Eseji o ljubavi

Pisite i kacite eseje o ljubavi





Kao da sam pozvana da učinim
nešto veliko i trajno.
Kao da sam s tvojom ljubavlju spremna da savladam sebe samu, svoju nemoć, svoj
strah i svoju nepokretnost.
Da ti kažem da senke koje me progone ove večeri imaju tvoje lice, i one koje su
žive, i one koje su mrtve, i one koje su mi nanosile bol, i one koje su mi
donosile radost.
Senke nekih mojih života prepoznajem, a željna sam ih kao što sam željna tvoje
ljubavi, dodira, postojanja.
Volim te, znači tražiti smisao, biti spreman i otvoren.
Volim te, znači živeti istinu i drhtati pri pomisli na tebe. Zahvaljujem ti se
na svemu ma koliko to trajalo.
Ljubavi, siromašni su oni koji nikada nisu voleli! Ja ne želim da te učim već
da te volim, to je viši stepen saznanja. Ako veruješ u sebe, za posledicu ćeš
imati nesalomivu savitljivost koja odoleva svakoj oluji.
Tako će ljubav i život biti jedno. Volim te, zaista te volim.
Znam da mi ne veruješ i misliš kako ću te i ja jednog dana izneveriti. Zapamti,
moja ljubav izdržaće prevare, Izdržaće veruj, izdržaće. Tera me silna potreba
za tobom.
Tada i moj život dobija smisao. Moja sudbina dobija nove oblike osmišljene
tobom. Zbog tvoje ljubavi ti oblici imaće neprocenjivu vrednost. Zar mogu
očekivati više? Trenutno jedino moja ljubav ima svrhu, jedino ona daje vrednost
ovom pisanju, jedino to duboko osećanje pripadnosti tebi donosi smisao koji
iako polako izlazi iz mene, ostavlja me isceđenu i nemoćnu ma koliko želela da
te ljubim, da ponovo vodimo ljubav na vrelom pesku…
Željo, postojiš uzalud! Zašto pobogu, mogli smo na taj tajni put krenuti
zajedno. Šteta, jer moja ljubav za tebe nije ništa. Ne znam više šta govorim,
pokušavam da ti objasnim, opišem stanje u kome se nalazim.
Kako da ti opišem to stanje, taj mamurluk duše, taj instinkt i strepnju, to
lutanje, to ponižavanje. Kako te ponekad mrzim, ne mogu da te se oslobodim,, da
se odvojim, da poželim drugog čoveka, a opet samo tvoje lice za mene ima
smisla. Ponekad sanjam, kroz snove preživljavam one dane dok si me valjda
voleo. Nije teško biti rob onome koga voliš. Neću da te pitam zašto je to tako
očigledno. Da bi samo uvećalo moj bol ponekad mislim kako je sve to jedan
trenutak u vremenu, trenutak između dva udarca. Kao neki tren u kojem svest
pritiska moje biće i cedi ga izvlačeći esenciju koja se zove ljubav. Ponekad postajem
dosadna i sebi. Ljubav pa ljubav.
Ponekad se pitam odakle dolazi ljubav, Odakle snaga i ta nemoć istovremeno?
Otkuda oblaci tvog lica sto me progone iz časa u čas.
Zašto si ti postojan u meni, zašto ne mogu da te odvojim od suštine mog života?
Kako, zašto, nije dovoljno reći samo volim te.
Plašim te se, želim te i bojim se tebe, mrzim te i ubijam te svakodnevno, jer
ti si moj strah i moja groznica i moje nemanje, moja ograničenost, i moja
tupost i sve moje gluposti. i sva moja dela, i ti si istina, i ona duhovna
osama iz koje prolaze reči čudesne kao putovanja. Kada kažem volim te pomislim
na ono što čini ta reč, na sve ono što si živeo, što ziviš i što ćeč živeti.
Koliko samo može da nedostaje zadovoljstvo milovanja, neznosti..
Volim te u vremenu mnogobrojnih života znači pobediti smrt,,znači nadu i smisao
života, puteve ka tebi..Možda je sadašnja ljubav u ovom životu način da se
naučim patnji..Ovaj svet ponekad je surov, ponekad nisam u stanju da razumem,
ponekad ga prihvatam, ne volim ništa što znam. Predosećam da ćeš otići, da će
te tokovi života odvući od mene. Šta nam vredi traganje za sobom ako se
izgubimo pre nego što smo sebe pronašli Na putevima života ne postoje prešice.
To je jasna svetlost saznanja. Mogu. Odlazim od tebe. Spašavam te mog prisustva,
moje komplikovanosti, mojih nesanica i prevelike ljubavi koja ti je prešla u
dosadu..Ona je uvek nešto drugo od onog što trenutno mislimo da jeste. Od moje
ljubavi mogu uvek očekivati više. Zašto želimo da je se oslobodimo? Zašto
obuzima tuga i radost, dva različita osećanja istovremeno? Znam, odlazim od
tebe ali ne od ljubavi moje. Razumeš njenu dubinu i moj bol.
Ovaj odlazak nije smrtna presuda za našu ljubav. Ponekad želim da ti predložim
da kreneš sa mnom da delimo život koji je ostao. Ali osećam da bih pogrešila i
uplašila te. Ja ne sumnjam u tvoju iskrenost, u sve što si mi podario za ovo
vreme ljubavi. Sad znam odakle izvire ta ljubav i sa tom spoznajom mogu da odem
na put znajući da ćeš zauvek biti uz mene, u ledenom trajanju bez bola, patnje.
jednom trajanju koje ne iskupljuje blažene ali i ne kažnjava grešne. To je sve
za sada, za jedan život, za delić drvenog vremena u kojem se obnavljaju sve
moje radosti i sve moje tuge, Ti si zaista moja ljubav za sva vreme

Mnogo strasnih stvari sam dozivela u zivotu, i sve sam nekako resila i presla preko problema.
A kada ljubav zakuca na vrata....Tu sam slaba..., kao malo dete sto se juce rodilo, i koje zavisi od svoje majke.

Kako bi definisala rec ljubav?
Pitala sam se vise puta.Da li bi se ljubav zvala ljubav i mozda nekom drugom recenicom?
Ne znam, ali znam da je veoma komplikovana.I ko osvoji tu bitku, onaj je heroj.
Pitam se zasto je neku vezu tako lako prekinuti...Jednostavno kazes partneru, gotovo je ili ne volim te vise ili gubi se varao si me...Da, sve je to tako jednostavno...
Mnogo teze je zapoceti vezu.
Neko se tebi dopada i ti se njemu i onda ti pogledi, pa osmehi pa po koji sms ili mail...A kako je tezko docekati da ta veza zapocne, da se neko ohrabri i da pokrene stvar. Pa prvi izlazak, prvi poljubac....

Da li je to dugo cekanje za pocetak veze ono pravo ili je samo zavlacanje zbog neke prepreke....

Da, ljubav je lepa, ako je prava.

Suze jednog muskarca

Napolju lagano sneg propada, pala je noc, sve je tiho.Prosetam do svoga prozora i vidim svoje mladih kako setaju lagano, zaljubljeno i drzeci se za ruke kroz nasu ulicu.Ne vidim lica, ali zato cujem smeh i zadovoljstvo...
Misli su mi odlutale onako gledajuci u sneg kako pada.Misli lutaju kod njega.I pitam se kakva mu je ova noc, pitam se da li je na poslu proslo bez nekih smrtnih slucajeva i pitam se da li ce i on baciti pogled na prozor i kroz ove pahuljice sto lagano plesu neki ples, setiti se mene.

Da, veoma mocan covek i sto se tice stasa i sto se tice karaktera, ali ipak ono malo srce u njegovim grudima toliko toga je proslo, da mogu tacno kada ga pogledam u oci videti svu tugo sto ga je nekada davno dotakla.

Ponekad mi njegov zagrljaj kaze vise od hiljadu reci, ponekad mi je dovoljan samo njegov pogled i znam sta mi je raditi.


Prosla je i Nova Godina i slavje dugo u noc i sve je bilo lepo cak i prelepo.Ali ja sam morala da krenem kuci.I kao svaki put kada bi odlazila od njega, lepo bi me odvezao na bus stanicu.Tako je bilo i ovoga puta...Samo...

Cvrsto me drzao za ruku, a u drugoj ruci mu je bila moja torba.Celo vreme sam se pitala dok smo cekali bus i onako pricali nesto bezveze, sta mu je, sto me toliko stiska za ruku...I kada je dosao bus, poceo je lagano i njezno da me ljubi po licu.Odmakla sam se malkice od njega i videla da su mu mutne oci od suza.
Rekao mi je da ga nista ne pitam, jer od kako je udovac(cetri godine) nije se osecao tako lepo i da mu je uvek tezko kada odlazim, i ne samo njemu nego i maloj njegovoj princezi(cerkica). Da, tako zove i mene( moja princeza)

Rekao je:" Ako mi obecas, da ces i sledece Nove Godine biti sa nama, necu vise plakati." Nasmejala sam se i odgovorila:"Ako tako zelis, bicu sa vama."
Poljubio me i opomenuo da moram cim stignem kuci pozvati ga, kako ga ne bi brinulo.
Sela sam u bus i gledala tog coveka koji ima meter i devedest, koji ima telo kao vaterpolista, koji ima sve u zivotu, koji spasava ostalim ljudima zivot, koji pokazuje neku moc i hrabrost...., Tako jak, a tako slab...

I sada dok lagano sneg propada jos mislim o njemu.Znam da jedna sedmica brzo proleti i da ce doci petak i da cu ja mozda otici kod njega ili ce on doci kod mene...I zato se svaki put radujem petku...

Suze tog muskarca su me takle u dusu.I znam da je to ono pravo.Da je to muskarac koji mi kaze : " OSTANI UZ MENE ! "

''..Kad ponovo razmislim, sada, u srcu mi eksplodiraju beskrajne, silovite emocije, kojima ne mogu da odredim značenje, zato što najdublja osećanja imaju pravo da postoje samo u njima samima i nigde drugde. Još manje postoje u logici i, ponajmanje, u stvarnim dogadjajima. Voleo sam te kao što mi se nikada ranije nije desilo i kako mi se nikada više neće desiti.

Voleo sam te u vremenskom razmaku koji se ne može odrediti u stvarnosti, možda zato što ni danas ne razumem da li smo se voleli koji mesec ili koju godinu, koji tren ili koju večnost. Možda si oduvek bila u meni, kao deo mojih najskrivenijih snova i potreba, kao cilj mojih večitih čežnji, kao sećanje na staru maštu mog detinjstvom razočaranog deteta, koje nije uspevalo da pronadje drugara sa kojim bi podelilo igračke, zajedno ukralo marmeladu od jagoda iz ostave.
Voleo sam te ne samo zbog uzvitlanog bogatstva koje si unela u moj život, ili zbog onog uzbudjujućeg kupanja u duhovnoj čistoti kao kad sam sa tobom podelio tvoj unutrašnji život, nego i zbog toga što si mi otkrila onaj deo mene koji sam oduvek hteo da upoznam, a za koji sam znao da je zapetljan u mreži moje stidljivosti. Neizbežno te voli svako ko te poznaje iznutra. Možda je zbog toga nemoguće izbrojati dane kada smo bili zajedno (da li je moguće da osećanja imaju veličinu brojeva na kalendaru?) i ako mislim na tebe dok pišem, ne znam da li sam te poslednji put video prošle godine, prošlog meseca, ovog jutra ili možda pre samo nekoliko trenutaka. Nešto od tebe je ostalo unutra, nešto što je neosetljivo na tok vremena, životne dogadjaje koji se utrkuju u nepotrebnoj žurbi. Nešto što čini tajnim blago unutrašnje lepote za kojom posežem kada imam potrebu za svetlom, u danima kada nebo iznad Jerusalima ostaje daleko i kada mi oblaci svakodnevice prekrivaju boje. Po neki put, uveče, sa prozora moje sobe podižem oči ka nebu, instinktivno tražeći nebo iz naših dana u Jerusalimu i sanjam da je opet tu. Želeo bih da u tvom životu ima makar deo lepote koju umeš da daš onome ko je pored tebe...''


K.LJ. Moravia

Šta je ljubav?

Koja je to emocija koju svi mistifikuju? Koja je to emocija koja je počela toliko ratova i završila? Koja je to emocija koja je imala više drama, pesmama i priča napisane o njoj nego o bilo čemu drugom? Ljubav, da, to je emocija koja pretvara neprijatelja u prijatelja i prijatelja u neprijatelja. Dakle, mnoge legende okružuju ovu emociju, od boginje Atene i Helene Trojanske do Šekspira i Romea i Julije.

Ljubav dolazi u toliko različitih nivoa, da se čini kao da nije ista emocija za sve, ali jeste. Postoji mnogo ljubavi, i biće teško staviti ih sve u ovaj jednostavan esej. Ljubav može uništiti čoveka a takođe i naterati ga da uradi mnogo iracionalnih stvari. Šta ova emocija ne može učiniti? Teško je reći, ali ima puno onog što može.

Ovaj osećaj može naterati suze na oči, ako se nešto dogodi našoj porodici, prijateljima ili ljubimcima. Kada osetimo da nam neko oduzima ljubav, kao na primer smrt ili nas neko odbija, radimo stvari koje inače ne bi nikad učinili. Besni smo, ljuti, ili tugujemo do te mere da nas naši najmiliji moraju stalno gledati da bi bili sigurni da ne pokušavamo ništa slično samoubistvu. Neki idu dalje, uvek se sećajući voljene osobe, ali drugi jedostavno ne mogu zaboraviti. To su oni koji trebaju našu ljubav i podršku.

Postoji toliko mnogo vrsta ljubavi, da ja mogu samo navesti neke od njih. To su one koje srećemo u životu najčešće. Prijateljstvo je prvo na listi. Da, ne izgleda tako, ali mi osećamo ljubav prema prijateljima, to je ona koja nam pomaže da se uz njih osećamo dobro, i zašto nam toliko nedostaju ako ih ne vidimo neko izvesno vreme. To je također razlog zašto neke prijatelje cenimo više od drugih. Ponekad, veza između prijatelja se produbljuje do tačke u kojoj postajemo kao neka vrsta porodice.

Druga vrsta ljubavi, su naše braće i sestre i drugi članovi porodice. Iako ponekad činimo loše stvari našoj porodici i iako nam se neki član posebno ne dopada, opet je tu veza. To je ta vrsta ljubavi na koju se odnosi fraza, "krv je gušća od vode". Ona vrsta ljubavi u kojoj ćemo učiniti sve za našu braću, sestre, majku, oca i decu prije nego što bi čak i razmislili da ih uradimo za nekog drugog. Mnogi ratovi su započeli zbog ove vrste ljubavi, brat osvećuje brata ili oca, otac štiti svoju ženu i decu, ili čak obrnuto.

Treća vrsta je veza koju imaju muškarac i žena. Ova vrsta je među najjačima. Ona je okupila razna kraljevstvai, a takođe i završila mnoge velike ratove. Takođe, zbog ljubavi prema ženi započeto je nekoliko naših poznatih ratova, kao na primer, trojanski rat . To je ljubav koja je okupila zavađene članove porodice, kao na primeru Šekspirovske drame, Romeo i Julija. Iako su se njih dvoje na kraju ubili, to je dovelo do toga da se dve porodice pomire i drže zajedno u svojoj tuzi.

Posljednja a vredna pomena je ljubav između majke i njene dece. Nema jače, niti će ikada biti. Ova veza počinje od prvi malenih lepršavih kretanja i nikada ne prestaje, čak i nakon smrti deteta. Majka štiti svoju decu u ime ljubavi, te ih usmerava kroz život koristeći ga kao primjer koji bi trebalo slediti. Zbog njih će majka čak raditi i na poslu koji mrzi, samo da bi bili sigurni i da imaju sve što bi ikad mogli poželeti ili trebali.

Fraza, "ljubav čini da se svet okreće" je potpuno istinita. To je naša pokretačka snaga za sve ono što može biti razlog. Pesme, pozorišne predstave i legende mogu samo kratko dodirnuti pravi smisao ljubavi. Možemo samo osetiti što znači ljubav i pokušati je izraziti na način koji može razumeti samo onaj kome je namenjena. Pravo pitanje bi trebalo biti ne šta je život, nego šta je ljubav.

Što je ljubav? Ne znam, ali ja ću učiniti sve ono što mogu da je izrazim mom sinu, mužu, mojoj porodici i prijateljima, kao i svakom pojedinačnom ljubimcu kojeg imam ili ću imati, i to na najbolji mogući način.

Reci mi...


Samo sam tebi srce dala. Budila se svaki dan samo da tebe vidim, slušala sve, samo da tvoj glas čujem. A šta sam vidjela i šta sam čula? Vidjela tebe sa njom, čula nježne riječi upućene njoj... i šta još? Vidjela njega kraj mene i čula njegove riječi, tople, lijepe... a ja sam, tada, zamišljala tebe. Svaki njegov zagrljaj osjetila kao tvoj, svaki njegov poljubac uzvratila kao tebi, sve te njegove riječi slušala kao tvoje... i sve što bih tebi rekla, rekla sam njemu. A rekla sam mu i da ga volim i da bih cijeli život provela sa njim i da ne mogu bez njega...

Da, vidiš ti mene nasmijanu i srećnu. Takvu me i drugi vide, pa čak i on. Ali kako ja sebe vidim, to samo ja znam! Šta se dešava u mojoj glavi i u mom srcu, to samo ja osjećam. Zbunim ja nekad i samu sebe, pomislim možda ga i volim, ali tada opet vidim tebe! I shvatim da volim svaki tvoj pokret, tvoje riječi, poglede, TEBE!

I zato te pitam, da li i ti nju voliš kao ja njega? Da li postoji način da mi oprostiš? Da li je ova dugogodišnja ’’robija’’ dovoljna? Reci šta da uradim! Otići ću na bilo koje mjesto svijeta, uradiću sve što poželiš, rušiću i gaziću sve prepreke. Pogaziću ako treba i svoj ponos! Moliću za tvoj oproštaj i za tvoju ljubav! Jer ona je iznad svega! Samo mi reci...

Reci mi i ako je voliš kao ja tebe! Ali ako je tako, ako je to surova istina, molim te nauči me kako da te prebolim! Pokaži mi kako si ti uspio da zaboraviš mene. Nauči me, jer sama to ne mogu. Nauči me, ako si ti uspio!
A da li si?

Reci mi, jer ta ljubav, koja se jednom probudila u meni još uvijek traje. Ja se i dalje budim sa istim razlogom.




Autorica: Lutkica

Ljubav

   Ljubav je lepo i prijatno osećanje koje je prisutno u svačijem životu. Dok čovek živi, on oseća potrebu da voli i da bude voljen, jer bez ljubavi njegov bi život bio prazan  i potpuno bezvredan.

   Postoje različite ljubavi, a svaka od njih čoveka čini srećnim i ispunjenim, unosi toplinu u njegovo srce i pruža mu osećaj sigurnost. Čovek obično voli ljude koji su mu bliski i koji ga okružuju, ali to nije jedina vrsta ljubavi koju on može da oseti.  Postoje i druge vrste ljubavi koje ga pokreću i ispunjavaju njegov život. To su ljubav prema sportu i klubu za koji navija, ljubav prema domovini, svom gradu i rodnom kraju. Svaku od ovih ljubavi čovek nosi duboko u sebi i ne dozvoljava nikome da ih ugrozi. One su jače od svega, čvrste su i neuništive. Bilo da se radi o ljubavi prema roditeljima, bratu i setri, drugarima i nekim drugim dragim i bliskim ljudima ili o ljubavi prema svom kućnom ljubimcu, svojoj zemlji i svom gradu, nema velikih razlika, jer svaka od ovih ljubavi je nesebična, uzajamna i nikad ne prestaje.  Ali postoji još jedna vrsta ljubavi, potpuno drugačija od svih ostalih. Ona je nežna je i krhka i mora se dobro čuvati. Zbog ove ljubavi srce čoveku jače kuca, a telo mu obuzimaju ustreptalost i neki čudni žmarci. Ona menja čoveka, čini ga uznemirenim i pomalo nesigurnim. Kada je isuviše nesiguran u sebe i svoja osećanja, njegovu ljubav prati ljubomora, osećanje koje izaziva bol u srcu i veliki nemir u duši. Zato onaj koji voli treba da se bori protiv ovog ružnog osećanja, jer ljubav je lepa samo kada nema ljubomore, kada je strpljiva, iskrena i čista.

   Ljubav je osećanje koje pobeđuje sve, a čovek kada voli i kada je voljen oseća se lepo, srećno i zadovoljno. Voleti je najlepša stvar na svetu, jer ljubav čini čuda. Ona čoveku daje krila i bez nje život ne bi imao smisla.

     
   

   

Kao da sam pozvana da učinim nešto veliko i trajno.
Kao da sam s tvojom ljubavlju spremna da savladam sebe samu, svoju nemoć, svoj strah i svoju nepokretnost.
Da ti kažem da senke koje me progone ove večeri imaju tvoje lice, i one koje su žive, i one koje su mrtve, i one koje su mi nanosile bol, i one koje su mi donosile radost.
Senke nekih mojih života prepoznajem, a željna sam ih kao što sam željna tvoje ljubavi, dodira, postojanja.
Volim te, znači tražiti smisao, biti spreman i otvoren.
Volim te, znači živeti istinu i drhtati pri pomisli na tebe. Zahvaljujem ti se na svemu ma koliko to trajalo.
Ljubavi, siromašni su oni koji nikada nisu voleli! Ja ne želim da te učim već da te volim, to je viši stepen saznanja. Ako veruješ u sebe, za posledicu ćeš imati nesalomivu savitljivost koja odoleva svakoj oluji.
Tako će ljubav i život biti jedno. Volim te, zaista te volim.
Znam da mi ne veruješ i misliš kako ću te i ja jednog dana izneveriti. Zapamti, moja ljubav izdržaće prevare, Izdržaće veruj, izdržaće. Tera me silna potreba za tobom.
Tada i moj život dobija smisao. Moja sudbina dobija nove oblike osmišljene tobom. Zbog tvoje ljubavi ti oblici imaće neprocenjivu vrednost. Zar mogu očekivati više? Trenutno jedino moja ljubav ima svrhu, jedino ona daje vrednost ovom pisanju, jedino to duboko osećanje pripadnosti tebi donosi smisao koji iako polako izlazi iz mene, ostavlja me isceđenu i nemoćnu ma koliko želela da te ljubim, da ponovo vodimo ljubav na vrelom pesku…
Željo, postojiš uzalud! Zašto pobogu, mogli smo na taj tajni put krenuti zajedno. Šteta, jer moja ljubav za tebe nije ništa. Ne znam više šta govorim, pokušavam da ti objasnim, opišem stanje u kome se nalazim.
Kako da ti opišem to stanje, taj mamurluk duše, taj instinkt i strepnju, to lutanje, to ponižavanje. Kako te ponekad mrzim, ne mogu da te se oslobodim,, da se odvojim, da poželim drugog čoveka, a opet samo tvoje lice za mene ima smisla. Ponekad sanjam, kroz snove preživljavam one dane dok si me valjda voleo. Nije teško biti rob onome koga voliš. Neću da te pitam zašto je to tako očigledno. Da bi samo uvećalo moj bol ponekad mislim kako je sve to jedan trenutak u vremenu, trenutak između dva udarca. Kao neki tren u kojem svest pritiska moje biće i cedi ga izvlačeći esenciju koja se zove ljubav. Ponekad postajem dosadna i sebi. Ljubav pa ljubav.
Ponekad se pitam odakle dolazi ljubav, Odakle snaga i ta nemoć istovremeno? Otkuda oblaci tvog lica sto me progone iz časa u čas.
Zašto si ti postojan u meni, zašto ne mogu da te odvojim od suštine mog života? Kako, zašto, nije dovoljno reći samo volim te.
Plašim te se, želim te i bojim se tebe, mrzim te i ubijam te svakodnevno, jer ti si moj strah i moja groznica i moje nemanje, moja ograničenost, i moja tupost i sve moje gluposti. i sva moja dela, i ti si istina, i ona duhovna osama iz koje prolaze reči čudesne kao putovanja. Kada kažem volim te pomislim na ono što čini ta reč, na sve ono što si živeo, što ziviš i što ćeč živeti.
Koliko samo može da nedostaje zadovoljstvo milovanja, neznosti..
Volim te u vremenu mnogobrojnih života znači pobediti smrt,,znači nadu i smisao života, puteve ka tebi..Možda je sadašnja ljubav u ovom životu način da se naučim patnji..Ovaj svet ponekad je surov, ponekad nisam u stanju da razumem, ponekad ga prihvatam, ne volim ništa što znam. Predosećam da ćeš otići, da će te tokovi života odvući od mene. Šta nam vredi traganje za sobom ako se izgubimo pre nego što smo sebe pronašli Na putevima života ne postoje prešice. To je jasna svetlost saznanja. Mogu. Odlazim od tebe. Spašavam te mog prisustva, moje komplikovanosti, mojih nesanica i prevelike ljubavi koja ti je prešla u dosadu..Ona je uvek nešto drugo od onog što trenutno mislimo da jeste. Od moje ljubavi mogu uvek očekivati više. Zašto želimo da je se oslobodimo? Zašto obuzima tuga i radost, dva različita osećanja istovremeno? Znam, odlazim od tebe ali ne od ljubavi moje. Razumeš njenu dubinu i moj bol.
Ovaj odlazak nije smrtna presuda za našu ljubav. Ponekad želim da ti predložim da kreneš sa mnom da delimo život koji je ostao. Ali osećam da bih pogrešila i uplašila te. Ja ne sumnjam u tvoju iskrenost, u sve što si mi podario za ovo vreme ljubavi. Sad znam odakle izvire ta ljubav i sa tom spoznajom mogu da odem na put znajući da ćeš zauvek biti uz mene, u ledenom trajanju bez bola, patnje. jednom trajanju koje ne iskupljuje blažene ali i ne kažnjava grešne. To je sve za sada, za jedan život, za delić drvenog vremena u kojem se obnavljaju sve moje radosti i sve moje tuge, Ti si zaista moja ljubav za sva vremena!

Sa bloga Srecica

Ljubav?
Šta ustvari znači ljubav?
Zašto su neki zbog nje srećni, a drugi uplakani?
Mnogi pokušavaju da odgovore na ova pitanja raznim objašnjenjima i dokazima, ali to nije dovoljno. Ljubav nije to što oni kažu neko ti se svidi izađete, dobro se provedete i gotovo.
To nije ona prava ljubav o sanjaš i čitaš u bajkama, to nije ona ljubav za kojom tragamo.

Zar niko na ovome svijetu nema neku definiciju ljubavi kako ona nastaje, kako se rađa?

Izgledalo je da to zaista ne postoji, da prava ljubav ne postoji, da je niko nije doživeo, laž. Jeste, tu je ljubav doživeo neko, ko ju je podelio sa nama željnim toplih i iskrenih osećanja. Taj neko je naš pesnik koji u to osećanje veruje, jer tačno je to da je ljubav ustvari dokaz o postojanju života.

J. J. Zmaj je jedan od najiskrenijih penika koje sam do sada čitala. On nam je u svojim Đulićima objasnio, dao definicijuprave istinske ljubavi. Ljubavi koja je bezuslovna, čista, iskrena, puna idile i sreće. Fascinirano je videti da neko može da tako voli. I to samo jednu osobu i da je za nju spreman da uradi sve. To je ta ljubav koju želi svako od nas da doživi, da je oseti na sopstvenoj koži, a ne samo u snovima. Ovo je ljubav koja bi terala svakog napred, podsticala onoga ko je zastao da nastavi dalje, davala snage nama onda kad nam ide sve loše. To osećanje ljubavi zaslužujemo svi mi da osetimo, a posebno oni koji u to osećanje veruju, jer tačno je da je ljubav ustvari dokaz postojanja života.

Ljubav
Ljubav je lepo i prijatno osećanje koje je prisutno u svačijem životu. Dok čovek živi, on oseća potrebu da voli i da bude voljen, jer bez ljubavi njegov bi život bio prazan i potpuno bezvredan.

Postoje različite ljubavi, a svaka od njih čoveka čini srećnim i ispunjenim, unosi toplinu u njegovo srce i pruža mu osećaj sigurnost. Čovek obično voli ljude koji su mu bliski i koji ga okružuju, ali to nije jedina vrsta ljubavi koju on može da oseti. Postoje i druge vrste ljubavi koje ga pokreću i ispunjavaju njegov život. To su ljubav prema sportu i klubu za koji navija, ljubav prema domovini, svom gradu i rodnom kraju. Svaku od ovih ljubavi čovek nosi duboko u sebi i ne dozvoljava nikome da ih ugrozi. One su jače od svega, čvrste su i neuništive. Bilo da se radi o ljubavi prema roditeljima, bratu i setri, drugarima i nekim drugim dragim i bliskim ljudima ili o ljubavi prema svom kućnom ljubimcu, svojoj zemlji i svom gradu, nema velikih razlika, jer svaka od ovih ljubavi je nesebična, uzajamna i nikad ne prestaje. Ali postoji još jedna vrsta ljubavi, potpuno drugačija od svih ostalih. Ona je nežna je i krhka i mora se dobro čuvati. Zbog ove ljubavi srce čoveku jače kuca, a telo mu obuzimaju ustreptalost i neki čudni žmarci. Ona menja čoveka, čini ga uznemirenim i pomalo nesigurnim. Kada je isuviše nesiguran u sebe i svoja osećanja, njegovu ljubav prati ljubomora, osećanje koje izaziva bol u srcu i veliki nemir u duši. Zato onaj koji voli treba da se bori protiv ovog ružnog osećanja, jer ljubav je lepa samo kada nema ljubomore, kada je strpljiva, iskrena i čista.

Ljubav je osećanje koje pobeđuje sve, a čovek kada voli i kada je voljen oseća se lepo, srećno i zadovoljno. Voleti je najlepša stvar na svetu, jer ljubav čini čuda. Ona čoveku daje krila i bez nje život ne bi imao smisla.- Boske

MUČI VAS UNUTRAŠNJI KRITIČAR?
Previše ste strogi prema sebi?

Grdite sebe za svaku, i najmanju grešku?

„Motivišete“ se rečima poput „koja sam ja budala“, „Bože kako sam glupa“, „sve radim naopako“….?

Kao da u glavi imate strogog i sitničavog kontrolora koji samo vreba na neki vaš propust, i zatim se obruši na vas grubim rečima i etiketama poput „glup“, „nesposobna“, „gubitnik“…

Unutrašnji kritičar vam ne da ni minuta mira.

Možda ga niste ni svesni, ali konstantno se osećate anksiozno, depresivno, nesigurno, uplašeno, napeto…

Voleli biste da se jednom i zauvek rešite unutrašnjeg kritičara, da vas zauvek ostavi na miru?

Mala je verovatnoća da će se tako nešto desiti.

Ali, bez brige, možete da ga prevaspitate i pripitomite.

Možete svog unutrašnjeg kritičara da učinite vašim saveznikom.

Pre nego što odgovorim na pitanje kako?, hajde prvo da vidimo odakle potiče taj unutrašnji kritičar.

Kritički i negujući roditelj
Prema transakcionoj analizi, imamo tri ego stanja (dela ličnosti). Odrasli, Roditelj i Dete.

Ego stanje Roditelj nastaje tako što internalizujemo (usvojimo) stavove, vrednosti, poruke i ponašanja roditelja, staratelja i svih značajnih odraslih osoba iz našeg detinjstva.

Ego stanje Roditelj može da se podeli na dva pod-stanja: Kritički roditelj i Negujući roditelj.

Kritički kritikuje, negujući neguje.

Ako su vas u detinjstvu previše kritikovali a premalo hvalili i podsticali, velika je verovatnoća da je vaš unutrašnji kritičar glasan i oštar.
Da pravi paniku oko najmanje greške, a podrazumeva sve što je dobro.

Ako se svađamo s njim i pokušavamo da ga ućutkamo, velika je verovatnoća da nećemo uspeti.

Godinama, možda i decenijama je tu i „radi na autopilotu“.

Ne možemo da ga se rešimo, ali možemo da ga prevaspitamo i učinimo našim saveznikom.

Kako prevaspitati unutrašnjeg kritičara?
Imajte u vidu da vaš unutrašnji kritičar radi najbolje što zna i ume, i da vam želi dobro.

Većina roditelja koja previše kritikuje decu čini to iz dobre namere- da deca budu „bolja“, uspešnija.

Dobra namera kao što znamo nije uvek dovoljna, i zato deca roditelja koji su previše i nekonstruktivno kritikovali sada, umesto da rašire krila i ostvaruju svoje potencijale, pate od nesigurnosti i osećanja manje vrednosti.

Kritika je dobra, kada je konstruktivna.
Nekonstruktivna kritika je usmerena na celo biće i nije jasno šta može da se popravi („Glup si za matematiku.“)

Konstruktivna kritika je jasna, i usmerena na konkretno ponašanje. („Ovaj zadatak nisi tačno rešio, hajde da vidimo šta je nejasno, gde zapinješ.“)

Kada uhvatite sebe da se previše oštro i grubo kritikujete, zastanite i zapitajte se- kako ovo mogu da činim konstruktivnim?

Kako bih nekom ko mi je drag ukazala na grešku? Koje reči i ton bih koristila?

Primenite to na sebi.

Drugi korak je jačanje Negujućeg roditelja, iliti Unutrašnjeg navijača.

Svakog dana uputite sebi bar jednu nežnu i toplu reč.

U početku će ići teško, ali ne odustajte.

Zadajte sebi zadatak da registrujete i pohvalite bar jednu dobru stvar koju ste uradili.

Rad na prevaspitavanju Unutrašnjeg kritičara i razvijanju Unutrašnjeg navijača može da bude lakši i efikasniji ako ga obavljate u pisanoj formi.

Zapišite sve što vam Unutrašnji kritičar govori, a zatim ih preformulišite u konstruktivne kritike.

I začinite pohvalama.

Zapišite i sve lepe reči koje bi vam prijalo da čujete. („Možeš ti to!“, „Polako, još učiš.“, „Uspela si da______________, uspećeš i ovo.“)

Prevaspitavanje unutrašnjeg kritičara nije ni lak ni brz proces.

Dajte sebi dovoljno vremena.

Ako ne ide, potražite stručnu podršku.

Još smernica za povećanje samopouzdanja i ljubavi prema sebi možete pronaći u knjizi „Putovanje u središte srca“

Otišla na more. Ponela dve knjige iz biblioteke, one, brzo čitljive i brzo ih pročitala. I TVOJU… Evo, čitam od jutros i suze mi cure od neke unutrašnje sreće. Svakom reči me takneš tamo gde treba. Ova neće biti brzo čitljiva. Ova će se čitati uvek, na svakom mestu, a posebno onda kada mi je teško. Hvala ti što postojiš. Postojala bih ja i bez tebe, ali, ovako je nekako lakše. Izvlačiš iz mene ono lepo i dobro. Stavila bih smajlija koji plače, ali nema onaj koji plače od unutrašnje sreće.
Pročitala sam Vašu knjigu, nisam oka sklopila od sinoć a radim od 14h i ne žalim
Nakupila sam se energije za sto godina!
Svaka Vam čast
Tražili su mi ljudi na čitanje i ne dam! Ljubomorno je čuvam! Mogu samo iz moje ruke da bace pogled da ne bi oštetili moju amajliju za lepo raspoloženje i ispravno razmišljanje
Hvala Vam ”

Miodrag Pavlović (1928—2014)

ESEJI

Rokovi poezije, SKZ, Beograd, 1958.
Osam pesnika, Prosveta, Beograd, 1964.
Dnevnik pene, Slovo ljubve, Beograd, 1972.
Poezija i kultura, Nolit, Beograd, 1974.
Poetika modernog, Grafos, Beograd, 1978. (nagrada "Đorđe Jovanović")
Ništitelji i svadbari, BIGZ, Beograd, 1979.
Nove slikarske godine Miće Popovića, "Merkur", Apatin, 1979.
Eseji o srpskim pesnicima i Poetika modernog, u okviru Izabranih dela Miodraga Pavlovića, "Vuk Karadžić", Beograd, 1981. (pogovor Nikole Miloševića).
Prirodni oblik i lik, Nolit, Beograd, 1984.
Slikarstvo Mladena Srbinovića, SANU, Beograd, 1985.
Obredno i govorno delo, Prosveta, Beograd, 1986.
Poetika žrtvenog obreda, Nolit, Beograd, 1987. (Nolitova nagrada)
Govor o ničem, Gradina, Niš, 1987.
Hram i preobraženje, Sfairos, Beograd, 1989.
Čitanje zamišljenog, Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad, 1990.
Eseji o srpskim pesnicima, SKZ, Beograd, 1992.
Ogledi o narodnoj i staroj srpskoj poeziji, SKZ, Beograd, 1993.
Poetika žrtvenog obreda, SKC, Beograd, 1996 (drugo izdanje)