Мимар Коџа Синан: Јаничарски Микеланђело Истока

Од Меке до Будима оставио је бројне окамењене трагове времена процвата исламске архитектуре. Нама је, поред других грађевина, запала ћуприја преко Дрине…

[You must be registered and logged in to see this image.]

Опис је уверљив, као да је сам аутор растао у времену старијем од себе четири столећа:

„Кад је стигао у Босну, неимар Синан имао је осамдесет година. Већ сам помен његовог имена изазивао је опште задовољство и усталасано узбуђење, јер се знало да он у своје руке једино може узети величанствену градњу, која мора бити понос сваког града или читаве земље. Све очи су биле пуне његових грађевина, раскошних, белих и сјајних, нестварних као окамењени стих, које је он руком чудотворца расејао широм Царства.

А онда се појавио старац, погрбљен, сув, лелујав у црном минтану, дуге, беле, на све стране слободно израсле браде. Неједнако заустављене и превучене опном, очи су му се губиле под подливеним и обешеним капцима, али су обрве над њима биле снажне, чупаве и црне. Носио је чалму овлашно и неуредно савијену, па се увек чинило да ће се сваког часа сама од себе размотати. Било је јасно: то није човек као други, и ако велики неимар мора располагати само њему докучивим тајнама зидања, које су ванљудског порекла, он их је несумњиво, ко зна како, покупио…”

Тако је у сјајној књизи „Мехмед Соколовић”, првој у трилогији – уз „Сулејмана и Рокселане” и „Османа”, где је вешто спојио науку и литературу – највећег турског мимара (градитеља) видео наш академик Радован Самарџић, историчар. А једини белег физичког изгледа Мимара Коџе Синана (овде коџа значи уважени, поштовани) сачуван је на једној минијатури на основу које му је исклесан споменик на платоу испред Филозофског факултета у Анкари.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Без потписа

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ко је заправо Мимар Коџа Синан кога су познаваоци његовог дела назвали, врло звучно, Микеланђело Истока? (Поред осталог, обојица су стварала у приближно исто време, крајем 15. и у добром делу 16. века.)

Укратко, Синан је човек који је за дуга живота – две године мање од целог столећа – подигао: 81 џамију, 50 месџида (мања богомоља), 55 медреса (средња и висока школа у исламским земљама), 7 мектеба (основна школа), 19 турбета (наткривена гробница), 14 имарета (јавна бесплатна кухиња), три болнице, 16 каравансараја (свратиште, хан), 33 сараја (двор), шест подземних магацина и 33 хамама (јавно купатило). Испод подвучене црте стоји бројка од 322 објекта. А тешко да би се све то поуздано знало да није било Мустафе Саије, Синановог биографа, који је оставио два пописа његових грађевина.

Аутор овог скромног текста имао је задовољство да пре двадесет пет година присуствује саветовању одржаном у Сарајеву које је било посвећено четиристогодишњици смрти (1588) Мимара Коџе Синана. Иначе, те, 1988, године у свету је, под покровитељством Унеска, прослављено четиристо година од последњег овоземаљског даха градитеља о коме се у западној цивилизацији мало зна.
Скроман, какав је био и за живота, највећи турски архитекта сахрањен је, фебруара 1588. године, у ћошку комплекса џамије Сулејманије у Цариграду, уз малу фонтану намењену жеднима, што је један од исламских идеала.

Уводно слово на том сарајевском скупу одржао је професор Филозофског факултета у Београду др Андреј Андрејевић, изузетан зналац исламске уметности. Обиљем података прикупљених по турским и другим архивама, професор је, бар делимично, приближио Синаново дело нашим савременицима и устврдио да је Мимар Коџа Синан један од највећих архитеката у повести исламске уметности и један од оних великана који могу да се пореде с ренесансним мајсторима као што су Микеланђело, Леонардо, Рафаел.

Цивилизацијска је неправда, једна од многих, да су томови и томови студија посвећени италијанским мајсторима ренесансе а о Синану је исписано тек неколико књига. Можда се разлог недовољног познавања, и признавања, Синановог дела може наћи у обичају исламске уметности да аутори не остављају писани траг, потпис, на рукотворини.

А Синан је, колико се зна, то учинио само једном: на чувеном мосту Биг чекмеџет између Цариграда и Једрена. Ни тај потпис у камену, михраб, није сачуван. Наиме, после Првог светског рата мештани су сазнали да је то потпис највећег турског архитекте и, верујући да се иза њега налази скривено благо којим су га султани награђивали за бројне грађевине, динамитом га разорили.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Улога Свете Софије

Тешко да би моћно Турско царство толико дуго било моћно да није било аџамиоглана, дечака који су прикупљани „данком у крви” и одгајани за јаничарски подмладак и дворске службе. Поуздано је утврђено да је и Синан био исламизовани хришћанин из једног малог места код Цезарије у Малој Азији. Не зна се тачно његово порекло (тада то, вероватно, није ни било толико важно), помиње се Грчка, али и Балкан, одакле се, наводно, његова породица преселила у Малу Азију. Извесно је да се први пут помиње као добар стручњак у јаничарским јединицама задуженим за подизање понтонских мостова.

Године 1539. Синан постаје мимар-баша, први градитељ Царства. Историја сведочи да је, слично великом везиру Мехмед-паши Соколовићу с којим је пријатељевао, на том месту служио тројицу султана: Селима I, Сулејмана Величанственог (у Турској познатог и као Законодавац) и Мурата III. И то управо у доба процвата свеколике исламске уметности.

Ваља подсетити да су у то време многи турски угледници, од султана и његове бројне фамилије, па све до везира, паша, бегова и ага, подизали задужбине широм пространог Царства. Да кроз те окамењене трагове трају и након физичке смрти. Дакле, право време за Мимара Коџу Синана јер нису подизане само џамије и други верски објекти, већ и болнице, хамами, безистани (трговачке четврти), каравансараји, сараји…

Од освајања Цариграда (1453) турским градитељима узор је била Јустинијанова Света Софија из 6. века, па ни Синан ту није био изузетак. Помно је проучавао користећи нека њена решења у својим градњама, многа усавршавајући.

До средине века за нама нико од архитеката није тако зналачки и пажљиво студирао конструктивни и просторни склоп Свете (Аја) Софије као Синан. Није без значаја да је он на њој обављао и конзерваторске радове учвршћујући је својим потпорним конструкцијама са северне и јужне стране, што је умногоме допринело да највећи и најлепши објекат на Истоку надживи и људе и време.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Камена чипка Селимије

Синан није био мимар заљубљен у себе. Зна се да је био у току свих теоријских расправа италијанске ренесансе, да је чак нешто примењивао у свом градитељству, али увек остајући свој на своме. Поуздано је утврђено да је познавао такозвани златни пресек, оно што Европљани данас славе као део своје историје културе.

По сведочењу свог биографа Мустафе Саија, Синан је пред смрт често говорио да три грађевине, све три велелепне, најочигледније говоре о њему као мимару. Шегртско дело му је Шехзада џамија у Цариграду, у част трагично умрлих синова Сулејмана Величанственог; рад калфе је џамија Сулејманија, такође у Цариграду, а мајсторлук џамија Селимија у Једрену, и то у време кад је имао преко осамдесет година.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Селимија је заиста врхунско дело уметности у камену. Њена четири минарета и данас су право архитектонско чудо. Висока 80 метара, у пречнику имају тек четири метра, а унутра по троја степеништа, једна изнад других да се мујезини не могу срести. Наиме, сваки минарет има по три шерифата, балкона за молитву, и уистину је била потребна велика вештина да се, по обављеној молитви, мујезини не сретну. Зидови Селимије налик су каменој чипки с великим бројем прозора који савршено осветљавају унутрашњост богомоље. Наравно, треба имати на уму да је уз џамију изграђен читав мали град за потребе султана и осталих високоугледних верника.

Тешко је и делић онога што је урадио Мимар Коџа Синан сместити у један новински текст. За нас је, ипак, најзанимљивије да је он оставио трага и на овим просторима. Ту је, пре свега, ћуприја на Дрини код Вишеграда, Карађозбегова џамија у Мостару, огромни безистан и каравансарај у Београду који, нажалост, нису надвладали људе и време…

Помињу се још многе грађевине, али поузданих података о томе нема. Чувени путописац Евлија Челебија (1611–1682) чак наводи да је изградио хамам у македонском Кратову, приписује му и Стари мост у Мостару, мада знамо да га није радио Синан него његов ученик Хајрудин. Извесно је, међутим, да је мимар-баша, у цариградском архиву о томе постоје документи, учествовао у пројектовању те чувене ћуприје на Неретви.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Мимар Коџа Синан није физички могао да стигне на све своје грађевине – све су прилике да је ћуприју на Дрини посетио само једном у току градње (1571–1577) јер је у то време предано радио на Селимији – али је из његове мајсторске радионице Дар-ул-хендесе с цртежима и налозима одлазило мноштво његових ученика. Неколико њих је, верује се, много касније учествовало и у градњи надалеко гласовитог Таџ махала.

Скроман, какав је био и за живота, највећи турски архитекта сахрањен је, фебруара 1588. године, у ћошку комплекса џамије Сулејманије у Цариграду, уз малу фонтану намењену жеднима, што је један од исламских идеала.

[You must be registered and logged in to see this image.]

(Петар Милатовић , Политикин забавник)

Најистакнутије војне старешине средњовековне Србије називале су се војводе. Не може се поуздано утврдити коликим је бројем војника заповедао један војвода, али је за време краља Милутина, на пример, његов велики војвода Новак, звани Гребострек, имао под командом две хиљаде коњаника. Наравно, није сваки војвода носио титулу великог војводе, који је у војсци заступао владара.

Нижи војни заповедници били су десетници, петидесетници, сатници и тисућници. Десетник је под собом имао десет војника, петидесетник педесет, сатник сто и тисућник хиљаду војника. Остављајући по страни занимљиво питање да ли се тисућник истовремено могао називати и војвода, наведена подела показује да је српска војска била организована по декадном систему, као и у другим европским државама тог доба.

Војни заповедници су понекад учествовали и у цивилним пословима. Тако је Немањин сатник Јура заступао свог владара у Котору 1186. године, а имотски сатник Војислав Радошевић хумског жупана Радослава.

Главни терет војне службе у Немањино доба носили су људи једноставно названи војници, а касније властеличићи. Војну службу дуговали су и сви припадници властеоског сталежа, укључујући и најмоћније — велможе и бољаре. Најмногобројнија категорија зависног становништва, која се бавила земљорадњом, сточарством или занатима, није непосредно учествовала у војној служби, изузев једног слоја Влаха војника. Заузврат, то становништв
е испуњавало читав низ разних обавеза и према држави и према својим феудалним господарима, чиме је на посредан, али нимало лак начин омогућавало успешно одржавање војске.

Сви ратници — војници и велможе — били су обавезни да се о сопственом трошку опреме за рат и наоружају. То су им омогућавали приходи убирани са њихових поседа — властеоских баштина. Знатан део војника, мећутим, није располагао особито великим материјалним средствима, па је дуготрајна војна служба била за њих велики терет и трошак. Војници баштиници могли су издржати само неко време у ратним походима, па је отуда њихова војна служба морала бити ограничена на известан рок.

Савременици истичу храброст и борбеност српске војске, али указују и на то да се она нерадо борила у туђим земљама. За војевање изван граница српски владари често су користили најамничке одреде, које срећемо и у Немањино доба. Покушавајући да свргну Немању са престола, његова браћа су унајмила шаролику војску у којој је било Грка, Турака и Фруга (Франака). Немања је, међутим, са домаћом војском тешко поразио најамнике на Косову, код села Пантина, јужно од Звечана.

Према страним изворима, српска држава је пред крај XII века била у стању да мобилише двадесетак хиљада пешака и коњаника, што је за оно доба била велика војска. По правилу, властела су били коњаници, исто као витезови у Западној Европи.
Наоружање је било за оно доба разноврсно, већ према томе о каквој се јединици радило. Помоћни одред који је Србија била дужна да даје Византији средином XII века био је пешадијска јединица наоружана копљима и дугим штитовима. За борбу на већем растојању од давнина су се користили лук са стрелама и праћка са каменим или металним пројектилима. Срби су употребљавали и отровне стреле. Смртоносан отров, коришћен током целог средњег века, справљао се од лишћа и корења биљке налепа (једић или једич).

Најубојитије оружје за борбу изблиза био је мач, симбол средњовековног витештва. Зависно од величине, мачем се борило једном или двема рукама. Познат је из 1326. године велики мач дворучњак који је припадао властелину Стефана Дечанског Браноју Бранивојевићу, господару Стона и Пељешца. Такав мач био је тежак и замарао је ратника, њиме је мoгао да рукује само изузетно снажан човек. Корице мачева су понекад украшаване сребром или златом, бисерима и драгим или полудрагим камењем. Богато украшени скупоцени мачеви били су доступни само најимућнијој властели. Оштрице мачева имале су своју еволуцију: у почетку су служили за сечу, а касније (средином XIV века) за бод и сечу. Поред мачева употребљавани су ножеви, касније и бодежи.

За борбу изблиза и на растојању коришћено је и копље. Било их је различитих величина — краћа од једног метра служила су за бацање, док је пешадија имала посебна копља, за пола метра виша од војника (дужа од два метра), док су коњичка била још дужа.

У борби против ратника у оклопу биле су ефикасне оковане бојне палице са металним перима и жлебовима. У снажним рукама ударац бојном палицом разбијао је сваки шлем или оклоп, ломио руку у оклопу и отварао место кроз које може да продре мач.
„Милутинова победа над Татарима“, литографија Анастаса Јовановића (1817 — 1899) из 1852.

За одбрану су, поред штитова, ратници носили разне оклопе, који су штитили главу, врат, груди, руке, шаке и ноге. На глави се најчешће носио шлем. Шлемови су имали разноврсне облике, неки су чак подсећали на шешир, па су тако и називани. Делови оклопа израђивани су од плетива металних верижица, познатих у старом српском речнику као брније. Било је и оклопа од коже ојачане металним верижицама или плочицама. Оклоп који штити цело тело био је тежак, замарао је и ратника и коња. Зато су га навлачили непосредно пред битку, уз неопходну помоћ са стране.

Богата властела и владари волели су украшене оклопе. Оклоп византијског цара Манојла I Комнина у којем се борио против Срба 1150. године био је сав у злату и штитио га од главе до пете. Поред оклопа за људе постојали су и делови оклопа за заштиту бојних коња.

Зидине градских утврђења нападане су разним бацачким справама, које су на знатно растојање избацивале тешку ђулад. За јуриш на зидине коришћени су покретни дрвени торњеви, са чијих се платформи вршио напад на круништа зидова, а за проваљивање вратница на утврђењима служили су тзв. овнови — гре- де са гвожђем оклопљеним врхом, којим се ударало у дрвене градске капије. У нападу на градове византијска војска имала је неупоредиво веће искуство од српске, не само у XII веку него кроз цео средњи век. Временом су и Срби очигледно савладали ту ратну вештину. јер се другачије не може објаснити како је Стефан Немања за кратко време освојио и порушио читав низ утврђених византијских градова.

У Немањино доба српска војска је имала извесна, мада недовољна, искуства и у поморском ратовању. Дубровник и Корчула, много вичнији томе, успешно су одбијали све њене нападе с мора.
М.Благојевић, Србија у доба Немањића, Београд 1989,