подробније да размишља.



Аутор: Јелена Јергић

Српкиња 17

Радни понедељак је свима почињао другачије.

Први раноранилац био је Ненад, који је, заједно са Стојаном, отишао да узору њиве; Анђелка је устала нешто пре Милице да би се спремила за посао, док су се деца будила следећим редом: најпре Сава, због школе, а потом Јелена и Ана. Милица је, наравно, остала код куће са девојчицама. Њен посао није изискивао никакво избивање: остала је да кува, што је волела да ради.

Али тај јутарњи распоред је, по обављеном послу, био сасвим измењен: Сава и Анђелка су стигли једно за другим, док је Ненад дошао касније. Орање се мало одужило, а онда су браћа свратила у пилану по наручене даске за обећане кревете.

Кад су њих истоварили у радионицу, Стојан је замолио мајку да спреми шиваћу машину како би је могли понети Анђелки. Још синоћ ју је питао за дозволу, и Драгица је радо пристала. Јесте да је то била стара машина од сентименталне вредности, али је, будући да је нико већ годинама није користио, само скупљала прашину.

Чувши због чега им је потребна, али и чињеница да ће једно младо чељаде на њој да шије (које је њеном мајчинском срцу почело необично да се допада), посебно ју је приволело на пристанак.

Милица је ручак поставила у уобичајено време, јер није било сврхе да чека мужа, будући да је знала да ће каснити. Док су сe девојчице одмарале након ручка, она је са Савом урадила домаће задатке. Анђелка је за то време направила списак, који ће Милица сутра понети у куповину.

У ишчекивању да машина стигне, две пријатељице су тражиле погодно место за њен смештај.

- Мислим да би најбоље било да је ставимо у помоћну просторију иза куће. Тамо има простора и довољно светла и нико ти не би сметао док радиш – предложи Милица. – Касније је можемо још боље оспособити, ако желиш. Иначе, колико дуго се можеш користити машином?

- Не бих је задржавала, иако је тетка Драгица рекла да се могу њоме користити и на дужи рок – рече Анђелка, идући за њом. – Да није хитно, сачекала бих ја да ми Раде донесе моју машину. Чим завршим с постељином – враћам је! Сем тога: колико ти мислиш да ја будем вама на терету?

- Какав те терет спопао, женска главо? – одмахну Милица руком, противeћи се. – Колико год да треба - овде си код своје куће...

Анђелка јој приђе и захвално је пољуби у образ.

У том се на капији појавише Ненад и Стојан са шиваћом машином. Милица им отвори врата и показа место где би могли да је сместе. Кад је спустише, Анђелка приђе машини и стаде је загледати.

То је била стара али добро очувана сингерица. Рад на њој није јој био непознат; штавише, на једној таквој правила је своје прве кораке у шивeњу. Наследила ју је од мајке, која је, опет, исту добила од оца, Анђелкиног деде.

- Значи, умеш и да шијеш! – обрати јој се Стојан, који остаде да јој помогне са машином и њеним равнањем, док се Ненад журно с Милицом упутио у правцу кухиње, обавештавајући супругу о својoj изгладнелости.

У његовом гласу било је смесе дивљења и задовољства.

- С тобом чуда не престају, чини се! Кад већ шијеш, могла си и мене поновити.

- Није проблем, само пожури са жељом – дочека Анђелка спремно.

- Што да пожурим?

- Јер машину враћам чим обавим посао.

- Зашто? Код нас и тако стоји, а теби је од користи.

- Не би било у реду. Сем тога, и тако очекујем да стигне моја машина.

Стојан је погледа озбиљно.

- Значи ли то да се насељаваш овде трајно?

- Мислиш на село или у ову кућу? – упита Анђелка док је тражила нешто да подметне под један крај машине.

- Заправо, обоје...

Најзад, пронашавши неко парче картона, Анђелка га пружи Стојану да га постави, притом пазећи да машина стоји у равни и говорећи:

- Ако се посао устали, онда да. Али ћу, свакако, потражити друго место за становање. Није искључено ни да купим кућу. Ништа велико, али довољно да се може рећи „моја кућица - моја слободица“.

Стојан није заборавио на комшијин предлог о томе да Анђелка откупи своју стару кућу. Али ни сад, као ни тад, није пожурио да јој га пренесе. Из неких разлога одлучио је да јој то каже неким другим, повољнијим поводом.

Кад је посао око машине био готов, њих двоје се придружише осталима. Пошто ни Стојан није стигао да руча, то поставише тањир и за њега.

Тако окупљени око стола, још једном се дотакоше приче о креветима. Стојан је већ имао потребне мере за душеке, те их записа Ненаду на папир, како би их он и Милица могли сутра купити заједно са платном и концем за Анђелкин део посла. Бошко и Оливера ће у међувремену, како су им рекли, кречити просторије, тако да би им кревете могли испоручити у четвртак.

- Иначе се и пилана уградила у овај подухват, дајући нам даске упола цене – обавести Стојан друштво за столом.

- Лепо! – дочекаше Анђелка и Милица.

- Ма има у народу добра, нека прича ко шта хоће – рече Ненад поносно. – Кад је стани-пани, ту је обичан, незнатан човек да се нађе потребитом.

И провевши још неко време у необавезним разговорима, најпосле се разиђоше изговоривши се пословима.



Аутор: Јелена Јергић