Zahar Prilepin

Od 2003. godine, kada je počeo da piše, Zahara Prilepina u Rusiji smatraju najvećim živim piscem, a 12 jezika na koje su prevedena njegova dela, svedoče o tome da ni svet nije ostao ravnodušan prema ovom izvanrednom pripovedačkom daru.

Knjige  -  Zahar Perilepin

Sedam života
Obitelj
Crni majmun
Patologije
Osmica
Pisma iz Donbasa
Nije tudji rat
Greh
Sanjka
Cipele pune vruće votke

Za pet godina živećemo u drugačijem svetu



Mračna vremena izvlače iz čoveka najstrašnija lica, kaže ruski pisac Zahar Prilepin kome je u petak u Andrićgradu uručena nagrada "Ivo Andrić" za životno delo.
Knjige poznatog savremenog ruskog pisca Zahara Prilepina pobuđuju znatnu pažnju ovdašnje čitalačke publike; zbirka priča "Cipele pune votke", knjiga "Patologije" u kojoj je pisao o ratu u Čečeniji, čiji je i sam bio učesnik, zatim "Greh" sa podnaslovom "Jedan život u nekoliko priča", koja se smatra njegovim najličnijim delom, roman "Sanjka", koji slovi za generacijski... Na prošlogodišnjem sajmu knjiga predstavio se i sa tri nova naslova; zbirkom priča "Sedam života", knjigom "Nije tuđi rat", dokumentarnom prozom "Priče iz Donbasa".

Slovi za književnika koji je i realist i metafizičar, provokativnu ličnost u čijoj biografiji stoji i da je bio ruski specijalac, ratni reporter, prethodno mladi buntovnik, sa 16-17 godina i pank muzičar...

U Andrićgradu, na svečanoj dodeli književne nagrade za životno delo, član žirija Jovan Delić je, između ostalog, posebno apostrofirao njegov roman "Obitelj". Reč je o delu, baziranom na dokumentarnoj građi, koje govori o pretvaranju Soloveckog manastira na krajnjem severu Sibira u prvi koncentracioni logor-gulag u tek stvorenom SSSR-u početkom dvadesetih godina 20. veka, odnosno o logorašima i životu u logoru...



Primajući priznanje zdušno je govorio o srpsko-ruskim odnosima i, između ostalog, kazao: "Ovde sam došao iz Donjecka, moji prijatelji ispraćajući me su mi rekli - prenesi pozdrav srpskoj braći. Treba da shvatite da to nije rečeno tek onako. Rusi mnoge narode vole, ali kad kaže "brat", u prvom redu misli na Srbina. Mislim da bi to mogao da postane jedan od načina za razumevanje šta treba čitati u ruskoj književnosti, koga prihvatiti. Onaj ruski pisac koji je, kao Dostojevski ili Tolstoj, spreman da izađe u susret i da pomogne Srbinu - taj jeste brat. A onaj koji menja sve za evropske farisejske šale - tu treba da se razmisli. U Srbiji sam proveo dosta vremena, mislim da sam ovde 20. ili 25. put, i došlo je dotle da mi se dešava i da sanjam srpski govor." Posle svečane dodele nagrade usledio je ručak u "Zlatnoj moruni", a učinilo se to i kao prilika da se Prilepin zamoli za kratak razgovor. Za stolom, tik do njega, Emir Kusturica i Duško Kovačević (kome je tog dana takođe uručena nagrada za životno delo Instituta "Ivo Andrić"). Vrebajući trenutak zgodan za prići Prilepinu, rekoh im šta mi se vrzma po glavi... Ali ubrzo dođe momenat kad je postalo izvesno da minibus za Beograd kreće uskoro a konobari krenuše da poslužuju tulumbe. Beše to poslednji trenutak te se približih piscu pitajući: "Mogu li ja pre tulumbe?"... U prevođenju nam je pomogla Radmila Mečanin, koja je i prevodilac njegovih dela. Prvo pitanje odnosilo se na roman "Obitelj".

....................

.....................



- Dugo sam istraživao arhivsku građu. Roman je baziran na istini, a ono što je fikcija, to sam na izvestan način intuitivno pisao. Sagledavajući dokumenta, možeš u celini uvideti, recimo, kako je tekao život jednog zatvorenika. Stvari nisu crno-bele, zločinac i žrtva nisu nužno dva suprotstavljena pola. Veliki deo uprave logora u nekom trenutku postao je zatvorenicima, a s druge strane nisu tu bili samo nevino zatvoreni ljudi, nego i ubice, manijaci...

"Obitelj" završavate rečima da su ljudi mračni i strašni, ali je svet human i topao? Jesu li ljudi danas grozni?

- Jesu. Uvek su bili. A i danas to bivaju na isti način kao što su uvek bili. Jer, zatvori, građanski ratovi... odnosno, mračna vremena, užasne situacije izvlače iz čoveka najstrašnije crte, najmračnija lica... za koja nije ni znao da ih ima. I u tome je najveći paradoks bića. Jer prestaje da se oslanja na ono ljudsko u sebi, prestaje da ima odnos i veru prema božanskom i prema bogu.

Šta je ključno u odnosu dželat-žrtva koji je velika tema romana "Obitelj"?

- To što stalno menjaju mesta i uloge. U romanu je to stalno prisutno.

Kako vidite današnje odnose u svetu?

- Složeno, veoma. Različiti veliki interesi i uticaji su na delu. Za pet godina živećemo u drugačijem svetu. Srbija ne treba da se ponaša kao da nije u Evropi a hoće da ide u Evropu. Jer Srbija, kao i Rusija, jeste u Evropi. I one su naslednici velike hrišćanske tradicije pa i njeni čuvari. A što više ostajemo ono što jesmo i na tome kvalitativno radimo, tim imamo veću vrednost. Neće nas činiti boljim da budemo kao neko drugi. Vidite, dok je Srbija pokušavala da uđe u Evropu, Kusturica je postao više od Evrope. Njegova je veličina tolika jer je stvorio svoj čudesni, autentični svet.

...................

blic.rs