Svetske baštine

Ukradena istorija: Srpska baština rasuta po svetu


Širom sveta rasuto na hiljade srpskih rukopisa, relikvija, umetničkih dela i arhivskih dokumenata (1): Ne postoji institucija koja traga za baštinom neprocenjive vrednosti


Mošti kralja Milutina u Sofiji, Vukovićev praznični minej iz 1573. čuva se u Dablinu


BEZBROJ srpskih starih rukopisa, retkih knjiga, umetničkih dela, relikvija i dokumenata rasuto je po muzejima, bibliotekama, arhivima i privatnim zbirkama širom sveta, što i ne bi bilo tako strašno da nam ovo kulturno blago nije iščilelo iz svesti, kažu poznavaoci nacionalne baštine. Precizni zvanični podaci o srpskom kulturnom nasleđu van Srbije ne postoje, kao što ne postoji ni nacionalna institucija sa zadatkom da traga za tim neprocenjivim blagom.

- Nažalost, mi nemamo "Nešnel heritidž" kao Englezi, ni "Centar nacionalne slave" kao Rusi koji brinu o nacionalnom kulturnom nasleđu gde god se ono nalazilo - kaže Vladimir Davidović, stručnjak za međunarodno pravo, dugogodišnji sekretar i upravnik poslova SANU i pasionirani tragač za zaboravljenim kulturnim blagom. - Nije toliki problem što nam je baština rasuta širom sveta, sve dok je neko čuva. Nevolja je što je mi sami zaboravljamo. Kako drugačije objasniti da niko ne proučava veliki broj srpskih rukopisa u manastiru Svete Katarine na Sinaju, gde je boravio Sveti Sava i koji su kasnije pomagali kraljica Jelena, kraljevi Dragutin i Milutin, a Joanikije Srpski je bio iguman.

Procene stručnjaka ukazuju da je širom sveta raspršeno oko 5.000 srednjovekovnih rukopisa i knjiga, a da se ne govori o ikonama, relikvijama, opljačkanim muzejskim eksponatima i arhivama. Međutim, čak i prikupljanje najosnovnijih informacija o lokacijama gde se dragocenosti nalaze veoma je mukotrpno i zavisi pre svega od posvećenosti, veštine, upornosti i lukavstva pojedinaca koji su spremni za ponekad opasne avanture u paralelnom svetu iza institucija, u kome se mešaju naučne i kvazinaučne strasti, političke intrige i kriminal.


SEOBE I OTIMAČINE

Tokom šest velikih seoba u vekovima turske dominacije Srbi su deo svog duhovnog blaga nosili sa sobom u zbegove, a deo su ostavljali na milost i nemilost osvajačima. Ono što nije uništeno kupovale su strane diplomate i obaveštajci u okviru priprema za slamanje Osmanske imperije u Evropi. Kad su starine "ušle u modu" pojavilo se i mnoštvo trgovaca i lopova koji nisu imali pojma o umetničkoj i istorijskoj vrednosti srpskih knjiga, ali su savršeno dobro osetili da se na njima može zaraditi. Tako je došlo do paradoksa da najveći deo srpskih dragocenosti nije pokraden u srednjovekovnim osmanlijskim poharama, već tokom prošlog stoleća kada su pljačku srpskog kulturnog blaga izveli civilizovani evropski narodi.

- Još u Jugoslaviji počelo je političko "pokrštavanje" srpskih serdnjovekovnih rukopisa - otkriva dr Nikola Kusovac, naš istaknuti istoričar umetnosti i dugogodišnji kustos Narodnog muzeja. - Najstrašnije političke zloupotrebe odvijale su se u Hrvatskoj, gde su u muzejima zadržani mnogi dragoceni dokumenti koje su ustaše u Drugom svetskom ratu opljačkale iz srpskih manastira i crkava. Ne zaboravite da su "stručnjaci" NDH, kao što je bio Tkalčić, tada ušli u arhive Sremskih Karlovaca i manastira Fruške gore gde su selektovali materijal i jedan deo uništili, a drugi "spasili" da bi ih proglasili srednjovekovnim rukopisima pisanim "hrvatskom ćirilicom".

Sagovornik "Novosti" dodaje da opljačkano blago iz manastira i crkava sa teritorije NDH nikad nije u potpunosti vraćeno vlasniku - SPC, već je ugurano u depoe Sveučilišne biblioteke, Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti i Povijesnog muzeja Hrvatske uz cinično obećanje Vladimira Bakarića da će jednog dana srpska baština biti izložena u "muzeju Srba u Hrvatskoj". Tako je u Zagrebu i završila Krmčija (zakonopravilo) Svetog Save, jedan od najdragocenijih srpskih rukopisa koji do dan-danas nije vraćen.

- Taj materijal je bio veoma teško dostupan istraživačima - naglašava Kusovac. - Pre ste mogli da dođete do baštine Srba u Bugarskoj i Mađarskoj, državama s kojima smo bili u poluratnom stanju, nego do one u Hrvatskoj i Makedoniji, gde su srpske srednjovekovne bogomolje i dokumenti morali da budu nazivani vizantijski.

Tek posle Titove smrti deo ukradenog blaga i relikvija iz Vojvodine, Hrvatske i BiH vraćen je Srpskoj pravoslavnoj crkvi i smešten u Vladičanski dom u Pakracu, koji je devedesetih među prvima bio na udaru hrvatskih snaga.

- Nažalost, to i lično mogu da posvedočim, jer sam dvogledom gledao "zenge" kako iz vladičanskog doma iznose stare dokumente, od srednjovekovnih rukopisa do matičnih knjiga i bacaju ih u plamen - priseća se s tugom Kusovac. - U Zagrebu je 1992. miniran muzej SPC u kome je takođe uništen veliki broj starih knjiga i dokumenata koja su svedočila o vekovnom postojanju Srba na tim prostorima. Nažalost u poslednje vreme ponovo je aktuelno "pokrštavanje" srpske pisane baštine u "hrvatske ćirilske rukopise". Pokojni patrijarh Pavle stalno je ukazivao da srpska nacionalna baština spasena iz Hrvatske tamo može da se vrati tek onda kada se tamo vrati i narod kome ona pripada. Sada se ta baština vraća crkvama koje su uništene, tako da se ne zna gde ona zapravo završava.

PRIVATIZACIJA ISTORIJE


Veliki deo arhiva iz Prvog srpskog ustanka, kad je stvorena moderna srpska država, zvanično se smatra zauvek nestalim. Međutim, poznavaoci antikvarskog tržišta tvrde da to nije istina.
- Primerak Karađorđevog ustava iz 1806. prodala je Kolumbija muzeju u Njujorku jedna dama iz porodice Karađorđević - kaže Vladimir Davidović. - Jedan naš episkop još u svojoj kući drži Karađorđevu ratnu zastavu koju je prethodni vlasnik zaveštao crkvi.

Da je opljačkana baština "zapaljiva roba" bez obzira na starost pokazuje i izveštaj "Potraga za ukradenom istorijom" o pljački srpskih istorijskih dokumenata u Drugom svetskom ratu, koji je skrivan 60 godina. U njemu sekretar državne komisije za restituciju Vojislav Jovanović Marambo upozorava da su Nemačka i Austrija i posle Prvog svetskog rata zloupotrebile pokradene dokumente za kreiranje istorijskih falsifikata koji su odgovornost za svetski sukob svaljivale na Srbiju i pozivale na novi preventivni rat protiv nje. Nažalost, opljačkani arhivi ni do danas nisu vraćeni, kao ni blago opljačkano iz Narodnog muzeja.

- Ako pogledate registar eksponata Narodnog muzeja pre Prvog svetskog rata i njihov popis po okončanju rata, videćete hiljade rubrika s istom beleškom: "Nije zatečeno" - kaže dr Nikola Kusovac. - U austrijskom bombardovanju 1914. muzej je teško stradao i ostatak dragocenosti je ukrcan u železničku kompoziciju za Grčku. Međutim, Šiptari su napali i opljačkali voz kod Kosovske Mitrovice, a blago su razvukli oni, Nemci i Bugari. Uprkos mnogim međunarodnim dogovorima, do danas je u muzej vraćena samo jedna mala rimska posuda iz Nemačke.

Paradoks je, po mišljenju Vladimira Davidovića, da je Srbija u oba svetska rata bila pobednik, a da od Bugarske nije tražila opljačkano blago, iako je na to polagala sva prava.

- Riznicu Visokih Dečana opljačkanu u Prvom svetskom ratu danas možete videti izloženu u muzeju u Sofiji, kao i ikonu plemića Dejanovića iz 14. veka ukradenu iz manastira Poganovo, kraj Pirota, a u Narodnoj biblioteci u Plovdivu je velika zbirka otetih srpskih rukopisa - nabraja Davidović.


TOVARI ZA RUSIJU

RUSIJA čuva veliki broj srpskih rukopisa, uključujući i najstariji - Savinu knjigu iz 10. veka, koja nosi ime po prepisivaču, popu Savi. Ruski monasi, ili pripadnici čuvene tajne službe "crne kancelarije" koji su se predstavljali kao kaluđeri putovali su po Srbiji održavajući kontakt Moskve s ovdašnjim sveštenstvom, a u Rusiju su nosili čitave tovare starih srpskih knjiga. Kasnije su i ruske diplomate na Balkanu prikupljale srpske knjige i poklanjale te zbirke ruskim bibliotekama. Posle velike seobe pod Arsenijem Čarnojevićem veliki broj Srba odselio se u današnju Ukrajinu i osnovao dve države Slavjanoserbiju i Novu Serbiju, čiji se arhivi i danas nalaze u Minsku.

Naročito veliki broj rukopisa nalazi se na Kazanjskom univerzitetu u Kazanju, Novorosijskom muzeju u Odesi, Petrogradskom muzeju i Publičnoj biblioteci. Izuzetno vredna zbirka od 1.500 rukopisa je u Rumjancevskom muzeju u Moskvi, gde se i u biblioteci nalazi veliki broj rukopisa koje je sakupio Giljferding, ruski konzul u Sarajevu.

- Veliki broj starih knjiga, među kojima Psaltir s časlovcem iz 1519, Praznični minej iz 1538, Oktoih iz 1537, ali i veoma retka knjiga Novjejši slavenski propisi, koju je u Sremskim Karlovcima izrezao Zaharije Orfelin, sva u gravirama, nalazi se u Crkvenom muzeju u Lavovu - navodi Vladimir Davidović.



novosti

Rio de Žaneiro proglašen za svetsku baštinu

Područje grada Rio de Žaniro UNESKO je proglasio svetskom baštinom, kao mesto u kojem se na jedinstven način spajaju bujna priroda i urbani predeo.



Organizacija UN za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESKO) je istakla neke gradske četvrti, kao što su plaža Kopakabana, brdo Glava šećera i statua Hristosa Spasitelja na brdu Korkovado, kao mesta od posebne važnosti.

Na istom spisku su i Nacionalni park Tižuka, jedna od najvećih šuma na svetu koje se nalaze u urbanoj sredini, kao i Botanička bašta, osnovane u vreme porutgalske kolonijalne uprave 1808. godine.

Unesko je saopštio da su ti elementi doprineli da se u tom "spektakularnom gradu" razvije kultura življenja na otvorenom.

"Prepoznata je i umetnička inspiracija koju je Rio de Žaneiro pružio muzičarima, pejzažnim arhitektama i urbanistima. Neka područja su dobro očuvana, ali neka su u velikoj meri zagađena, kao što je zaliv Botafogo", navedeno je u saopštenju.

Stavljanje Rio de Žaneira na Uneskovu listu svetske baštine pomoći će poboljšanju uslova u zagađenim oblastima.

(Beta)

Светска баштина Унеска


Светска баштина Унеска је специфично место (као што је шума, планински масив, језеро, пустиња, грађевина, комплекс или град) које је номиновано за Међународни програм светске баштине којим управља Комитет светске баштине Унеска, организације за образовање, науку и културу Уједињених нација.

Циљ програма је да попишу, сакупе имена и чувају места од изузетног значаја, културног или природног, у јединствену баштину човечанства[1]. Места која су на листи светске баштине могу користити средства из Фонда светске баштине под одређеним условима.

Програм је основан Конвенцијом о заштити светске културне и природне баштине, коју је усвојила Генерална конференција Унеска 16. новембра 1972.

До јуна 2012, на листу су уписана 962 места светске баштине (745 културних, 188 природних и 29 мешовитих у 157 држава чланица).



Елабана водопад се налази у Ламингтон националном парку, делу Централног источног резервата кишних шума Светске баштине у Квинсленду, Аустралија.


wiki

Svetska kulturna baština UNESCO




Svetska kulturna baština UNESCO-a: Najlepše, što su čovek i priroda ostavili za sobom.
Samo najbolja i najupečatljivija svedočanstva istorije čovečanstva i prirode dobijaju epitet svetske kulturne baštine UNESCO-a. Neka od najboljih pronaći ćete baš u Nemačkoj.

2000 godina istorije ostavilo je u Nemačkoj značajne tragove: neme svedoke, koji ipak mnogo govore o veličanstvenim kulturnim dostignućima, kao i prirodne fenomene. Mnoge od najupečatljivijih 37 arhitektonskih spomenika, gradskih celina, ali i značajnih industrijskih postrojenja i neobičnih prirodnih pejzaža, UNESCO je u Nemačkoj proglasio svetskom baštinom. Mesta svetske baštine UNESCO-a namenjena su i Vama, pošto je svako putovanje na ta mesta istovremeno i putovanje u Vašu ličnu istoriju.
Krenite tragovima najčudesnijih istorijskih mesta, krenite u potragu za nasleđem čovečanstva, i u Nemačkoj ćete takva mesta pronaći 37 puta.





Berlin – Museum Island


germany.travel.

Poseta šumi

U jesen kada bukva ostavlja tragove od lišća, možete uživati u jasnom pogledu na Bukovu šumu pokraj Angermindea. Brdske reljefne konture ovog prostranstva Grumzin ima još od kraja ledenog doba, od pre 12.000 godina. Pored uzvišenja, u Grumzinu postoji i par udubljenja.

Čuvena vrata

Na vratima Crkve Svih Svetih u Vitenbergu, teolog Martin Luter je 31. oktobra 1517. godine ispisao svojih 95 teza protiv prodaje indulgencije Rimokatoličke crkve. Taj datum se i danas slavi kao Dan reformacije. Godine 1858. reči ovog reformatara su trajno izgravirane na vratima od bronze.




Čovek iz naroda

Svake godine žitelji Vitenberga 31. oktobra slave Dan reformacije, posebnim bogosluženjima u kapeli Crkve Svih Svetih, ali i odgovarajućim kulturno-umetničkim programom. Umetnici i muzičari oblače se u istorijske kostime i kreću u povorku ka glavnom Trgu, gde se nalazi Luterova statua.

Bastion vere

Šetnja pored Crkve sv. Marije je nešto u čemu ćete uživati, ne samo zbog crkve već i hiljadu godina starog žbuna divlje ruže. Ovde je car Luj I Pobožni 815. godine doživeo božansko čudo, zbog čega je upravo na tom mestu podigao katedralu, jednu od najstarijih episkopskih crkava u Nemačkoj.

Istorijski gradski trg

Gotička Gradska većnica iz sredine 15. veka i esnafski dom „Kajzervort“ od crvene cigle, izgrađen 1494. godine, najvažnije su građevine na gradskom trgu. Pošto je Gradska većnica proširivana u više navrata, na esnafskom domu, menjana je samo fasada. Međutim, ove građevine su gotovo uvek bile luksuzno uređene.

Neobuzdana hidraulička snaga

Cistercijanski monasi manastira Valkenrid, koji se nalazi nedaleko od Goslara, počeli su još u 13. veku da koriste snagu reka i vode. Bili su to prvi koraci u korišćenju preindustrijskog energetskog sistema, jednog od najvećih u svetu, zasnovanom da hidrauličnoj snazi jezera i potoka, kasnije nazvanog Oberharcov sistem za upravljanje vodama.

Otonsko nasleđe

Renesansni dvorac i romanska Crkva sv. Servacija, planinskom predelu grada Kvedlinburga daje poseban izgled. Kvedlingburg je bio naročito značajan u 10. veku u vreme Otonske dinastije. Crkveno blago u najvećoj meri ukazuje na vremena Otonske dinastije.

Nacionalno spomen obeležje

Vartburg u Ajzenahu smatra se najvažnijim nemačkim dvorcem. Taj spomenik govori o istoriji dugoj 1.000 godina. Ova građevina je 1155. godine važila za najlepšu dvorsku arhitekturu severno od Alpa. Tokom obnove dvorca u 19. veku, rekonstruisani su i delovi, koji su tokom istorije nestajali, poput tornja.

Legendarna stena

Prelepa sirena Lorelaj, sedela je visoko na steni u Gornjem srednjem Porajnju i svojim glasom i lepotom, privlačila pažnju kapetana, koji bi zbog nepažnje nasukali brod na obalu. U ovoj priči jedan detalj je svakako istinit. Naime, Rajna je u ovog delu najuža, čemu doprinosi i stena nazvana Lorelaj. U 19. veku se ovo područje smatralo najopasnijim za trgovačke brodove.