|
| |
Autor | Poruka |
---|
neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Arčibald Kronin Sre 29 Jul - 23:52 | |
| Arčibald Džozef Kronin (eng. A. J. Cronin; en: Archibald Joseph Cronin) je škotski pisac, rođen 1896. godine, a umro 1981. godine. Bio je lekar, po profesiji. Kronin je pisac u čijim je delima, prožetim blagim romantizmom i društvenom kritikom, opisan život rudara i britanske srednje klase. Arčibald Kronin rođen je u Kardrosu u Škotskoj, otac mu je bio Patrik Kronin, koji je bio katolik, a majka mu je bila Džesi Kronin (rođena Montgomeri) koja je po veroispovesti bila protestant. Kada mu je bilo sedam godina otac mu umire od tuberkuloze, a nedugo zatim on i majka napuštaju Helensburg u kome su do tada živeli i odlaze u Dambarton gde njegova majka dobija posao zdravstvenog inspektora. U školi u Dambartonu pokazao se kao odličan đak, ali je i pored toga bio dobar sportista (bavio se fudbalom i golfom). Godine 1914. dobija stipendiju i upisuje se na medicinu Univerziteta u Glazgovu, koji će na kratko napustiti zbog službe u mornarici od 1916.-1917. Godine 1919. završio je medicinu kao jedan od najbiljih studenata. Iste godine odlazi u Indiju, na brodu na kome je putovao, bio je hirurg. Godine 1925. je doktorirao sa radom „Istorija aneurizme". Njegovo prvo delo bio je roman „Šeširdžijin zamak" (Hatter's Castle) koji je napisao 1931. godine. Zatim je usledio roman „Zvezde gledaju s neba" koji prati uspon jednog čoveka od rudara do poslanika u parlamentu. Pored ovih romana napisao je još i : "Veliki kanarinac", "Šeširdžijin zamak", "Citadela", "Španski vrtlar", "Gospođa sa karanfilima", "Tri ljubavi", "Pregršt raži", "Herojske godine", "Judino drvo", "Pesma šest penija", |
| | | neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Re: Arčibald Kronin Sre 29 Jul - 23:55 | |
| Archibald Joseph Cronin Citadela Kroninova najbolja knjiga duštvene kritike. Pitka za čitanje, sa veoma jasnom porukom. Prati lične životne sukobe mladog škotskog lekara. Kada je budete pročitali, sigurna sam da neke poruke koje ona nosi nećete dugo moći da izbacite iz svoje glave, naročito ćete ih se setiti kada uđete u neku lekarsku ordinaciju, ne daj Bože Sa Kroninom sam se srela prerano, još u osnovnoj školi, pošto je jedna moja rođaka imala neke njegove knjige i tada sam pročitala Citadelu. Dopala mi se, ali je tada nisam razumela na način na koji je danas razumem. Pre nekoliko godina sam je se setila, baš "a propos" neke "lekarske etike" u nas, i poželela da je opet pročitam. Muke moje... Knjige nema u prodaji.... Međutim, nekako mi se posreći i nedavno kupim od prodavca antikvarnih knjiga ceo komplet Krononovih sabranih dela. Sada ih gustiram na tenane, pošto ih nisam sve pročitala ranije. Prva na redu je bila, naravno, Citadela. Opet me je takla, evo priznajem. Stalno mi je jedna misao bila na pameti, te je delim s vama: Ovo bi knjigu trebalo staviti za lektiru svih medicinskih škola, a pogotovo medicinskih i srodnih fakulteta. A svakako bi bilo veoma lepo kad bi je svi lekari i medicinsko osoblje imali u svojim ordinacijama i kućama, čisto da se podsete nekad svojih početaka, i eventualno prepoznaju svoje profesionalne deformacije usled jačanja novčanih apetita. Kroz lik glavnog junaka, doktora Endru Mansona, Kronin (po profesiji doktor medicine sa doktoratom na temu Istorija aneurizme) svima nama drži čas o lekarskoj etici. O etici često razmišljam, pa i knjige na ovu temu rado čitam. Ukoliko ste i vi tih afiniteta, onda je ovo prava knjiga za vas. |
| | | neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Re: Arčibald Kronin Sre 29 Jul - 23:55 | |
| Vredan mladi, tek svršeni student medicine, traži posao po celoj Engleskoj. Nailazi na neverovatne zapetljancije i podmeštanja od starijih kolega iz struke, te mu je život zbog njegove revnosti, brige i ljubavi prema pacijentima stravično turbulentan, a on tako mlad i perspektivan, uprkos stalnim seljenjima u potrazi za bolje plaćenim poslom, prilično švorc. Bori se protiv sistema, bori se s vetrenjačama. Kao majstor u razvoju likova, Kronin je lik doktora Mensona tako divno preneo čitaocima, da jednostavno ne možeš da ne zavoliš taj lik, i da mu se diviš, jer je toliko čist, plemenit i različit od mnogih lekara sa kojima se srećemo po srpskim ordinacijama u 21. veku. Doduše, razlika od jednog veka nije mala, jer je početak knjige stavljen u 1924. godinu. Tridesetih godina prošlog veka je i pisana, tako da je prisutan taj "arhaični" engleski stil, što je veoma simpatično bar meni. Zanimljivo je da iz ove knjige možemo da vidimo koliko smo kao čovečanstvo napredovali u medicinskim otkrićima, lekovima, prevenciji, a koliko smo stagnirali kao "ljudi". Ili drugim rečima, kako je loš sistem uvek loš sistem. Naposletku, i dr Menson je samo čovek, citadela (tvrđava) čije prozore lome besni vetrovi, čije kamenje spiraju kiše, a tlo drmaju klizišta, pa on pokušava da se prilagodi svemu tome, ne bi li sačuvao svoju citadelu... Zbog zlatne citadele počinje da gubi sve ono "božansko", jer ljudi greše.... I doktori su ljudi... Da li smeju da greše i doktori, i koliko se njihove greške skupo plaćaju - novcem ili životima? Šta je skuplje?! Ovo nije osuda lekara, nego fer pogled na sistemske greške zdravstvenog sistema i da bi se skretanjem pažnje stanje popravilo. Ova knjiga može biti temelj, ili vodilja u održavanju i građenju moralnih principa budućih doktora. Čitajući ovu knjigu, zapanjićete se sličnošću sa nekim lekarima oko vas. Možda ste vi srećnici koji to niste iskusili, ali ja nisam bila te sreće i moja iskustva sa "nekim" doktorima nisu baš lepa. Pritom, uopšte ne mislim na sve, niti na doktore kao profesiju, koju izuzetno cenim, već na taj tzv. "kukolj", koji kvari kompletnu sliku, kvari ostale učesnike ucenama ili čak uništava zdravlje svojim pacijentiam iz želje da im uzme što više novca. Izgleda da je ova problematična tema doktora koji traže "pogaču preko hleba", u skoro svim državama aktuelna. Mada u našem neuređenom tranzicionom društvu i isto takvom zdravstvenom sistemu, doživljava kulminaciju loše prakse. Koliko je bilo strašnih lekarskih grešaka sa smrtnim ishodom, zadnjih godina u Srbiji, a presude su tako blage, ili su slučajevi zastarevali.. Strašne trgovine tek rođenim bebama, koja je Srbiji postojala krajem 20. veka, a koju su vodili zaposleni, lekari i babice, ko bi drugi. To su činjenice, koje pokazuju da sistem poodavno nije dobar. Slučajevi traženja mita u državnim bolnicama, su trenutno toliko uobičajeni, da se ljudi više i ne pitaju, zašto plaćaju još toliko novca pored plate koju lekari u Srbiji primaju. Male su plate izgovor za sve, i za ono što jeste i za ono što "ne biva".. Al prolazi... Ponekad, pomislim da nije samo to problem što se zdravlje tako skupo plaća (odvojiti od svojih "bolesnih" usta da bi neka druga sita usta poslao na egzotični ručak ili neko fino putovanje), nego je još veći problem kada te neko zavlači, namerno pogrešno leči, odugovlačeći i pokušavajući da pribavi finansijsku korist iz nečije muke ili teške bolesti, izmišljajući dijagnoze, savetujući ti uvozne lekove po ceni bar 3 puta skupljoj od domaćih, ali da odneseš obavezno ceduljicu na kojoj piše ime dotičnog doktora!? Ili ne može da radi u takvoj gužvi u bolnici koju pokriva tvoje osiguranje, ali zato privatno može. Samo ponesi keš, dobro, može i kartica. Kafa, bombonjera, viski, to je već passé. Ionako, ne znaju šta će sa tim ako ne otvore prodavnicu. Ja sam čak doživela u jednoj našoj bolnici, da su hteli da mi operišu slepo crevo, a imala sam stomačni virus. Počeli su da me spremaju za operaciju, koju bi obavili sutra ujutru, i onda su svi moji ukućani u međuvremenu dobili iste simptome, te je meni bilo sasvim jasno, o čemu se radi, a pritom mi je i leukocitarna formula bila sasvim mirna. Tada sam prvi put u životu, u bolnici bila izuzetno neprijatna, zahtevala da mi donesu otpusnu listu, tj. potpisala sam da izlazim na sopstvenu odgovornost. I nisam uopšte pogrešila, da sam ostala te noći, slepo im verujući, zdravo slepo crevo ne bih danas imala, a još bih se izložila bespotrebnom operativnom riziku i svemu što ide posle. Ne pitam se da li "neki" mirno spavaju, videla sam da spavaju i ne daju da ih niko uznemirava čak i kad su na radnom mestu. Ne pitam se ni da li "takvi" imaju savesti, jer sam sigurna da je nikada nisu ni imali. I ne pitam se ni ko ih štiti, jer znam da je takva internacionalna mreža, jača od bilo koje države i spremni su da ućutkaju bilo koga. Na sve misle. Sve je u procentima, sve je u novcu, ili u zlatnicima kako kaže Kronin, u ovoj knjizi. Ne verujem da ovi korumpirani čitaju blogove, a još manje knjige, ali negde duboko verujem da će neki mehanizam naprednijeg humanijeg društva nego što je naše, naći načina da ovakvim zlotvorima stane na put - postoje zatvori, postoje doživotne zabrane bavljenja lekarskom praksom kao i brojne druge adekvatne kazne za traženje mita, nestručnost ili namerno dovođenje pacijenata u zabludu. Primeniti zakonske mere na sve građane podjednako. Ako može da robija neki radnik zbog toga što je ukrao 1000 evra, neka robija i doktor koji je ucenio bolesnog čoveka za 1000 evra. Ono čemu se nadam je da će Kroninova "Citadela", imati ponovljenja izdanja u Srbiji i da će " na vreme" doći u ruke mladih, budućih doktora i medicinskog osoblja. Mnogi će se prepoznati kao mladi studenti željni znanja i spremni da pomognu pacijentima. Šta će dalje biti zavisi od njih samih. Da li će skrenuti sa svog Hipokratovog puta zarad neke "citadele" ili će njihove zasluge i zahvalnost ljudi kojima su pomogli biti večna nebeska citadela za njihove duše, biraće sami. Naše odluke menjaju našu sudbinu... No, sve će to negde biti svakako zapisano, a Nebeski sud je nepotkupljiv... Ne zaboravite... |
| | | neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Re: Arčibald Kronin Sre 29 Jul - 23:56 | |
| Odlomci
..."Došao sam ovamo pune glave formula, stvari u koje svako veruje, ili se pretvara da veruje:
na primer, da otečeni zglobovi znače reumatizam,
da reumatizam znači salicilat.
Znate, sva ta pravoverna načela medicine!
E, pa ja polako uviđam da su neka od njih sasvim pogrešna. Uzmimo, recimo, lekove.
Meni izgleda da neki od njih čine više štete nego koristi. To vam je sistem.
Bolesnik vam dođe u dispanzer. On očekuje svoju "bočicu leka".
I on je dobija, svejedno da li je to samo isprženi šećer, bikarbonat sode ili dobra čista voda.
Zato se recepti i pišu na latinskom - da ih bolesnici ne bi razumeli.
To nije ništa, to nije nauka. Meni se čini da suviše mnogo lekara
uzimaju bolest empirijski, tj. razmatraju simptome pojedinačno.
Ali neće da se pomuče da sve simptome slože zajedno, pa tek onda da izvuku dijagnozu.
Oni vam kažu, vrlo brzo, zato što su obično u žurbi:"Ah, glavobolja. Probajte ovaj prašak."
ili " Vi ste malokrvni, morate uzeti malo gvožđa."
Umesto da se zapitaju šta uzrokuje glavobolju ili malokrvnost."..
..."I nemoj da se stidiš zato što si siromah.
Zaboravi na novac, na položaje i na sve slično,
i nauči da ceniš ljude po onome što oni stvarno jesu!"...
...Vi biste hteli da srušite zidove Vavilona - znam, bio sam i ja nekad mlad.
Ali svejedno, idite polako, oprezno, gledajte pre nego što skočite!"... |
| | | neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Re: Arčibald Kronin Sre 29 Jul - 23:57 | |
| ..."Ona je bila bolji borac od njega. Raspolagala je uravnoteženošću
koja im je pomagala da prebrode svaku krizu.
Znala je i ona da bude prgava, ali umela je i da vlada sobom."...
..."Ah, da! Zar ne uviđaš: kad bi svaki lekar izbrisao pitanje zarade, čitav bi sistem bio čistiji."...
..."Neznanje, neznanje, pusto neznanje!
Trebalo bi da postoji neki zakon koji će naterati lekare
da budu u toku savremene nauke. Sve je pogreška našeg trulog sistema.
Trebalo bi svake pete godine da se ustanove obavezni tečajevi za sve lekare."...
..."Za sve je kriv sistem, mislio je on ojađeno, sistem koji je preživeo. Trebalo bi da postoji neki bolji poredak, da se svakome da prilika."...
...Rodžersu, u Ulici Konduit, rekli ste mi koliko vam je stalo do uspeha.
U tome odelu to nećete nikad postići."...
..."U svome revnjivom naporu da postigne uspeh,
on je zaboravio kako je put njegovog napretka
bio suprotan svemu onome u šta je dotada verovao."...
..."Dosta mi je već širokog, zvezdanog neba.
Najbolji način da čovek zavoli ovu našu jadnu zemlju jeste,
da malo proputuje po inostranstvu."....
..."Život je za njega jurio isuviše brzo da bi imao vremena da malo zastane i da se zamisli.
Vrtlog ga je zanosio. Bio je obuzet osećanjem snage."... ..."U ovom krajičku Londona ima suviše šakala. Ima dosta čestitih ljudi, koji se trude da rade pošteno, ali svi drugi su šakali. Šakali su ti koji daju sve te nepotrebne injekcije, seku neškodljive krajnike i slepa creva, doturaju jedan drugom pacijente kao lopte, dele honorare, vrše pobačaje, preporučuju vojne naučne lekove, a sve vreme jure za zlatnicima."...
..."Zašto bi jedan čovek (lekar) zarađivao tolike novce na račun čovečanstva koje pati."... |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Arčibald Kronin Sre 22 Nov - 12:59 | |
| CRNA TORBA DOKTORA FINLAYJA
I DIO CAMERONOV NOVI POMOĆNIK Stajao je tog vlažnog rujanskog popodneva pod lukovima stanice u Levenfordu razmišljajući da li da uzme fijaker. Ekonomija je bila protiv fijakera, a dostojanstvo ga je zahtijevalo — ne njegovo dostojanstvo već zastrašujuće dostojanstvo njegove nove profesije. Domahnuo je kočijašu u dugačkom zelenom kaputu koji ga je već duže vrijeme krišom promatrao stojeći pokraj prljavog fijakera koji je krasio izlaz iz stanice. »Koliko stoji do kuće Arden? Znate, do kuće doktora Camerona.« Stari Tam oprezno priđe došljaku. U Tama nije bilo ničeg od one južnjačke živahnosti, nije bilo ni onog spremnog: »Želite li kočiju, gospodine!« Znao je stari Tam svoju vrijednost i nikad se nije prodavao jeftinije. »Koliko prtljage imate?« upitao je polako, iako se prtljaga jasno viđjela — jedan kožni kovčeg i mala cma torba. Bila je potpuno nova i mladić ju je čvrsto stezao svojom krupnom šakom. Tada je dodao: »Vi ste Cameronov novi pomoćnik, ako se ne varam.« »Upravo tako!« »Onda, dva šilinga za vas — doktore.« Lukavo je naglasio titulu, što je na nenaviknutog mladića djelovalo opojno. No, Finlay je sačuvao hladnokrvnost i mirno rekao: »Mislim kraticom« — on koji nikada u životu nije bio u Levenfordu — »ne onim dužim putem kojim ste me namjeravali provozati!« »Tako mi boga...«, protestirao je Tam. Nastalo je živahno objašnjavanje i zatim obostrana nagodba: jedan šiling i »ostatak za kriglu piva«. Kožni kovčeg začas se našao na krovu, stari Tam se zatim reumatično popeo na sjedalo za kočijaša i fijaker je po prljavoj kaldrmi krenuo niz ulicu. Finlay je bio koščat, prilično vitak momak cme kose s visokim jagodicama, pristojnim poduljim nosom i čvrstom tvrdoglavom bradom. Plave mu oči bijahu neobično prodorne, no unatoč njihovoj sjevernjačkoj strogosti, negdje je iz njihove dubine zračila obijest. Njegovo odijelo, iako novo i ozbiljno, bilo je gmbo, seljačkog kroja i vrlo je loše pristajalo vlasniku. Naglašavalo je njegovu sirovost i nezgrapnost. Finlay, zapravo, nije mario za to — odjeća je bila topla i štitila ga je od hladnoće, a svoj princip da pridaje veću važnost koristi nego ljepoti Finlay nije nikad napuštao. Njegova prošlost bila je veoma jednostavna — jednostavna kao i škotsko tlo; no budući je imala njegovu jednostavnost, imala je i njegovu snagu. Otac, poljodjelac zakupnik nedaleko Cupra, umro je boreći se sa škrtom zemljom dok je Finlay bio još dijete. Majka je nakon očeve smrti iskoristila sve mogućnosti i svoju snagu da otvori svom jedinom sinu put u sretan život. Finlay je prihvatio tu šansu, iako je to značilo napore koji su graničili s njegovom snagom; bila je to očajnička borba za svaku stipendiju koja mu je bila dostupna. Ali isplatilo se — hiljađu puta isplatilo kad je na kraju, prije svega tjedan dana, dobio diplomu. Premalo možda — obična diploma malog škotskog univerziteta. Nikada neće moći raditi u velikoj londonskoj bolnici, niti će se moći pohvaliti titulama s Oxforda ili Cambridgea. Pa ipak, bio je svojevremeno kod slavnog Stockmana, radio je kod velikog MacEwena i vidio te dugačke i nervozne prste kako spretno ispituju tajne mozga. Iza njega bila je tradicija Listera. Nije se sramio svog početka. Naprotiv bio je tvrdoglavo ponosan. čitav život mu je bio težak, ali ni sada nije bilo lako. Sitrrock, apotekar u Glasgowu, rekao mu je prije dva dana: »Ima jedno pomoćničko mjesto u Levenfordu, ako si tako lud da tamo započneš. Sve u svemu ništa, ali stari Cameron je rijetko dobar čovjek.« I tako, našao se ovdje, skvrčen u blatnoj, seljačkoj kočiji, još neiskusan mladić prepušten tajnama života i smrti, koji bi jednog dana mogao postati nešto, ili koji neće postati ništa. Fijaker je tandrkao niz ulicu, prošao mimo općinsku biblioteku i skrenuo u mirniju ulicu s velikim okruženim vrtovima. Negdje na pola puta zaokrenuo je u prilaz kući Arden, velikoj građevini od bijela kamena uz koju se nalazilo spremište za kola. Kiša je tugaljivo sipila dok se Finlay uspinjao stepenicama i pozvonio na vratima. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Arčibald Kronin Sre 22 Nov - 12:59 | |
| Nakon nekog vremena vrata su se otvorila i domaćica, mršava, starija žena, uvede ga u kuću. Kosa joj je bila čvrsto začešljana, a blijedo lice odavalo je strogost pomiješanu s izvjesnom, škrtom Ijuđskosti; i zaista, izgledala je kao netko tko je u velikom iskušenju da se nasmiješi, netko tko neprestano pazi da ne pokaže radost ili živahnost jer bi to bilo nepovratno upropastilo njeno samopoštovanje. Proučavala je nekoliko trenutaka Finlayja, njegovu torbu, šešir, pa čak i njegove čizme. Tada, podigavši malo obrve, skrene pogled na pozadinu koju su veličanstveno ukrašavali konj i fijaker. »Došli ste fijakerom!« primijetila je strogo, kao da je u najmanju ruku stigao državničkom kočijom sa četiri bijela konja. Ušutjela je na trenutak. »Pa, bit će najbolje da uđete«, izjavila je suho. »Ne zaboravite obrisati noge.« Finlay poslušno otare cipele i uđe osjećajući da je početak prilično slab. »Doktor jc vani«, objavi ona. »Gotovo je spao s nogu, jadnik otkad je otišao dosadašnji pomoćnik. Ah! Taj nije bio dobar — taj baš ništa nije vrijedio!« I lagano kimnuvši glavom ona ga ostavi punog neizvjesnosti na sagu ispred kamina. Finlay se nasmiješi i osvme se po velikoj i udobnoj sobi. Soba za ručavanje, mislio je, promatrajući tople crvene zavjese i crveni turski sag, jarku vatm u kaminu i namještaj od pravog mahagonija. Nema aspidastre, hvala bogu! Na komodi velika zdjela s jabukama i puna staklenka biskvita — viski u četverouglastoj flaši — zidovi bez slika, bez fotografija, na njima su visile samo tri žute violine. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Arčibald Kronin Sre 22 Nov - 12:59 | |
| 1 aspidastra — vrsta palme, sobne biljke, simbol malograđanštine.
Dobra, pristojna soba. Upravo se ugodno ugrijavao uz plamen, kad se vrata širom otvore i u sobu uđe Cameron. »Tako je«, reče Cameron bez pozdrava, rukovanja i ikakvog uvoda. »Grijete svoju stražnjicu dok ja vani ginem od posla. Do đavola! čini mi se da je Sitrrock rekao da ćete doći ujutro. Janet! Janet!« Iz svega glasa. »Zaboga, Janet, donesite nam čaj.« Bio je to postariji čovjek sređnjeg rasta, s jako crvenim licem od škotskog vremena i škotskog viskija, i sa sivom, ratobornom bradicom koja je sada bila puna kišnih kapi. Nosio je visoke cipele, dokoljenice, jahaće hlače i dugi žaket od tvida neke neodređene, možda zelenkaste boje; džepovi su na njemu bili krcati svim i svačim od jabuke do gumenog katetera. Oko njega se širio miris lijekova, karbola i jakog duhana. Primaknuvši se vatri, doktor postrance odmjeri Finlayja i iznenađeno upita: »Jeste li snažni? Izdržljivi i otporni?« »Nadam se da jesam!« »Oženjeni?« »Ne!« »Hvala bogu! Znate li svirati frulu?« »Ne!« »Ne znam ni ja — ali lijepo ih izrađujem. Pušite li lulu?« »Pušim!« »Aha! Pijete li viski?« Za vrijeme tog ispitivanja u Finlayju je rasla srdžba. Ne sviđate mi se, mislio je promatrajući neobičnog čovjeka kraj sebe, i nećete mi se nikada svidjeti. Osorno je odgovorio: »Pijem ono što hoću i kad god hoću!« U Cameronovom podrugljivom pogledu zatitra osmijeh. »Moglo bi biti i gore. Nego, sjednite da popijemo čaj.« Janet je hitro i neprimjetno prostrla stol — iznijela kolač, pecivo, prženi kruh, kompot i domaće ječmene kolačiće — a upravo je unosila golemi pladanj s hladnom šunkom i kuhanim jajima i veliki smeđi čajnik. »U ovoj kući nema kojekakvih tričarija«, objašnjavao je Cameron nalijevajući čaj — ima lijepe ruke, grube kože, ali nježne i malene kao da su ženske, primijeti Finlay. »Doručak, ručak, popodnevni čaj i večera — jednostavna hrana, no ima je dovoljno. Kod nas pomoćnici moraju mnogo raditi, ali zato ne umiru od gladi.« Već su gotovo završili s jelom kad uđe Janet noseći još vrele vode za čaj. Tek je sada prvi puta progovorila jednoličnim glasom: »Jedan čovjek čeka napolju već pola sata — mladi Lachlan Mackenzie — onaj što ima kolibu gore uz cestu za Marklea — kaže da mu je sin teško bolestan.« Cameronova ruka s kolačem zaustavi se na pola puta od usta. Uslijedila je njegova najomiljenija psovka: »Do vraga! A bio sam tamo jutros i prošao mu pokraj samog praga. Prokleti idiot! Dijete mu je sigurno već danima bolesno. Zar oni misle da sam ja napravljen od čelika?« Naglo se smirio i čestito uzdahnuo. S uzdahom je izgleda otišla i sva njegova srdžba. Dodao je potpuno izmijenjenim glasom: »No dobro, Janet. Dobro. Uvedite ga odmah ovamo.« Mackenzie se začas našao na vratima, držeći kapu u rukama. Jadni, mršavi mladić odjeven seljački osjećao se, čini se, vrlo neprijatno u lijepo uređenoj doktorovoj sobi. Na licu mu se očitovala velika nervoza prouzrokovana doktorovim ispitivačkim pogledom. »Radi se o djetetu, doktore«, promrmljao je, gužvajući rukama kapu. »Žena misli da je gušobolja.« »Kako dugo mu je već slabo, Lachlane?« Doktorov prijateljski ton ulio je mladiću samopouzdanja. »Dva dana, doktore — ali mi nismo mislili da je to gušobolja.« »Da, da Lachlane. Gušobolja! Upravo tako, baš tako.« Pauza. »Kako si došao ovamo?« »Pa jednostavno, doktore, pješice — nije tako daleko.« Nije daleko! Od Marklea do Levenforda ima sedam milja! Cameron je polako pogladio bradu. »Dobro, Lachlane! Ne brini za dijete. Idi sa Janet i popij čaj dok mi pripreme gig.« Kad je otišao, u sobi zavlada tišina. Cameron se zamišljeno igrao žlicom za čaj. Tada reče gotovo kao da se ispričava.
»Ne mogu biti strog prema takvim jadnicima. To mi je slabost koje se, izgleda, nikada neću osloboditi. Duguje mi za posljednji porođaj svoje žene — neće mi to nikada platiti. A ja ću sjesti u gig, voziti se sedam milja, pregledati dijete i opet seđam milja natrag. I što mislite, koliko ću mu upisati na račun? šiling i pol — ako ne zaboravim. Uostalom, vrlo važno ako i zaboravim. I tako mi to nikad neće platiti. Uh, do vraga! Kakav život za čovjeka koji voli frule!« Ponovo tišina; tada se Finlay odvaži: »Pustite mene da ja obavim pregled.« Cameron ispije dugi gutljaj čaja. Oči su mu ironično sjale kad je rekao: »Imate lijepu cmu torbu — vidim je tamo na sofi — potpuno nova i sjajna — s novim stetoskopom i ostalim instmmentima — nova i kompletna. Nije ni čudo što vas svrbi da je upotrijebite.« Zagledao se Finlayju ravno u oči. »U redu! Možete ići. Ali da vas upozorim, mladiću, u poslu kao što je moj torba nije važna — važan je čovjek!« Ustao je. »No dobro, idite u vizitu. Učinite sve što možete za dijete. Ponesite za svaki slučaj antitoksin. Tamo je na desnoj polici kad uđete u onu sobu. Cekajte! Pokazat ću vam. Ne bih htio da se vozite sedam milja i ustanovite da je gušobolja zapravo difterija.« Gig je čekao pred ulaznim vratima. Lachlan je bio već u njemu, dok je kočijaš Jamie držao kabanicu da prekrije njome Finlayja. Krenuli su u mokm i tamnu noć. U gradiću je padala jaka kiša, ali kad su prešli most na njih se smčio pravi prolom oblaka. Vjetar im je puhao u lica poput uragana. Nakon petnaest minuta Finlay je bio već potpuno mokar; šešir mu je promočio, voda mu je u mlazovima curila niz vrat, a dragocjena torba koju je držao na koljenima, bila je nalik na mokroga galeba. Htio je da prokune i vrijeme i medicinu i Camerona, ali stisnuo je čvrsto zube i šutio. Bio je to grozan put. Cesta obavijena u tamu a fenjeri na gigu tako uprskani blatom da je Jamie jedva održavao konja na putu. Iza skupine jela, nadesno, slabo su treperila hladna svjetla Darrocha, a nalijevo, ležala je poput ogromne cme zvijeri, amorfna masa planine Ardfillan. Šutke su se vozili kroz mrkli mrak i pljusak. Tada se ispred njih začulo zapljuskivanje vode o neku skrivenu stijenu. »Uvala!« objasnio je kratko Jamie. To je ujedno bila i jedina riječ izgovorena za vrijeme puta. Nevidljiva cesta bila je sada okružena pobješnjelom i nevidljivom vodom. Nakon tri milje skrenuli su naglo nalijevo i napokon se zaustavili ispred slabo osvijetljenog prozora koji je izgledao nekako beznadno i jadno, okmžen ljepljivim mrakoni. Dok su izlazili iz giga, Lachlanova žena otvorila je vrata. Izgledala je poput djevojčice unatoč nespretne i mokre pregače i čvrstih, teških cipela. Niz vrat joj je nemamo padao pramen kose, a velike crne oči djelovale su djevojački u usporedbi s bljedilom njenog zabrinutog lica. Bez riječi je pomogla Finlayju skinuti mokar kaput; tada, još uvijek bez riječi, pokazala je zabrinutim pogledom na kuhinjski krevet. Finlay priđe krevetu, a čizme mu odzvanjahu po kamenom podu. Trogodišnji dječak ležao je prekriven samo jednim prekrivačem. Čelo mu je bilo orošeno znojem, a lice već poprimilo sivo-pepeljastu boju. Krkljao je boreći se da dođe do zraka. Usprkos tome što Finlay nije imao iskustva — jedan pogled bijaše mu dovoljan. Difterija! Brzo je prstom pritisnuo dječakov jezik. Da! čitava usna šupljina bila je prekrivena debelom, zelenkasto-bijelom membranom. »Napravila sam mu zobenu čorbu, doktore«, promrmljala je majka. »Ali čini se — čini se da mu se ne sviđa.« »On ne može gutati«, reče Finlay. Bio je nervozan i glas mu je zvučao nesimpatično i grubo. »Zar mu je tako slabo, doktore?« prošaptala je mati stavivši ruku na grudi. Slabo! mislio je Finlay pipajući dječakov puls. Ona i ne sanja koliko mu je slabo! Nagnuo se nad mališana i temeljito ga pregledao. Nije bilo nikakve sumnje — dječak je umirao. Kakva grozna situacija, pomisli Finlay. Njegov prvi slučaj — dijete osuđeno na smrt. Dohvatio je svoju torbu, otvorio je i napunio veliku injekciju s trostrukom dozom seruma protiv difterije. Dijete je jedva zastenjalo dok mu je davao injekciju u stegno. Finlay ode do kamina kako bi dobio na vremenu. U sobu su ušli i Jamie i Lachlan budući da je to bila jedina topla prostorija u cijeloj kući. Stajali su jedan uz drugog do vrata. Osjećao je na sebi njihove poglede pune iščekivanja i straha. On je bio u središtu pažnje u ovoj siromašnoj sobici. Svi su očekivali da učini nešto za dijete. Što da učini? Znao je vrlo dobro što treba učiniti, ali bojao se. Vratio se krevetu. Dječaku je sada bilo još gore. Za pola sata, prije nego što serum počne djelovati, bit će mrtav uslijed začepljenja dušnika. Finlayja obuze strava. Morao se odlučiti. Sad, odmah — u protivnom bit će kasno. Osvmuo se automatski po sobi. Osjećao se tako mlad, potpuno nesposoban i neiskusan suočen s prirodnim silama koje su se uvukle u sobu. Bio je sasvim blijcd. Promrmljao je patetičnim glasom: »Dječak ima difteriju. Membrana mu sprečava ulaz zraka u grlo. Postoji samo jedna mogućnost. Operacija. Treba otvoriti dušnik ispod membranc.« Majka stade kršiti ruke: »Ne, doktore, oh, ne!« Finlay se okrenu Jamieu. »Podigni dječaka na stol.« Jamie je trenutak oklijevao, a tada polako priđe krevetu, podigne gotovo onesviještenog dječaka i položi ga na drveni stol. Lachlan više nije mogao izdržati. Viknuo je slomljenim glasom, očajnički tražeći neku ispriku: »Ja to ne mogu podnijeti! Ne mogu! Idem... idem skloniti konje u štalu.« Zbunjeno je izjurio iz sobe. Majka se tada sabrala. Blijeda poput aveti, kršeći prste obratila se Finlayju. »Recite mi što da radim. Ja ću vam pomoći.« »Stanite tamo i držite mu čvrsto glavu prema nazad.« Finlay namaže dječakov vrat jodom, uze čisti ručnik i prekrije njegove ukočene oči. Bilo je prekasno za kloroform — kloroform u ovom stupnju bolesti bila bi ludost. Jamie je stajao pored stola držeći petrolejku. Finlay odlučno stisne zube i uze kirurški nož. Ruka mu bijaše mirna dok je rezao duboki rez u vratu, ali osjećao je kako mu koljena podrhtavaju od straha. Rez je bio dubok, ali ne dovoljno. Mora ići dublje — mora još zarezati, ali paziti cijelo vrijeme na vratnu venu. Kad bi prerezao tu venu...! Proširio je otvor s tupim krajem skalpela, očajnički tražeći bijelu hrskavicu dušnika. Dijete se trzalo i batrgalo od boli poput ribe u mreži. Bož.e! Hoće li je ikad pronaći? Beznadno je pipao, prčkao — znao je — dijete će umrijeti; svi će reći da ga je on ubio. Nijemo je proklinjao sam sebe. Na čelu su mu izbili grašci znoja. Dijete je već jedva disalo; isprekidano i sve slabije. Nakon svakog udisaja iz grkljana je dopiralo stravično i bespomoćno krkljanje. Na vratu su mu iskočile žile, grlo poblijedjelo, a lice pocmjelo. Neće izdržati ni minutu duže, mislio je Finlay! Ako umre, i meni je došao kraj. U tom groznom trenutku pred očima su mu se ukazale sve operacije kojima je prisustvovao — hladna i besprijkorna preciznost MacEwenovih zahvata u usporedbi s ovim očajničkim stvorenjem koje se, umimći, trzalo pod njegovim skalpelom na kuhinjskom stolu, uz svjetlost petrolejke, dok je napolju bjesnjela oluja. O Bože, molio je, pomozi mi, pomozi mi sada. Osjelio je kako mu se oči zamagljuju. Tijelom mu je zavladala potpuna praznina. I tada, pod njegovim se nožem ukaže lanka, bijela cijev. Uhvatio ju je hitro poput misli i istog trenutka dječakovo soptanje prestade, a umjesto njega uslijedio je dugi udisaj čistog zraka. Još jedan, još jedan. Lice djeteta dobilo je normalnu boju, a puls je ojačao. Finlay je mislio da će se onesvijestiti od naglog olakšanja. Bojao se maknuti — stajao je mirno, oborene glave, kako bi sakrio .suze koje su mu navrle u oči. Gotovo je, mislio je. Oh, gotovo je, napokon. Kasnijr je umetnuo tanku srebmastu cjevčicu u otvor na vratu. Oprao je, zatim, ruke od krvi i prenio dječaka ponovo na krevet. Temperatura mu je pala za čitav stupanj. Sjeo je na krevet i promatrao ga, čisteći cjevčicu od sluzi. Osjećao je neko neobično zanimanje za dječaka — proučavao je njegovo lice koje mu više nije bilo strano. Od vremena do vremena majka je, bešumno poput sjenke, podstrekivala vatru u peći. Jamie i Lachlan su spavali u drugoj sobi. U pet ujutro Finlay je bolesniku dao još jednu dozu seruma. U šest, dijete je već mimo spavalo. U sedam, doktor ustade i protegne se. Smiješeći se, reče majci: »Sad je sve u redu!« Objasnio joj je kako da čisti cjevčicu na vratu. »Za deset dana sve će zarasti bez traga.« U njenim očima više nije bilo straha. Gledala ga je bez riječi, pogledom punim zahvalnosti. Gig je uskoro dovezen pred ulazna vrata. Ispili su s nogu po šolju čaja. Kiša je već odavno prestala padati. U pola osam Jamie i Finlay odvezli su se kroz blijedo svitanje novog dana. Začudo, kočijaš nije više bio šutljiv; govorio je o svemu i svačemu prijateljskim tonom koji je godio Finlayjevom uhu. Bilo je skoro devet kad je umomi i neobrijani Finlay, stežući svoju blatnjavu torbu, unišao u sobu za mčavanje u kući Arden. Cameron je već bio tamo. Svjež i veseo, pjevušao je svoju malu pjesmicu — imao je užasan običaj da pjeva ujutro! — i proučavao tanjur sa šunkom i jajima. Odmjerio je Finlayja od glave do pete; tada mu namigne i, prije no što je mladić mogao izustiti riječ, progovori: »No, dogodilo se bar nešto dobro! Vaša torba više nije onako užasno nova kao prije.« Sjeli su da zajedno domčkuju. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Arčibald Kronin Sre 22 Nov - 13:00 | |
| SIRUP Jedne mirne večeri dok je Finlay sjedio u ordinaciji i listao lokalne novine, pismoslikar Dougal Todd, uđe i pozdravi: »Dobro veče, dr Hyslop. Nadam se da ne smetam, no samo sam navratio da vas upitam za savjet. Tiče se moje jadne, stare majke.« Glas mu je zvučao melankolično, nekako svetački. Kimnuo je glavom i uzdahnuo. »Vidite, doktore, moja majka je stara i krhka; vjerovali ili ne, ali već joj je osamdeset godina. S vremena na vrijeme morala bi posjetiti doktora. Znate, ja je jako volim pa ne bih želio da... Ona je čak učlanjena u nekoliko klubova i udruženja. Ja sam je učlanio. Vidite, doktore, zato sam, uvidjevši da je moja majka samo jadna starica, a ja puki siromašak« — glas mu je iznenada postao umiljat i povjerljiv — »zato sam pomislio, upitao se, ne bi li vi, budući da ste ovdje samo asistent, velim, ne bi li vi došli da je pregledate u pola cijene?« Finlay je zurio u pismo slikara, prilično zbunjen njegovim iznenadnim prijedlogom. »Razmislit ću o tome«, polako je odgovorio, odlučivši da najprije upita Camerona za savjet. »Dobro, dobro«, pristao je Todd. »Razmislite, doktore, razmislite. Učinite to za jadnu, staru ženu, razumijete.« Oklijevao je još nekoliko trenutaka, ne bi li možda stekao doktorovu naklonost. Primijetio je nešto o tome kako je divno vrijeme napolju, nasmiješio se pokazujući svoje pokvarene zube i napokon se izvukao iz ordinacije. Te večeri za vrijeme jela Cameron je izričito naglasio: »Nemojte nikako pristatil Ako starica dođe sama u ordinaciju zbog reumatizma ili bronhitisa to je nešto sasvim drugo. Nemojte joj naplatiti ni penija. Dajte joj savjet i lijekova koliko god želi, badave. Vidjet ćete, još će htjeti da vam plati s ono nekoliko novčića koliko ima u novčarki — ona je najpoštenije stvorenje koje sam ovdje sreo. Ali, ako Dougal želi da vi posjetite nju, zbog njegovih prokletih udruženja naplatite dvostruko. On je najškrtiji, najpodliji, cmizdravi prljavac u cijelom Levenfordu.«
Toddovi su živjeli u Nigh streetu između Mungove krojačnice i Leckieve brijačnice. Todd je bio odviše škrt da bi posjedovao vlastiti dućan; imao je »radne prostorije«, kako je nazivao sušu prekrivenu valovitim limom u stražnjem dvorištu, punu smeća iz brijačnice i krojačnice. Toddova škrtost je bila zarazna, jer je i Jessie, krupna žena, lukavog pogleda, bila nadaleko poznata kao tvrdica, a Jessica, njihova jedinica, još nikad nikome nije dala slatkiš. Kad bi je školski drugar susreo na igralištu i zamolio je bombon, odgovor male Jessice bio je uvijek isti: »Oh, bože! Upravo sam stavila zadnji komad u usta.« Tako je i nastala uzrečica u Levenfordu — »Ne traži nikad ništa od Toddovih — upravo su to stavili u usta.« Nije da Toddovi nisu bili pristojni ljudi; o da, bili su poštena, radina i bogobojazna čeljad! šest dana u tjednu, bez pomisli na odmor, Dougal je u svom bijelom kaputu bojadisao natpise po gradu, a seđmog je dana, pristojno odjeven u cmo odijelo, vodio ženu i kćer u crkvu. U tom domaćinstvu živjela je i stara gospođa Todd, tiha, skromna ženica naboranog i živahnog lica i naravi vedre poput lastavice. Kako je ovo skromno i dobro stvorenje moglo donijeti na svijet sina poput Dougala, ostalo je neobjašnjeno u Levenfordu. Citav svoj život mučila se radeći za Dougala. Sada je bila stara i nije se imala čime ponositi osim svojim sinom. Imala je vrlo malu sobu u samom potkrovlju. Tamo je držala sve svoje blago — bočicu sirupa protiv kašlja u okmgloj limenoj kutiji i nekoliko jakih metvičinih bombona. Hranila se, u kuhinji zajedno s obitelji, osim kad su Toddovi imali posjete. No, najviše je vremena provodila starica u starom naslonjaču na svom tavanu pored plamička koji je linjao u kaminu. Bila je zaista genije u održavanju te bijedne vatrice. Veoma rijetko, kad je napolju bilo toplo, starica bi se odjenula i hrabro krenula u šetnju. Dougalu se ti mali izleti nisu sviđali: »Hej, majko, vodi računa o svojim godinama. Trebala bi razmišljati o ovo malo dana koji ti preostaju umjesto da se šećeš gradom.« Umjcstan prigovor, nema što. Prema starici je Dougal uvijek bio pristojan. Istina, kad bi uzela drugi kolačić uz popodnevni čaj, odmjerio bi je iskosa i prijekomo rekao: »Mnjkol Ne smiješ toliko jesti u tvojim godinama.« I gledao bi kako se penje stepenicama i nosi košaricu s uj'ljcnom za svoju vatru; ne zato što se starica naprezala, vcć zato što je trošila njegov ugljen. Usprkos škrtosti, Dougal nije bio bogat — škrtost mu se svetila i u poslu — ali bio je bogat u nadi. Osigurao je, naime, svoju majku na veliku svotu. Kad umre, novac će pripasti Dougalu. Jedina je poteškoća bila u tome što je starica uporno odbijala da umre. Usprkos njegovom dobronamjernom ohrabrenju poput: »Majko, danas veoma loše izgledaš«, ili »Majko, zar ne bi bilo dobro da legneš dok ja dovedem ispovjednika?« stara gospođa Todd i dalje je trošila hranu, čaj i ugljen kao da će u najmanju ruku doživjeti sto godina. Do kasno u noć sjedili bi Dougal i njegova žena razmišljajući o toj hrani, čaju i ugljenu i o osiguranju koje se iz sedmice u sedmicu povećavalo. Razmišljali su bez riječi, maštajući o najljepšim bolestima koje bi mogle ukloniti staricu a nisu htjele, počevši od upale pluća pa do srčanog udara. Otprilike šest tjedana nakon što je Dougal posjetio Hyslopa pojavila se u ordinaciji glavom stara gospođa Todd. Bilo je to prilikom jedne njene ekspedicije u kojima je uživala; na jednoj od njenih »šetnji gradom«. Kupila je već kod Jennie M’Kechnie malo vrpce koja joj je trebala za švelo. Usput je provela zabavnih pola sata u čavrljanju i cjenkanju s Jannie. Kod Lowa je za dva pennyja nabavila dva slatkiša — ne tako ukusna kao njeni bomboni od metvice, ali svakako trajnija. I na kraju je, pri povratku na svoj tavan, ali zadovoljna sobom, navratila do Hyslopa. »Toliko sam već čula o vama, doktore, da sam morala svratiti i vidjeti vas. Biste li mi mogli dati malo sirupa za moj kašalj ? Ponekad mi se noću grlo začepi.« Veselo ga je promatrala svojim tamnim očima. Vedro i prijatno stvorenje, smežurana lica poput jabuke koja je dugo stajala na ormaru, ali potpuno zdravo i prisebno. Finlayju se odmah svidjela. »Naravno da ćete dobiti sirup. I to najbolji.« Ustao je i dodao, prisjetivši se Cameronove primjedbe o troškovima: »U stvari, ne trebate ići apotekaru. Ja ću vam sam pripremiti.« »Nešto da mi ugrijb prsa, doktore«, doda ona oslobodivši se treme. »Naravno, naravno!« složio se veselo Finlay. Dao joj je mješavinu dobrog i jakog klorodina, po njegovim riječima dobrog i za samu kraljicu. »A doza je — dvije žličice svake noći«, rekao je lijepeći naljepnicu na bočicu. »Što ste to rekli, doktore? Znate, posve sam oglušila otkad su mi se polomile naočale.« Finlay je prasnuo u smijeh. Smijao se tako gromoglasno i zarazno da mu se i starica uskoro pridružila. »Bogme, imate smisla za šalu, doktore«, primijetila je kroza smijeh dok ju je Finlay pratio do izlaza. »To je dobro! Baš lijepo! Volim doktore koje se znaju šaliti.« Idućeg jutra, u subotu, Toddovi su sjeli u kuhinji za stol da doručkuju. Dougal, njegova žena i Jessica jeli su šutke zobene pahuljice s mlijekom. Stara gospođa Todd se nije pojavljivala. Zatim je slijedio čaj i Douglovo neoljušteno, kuhano jaje. Jessie je ljutito pogledavala na zidni, kuhinjski sat i napokon dobacila svome mužu: »Zar tvoja majka ne može na vrijeme sići na doručak. Meni je već dosta te pjesme. To je već prevršilo svaku mjeru. Ona bi sigurno htjela da je dvorim poslužavnikom.« »Meni se čini da još nije ni ustala«, reče Jessica ugledajući se na majku i kimajući glavom. »Stara Ijenjivica!« Dougal je zamišljeno strpao komad jajeta u usta. »Samo uzalud trošimo plin podgrijavajući joj doručak« promrmljao je punim ustima. »Hajde, draga!« doviknula je ljutito Jessie svojoj miljenici, Skoči gore i izbaci je smjesta iz kreveta.« Jessica spremno sklizne sa stolice i odskakuta na gornji kat. Tišina — tajac i gore i dolje. Tada se odjednom začu krik i Jessica bučno utrča u kuhinju. »Oh, mama!« zajeca ona. »Baka je mrtva!« Iz Dougalovih usta izleti čaj natrag u šalicu. Jessie se naglo uspravi u stolici. »Mrtva, zlato«, prošaputala je nježno. »Jesi li rekla, mrtva?« »Da«, Jessica je cmizdrila s dobro namještenom tugom nii licu. »To sam rekla. Leži u krevetu ukočena poput klade.« Iz Jessienih grudi oteo se uzdah olakšanja koji se pogre" no mogao shvatiti kao izraz tuge. Istog trena Dougal ustade odgumuvši stolicu. »Dođi.« Divnom glumačkom gestom pozvao je ženu. Popeli su se hitro na tavan. Uletjeli su u bakinu sobu i naglo zastali. Starica je ležala na leđima otvorenih usta i upalih obraza. Oči joj bijahu sklopljene, a nosnice stisnute. »Majko!« vikne Dougal podižući joj ruku. No ona klizne i ukočeno pade na krevet. Uslijedila je mučna pauza dok su Dougal i njegova žena promatrali ukočeno tijelo na krevetu. Tada Jessie preko ramena svetački došapne svom mužu: »Gotovo je, Dougal! Da, da, ona je završila svoj život.« I dohvativši pokrivač pobožno pokrije blijedo lice gospođe Todd. Dougal pogleda ženu, šmrcne i zajeca. »Oh, bože, oh! Moja sirota mama je mrtva.« »Ona je sa svojim Stvoriteljem, Dougal. Ne smijemo se ,irotiviti njegovoj volji.« I uhvativši ga nježno za mku, Jessie povede ucviljenog Dougala niza stepenice. U kuhinji se Dougal svali na stolicu. »Oh, jadan ja!« stenjao je. »Moja sirota majka je napokon umrla.« »Ne možeš sebe kriviti zbog toga, Dougale«, reče Jessie strogo. »Bio si joj dobar sin. A i ja sam u inila za nju sve Mo sam mogla. Bila je to dobra starica. Morala je umrijeti prijc ili kasnije. I kakav je tek miran kraj doživjela! Hajde, daj mi malo rakije da se smiriš.« Dougal ponovo zastenje i odmahne glavom. No, sada nije bilo vrijeme za štednju. Jessica dohvati bocu iz ormara i Dougal s negodovanjem potegne iz nje dobra četiri prsta. »No sad je bolje«, reče Jessie. Moraš se sabrati, čovječe. Mnogo toga treba obaviti. Uzeti liječničku potvrdu, treba otići do pogrebnika, pa onda osiguranje ...« Dougal podiže glavu. »Da — osiguranje«, uzdahne on duboko. »E, pa dobro, najbolje da obavim sve to — premda je to gorak, gorak posao.« Ustao je, stavio kapu na glavu i otišao. Najprije je svratio do doktora, gdje mu je Janet otvorila vrata. »Janet! Trebam doktora«, zajeca Dougal, budući da ga je od rakije obuzela još veća tuga. »Moja draga majka umrla je u snu.« »Jadno stvorenje«, uzvikne nevoljko Janet. Zatim ga hladno pogleda i reče: »Ne možete sada dobiti doktora. Obojica su napolju. Poslat ću dra Hyslopa kad se vrati iz Marklea.« I tresne mu s vratima pred nosom. Nema saučešća, mislio je Dougal. Oh, bože, nema saučešća u toj ženi, baš nikakvog. Jadna moja mati! Plačem poput djeteta. Na putu do pogrebnika, zaustavljao je ljude na cesti, da im, plačući, saopći o strašnom gubitku. Kod pogrebnika Gibsona naručio je mrtvački sanduk — dobar sanduk, prekrasan sanduk, kvalitetan obzirom na cijenu, i ne previše skup. Sam Gibson bio je dobar momak. Našao je za Dougala nekoliko riječi i obećao mu da će dati pet posto popusta na gotovinu. Obećao je i da će navečer doći i položiti staricu na odar. Već je bilo vrijeme ručku kad je Dougal došao kući. Jessie je također mnogo uradila; pripremila je divno jelo od mesa i ispekla kolač. Na stolu je čekala i boca viskija. Jessie razborito objasni Dougalu: »Takva su vremena da se mora jesti. Najprije taj šok, pa onda svi ti poslovi, te ovo te ono ...« Sjeli su za stol. »Baš mi se ne jede«, protestirao je Dougal uzimajući tanjur. Zatim, strpavši lijep i velik komad mesa pod brk, promumlja: »Ali, mislim da nam je potrebno održati snagu.« Jessie reče: »Baš mi je palo na pamet — koliko iznosi osigurnina — do današnjeg dana?« »Gotovo pet stotina«, odgovori dostojanstveno Dougal i zabode viljušku u jedan sočan krumpirić. »Oh, pa to je čitava hrpa novaca.« »Da — čitava hrpa novaca...« Odjeknulo je zvonce na vratima. Bio je to dr Hyslop, koji je došao odmah po povratku iz Marklea. Bio je zabrinut i uznemiren što je starica umrla tako brzo nakon pregleda. Jessie ga je dočekala u predsoblju. »Nećete se ljutiti, doktore, ako ne pođem gore s vama. Taj nas je šok zaista potresao. Od same pomisli na njenu sobu prožima me jeza. Njena je soba na lijevoj strani u pot-krovlju.« Finlay je ušao u sobu sam. Otvorio je kapak na prozoru i istog trena opazio na stoliću do prozora klorodinsku mješavinu protiv kašlja. Pomnije je pogledao bočicu. Nedostajala je jedna trećina tekućine. Hitro je prišao krevetu i podigao staričine kapke. Zjenice su joj bile sićušne poput glavice pribadače. Uhvatio ju je za zapešće i opipao bi'lo. Preko lica mu pređe blagi osmijeh. Izvadio je iz torbe bočicu s amonijakom i stavio je starici pod nos. Nekoliko trenutaka ne dogodi se ništa. Tada, mrtva žena živahno trgne glavom i kihne. Zatim lijeno otvori oči i zijevne, promatrajući Finlayja koji ju je drmusao. »Doktore, doktore — što vi radite ovdje. Oh, oh, divno sam se naspavala.« Nagnuvši se nad nju, Finlay joj vikne u uho: »Koliko ste tog sirupa popili?« »A, što? Dvije velike žlice — kao što ste mi rekli.« »Nije onda ni čudo da ste čvrsto spavali«, vikao je on. No, sad je, mislim, već krajnje vrijeme da ustanete.« Začepio je bočicu sa sirupom, strpao je u džep i sišao nlzu stepenice. "Hoćcte li malo rakije, doktore?« upita ga ucviljeno Dougul. Hvala, mislim da hoću«, odgovori spremno Finlay. »To h doilušc prvi puta, koliko ja znam, da ste ikoga ponudili pićem, Dougale.« Ražalošćeni sin kimne patetično glavom. »Takva je prilika, doktore. Moja sirota starica-majka! Tako sam ucviljen što nas je napustila!« »Svi smo ucviljeni«, pobožno ga dopuni Jessie. »E pa, u zdravlje, Dougale«, nazdravi Finlay. »U vaše zdravlje, doktore«, odgovori tužno Dougal. »Trebat će mi četiri potvrde. Bila je učlanjena u četiri udruženja, sirota!« S tavana se začula glasna buka i lupanje vratima. »Ajme, bože!« viknula je Jessie, problijedivši. »Što je to?« »Ovo je odličan viski, Dougale«, dobaci veselo Finlay. Ćulo se kako netko silazi niza stepenice. »Čujete li?« ponovno je viknula Jessie. »Netko silazi niza stepenice.« Otvoriše se vrata i stara gospođa Todd uđe u kuhinju. Jessie vrisne. »Svemoćni Bože!« reče Dougal i prolije dragocjeni viski po prsluku. Ukočeno su promatrali staricu kako sjeda na svoje mjesto za stolom i stavlja jelo na tanjur. Najprije je zijevnula, onda se nasmijala i, pogledavši meso, kolač i viski, uskliknula! »Kako divan ručak imamo danas! A ja sam baš ogladnjela!« Počela je jesti s velikim apetitom. A Finlay ju je ostavio neka se dobro pogosti. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Arčibald Kronin Sre 22 Nov - 13:00 | |
| ŽENA HEROJA Danima se u Levenfordu govorilo samo o nogometnom susretu. Naravno, u ovim krajevima ljudi su bili »ludi za nogometom«. Znate, imali su tradiciju. Nekad, za dobrih starih vremena, dok su centarfori još nosili zulufe i pumperice koje su se kopčale ispod koljena, momčad iz Levenforda bila je šampion. Činjenica, da se mjesna momčad od tih homerskih dana srozala na dno tablice druge lige, nije za građane Levenforda značila baš ništa. Levenford je još uvijek bio Levenford. I sada, u prvom kolu za škotski kup igrali su neriješeno sa Glasgow Roversom — na protivničkom terenu. Glasgow Rovers — na samom vrhu u prvoj ligi — prvi klub u zemlji — i još na njegovom terenu! U brodogradilištu, na ulicama, u dućanima; na svakom uglu od crkve do Fitterove gostionice napetost je rasla poput kvasca. Ljudi koji se uopće nisu poznavali, zaustavljali bi jedan drugog na glavnom trgu. »Hoće li nam uspjeti?« prošaptao bi jedan od njih. A drugi bi zaneseno odgovorio: »Naravno, zato imamo Neda!« Ned Sutherland bio je čovjek čije su ime svi spominjali. Sutherland, njihov idol, uzor i genije! Sutherland, za kojeg je Bailie Paxton izjavio: »Njegov mali nožni prst zna više o nogometu nego čitava momčad zajedno.« Dobri stari Sutherland! Živio Ned!!! Ned nije bio mlad; njegova prava dob, baš kao i ženska, nikom nije bila poznata. Oni koji su se razumjeli u te stvari, ivrdili su da mu je četrdeset godina, jer se, po njihovom, Neđ bavio profesionalnim nogometom već punih dvadeset IJeta. Naravno, ne u Levenfordu, oh, to nikako! Blistava karijera odvela je Neda daleko od njegovog rodnog mjesta. Najprije u Glasgow gdje je oduševio masu od šezdeset hiljada ljudi, zatim u Newcastle, pa onda u Leeds, odande u Birmingham — oh, Ned je bio svugdje i znajte, nigdje nije ostajao dugo, ali je uvijek bio u centru pažnje, uvijek idol masa. I tada, prije godinu dana, kad su svi veliki klubovi glupavo ignorirali njegov slobodni prelazni rok, odlučio je da se vrati u Levenford i da, po njegovim riječima, na vrhuncu svoje slave vrati mjesni klub na putove pobjede. Ne može se poreći, o Nedu se svašta govorkalo, no bila su to govorkanja koja prate sve vclikane historije. Šaputalo se, na primjer, da je Ned volio popiti, da je Newcastle imao sreću da bude svjcdokom njegovih posljednjih velikih partija i da Leedsu nijc bilo žao što je otišao od njih. Sramotne, niske i prljave bile su to laži o njemu. Vrlo važno što je Ncd volio zuviiiti u čašicu. Cesto je zbog toga igrao još bolje. Vrlo važno što je poncka čašica popratila njegov put do nebcskih visina. I primda je mnogo lutao, Ned je ipak bio najslavniji sin Levenrorda. Dolje s klevetnicima! Tako je uzviknuo Levenford i prihvatio Nedapovratnika na svoje grudi. Bio je on krupniji čovjek, proćelav na tjemenu, glatkog blijedog lica i vlažnih, bečarskih očiju. lzgledao je više kao čovjek koji drži zdravice na mjesnim sviječanostima nego kao nogometaš. Nosio se kicoški; odijelo uvijek od plavog serža — uredno i lijepo krojeno; na malom prstu sjao je teški prsten sa obojenim kamenom; na lancu od džepnog sata, koji je visio iz gomjeg džepa prsluka, bile su nanizane medalje koje je dobio; a cipele naročito su njegove cipele sjajile kao ogledalo. Prirodno, Ned nije čistlo cipele sam. Premda je većina njegovih klupskih kolega iz Levenforda radila u brodogradilištu ili u željezari, Ned, kao što dolikuje njegovoj veličini, nije uopće radio. Cipele je čistila Nedova žena. I ovdje, kad spominjemo njegovu ženu, dolazimo do onoga u čemu su se svi slagali. Prava je šteta što je Nedova žena bila takav teret za njega — i ne samo žena, već i ono njegovo petero djece. Bože! Kako je tužno što se tako mlad zapetljao u tu vezu i što je bio prisiljen da vuče ženu i tu dječurliju sa sobom na svojim slavnim putovanjima. U tome je bio razlog njegovog propadanja i, naravno, to se njegovoj ženi i osvetilo. Kao što je znalački primijetio Bailie Paxton, gadljivo odmahnuvši glavom: »Zar se nije mogla bolje paziti?« Jednostavno rečeno Levenford je imao prilično loše mišljenje o gospođi Sutherland, toj jadnoj i priprostoj ženi potištena i malodušna pogleda. Ako je nekad i bila lijepa, a neki tako tvrde, sada se to više nikako ne bi moglo reči. Nije stoga ni čudo što je se Ned stidio i to naročito u subotu popodne kad bi se pojavila pred igralištem i tamo čekala kraj utakmice. Nemojte misliti da je ikada došla gledati utakmicu. Ni govora, jednostavno je čekala na izlazu da Ned dobije plaću. Zamislite sramote, čekati čovjeka i uzeti mu novac iz džepa. Mora se priznati da su neki bili na njenoj strani. Jednom kad se u društvu raspravljalo o tome, dr Cameron koji je, začudo, volio tu ženu, ljutito je izjavio: »S petero djece na grbači ona ga mora spriječiti da ne uđe u birtiju — naravno, kad god 'je to u njenoj moći!« No, Cameron je uvijek bio otpadnik koji je čudno rasuđivao o ljudima i stvarima. A Nedova je popullaarnost bila daleko veća nego mišljenja nekolicine nestručnjaka. I zaista, što se nogometni susret više približavao ta popularnost je dobivala božanske razmjere. Ned je postao neka vrsta božanstva. Dok bi šetao Glavnom ulicom u Levenfordu, s palcima zadjenutim u revere, sa zveckavim medaljama i nježnim osmijehom genija na licu, ljudi samo što mu nisu priređivali ovacije. Na trgu se oko njega kupila velika grupa — ljudi su gutali svaku riječ koja je prešla preko tih blagih, bećarskih usana. Na tom je trgu došlo i do nezaboravnog susreta između Neda i gradonačelnika Weira. »E pa, Nede, momčino«, rekao je gradonačelnik, nevjerojatno ljubezno pružajući ruku. »Hoćemo li uspjeti, što misliš?« Nedove oči su se ozarile. Potpuno sabrano prihvatio je gradonačelnikovu ruku i svečano izgovorio ove riječi: »Ako Roversi pobijede, gradonačelniče, bit će to samo preko mog mrtvog tijela.« Jedne večeri, tjedan dana prije susreta, gospođa Sutherland dođe u doktorovu kuću. Bilo je kasno. Radno vrijeme već je bilo prošlo. Gospođu Sutherland primi Hyslop, čija je dužnost bila da dežura nakon radnog vremena. »Strašno mi je žao što vas smetam, doktore«, započe ona. Stajala je do ulaza, čista, ali siromaški odjevena, držeći zakrpane rukavice u ogrubjelim rukama. Bila je pristala žena ili bolje rečeno, nekad je bila zgodna djevojka. Sada joj je lice prekrila neka sjena; obrazi, a i pogled, doživjeli su neki čudni preobražaj, kao da je patila od prenapregnutosti ili groznice. »Glupo je od mene što sam došla«, rekla je i ponovo zastala. Finlay je zamoli da sjedne na stolicu do njegovog stola. Zahvalila mu je s blijedim osmijehom. »Ja inače ne pravim gluposti na svoj račun, doktore. Zaista nisam trebala doći. Zapravo, dugo se nisam mogla odlučiti i zamalo da i nisam došla.« Oklijevanje, osmijeh. Nije još nikad vidio nešto tako skromno kao taj osmijeh. »Ali čini mi se, doktore, da više ne vidim na jedno oko.« Finlay odloži pero. »Hoćete reći da ste oslijepili na jedno oko?« Kimnula je glavom i dodala: »Na lijevo oko.« Nastade kratka stanka. »Imate li glavobolju?« upitao je. »Pa — ponekad me doista jako boli glava«, priznade ona. Nastavio ju je ispitivati što je moguće prijaznije i neslužbenije. Zatim je ustao, uzeo spravu za pregled oka, i zamračio orđinaciju kako bi mogao zagledati u bolesno oko. Trebalo mu je malo više vremena da pronađe mrežnicu. Napokon je imao izvrstan pogled. I protiv svoje volje, ukočio se nad onim što je vidio. Bio je užasnut. Očekivao je teškoće — naravno da je očekivao teškoće — ali ne ovo. Lijepa mrežnica bila je puna pigmenta koji je mogao biti samo melanin. Ponovo je pregledao oko, polagano i pažljivo — sada više nije bilo nikakve sumnje. Ponovo je upalio svjetlo, trudeći se da sakrije izraz svog lica. »Jeste li se udarili u oko nedavno?« upitao je promatrajući njen odraz na ploči iznad kamina. Odgovorila je prebrzo: »Možda sam se udarila u ormar — da, okliznula sam se, prošlog mjeseca je to bilo, mislim.« Nije ništa rekao. Trudio se da izmisli nešto ohrabrujuće, nešto što će je umiriti. »Htio bih da vas pregleda dr Cameron«, rekao je polagano. »Nemate ništa protiv?« Nijemo je zurila u njega i prošaptala. »Znači, nije dobro, zar ne?« — Finlay je bespomoćno zamuckivao — »vidjet ćemo što će reći dr Cameron.« Želio je još nešto dodati ali naprosto nije mogao. Potišteno je izišao iz ordinacije. Cameron je bio u svojoj radnoj sobi. Upravo je dovršavao novu frulu i pjevušio svoju vječnu pjesmicu. »Gospođa Sutherlanđ je u ordinaciji«, reče Hyslop. »A, dobro je to stvorenje«, odgovori Cameron ne podižući pogleda. »Poznavao sam je dok je još bila djevojka; prije no što se upropastila zbog onog pijanog nogometaša. Što je nosi k nama?« »Mislim da ima sarkom u oku«, reče polagano Hyslop. Cameron prestade pjevušiti i pomno odloži frulu na stol. Njegov pogled dugo nije silazio sa Hyslopovog lica. »Iđem da vidim«, reče, napokon, ustajući. Zajedno su se vratili u ordinaciju. »Hej, Jenny, curo moja, što mi to čujemo o tebi?« Cameronov je glas bio nježan kao da razgovara s malim djetetom. Ispitivao je oko još duže i pomnije od Hyslopa. Na kraju, dvojica doktora izmijeniše brze poglede. To je značilo da je dijagnoza bila tačna. Jenny Sutherland više nije bilo spasa. Kad se obukla, Cameron uhvati Jenny za ruku. »E, pa, Jenny, ne bi li taj tvoj muž navratio sutra ujutro ovamo?« Pogledala ga je tužno kao žena koja je dobro poznavala sve nedaće života. »Dakle, nešto je ozbiljno sa mnom, doktore, zar ne?« Tišina. U Cameronovom glasu osjećala se sva dobrota Ijudskog bića kad je odgovorio: »Nešto vrlo ozbiljno, Jenny.« Začudo, ona je bila mnogo sabranija od njega. »Onda, što to znači, doktore?« No Cameron, uza svu svoju hrabrost, nije mogao reći cijelu, okrutnu istinu. Kako joj je mogao reći da su joj dani odbrojani, da je oboljela od najstrašnije bolesti poznate čovjeku, bolesti koja se od oka nevjerojatnom brzinom, poput vatre, širi čitavim tijelom i razara sve na što naiđe! Nije bilo nade, ni lijeka. Nije se moglo ništa učiniti nego pogledati u lice sigurnoj i brzoj smrti! Najmanje šest dana, a najviše šest tjedana trajat će život Jenny Sutherland. »Morat ćeš ići u bolnicu, djevojko«, odugovlačio je Cameron. No ona hitro odgovori: »Ne mogu ostaviti djecu. A i Neda očekuje taj važan susret — to bi ga uznemirilo, oh, to bi ga strašno uznemirilo — ne nikako, to nikako ne mogu učiniti.« Naglo je zastala i oborila glavu. »Zar ne bih mogla počekati, recimo, do poslije utakmice?« »Pa, dobro, Jenny — ako želiš. Mislim da možeš počekati.« Promatrala je njegov sažalni izraz lica i odjednom shvatila značenje tih riječi. Ugrizla se za usnu i šutjela. Tada, tiho i veoma polako progovori: »Sad vidim, doktore. Htjeli ste reći da je potpuno svejedno išla ja u bolnicu ili ostala kod kuće.« Cameron obori pogled. Jenny je tada shvatila sve. Dan velike utakmice osvanuo je zavijen u maglu, ali već prije podneva veličanstvene zrake sunca obasjale su Levenford. Grad je bio tih, prožet strahovitom napetošću i uzbuđenjem. Već u jedanaest sati narod je stao pristizati na igralište bojeći se da kasnije neće biti mjesta. Naravno, ne Ned! Ned je ležao u krevetu i odmarao se kao i prije svakog susreta. To je bila posebna procedura, taj obred odmaranja, a toga dana Ned mu je pridavao veću važnost no ikada. U deset sati Jenny mu je donijela doručak. Veliki pladanj bio je krcat: Tu je bio tanjur zobene kaše, dva kuhana jaja i ukusni kolač od zobi kojeg mu je Jenny sama priredila. Zatim je otišla u kuhinju da skuha specijalnu juhu i isprži dvije kriške kruha. Ned je to uvijek jeo prije utakmice. Dok je stajala pored ognjišta, začula je Nedov nezadovoljni glas. »Donesi mi još jedno jaje kad juha bude gotova. Mislim da će mi trebati još jedno.« Jenny se uzvrpoljila po kuhinji a onda pokunjeno ušla u sobu. »Oprosti, Nede! Dala sam ti zadnje jaje koje smo imali.« Blenuo je u nju. »Pa pošalji nekoga da kupi jaja.« »Kad bi mi dao novaca, Nede.« »Novaca! Bože! Uvijek tražiš novaca! Zar ih ne možeš dobiti na kredit?« Polako je odmahnula glavom. »Znaš i sam da je s tim već odavno gotovo.« »Moj Bože!« praskao je Ned. »I ti si mi neka žena. Krasno! I sada će Ned Sutherland izići na teren umirući od gladi. Hajde, donesi mi brzo juhu i puno prženog kruha. Požuri jer me inače nećeš stići izmasirati. I ušutkaj te tvoje i đavole. Jutros su mi probili uši svojom dernjavom.« Šutke se vratila u kuhinju i umirila dvoje dječice — ostale je već rano ujutro obukla i poslala da se igraju na livadi, što dalje od oca. Zatim mu je donijela juhu. šutke je stajala pored kreveta dok je on bučno srkao tekućinu. Pogledao ju je između zalogaja i ljutito dobacio: »Što zuriš tako — s tim licem bi prepala i samog vraga. Bog će znati što ti je — već se četiri dana nisi ni osmjehnula.« Smogla je nekakav osmijeh — blijed, nesiguran i izobličeni smiješak. »Naravno! Sad ćeš opet početi sa svojim prigovaranjem a preda mnom je odlučna utakmica za kup. Do vraga, to tvoje gunđanje može čovjeka potpuno izluditi.« »Ja ne prigovaram, Nede«, brzo reče ona. »Onda donesi brzo ulje i izmasiraj me.« Donijela je ulje za masažu i dok se Ned izvalio na leđa, ispruživši nogu, započela je s uobičajenim trljanjem. »Jače! Jače! Daj, potrudi se malo. Utrljaj u kožu.« Masaža je od Jenny iziskivala strašan napor. Mnogo prije no što je završila, cijelo tijelo oblio joj je hladan znoj. Napokon Ned prognnđa:
»No, dobro, dosta je. Premda mi baš nije mnogo koristilo. Donesi mi sađa vodu za brijanje. Pazi da bude dovoljno vrela!« Ustao je, obrijao se i pažljivo obukao. Netko je zazvonio na vratima. »Vani je Bailie Paxton«, najavila je Jenny. »Došao je sa gigom da te odveze na utakmicu.« Na Nedovom se licu pojavi samodopadni smiješak. »Dobro, reci mu da ću odmah doći.« Dok je uzimao kapu iz ormara, Jenny ga je promatrala oslanjajući se na dasku iznad kamina. Na licu joj se odražavala tuga i neka neobična sjeta. »Nadam se da ćeš dobro igrati, Nede«, promrmljala je. Koliko je već puta izgovorila ove riječi i na koliko različitih mjesta? Ali još nikad na ovakav način! Ned je kratko kimnuo glavom i izišao. Utakmica je počela u pola tri, ali gledalište je već odavno bilo krcato. Stotine navijača nije moglo ući, a stotine ih se probilo kroz ogradu i posjedalo uz autliniju. Gradski orkestar drečao je na sredini terena, zastava je veselo vijorila na povjetarcu, a masa je ključala od potisnutog uzbuđenja. Tada su na teren istrčali igrači Glasgow Roversa. Bili su u svjetloplavim dresovima, uredni i dotjerani. Igralištem se razliježe galama navijača iz Glasgowa koji su posebnim vlakovima došli na utakmicu. No to nije bilo ništa prema umebesu koji se prolomio stadionom kad je Ned izveo svoju momčad na igralište. Kažu da se urlikanje navijača čulo čak u Overtonu koji je udaljen dobre dvije milje od Levendorfa. Novčić je poletio u zrak; Ned je dobio. Još jedan uzvik oduševljenja; a tada mrtva tišina — Roversi su krenuli s centra. Napokon, počela je velika, slavna, nezaboravna utakmica. Roversi su napadali od samog početka. Igrali su lukavo, veoma lukavo i izvanredno. Domaće navijače zazebla su srca od te igre. Bili su brzi, dobro su driblali i dodavali loptu s krila na krilo nevjerojatnom preciznošću. I kao da to nije bilo dovoljno; igrači Levenforda bijahu nervozni i nespretni; igrali su daleko slabije nego što inače umiju i kao da nisu znali što da učine s loptom. Naravno, svi osim Neda! O, Ned je bio fantastičan! Igrao je centarhalfa, no danas je bio svugdje, bio je srž i kičma čitave momčadi. Ned nije bio brz, to mu nikad nije bila odlika, ali svojim zalaganjem i voljom nadoknađivao je taj neđostatak — i više od toga; već je bezbroj puta spasio situaciju i nekim lukavim potezom otklonio opasnost pred golom Levenforda. Ili je to bio izvrstan dribling, ili kratko dodana lopta ili rezani udarac daleko preko linije centra. Ned je bio najbolji igrač na terenu, veliki, rođeni nogometaš. Taj se proćelavi gladijator u dresu uzdizao iznad svih ostalih. Ali to se moralo dogoditi, naravno — jedan čovjek, sam, nije mogao zaustaviti taj uraganski napad. Prije samog svršetka prvog poluvremena Rovers je postigao zgoditak. Greška Levenfordovog desnog beka i lijevo krilo Roversa dočepalo se lopte hitro poput munje i skrenulo je u mrežu. Mračno raspoloženje obuzelo je navijače Levenforda. Da se na odmor otišlo bez golova njihova momčad bi možda započela drugo poluvrijeme s mnogo više toliko potrebnog samopouzdanja. Ali sada, s jednim golom u vlastitoj mreži, pa još igrati i protiv vjetra — čak i najveći optimisti priznali su da nema više nikakvih izgleda za pobjedu. Postojala je samo jedna šansa, jedna nada: Ned i sjećanje na njegove nezaboravne riječi: »Ako Rovers pobijedi, bit će to samo preko mene mrtvog.« Započelo je drugo poluvrijeme; prolazile su dragocjene minute. Levenford je zaigrao bolje — iznudili su dva komera za redom, napadali su zajednički i uporno gurali loptu naprijed u ralje vjetra. Ali Roversi su ih dobro pokrivali. Istina, njihova je sigumost i agresivnost popustila. Igrajući na manjem terenu i još u gostima Roversi su izgubili polet i činilo se, što je vrijeme više odmicalo, da su zadovoljni sa svega jednim golom prednost'. Publika je brzo osjetila tu sklonost za defenzivnu igru i gromoglasnim navijanjem stala bodriti svoje Ijubimce. Atmosfera u gledalištu dostigla je vrhunac napetosti. Uzbuđenje je sa gledalaca prešlo i na igrače. Bacili su se na loptu kao lavovi. Bijesno su napadali i prodirali k Roversovom golu. No još uvijek nisu uspjeli izjednačiti. Još jedan korner i Ned, divno se dokopavši lopte, pogodi prečku. Uzvik ekstaze i očaja prolomio se stadionom. Dan je već bio na izmaku a vrijeme nepovratno izmicalo — dvadeset, deset, još svega pet minuta do kraja. Nad uzbuđenom gomilom počeo se nadvijati oblak očajanja i tuge. Poraz je visio u zraku, beznadan i odvratan poraz. I tada, na samom centru, Ned Sutherland dobio je loptu. Zadržao ju je i krenuo s njom naprijed, zaobilazeći protivničke igrače nevjerojatnom spretnošću. »Dodaj, Nede, dodaj!« urlala je gomila, očekujući da će dodati na slobodno krilo. Ali Ned nije dodao. S loptom uza same noge, glavom pognutom prema naprijed, probijao se poput bika. Tada je masa ljudi zaista počela urlati — shvatili su da se Ned odlučio na solo prodor. To je shvatio i lijevi bek Roversa. Kad se Ned već našao unutar šesnaesterca i bio spreman na udarac, bek se bacio i oborio ga u letu. Kad se Ned našao na zemlji iz deset hiljada grla oteo se frenetičan uzvik: »Penal! Penal! Penal!« Sudac je bez oklijevanja pokazao na bijelu tačku. Usprkos protestu Roversovih igrača on je dosudio upravo tako — jedanaesterac za Levenford! Ned se podigao sa zemlje. Nije bio ozlijeđen. I to simuliranje teške povrede bio je dio njegovog nogometnom umijeća. Spremao se da sam izvede jedanaesterac. Samrtnički tajac nadvio se nad mnoštvom dok je Neđ namještao loptu. Radio je to hladnokrvno, bezlično kao da uopće nije svjestan napetosti trenutka. Svima je zastao dah kad je udario kopačkom o tle, dugo se zagledao u protivnički gol i potrčao tri kratka i brza koraka. I tada — bang! Lopta je bila u mreži. »Gol!« urlala je gomila u ekstazi, a istog časa zviždaljka je označila kraj susreta. Levenford je izjednačio. Ned je spasio momčad. Kao da se otvorio pakao. šeširi, štapovi i kišobrani divlje su šarali nebom. Uz urlike, galamu, kreštanje i delirično vrištanje masa je utrčala na teren. Neda su uzdigli na ramena i trijumfalno ga odnijeli do svlačionice. U tom času gospođa Sutherland je sjedila u kuhinji. Kuća je bila prazna i nijema. Žena je željela poći pred muža na igralište, ali već pri samom pokušaju da obuče kaput shvatila je da je to nemoguće. Naslonivši obraz na dlan zurila je u daljinu. Ned će sigurno odmah doći kući. Zacijelo je primijetio da s njom nešto nije u redu. Čeznula je da skine teret koji joj je pritiskivao grudi i da mu kaže. Zaklela se da neće ništa reći prije utakmice. No sada mu mora reći. To saznanje bilo je odviše strašno za nju samu! Znala je da umire; u ovih nekoliko dana koliko je prošlo od posjeta doktoru Hyslopu snaga ju je potpuno napustila. Boljela ju je čitava lijeva strana tijela, a vid joj se naglo pogoršao. Prošao je čitav sat, a Nedu ni traga ni glasa. Ustala je, teškom mukom stavila dvoje najmlađe djece u krevet i ponovo sjela. Još ga uvijek nije bilo. Ostala djeca vratila su se iz parka i od njih je doznala rezultat utakmice. Prošlo je osam sati, onda i devet. Već je i najstariji dječak bio u krevetu. Osjećala se strašno bolesnom; osjećala je, zapravo, da umire. Večera koju je pripremila za Neda, propala je; ognjište se već ohladilo, a ugljena nije više bilo. U očajanju je ustala i odvukla se do kreveta. Bilo je već blizu ponoći kad je došao. Nije spavala — bolovi u boku bili su odviše jaki za to — i čula je polagane, nepravilne korake i glasan udarac vrata. Bio je pijan kao i obično; ne, još više nego obično, jer je noćas, počašćen od sviju, popio mnogo više od svoje uobičajene porcije. Ušao je u sobu i upalio svjetlo. Prepun viskija, ponosa, trijumfa i samohvale zurio je u ženu koja je ležala na krevetu; tada, ne skidajući s nje pogleda, nasloni se na zid, izuje čizme i baci ih nemamo na pod. Htio joj je reći kako je izvrsno igrao i kakav je divan t;ol zabio. Htio je ponoviti onu dostojanstvenu i nezaboravnu rečenicu — da će Roversi pobijediti samo preko njega mrtvog. Pokušao je izgovoriti riječi, ali, naravno, pobrkao ih je. Rekao je: »Pobijedit ću, pobijedit ću... preko tvoga mrtvog tijela.« I počeo se grohotom smijati. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Arčibald Kronin Sre 22 Nov - 13:01 | |
| SNAŽNA KURA DRA FINLAYJA Često se događa da Finlay, nakon dugih, dnevnih vožnji u gigu osjeća potrebu da se prošeće. Tada bi odlazio u večernju šetnju na Lea Brae. U to vrijeme, prije no što su bogati građani počeli nagrđivati brijeg svojim škatuljastim vilama, bilo je to predivno izletište do kojeg se iz Levenforda dolazilo puteljkom koji se blago uspinjao do samog vrha. Pogled odande bio je prekrasan. Za mirnih, ljetnih večeri sunce je zalazilo za Ardfillanske vrhove, voda morskog rukavca bjelasala se u dubini, na horizontu se nazirao lepršavi dim parobroda i cijeli prizor smirivao je umomu dušu promatrača. Pa ipak, Finlayjev mir namšavao bi Sam Forrest u svojoj invalidskoj stolici. Sam bi se uspeo na brdo, crven u licu, gušeći se od debljine, zavaljen u jastuke i deke poput lorda, a za njim je hodao zajapuren i iscrpljen Peter Lennie gurajući kolica. I tada, na samom vrhu, dok bi Peter hvatao zrak i otirao znoj sa čela, Sam bi dostojanstveno digao ruke sa upravljačke ručice, izvukao iz džepa komad prešanog duhana, stavio ga u usta i, žvačući poput vola, zagledao se značajno niz strmu liticu kao da želi reći: »Ovdje, prijatelji moji! Ovdje na ovom mjestu dogodila se ta strašna nesreća.« Bilo je to prije pet dugih godina. Tada je Peter Lennie bio živahan, veoma skroman i pristojan mladić od dvadeset i sedam godina, vlasnik malog dućana mješovitom robom u College Streetu, kojeg je, ne bez izvjesne strašljivosti nazvao »Lenniejev Emporium«. U romanima obično plahi i maleni muškarci imaju kmpne i samovoljne žene, no u stvamosti se to rijetko đogađa. I Retta Lennie bila je malena, blaga i nesigurna poput svog muža. Zbog toga su ih na poslu često varali, no usprkos svemu, trgovina je bila dosta dobra, planovi za budućnost također, a život u kućici na Barloanovom putu, gdje su stanovali sa dvoje djece kao i mnogi trgovci iz Levenforda, bijaše udoban i bezbrižan. Međutim, u Peteru Lennieu, skromnom, malom i uslužnom trgovcu, plamtjela je neočekivana čežnja za avanturama. Događalo se ponekad dok je ležao s Rettom u krevetu u nedjeljno jutro, da se čeznutljivo zagleda u strop i odjednom kaže ženi koja bi ga zadivljeno promatrala: »Indija!« (ili možda Kina). »Moramo otići tamo jednog dana!« Možda je ta romantična odvažnost navela Petera da kupi bicikl za dvoje, jer iako je u to vrijeme bicikl za dvoje bio veoma popularan, u normalnim okolnostima Peter se nikada ne bi odlučio na takvu investiciju. Bilo kako bilo, kupio je tandem, tu sjajnu, pokretnu spravu s gumenim kotačima, koja je stajala mnogo para. Retta je, vidjevši bicikl, uzdahnula s nevjericom: »Oh, Peter!« »Malo ćemo se provozati«, primijetio je on, nastojeći da govori ravnodušno. »Vidjet ćemo svijeta. To je bar lako!« Ipak, nije bilo tako lako. Iskrsnule su, na primjer, poteškoče oko Rettinih pumperica. Retta je bila skromna ženica i Peteru je trebalo tjedan dana mukotrpnog uvjeravanja da je nagovori na izlazak u toj modernoj, ali očigledno nepristojnoj odjeći. Peter je, pak, nosio norfolški kaput s namjemo razvezanim opasačem što mu je davalo veoma profesionalan izgled, čak i kad je samo gurao svoj bicikl. Kad su se potpuno opremili i obukli, Peter i Retta krenuše da savladaju vožnju tandemom. Vježbali su sramežljivo, predvečer, u tihim alejama oko četvrti Barloan. Često su padali na vrlo smiješan način. Oh! Bila je to divna zabava. Retta je u svojim pumpericama izgledala neobično ljupko; Peter bi je radosno podizao kad bi se zajapurena i nasmijana izvalila u prašinu. Proživljavali su ponovo dane prvog udvaranja. I kad su, napokon, odoljevši svim zakonima gravitacije, uspjeli obići čitav Barloan bez ikakvih poteškoća, složili su se da im život nikada prije nije bio toliko zabavan. Peter je značajno otvorio tek kupljenu geografsku kartu i odlučio da u nedjelju krenu na prvi, pravi izlet. Te nedjelje osvanulo je divno jutro; nebo bijaše vedro, a ceste suhe. Krenuli su; Peter se hrabro nadvio nad prednji upravljač, a Retta je muški prionula na pedala iza njega. Provezli su se Glavnom ulicom svjesni zadivljenih i čak zavidnih pogleda. Tingaling tintung zvonilo je malo zvonce. Veliki trenutak. Tingaling, tingting! Skrenuli su ulijevo i polako, polako prešli most. Zatim su se uputili putem za Knoxhill i uspeli se na Lea Brae. Pojurili su niz brijeg sve brže i brže. Vjetar im je zviždao oko ušiju. Još nikada nisu ovako jurili. Bilo je divno, fantastično, ali o, užasa! Jurili su strašno brzo! Mnogo, mnogo brže no što im je njihova vještina dozvoljavala. Retta je problijedjela od iznenadnog straha. »Koči, Peter, koči!« vrištala je. Peter je nervozno nagazio na kočnicu i Retta je skoro odletjela preko njega od iznenadnog trzaja. Tada je Peter potpuno izgubio prisebnost; prestao je kočiti i pokušao izvući noge iz remena na pedalama. Bicikl je tog trenutka pojurio niz brijeg poput podivljale rakete. U podnožju brijega nalazio se Sam Forrest. Čeprkao je po naplavinama na obali; to je zapravo bio jedan od Samova dva posla. Drugi se sastojao u svakodnevnom sjedenju u gostionici. Tamo je već ima'o svoje stalno mjesto u uglu. I, u stvari, odande se veoma rijetko udaljavao. Bilo je opće poznato da je Sam lijena, debela ništarija i pijanica. Imao je ženu koja je prala za njega i punu kuću dječurlije koja se nikada nisu prala. Sam je promatrao bicikl. Bio je istovremeno zadivljen i iznenađen. Tako se brzo približavao da je za trenutak pomislio da ne vidi dobro. Prošle se noći obilno nalokao budući da je bila subota, i u glavi mu je još vladala pomrčina. Bicikl se kotrljao niz brijeg. Peter je s užasom na licu učinio posljednji pokušaj da zaustavi strašnu spravu. Udario je kotačem u rubni kamen i odletio zajedno sa Rettom i biciklom ravno u Sama. Kako se debeljko okrenuo ne bi li na vrijeme pobjegao, pogodili su ga ravno u leđa. Uslijeđio je Samov bolan urlik i glasna zveka metala jer se bicikl raspao u paramparčad. Tada je nastupila duga tišina. Peter i Retta polako su se izvukli iz jarka. Pogledali su se s nevjericom kao da žele reći — Nevjerojatno, zar smo zaista živi? Peter je iznemoglo blenuo u Rettu, a Retta gotova da se svakog trenutka onesvijesti, nemoćno mu se osmjehivala. No, odjednom su došli k sebi. Što je sa Samom? Oh, jadni je Sam ležao u prašini i stenjao. Potrčali su k njemu. »Jeste li povrijeđeni?« uzviknuo je Peter. »Mrtav sam«, stenjao je. »Ubili ste me, vi prokleti ubojice.« Nastao je strašan muk isprekidan Samovim stenjanjem. Peter je nervozno pokušao podići ranjenika koji je bio dvostruko teži od njega. »Ostavi me! Pusti me! Trgaš me u komadiće!« urlikao je Sam. Retta je nasmrt, problijedjela. »Ustanite, Same, molim vas«, zaklinjala ga je. Poznavala ga je dobro i još prošlog tjedna odbila je da mu da kredit. Ali, Sam se nije dizao. I pri najmanjem pokušaju da ga podignu, Petera i Rettu dočekivalo je strašno urlikanje i stenjanje. Činilo se kao da su se Samove debele noge pretvorile u čačkalice. Dvoje biciklista već su sasvim izgubili živce; vidjeli su već Samov leš u lijesu i sebe na optuženičkoj klupi pred sucem koji mimo izriče smrtnu presudu. Međutim, toga časa stigla je pomoć u obliku Raffertyjevog kamioneta. Rafferty je bio mljekar za kojega je, čim bi se završila misa, nedjelja bila dan kao i svaki dmgi. Upravo se vraćao iz Ardfillana gdje je kupovao jaja. S njegovom pomoći Sama su podigli na kamionet, položili na jaja i odvezli kući u Vennel. Mnoga jaja su se razbila tokom transporta, no Rettu i Petera to nije zabrinjavalo. Sve će oni to platiti, gorljivo su objašnjavali mljekam. Naravno da će platiti, samo da Sam stigne čitav do svoje kuće. Napokon se Sam našao u krevetu, okružen potomstvom i obasut glasnim naricanjem žene. »Doktora«, kukala je ona. »Moramo pozvati doktora!« »Da, da«, mucao je Peter. »Sad ću ja ... dovesti doktora!« Što još čeka? Naravno da treba dovesti doktora! Sjurio se niz prljave stepenice i, poput vjetra, odjurio do najbližeg doktora. U to se vrijeme dr Snoddy još nije oženio bogatom gospođicom Innes, i preselio u Knoxhill. Njegova se kuća još uvijek nalazila u Glavnoj ulici nedaleko Vennela. Stoga je Snoddy prvi stigao do Sama. Sam je ležao na leđima otvorenih usta i sklopljenih očiju. Nijedan mučenik nije patio kao Sam za vrijeme pregleda. I zaista, njegovo stenjanje privuklo je gomilu svijeta koja se okupila oko kuće misleći da Sam ponovo mlati svoju ženu. No, kad su saznali što je na stvari njihovo sažaljenje bijaše beskrajno. Doktora je zbunilo Samovo stanje — ni jedna kost slomljena, nikakvih unutamjih povreda, ali nešto sigurno nije bilo u redu kad je pacijent pokazivao toliku patnju i bol. Snoddy bijaše malen, običan, ali pompozan čovjek s golemim osjećajem dostojanstva, te je na kraju pregleda, veoma značajnim i stručnim tonom postavio kobnu dijagnozu: »Povrijeđena je kičma!« Samov šuplji uzdah bila je prva reakcija na te riječi. Petera je obuzeo užas. »Razumijete«, šaputao je. »To je naša krivica. Mi preuzimamo svu odgovomost na sebe. On će dobiti sve što mu je potrebno. Nema te stvari koju ne bi dobio!« Tako je počelo. Invalidu je bila potrebna njega. Dobra i pažljiva njega. Ubrzo se našao pravi lijek. Peter je uvidio da rakija na Sama najbolje djeluje. Retta je, pak, donijela dobar krevet, mčnike, posteljinu, tanjure, džemove, čaj, pidžame, šećer — sve je to polako, ali sigumo otjecalo u bolesnikovu kuću. Kasnije je počeo pristizati i duhan da umiri pacijentove izmučene živce. A i novac, budući da je gospođa Gorrest bila prikovana za bolesnikov krevet i nije mogla prati mblje kao prije. »Trkni s ovim do Sama«, postala je svakodnevna uzrečica. Snoddy je, naravno, redovno i tačno poput sata, navraćao k Samu. I napokon, stigao je dan kad je liječnik povukavši Petera u stranu, izgovorio one fatalne riječi — paraliza. Samov život bio je spašen, ali više nikad neće moći hodati. »Nikada«, promucao je Peter. »Ne razumijem!« Snoddy se značajno osmjehnuo. »Samo pogledajte jadnika kad pokuša ustati — tada će vam postati jasno.« Bio je to strašan udarac za Petera i Rettu. Dugo su o tome pričali te noći. Dugo, dugo, dugo. Ali nije bilo izlaza. Retta je zaplakala, a i Peteru su skoro suze izbile na oći, ali morali su se odlučiti; napokon, oni su bili krivci, oni moraju sve platiti, a Sam, naravno, jadni Sam i njegova porodica bili su u mnogo težem položaju od njih. Kupili su invalidsku stolicu — Petera je oblio hladan znoj kad je vidio cijenu — i Sam je nastavio živjeti u Levenfordu životom teškog invalida. Njegov najstariji sin, četmaestogodišnjak, morao ga je gurati po ravnom i Samova najomiljelija šetnja uskoro je postala vožnja do Empiriuma. Običavao je sjediti ispred dućana, gdje se ugodno zavalio u stolicu i svakog časa slao nekoga unutra po duhan, ili po kolač, ili po suhe šljive koje je naročito volio. Naravno, sada mu nitko to nije uskraćivao. Samov je kredit bio neograničen, a povrh toga dobivao je od Petera svakog tjedna džeparac. Ubrzo se Levenford navikao na Sama i invalidsku stolicu i više nitko na njega nije obraćao pažnju. Malo je tko primijetio kad su Peter i Retta napustili lijepu kućicu u Barloanu i preselili se u prostoriju iznad dućana. Ostalo je nezapaženo i to da je njihova kćer prestala uzimati poduku klavira, a sin napustio školu da bi zarađivao novac u Gillespievom uredu. Peterova kosa protkala se sjedinama, a na Rettinom čelu pojavila se duboka bora, ali to nikoga nije uzbuđivalo. Ili kao što je to Sam prokomentirao, patetično kimajući glavom: »U svakom slučaju oni barem imaju čitave n»ge.« Upravo je to rekao i Finlayju one sudbonosne, ljetne večeri prvoga srpnja. Bilo je to jedne lijepe, vedre večeri. Finlay je stajao na vrhu brijega i pokušavao naći smirenje u predivnom krajoliku koji se pmžao pred njim. Bio je zabrinut. Tog je dana mnogo radio i zahvatili su ga umor i mrzovolja. Polako, veoma polako, ljepota prirode, mir i tišina umirili su njegov umorni duh; zapalio je lulu i uživao. I tada se na vrhu pojavio Sam u invalidskoj stolici. Finlay opsuje kroza zube. Priča o Samu i Peteru već mu je odavno bila poznata i samo prisustvo tog krupnog i podbuhlog tipa koji se poput parazita okačio za mršavog i gladnog Lenniea, strahovito ga je dražilo. Promatrao ih je kako se primiču, zamijetivši s negodovanjem Peterovu iscrpljenost. Kad su došli do njega, zajedljivo je dobacio nešto o težini invalidske stolice i velikoj uzbrdici. »Nema on razloga da se buni«, uzdahnuo je Sam. »U svakom slučaju, on može hodati; noge su mu zdrave.« I tada, Finlay instinktivno skrene pogled na Samove noge, ugodno ispružene u dugačkoj stolici. Začudo, bio je to veoma čvrst par nogu. Debele, kao i čitav Sam, jedva su stale u hlačnice njegovih tamnomodrih hlača . Ćudno je, mislio je Finlay, da nije došlo do atrofije, do sušenja tih neupotrebljivih udova. Veoma čudnovato! Prodorno je promatrao Samove noge, a zatim se zagleda u Sama koji nije ništa slutio. Bože! Odjednom mu je sinula ideja! Pretpostavimo — pretpostavimo da je sve ove godine... Iznenada, stojeći na samom rubu proplanka, Finlay podiže nogu i svom snagom gurne stolicu. Bez ikakvog upozorenja stolica jurne nizbrdo. Peter je buljio otvorenih usta poput čovjeka pred kojim se ponavlja neki stravični prizor; tada se iz njegovog grla ote panični krik. Sam se kotrljao poput bika uzaludno pokušavajući da zaustavi stolicu, na kojoj nije bilo kočnica. Nakon vratolomne jurnjave stolica udari o neki kamen i Sam odleti ravno u koprive. Nekoliko trenutaka vidjelo se samo njihanje kopriva a zatim, poput nekog priviđenja, Sam se podiže na noge. Uspentrao se na vrh, psujući i preklinjajući Finlayja, prišao doktoru, zasukao rukave i urliknuo; »Do đavola. Za kog ste vraga to učinili?« »Da vidim možete li hodati!« drekne Finlay i zvizne Sama prije no što se ovaj snašao. Peter i Retta ponovo su uselili u svoju staru kuću. Invalidsku stolicu su prođali, a Sam se vratio na stari posao — svakodnevni obilazak krčme u Glavnoj ulici. No svaki puta kad prođe pored Finlayja opsuje i pljune preda se. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Arčibald Kronin Sre 22 Nov - 13:01 | |
| ZABAVA U DUNHILLU Finlay je bio zaljubljen — beskrajno i beznadno. Znao je da nikad neće biti sretan ako uz njega ne bude Peggy Angus. A ipak nije mogao svoju sreću staviti na odlučnu kušnju jer sutradan poslije dramatske operacije malog dječaka Paula, dogodilo se nešto vrlo banalno čemu se najmanje nadao: došao je Peggyn red na godišnji odmor i ona neprimjelno ode da provede četrnaest dana sa svojima u Dunhillu. Kad je otišla, Finlayju se pružila prilika da ispita svoj položaj. Počelo je tako da je prema Peggy pokazao nepovjerenje zbog njene obitelji, dobrog društvenog položaja i očitog blagostanja. Bio je sumnjičav, smatrajući da je pogrešno što je bolničarka i da se pravi važna, da je neiskrena. Postupajući suprotno svojoj plemenitoj prirodi od samog početka je među njima izazvao mučan nesporazum, jaz koji, kako je kasnije zdvojno osjećao, neće nikad moći premostiti. No sad mu se ukazao trak nade. Peggyno zanimanje za njegov rad koje je ispoljila tako otvoreno i spontano na nedavnoj operaciji, dalo mu jc nove nade. Možda je ipak malo marila za njega. Njegovo srce je zakucalo brže na tu pomisao i on je čeznuo za prilikom da joj skromno i otvoreno postavi to pitanje. I prilika se ukazala prije no što je očekivao. Nekoliko dana poslije Pegginog odlaska na ljetovanje matrona Clark dočeka Finlayja sjajno raspoložena. »Iduće subote priređuju u Dunhillu vrtnu zabavu«, objavi. »Gospodin Angus je dao na raspolaganje svoje zemljište. Imaju divno imanje tamo. A sav prihod trebao je da ide u korist bolnice. Zar to nije sjajno? Sestra Angus je organizirala čitavu stvar.« Na sam spomen Peggyna imena i pomisao da bi je mogao vidjeti na zabavi, Finlayjevo b'ilo pobrza. »To je lijepo«, reče matroni, nastojeći da mu glas zvuči ravnodušno. »Vi ćete poći?« »Pa naravno«, odgovori matrona i kratko kimne. »Računam na vas da ćete me povesti, doktore.« Finlay u nevjerici zatrese glavom. »Bojim se da me neće pozvati tamo«, reče nadajući se da će mu protusloviti. »Nisam baš u tom krugu omiljen.« »Besmislica!« odgovori matrona. »A osim toga dužnost vam je da budete tamo kad je to dobrotvoma zabava u korist bolnice.« Finlayjevo lice se polagano širilo u osmijeh. »E, pa dobro«, reče, »ako je tome tako neću reći da ne bih pošao.« Od tog trenutka čitavim se srcem radovao suboti. Sutradan poslije podne kad se vratio kući, zateče poziv starog Johna Angusa na vrtnu zabavu. Finlay ga stane u tišini proučavati. Zar ga je Peggy spomenula ocu? Možda je o njemu rekla koju prijaznu riječ. Svladan mješavinom oduševljenja i iščekivanja Finlay sjedne i odgovori da prihvaća poziv. Bila je to, govorio je sebi, gotovo sudbinska prilika i kako se dan zabave približavao njegove su nade rasle. Tog će dana zamoliti Peggy da mu bude ženom. Osvanu subota, sunčana i jasna, i Finlay lično izvrši pripreme da odveze matronu u Dunhill. No u jedanaest sati tog jutra na brođogradilištu se dogodi nesreća. Bob Paxton, sin starog Johna Paxtona, predradnika ljevaonice, pao je s gornje palube argentinskog teretnjaka za prevoz stoke, ukotvljenog u doku broj 5. Prenijeli su ga u bolnicu s teškim unutamjim povredama i krvarenjem. Finlayja, dugogodišnjeg prijatelja obitelji Paxton, pozvaše k Bobu i mladićevo stanje ga zabrinu. U stvari, toliko ga je zabrinulo da je oklijevao da li bi na duže vrijeme ostavio ranjenika. Namršten od dvoumljenja povjeri matroni da ne zna bi li otišao u Dunhill. »Plašim se unutamjeg krvarenja«, dodao je. »Mislim da ćemo morati dati transfuziju.« Matrona podigne obje mke. »S time ne treba žuriti, doktore. A osim toga vi je ionako ne bi poduzeli prije večeri.« Bila se već pripremila za polazak i nije željela da je išta omete u njenom užitku. Finlay je zapao u još jaču sumnju. I on je, čitavim srcem želio otići u Dunhill, no njegov jak osjećaj dužnosti bunio se na pomisao da ode daleko od ovog kritičnog slučaja. Odbio je da se izjasni dok ponovo ne pogleda svog pacijenta i u dva sata se vrati u bolnicu i još je jednom pregledao mladića. Ovog puta se složio da su simptomi nešto povoljniji. Bob se osvijestio i, premda vrlo blijed od unutarnjeg krvarenja, uporno je tvrdio da mu je dobro. Ovo i matronine molbe, sklonuše Finlayja. Dao je upute bolničarki Cotter, koja je ostala na đužnosti, da ranjenika stalno drži na oku. On će se neizostavno vratiti u šest sati. Tako matrona i Finlay krenuše odmah poslije dva sata. Zahvaljujući divnom danu i prekrasnoj vožnji, mračna stvarnost bolničke sobe, koju su ostavili za sobom, ubrzo je izblijedjela. Uostalom, Finlay ionako ne bi bio mogao prosjediti čitav dan uz bolesnikov krevet. Takav napor se sigurno ne može zahtijevati ni od koga. Još dugo prije no što su prispjeli k cilju misli mu poletješe naprijed i žudno je čekao da ugleda Peggy. Oko tri stigoše do Dunhilla. Imanje Angusovih bilo je prekrasno. Ulazilo se u njega dugačkim putem na početku kojeg je bila čuvareva kuća, a put je biđ omeđen grmovima rododendrona. Sama kuća bila je od lijepog pješčenjaka, sagrađena u stilu dvorca s tomjićima i zabatom. Park je sad upravo bio najljepši, pun cvijeća i okupan suncem. Na kratko ostriženom travnjaku bili su podignuti štandovi, razapete šatre i šatori oko kojih su se okupljale gomile posjetnika uživajući u šarenilu raznih stvari koje se uvijek nađu na takvim mjesnim dobrotvomim zabavama. Bilo je tu, na primjer, nekoliko šatri pod kojima su se prodavali vezovi i domaći kolači, bomboni i želei. Na raznim natjecanjima nudile su se nagrade, na primjer lijepi kotač sira onom tko tačno pogodi njegovu težinu. Usred svega toga uzdizao se veliki šator u kojem se prodavao sladoleđ i služio čaj. Na kraju puta Finlay preda konja i gig dežurnom kočijašu i u pratnji debele, strašno uzbuđene matrone, krene na travnjak ispred kuće. Nisu daleko išli kad ugledaše Peggy i opazivši je Finlay osjeti da mu je srce zamrlo. Nikad je nije vidio drugačiju no u bolničarskoj odori ili jednostavnom teniskom dresu, a sad je bila u dražesnoj haljini od cvjetastog muslina i velikom šeširu koji je na bijeloj šiji otkrivao kovrčice njene lijepe kose. Bila je okružena svojom obitelji i prijateljima, a na licu, malo zajapurenom od sunca, bio je radostan izraz. U tom trenutku se obazrela i opazila Finlayja i matronu. Odmah im priđe da ih pozdravi i, pošto se s njima rukovala, predstavi ih ocu i majci i malom bratu Ianu. Na kraju, kao da joj je malo neugodno ili se to Finlayju učinilo, okrene se i upozna ih s mladićem koji je stajao kraj nje. Bio je to doista vrlo naočit momak, visok i pristao, smeđih očiju i kratko ostrižena brka. Bilo mu je možda dvadeset i sedam godina a zvao se Dick Foster. Finlay se zagleđa u tog nepoznatog i neočekivanog Fostera i iznenadnom hladnom slutnjom i prilično zatečen, jedva je odgovorio na mladićev neusiljen pozdrav. Njegova smetenost, čini se, prošla je nezapaženo jer se Foster odlično snalazio u društvu. Razvio se razgovor i smijeh kako je to već uobičajeno kad ljudi stoje u grupi i s vremenom se Finlay nađe kraj starog Johna Angusa. Bio je to silan starac, onizak i s naočalama, širokih ramena i lijepog otvorenog lica, poznat u okolici kao uzoran poslodavac i dobrotvor. Stari John uputi nekoliko ljubaznih riječi Finlayju. Objasni mu da je njegova kćer doista željela postati bolničarkom i doda, s lukavim smiješkom, da je voljan da joj đopusti da vrši svoje zvanje sve dok ne pređe u ono drugo, koje pruža više zadovoljstva, a to je bračno. Dok je starac izgovarao tu riječ koju je Finlay već danima nosio u srcu, Finlayjev pogled ostao je prikovan za Dicka Fostera koji je sad, kretnjom vlasnika, uzeo Peggy za ruku i kavalirski je poveo prema jednom od štandova. Finlay se strese od ogorčenja, pomiješanog iznenadnim očajem. Uzalud se trudio da ga savlada. Obratio se starom Angusu. »Vi mislite, dakle, da će se vaša kćer uskoro udati?« izreče teškom mukom. »O, da, nadamo se«, reče stari John razdraganim očinskim smiješkom. »Zar ne mislite da je suviše lijepa da bude bolničarka?« I nasmija 'ši se vlastitoj duhovitosti, potapša Finlayja po leđima i ode dalje. Finlayju se ta iluzija činila jasnom: spajala je Peggy i ljepuškastog Fostera u sretnu vezu. Snažno se ugrizao za usnu. I kao da gorka čaša već nije bila prepuna u tom trenutku, priđe mu matrona i prateći Finlayjev pogled dok je promatrao par koji se udaljavao reče zaneseno: »Zar nisu lijepi par? Upravo sam čula o tome od svećenikove žene. Oni su praktički vjereni! Zamislite, doktore, a mi nismo ni slutili! Po svemu što čujem u Dunhillu se svi nadaju da će se vjenčati u proljeće. Oh, zar to nije romantično? Zar on ne izgleda lijepo, doktore? I on potječe iz dobre obitelji, kažu mi. ****** je koledž u Edinburgu i sad otvara advokaturu.« Dok je matrona brbljala pjevajući slavopojke o Peggy i tom mladom Fosteru, i ne sanjajući kakav kaos stvara, Finlayjevo srce se sledilo. Zar je zato gajio sve one nade? Sav život zamre u njemu, prizor izgubi sjaj, riječi i smijeh oko njega vrijeđali su mu uši. Naposljetku se uspije osloboditi brbljave žene i pokuša se izgubiti u gomili koja se polagano kretala. Ruku zaturenih u džepove tumarao je osamljen, nadajući se da će možda još jednom ugledati Peggy. Možda bi je mogao vidjeti izdaleka; čak i to bi bila neka utjeha njegovom bolnom srcu. Nije računao s malim Ianom. Dvanaestogodišnjem dječaku se Finlay na prvi pogled dopao i slijedeći ga ustrojnošću indijanskog tragača, naposljetku ga sustiže i odvuče prema raznim šatrama. Finlay nije bio raspoložen za opiranje. Iskušali su sreću u gađanju kokosovih oraha, izvlačenju na slijepo, pogađali su težinu sira i oprobali svoju vještinu u mnogim drugim natjecanjima. Zatim, kad su se sprijateljili, Ian odvuče Finlayja u kuću i gore na kat u svoje skrovište da mu pokaže svoje dragocjene trofeje — zračnu pušku, pecački štap, zbirku leptira. Bio je to doista sjajan momčić, i privučen time Finlay se, unatoč svom jadu, odluči da ga ispita. »Je li istina«, upita tiho, »da je tvoja sestra vjerena s gospodinom Fosterom?« »O, da«, odgovori dječak nemarno. »Mislim da jest. Uskoro će se vjenčati. Mislim da je jako zateleban u nju. Ja ga ne volim.« »Ta hajde, Ian«, reče Finlay, trudeći se da bude pravedan. »Ćini se da je dobar momak.« »Oh, nije loš, valjda«, reče Ian škrto. »No ja ga ne podnosim. »Hajde da ne govorimo o njemu. Evo, hoću vam pokazati svoj katapult.« Poslije podne je prolazilo, i s njim je, unatoč veselom dječakovom brbljanju, Finlayjev duh padao sve niže i niže, dok nije došao ispod nule. Osjećao se ponižen, povrijeđen, potpuno skršen. U četiri i trideset siđoše dolje i Finlay se čvrsto nadao da će moći neopaženo nestati, no u predvorju nabasaše na gospođu Angus koja istog časa reče: »Blagi bože! Doktore Hyslop, ta gdje ste bili? Tražili smo vas posvuda. Zar vas je moj zločesti sin«, povukla je Iana za uho, »svo ovo vrijeme monopolizirao? Dođite i popijte čaj. Upravo polazimo unutra.« Nije bilo druge do prihvatiti i sakupivši sve svoje snage Finlay udesi što je mogao ljubaznije lice i pođe za ljupkom, sjedokosom malom ženom u salon. Tu se već okupilo društvo — stari Angus i njegovi prijatelji, većina uglednika iz okolice. Gospođa Angus uđe i čaj bi poslužen. Po dobrom starom običaju sjedila je na čelu stola iza velikog srebrnog čajnika i rastakala mirisavo piće u tanke porculanske šalice, dok su dvije služavke posluživale kekse. Finlay osjeti Ijupku atmosferu tog doma, srebro, cvijeće, spretna posluga, atmosfera profinjenosti i šarma. To je bilo Peggy ucijepljeno rođenjem i odgojem. Bila je dio svega toga, đražesna, ljupka i mila, a on, skorojević, usudio se da je na samom početku njihova poznanstva ponizi. Eh, pa sad je na njemu bio red da osjeti krajnje i potpuno poniženje! Stenjao je u sebi i podizao šalicu drhtavim prstima. Nijemo se pitao gdje li je Peggy, a nije se morao to pitati. Znao je instinktivno da je s Fosterom, da su negdje nasamo, da su se sakrili od svijeta. Opsjednut tom misli još se jače uznemirio, kad iznenada gospođa Angus ovlaš reče mužu: »Gdje je Peggy? Trebalo bi da dođe na čaj.« Prije no što je John Angus stigao odgovoriti, neobuzdani Ian izvali: »Ne brini za njih. Oni valjda negdje udvaraju!« »Iane!« reče gospođa Angus prijekomo. No njen se prijekor izgubi u općem smijehu i Peter Scott, jedan od Angusovih prijatelja, primijeti lukavo: »Baš je pravi dan za prošnju.« Još nije završio kad u sobu uđoše Peggy i mladi Foster. Razumije se da su odmah postali meta općeg zadirkivanja. Premda ga je to boljelo, Finlay ipak podigne pogled i zagleda se u njih. Peggy je gledala u stranu i nije joj mogao vidjeti lice, no na Fosterovu malo zammenjenom i vrlo samosvjesnom licu počivao je izraz koji je Finlay smjesta protumačio kao izraz uslišanog zaljubljenika. Finlay je sad još samo želio jedno — da što prije ode odavde, da smjesta i potpuno nestane s ovog poprišta sreće. Sjedio je trenutak nepomično u stolici, boreći se s mislima. Hvala bogu da ga čeka posao. Sjetio se gotovo zahvalno Boba Paxtona kog mora u šest sati obići u bolnici. I kad je opći razgovor opet potekao, ustao je, neopaženo, i primaknuo se gospođi Angus. »Moram otići«, reče. »Moram se vratiti do šest jednom pacijentu.« »Zar ne možete još ostati?« promrmljala je, nabravši razočarano obrve. »Palit ćemo krijes večeras i vatromet.« On ukočeno odmahne odrečno. »Žao mi je, ali moram ići. Netko dmgi će morati povesti matronu natrag. što se mene tiče ja moram na posao.« Znao je da je postupio neuglađeno i neljubazno no nije sebi mogao pomoći. Jezik mu je odrvenio. Pomislio je na trenutak da je zaustila da nešto kaže, da otkrije u svoj nagosti njegovu mučnu tajnu. No čini se da se predomislila. »Dobro, dakle«, rekla je. »Kad morate, morate.« Smješkajući se, ljubazno se rukovala, zadržavši na trenutak njegovu ruku u svojoj toploj šaci, i zatim, obrativši se kćeri, rekla: »Peggy, hoćeš li ispratiti dra Hyslopa.« Zamoljena tako Peggy pođe s njim u predvorje. On je više osjećao, no vidio, da je kraj njega jer se ponovo nije usudio pogledati u nju. Osjećaj njene blizine i saznanje da ga nikad neće zavoljeti, ispuniše mu grudi prodornim bolom. No na vratima se okrene prema njoj, i odbacivši sve te neizdržive osjećaje koji su ga davili, reče jednostavno: »Hvala vam što ste me pozvali. Vaš dom je divan. I sve u svemu bio je to lijep dan.« Nije odmah odgovorila. Kad je napokon progovorila učinilo mu se da je malo problijedjela i da govori s naporom. »Drago mi je što ste se ugodno osjećali.« Muk. Zatim nastavi istim tonom: »Sve je prošlo vrlo brzo. Čini se da sam vas jedva vidjela.« Nije odgovorio. Nije smogao snage. Slijepo joj pruži ruku, dodirne načas njenu, zatim strča niza stepenice. Vožnja kući bila je čisti očaj. Osjećao je da je sam samcat na svijetu. Njegov rad — samo to mu je ostalo za budućnost — a morat će raditi sam. Stigavši u Levenford uputi se ravno kući. Cameron zazviždi iznenađeno kad vidje da je stigao tako rano. »Rano ste se vratili!« uzvikne. »Zar vam se zabava tako zamjerila?« »Nije«, odgovori Finlay zlovoljno, »zabava je bila dobra.« Zastao je. »Htio sam obići Paxtona u bolnici.« Cameron je lukavo promotrio svog mladog partnera, razabravši nešto od gorčine prikrivene tim jednostavnim riječima. Zatim reče. »U stvari sestra Cotter vas je tražila telefonom iz bolnice prije pola sata.« Finlay kimne. Napola se nadao takvoj poruci: neprilike, kako je iskusio, nikad ne dolaze same. Zaustavi se samo da proguta zalogaj, dva — ništa nije jeo u Dunhillu i požuri u bolnicu te uđe u sobu u kojoj je ležao Bob Paxton. čelo mu se stušti. Sagnuvši se nad nepomično tijelo na krevetu izvrši brz pregled. Kolaps uslijeđ krvarenja, pomisli, i odluči da smjesta da transfuziju. Naredivši sestri Cotter da pošalje po Hallidayja, vratara na kog je iz ranijih iskustava mogao računati kao na sigurnog i dobrovoljnog davaoca krvi, Finlay užurbano pređe u pokrajnu sobu da se spremi za taj osjetljiv i težak posao. Uviđao je da će sestra Cotter predstavljati teškoču. Bila je šeprtlja, posljednja osoba koju bi bio izabrao da mu asistira. No hitnja je bila takva da se morao pomoći s njom kako najbolje može. U neku ruku je krivio sebe. Paxtonovo stanje se pogoršavalo dok je on igrao zaljubljenog tetrijeba u Dunhillu. Sve je to bilo Finlayju na pameti kad je, svladavajući izgleđ boli i gorčine na licu, krenuo prema operacionoj dvorani da potraži instrumente. Gumuo je vrata nervoznom snagom i odjednom zastao, ukočen kao stup soli. U operacionoj dvorani, odjevena u svoju urednu odoru, metodički svrstavajući njegove instmmente, stajala je sestra Angus. Zagledao se u nju ne vjemjući svojim očima dok mu je s lica nestalo boje. Zatim, zapanjen, zine: »Zašto ste ovdje?« Ne obazrevši se, odgovorila je: »Moj dopust ističe sutra. Mislila sam da se i večeras mogu vratiti na dužnost.« Stajao je i zurio u nju kao da je još zaslijepljen njenim dolaskom. Cinilo se da ona osjeća njegovu zgranutost jer je poslovnim glasom nastavila: »Naravno, matrona mi je rekla za Paxtona i nakon što ste otišli pomislila sam da bih vam možda bila potrebna. I tako sam došla.« I noseći pažljivo podnosak s instmmentima, prođe mimo njega u ođjel. Čas kasnije pošao je i on poput čovjeka koji hoda u snu. Halliday je već bio kraj kreveta sa sestrom Cotter koja je na sve načine pokazivala koliko joj je odlanulo što je sestra Angus došla da preuzme odgovomost. Bez odlaganja Finlay prione poslu otravši mišičavu Hallidayjevu mku jodom: zabode iglu tačno u žilu i stade prenositi dragocjenu životnu tekućinu iz zdravog vratara u klonulo i beživotno tijelo na postelji. Naposljetku je bilo gotovo. čučnuvši Finlay je promatrao promjenu u Paxtonu koji je sad, kao čarobnim dodirom, bio ispunjen novim životom, dišući mirno i snažno. Finlay je dugo ostao zadubljen u misli, dugo još pošto se Halliday vratio u svoj stan na ulazu u bolnicu a sestra Cotter počela vršljati po kartonima u dnu bolesničke sobe. Zatim se s dubokim uzdahom uspravio i pošao u pokrajnju sobu u kojoj je Peggy dovršavala čišćenje instrumenata. Mehanički je promucao: »Htio bih vam se zahvaliti što ste došli. Bez vas ne bih ni približno tako dobro obavio posao.« Podigao je nesvjesno ruku do svog čela. »čini se nekako da vi meni uvijek — da mi uvijek pomažete da isplivam!« Duga pauza. Nije odgovorila. I tako, malo pogurenih ramena, nastavio je slijepo: »Htio bih vam također čestitati — na vašim zarukama. Čini se da je fin momak, taj Foster — nadam se da ćete biti sretni«. Sad je podigla glavu i zagledala se u njega. Staložena glasa reče: »Mislim da ste se zabunili. Dick Foster mi je samo prijatelj. Ljudi su donijeli kojekakvih glupih zaključaka. Ako mi ne vjerujete ...« Pocrvenjela je i oborila pogled: »Danas me zaprosio a ja sam ga odbila.« Finlay se trgne. Nije se usudio disati. Zatim, sa srcem u grlu krene prema njoj. Premda nije progovorio i nije ni mogao, njegova je ljubav bila ispisana na licu i vidjevši to ona krikne, s malim, prigušenim jecajem: »Oh dragi, zar ne znaš da si ti taj — da si to uvijek bio i da ćeš uvijek biti?« U slijedećem trenutku držao ju je u naručju. Duša mu se ispunila bezgraničnom nježnošću, čitavo srce zapjeva od divlje, neusporedive radosti. Znao je da je postigao najveće blaženstvo svoga života.
|
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Arčibald Kronin Sre 22 Nov - 13:02 | |
| A.J. CRONIN DRUGA STRANA
PRVI DEO Glava I
U sredu uveče Polova majka odvezla se tramvajem s posla u Gradskoj kući na službu, koja se održavala sredinom nedelje u kapeli Merion, a on je obično išao pešice s univerziteta, posle časa filozofije u pet sati, da je sačeka kad izađe. Ali te srede zadržao se u razgovoru s profesorom Slejdom, i pogledavši na sat, odluči da pođe pravo kući. Bio je juli, a divno veče puno iščekivanja bilo je zaodenulo čarolijom prašnjave kuće Belfasta. Ocrtani na nebu, žutom kao ćilibar, krovovi i dimnjaci toga grada Severne Irske bili su izgubili svoje prozaične obrise i postali tajanstveni, blistavi, kao u gradu iz snova. Kad je stigao u Lem Roud, mirnu sporednu ulicu, s kućama podignutim tako da se dve po dve dodiruju, gde je u prizemlju broja 29 imao s majkom trosoban stan, obuze ga silno uzbuđenje. Odjednom je osetio lepotu od koje čoveku zastaje dah, i obećanja koja život pruža, i za trenutak zastao na vratima. Bio je skroman mladić, gologlav, u iznošenom odelu od tvida. Udahnuvši punim plućima blag, mirisan vazduh, on se naglo okrenu i uvuče ključ u bravu. Kanarinac je pevao u kuhinji. Zviždućući ptičici, on skide kaput, obesi ga na vešalicu u predsoblju i, u košulji, stavivši čajnik da provri poče pripremati večeru. Nekoliko minuta kasnije, poniklovan budilnik na ploči od kamina, otkuca sedam a majčini koraci odjeknuše na tremu. On veselo pozdravi njenu mršavu i izdržljivu priliku, pomalo nagnutu na jednu stranu, zbog neizbežne torbe »za sve«, obučenu u pristojnu crninu. — Žao mi je, majko, što nisam mogao da ti dođem u susret, — osmehnu se on — ali Siejd mi je dao posao. Bar sam skoro siguran u to. Gospođa Bardžis ga je posmatrala. Čuperak bezbojne sede kose, koji je provirivao ispod iznošenog šešira, pojačavao je utisak iscrpljenosti, hrišćanske postojanosti i mirenja sa sudbinom, koji su stvarali njeno izborano lice i napregnut kratkovid pogled. Ali se njen izraz postepeno smekša pod njegovim otvorenim i veselim pogledom. Njegovo lice je, hvala bogu, bilo dobro lice, ne naročito lepo — i ona opet zahvali Svevišnjem što ga je spasao opasnosti koju predstavlja prevelika lepota — ali iskreno i pošteno, pomalo izmučeno, bez sumnje zbog preteranog učenja, suviše isturenih jagodica, ali zdrave boje, bistrih, vrlo svetlih očiju i širokog čela, istaknutog kratko podšišanom smeđom kosom. Bio je dobro građen, lepog stasa, naruženog samo jednom nezgodom u fudbalu, zbog koje je u hodu malo zabacivao desno stopalo. — Srećna sam što je to gotovo, sine. Znala sam da si sigurno imao razloga da ne dođeš. I Eli i gospodinu Flemingu si nedostajao. Ona smota pamučne rukavice u lopticu i baci iskusan pogled na sto, izvadi iz torbe malo šunke, zavijene u masnu hartiju, i kesu njegovih omiljenih lepinjića od pšeničkog brašna. Seli su, i pošto je ona očitala molitvu, počeli svoju jednostavnu večeru. Primetio je da je, i pored toga što se uzdržavala, veoma zadovoljna. — To je prava sreća, majko. Tri gineje nedeljno. I svih devet nedelja raspusta. — To će biti lepa promena posle tolikog učenja za diplomski ispit. — Da. — On klimnu glavom. — Predavati u letnjoj školi isto je što i odmor. — Bog je dobar prema tebi, Pole. On priguši osmeh i primeti: — Treba večeras da pošaljem krštenicu profesoru Slejdu. Nastade pauza. Oborene glave, ona uze kašičicu i izvadi listić čaja koji je plivao u njenoj šolji. Glas joj je bio pomalo nerazgovetan. — Šta će ti krštenica? — Oh, čista formalnost — odgovori on veselo. — Neće da uposle studente mlađe od dvadeset jedne godine. Imao sam malo teškoće da ubedim profesora Slejda da sam prošlog meseca postao punoletan. — Hoćeš da kažeš da nije poverovao tvojoj reci? On pogleda preko stola, veoma iznenađen. — Majko! To je malo neumesno. On samo poštuje pravila. Moja molba s krštenicom mora se predati odboru. Gospođa Berdžis ne odgovori. I posle kratkog ćutanja, Pol poče polušaljivo da opisuje razgovor s profesorom, koji je bio i upravnik letnje škole u Portreju. Kad je ispio treću solju čaja, on ustade od stola. Tek se onda pomeri i majka. — Pole, — zadrža ga ona neočekivano — ja... nisam sasvim sigurna, na kraju krajeva... da sam baš oduševljena da ideš u Portrej. — Šta! — uzviknu on. — Pa, nedeljama smo se oboje nadali da ču ići. — To znači da nećeš biti pored mene. — Ona zastade i ponovo obori glavu. — Nedostajaće ti naši nedeljni odmori s Flemingovima. Ela će biti razočarana. To će za tebe biti suviše. — Gluposti, majko. Brineš ni zbog čega. — On bezbrižno odbi njenu strepnju, i pre nego što se mogla pobuniti, uputi se hodnikom da u svojoj sobi napiše molbu. Bila je to mala radna soba u prednjem delu kuće, na čijim su šarenim tapetama bile obešene uokvirene fotografije fudbalskih i hokejaških ekipa. Na kaminu su stajali pehari i drugi trofeji, koje je, s vremena na vreme, dobijao na univerzitetskim takmičenjima. Ispod prozora nalazila se polica za knjige na kojoj su bili poredani odabrani romani i ozbiljna dela, uglavnom klasici, koji su govorili o inteligentnom i dobrom ukusu. Preko puta, u udubljenju, zaklonjenom zavesom od grube zelene čoje, nalazio se uzan krevet, na kojem je spavao, a iza njega, po nepolitiranom stolu, uz zid, bili su uredno poredani tabaci univerzitetskih predavanja, pored programa studija. Sve to je pružalo nemu potvrdu Polovog karaktera, čvrstoću njegovog mladog tela, osetljivu snagu njegovog uma. Ako bi čovek tražio grešku, mogao bi je naći u preteranom redu sobe, koji je ukazivao na izvesnu nategnutost, preteranu težnju za savršenošću, ali nju mu je možda nametnula majka, koja je stalno težila da se on popravi i »uzdigne«. Seo je za sto, skinuo poklopac sa naliv pera, i pognuvši ramena, stručno ispunio obrazac. Pročitavši ga ponovo da se uveri je li pravilno ispisan, on klimnu glavom i vrati se u dnevnu sobu. — Hoćeš li mi je doneti, majko? Krštenicu? Hoću da stignem za poštu u devet sati. Ona podiže glavu. Još nije bila počela da rasprema sto, već je i dalje sedela, kad je on ušao. Izgledalo je da joj se lice zarumenelo, a glas povisio do nekog neobičnog tona. — Nikako ne znam gde je. To nije nešto što nađeš čim pomisliš. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Arčibald Kronin Sre 22 Nov - 13:02 | |
| Glava II Za vreme sledeća dva dana Pol je bio potpuno zauzet. Univerzitet se zatvarao za veliki raspust, a bilo je mnogo obaveza koje su bile povezane s krajem semestra. Na sveopšte traženje, morao je da svira na klaviru na godišnjem studentskom pevačkom sastanku. Pa se ispostavilo da je teško pronaći jednu zagubljenu knjigu iz biblioteke. »Praktične« vežbe iz hemije održane su u poslednjem minutu, i on je osećao uobičajenu napetost, očekujući rezultate. Ali kad su spiskovi bili istaknuti, video je da je zauzeo zadovoljavajuće mesto. Uglavnom, kao dobrog studenta, prijatnog druga i izvanrednog sportistu, Pola su visoko cenili drugovi s njegove godine. Ali njegovu popularnost ublažavala je jedna pritajena struja mišljenja, uglavnom među studentima medicine — družina koja je zasluživala svaku osudu — koja je podcenjivala njegovu izuzetnu pristojnost i u njegovom uzdržavanju od ne baš obuzdanih studentskih razonoda, videla stav koji je bio toliko ukalupljen da je to bilo žalosno. Jednom, ili dvaput, dok je bio tako zauzet, Polove misli vratile su se na nedavni prizor s majkom, i dok ju je posmatrao pitao se ne pokazuje li znakove umora. Izgledala je nervozna, bleđa nego obično, i često nekako čudno zamišljena. Naravno, i pored toga što je njen temperament po prirodi bio zapovednički i dvostruko ojačan strogim ubeđenjima, uvek je bila veoma napeta — sada se sećao kako bi je iznenadno kucanje na vratima, za vreme boravka u Belfastu, trglo i promenilo u ilcu. Ali ovo je bilo drukčije: sada je izgledala kao da joj je neki ogroman strah urezan na licu. Četvrtkom i petkom uveče, posle večere, provodila bi sat vremena sa njihovim pastorom i najstarijim prijateljem Emanuelom Flemingom iz kapele Merion, i vračala bi se smirenija, ali bleda, sa skrivenom strepnjom u zacrvenelim očima. U četvrtak ujutro Pol je direktno zapita da li je dobila odgovor iz Somerzet Hauza. Ona odgovori: — Ne. I nekoliko puta posle toga skoro da je nije opet pitao, ali ga je sprečilo neko čudno ustezanje, rođeno iz potčinjenosti koju mu je majka nametnula. Verovao je da je tu sve u redu, sve. No ipak ga je sve to čudilo, i on poče tražiti objašnjenje za njeno čudno ponašanje u svojoj prošlosti. Međutim, sve činjenice su bile obične i jasne. Prvih pet godina života proveo je u severnoj Engleskoj, u Tajnkaslu, svom rodnom gradu: sada je to bilo mutno sećanje na zvuk čekića za zakivanje zakivaka, na dugi rani jutarnji jek »trube« koji poziva radnike u brodogradilište. Kroz taj magloviti utisak provlačilo se živo sećanje na oca, veselog i izuzetno dobrog čoveka, koji ga je nedeljom vodio za ruku do Džesmond Dina da puštaju u jezero male čamčiće od presavijene nepromočive plave hartije, a kad bi bio umoran, seo bi u hlad na klupu u parku i zahvaljujući svom prirodnom talentu pravio divne crteže svega što se nalazilo oko njega, ljudi, pasa, konja, drveća, divne crteže koji su očaravali i golicali njegovu dečju maštu. A kao da to nije bilo dovoljno, kad bi prošla nedelja i došli radni dani, donosio je šareno voće od marcipana, jagode sa zelenim lišćem, žute banane, ružičaste breskve, krasne za posmatranje i za jelo, koje je proizvodila poslastičarska firma gde je bio zaposlen kao trgovački putnik. Posle njegovog petog rođendana preselili su se u veliki grad srednje Engleske, Vortli: bila je to turobnija i manje srećna uspomena, u kojoj su se mešali i kiša i seljakanja, blesak čeličana i potištena lica njegovih roditelja, a vrhunac svega toga bio je odlazak njegovog oca na poslovno putovanje u Južnu Ameriku. Ah, taj bol što je izgubio svog dragog vedrog druga i neizvesno čekanje na njegov povratak, a onda — kao da se ispunila zla slutnja te dečje čežnje — nezamisliv jad, kad je čuo za očevu smrt u železničkoj nesreći blizu Buenos Airesa. Posle toga, kao tužan putnik, još ni šest godina star, došao je u Belfast. Tu je, predusretljivošću Emanuela Fleminga, majka našla posao u odelenju računovodstva Gradskog zdravstvenog odseka. Plata je bila mala, ali je bar bila sigurna i omogućila je udovici da ima sa sinom pošten krov nad glavom i da uz pomoć čudesne štedljivosti i samoodricanja, vaspita sina za poziv nastavnika. Sada, posle petnaest godina njenog mučnog napora, bio je na domaku univerzitetske diplome. Osvrnuvši se unazad, Polu se učini da je baš uporno majčino nastojanje svelo njihov život u Belfastu u najuže granice. Osim čestih poseta kapeli, nikad nije izlazila. Osim pastora Fleminga i njegove kćeri Ele, nije imala prisnih prijatelja. Jedva je poznavala svoje prve susede. Na univerzitetu nikad nije mogao potpuno da se prepusti svojoj druželjubivoj prirodi, jer je uvek osećao kako se njegova majka mršti na njegova prijateljstva. Često bi se naljutio na to ograničenje, no, duboko osećajući šta joj duguje, a i ukroćen njenim stalnim zahtevima, on je to podnosio. U prošlosti, pripisivao je tu majčinu želju da se drži po strani uglavnom njenoj izvanrednoj pobožnosti. Ali sada, ovo njeno sadašnje ponašanje, navelo ga je da se upita ne postoji li tu neki drugi uzrok. Sada se jasno setio jedne stvari: pre godinu dana, jednim pozivom bila mu je ukazana čast da igra na međunarodnoj ragbi utakmici između Irske i Engleske. Svakako da za srce jedne majke nije moglo biti nečeg prijatnijeg. No ona mu je odlučno zabranila da to prihvati. Zašto? Pa, nije znao. Sada je nejasno naslućivao razlog. U stvari, razmišljajući o načinu njenog života, o tome kako je uvek ćutala, ustezala se od svih veza, razmišljajući o njenoj zatvorenosti, strasnoj zavisnosti od Svemogućeg, uvideo je, pretrnuvši, da je to život nekoga ko ima nešto da krije. U subotu, kad je radila pola dana, vratila se s posla u dva sata. Tada je odlučio da raspravi to s njom. Vreme se bilo promenilo. Počela je kiša i majka je, pošto je ostavila kišobran u predsoblju, ušla u dnevnu sobu, gde je on sedeo prelistavajući neku knjigu. Njen izgled ga je zaista začudio: lice joj je bilo potpuno bledo. Ali, izgledala je pribrana. — Jesi li ručao, sine? — Pojeo sam jedan sendvič u Junionu. A ti? — Ela Fleming mi je napravila solju vrelog kakaoa. On je brzo pogleda. — Opet si bila tamo? Ona teško sede. — Da, Pole. Opet sam bila tamo. Molila sam se bogu da mi ukaže put. Nastade ćutanje, a onda se on ispravi, čvrsto stegnuvši doručja naslonjače. — Majko, ovako ne može dalje. Nešto nije u redu. Kaži mi, da li si jutros dobila krštenicu? — Ne, sine. Nisam. Nisam čak ni pisala da mi je pošalju. Krv mu jurnu u lice. — Zašto nisi? — Zbog toga što je imam. Lagala sam te. Tu je sada, u mojoj tašni. Njegov bes se stiša. Gledao ju je, zapanjeno, dok je ona pretresala po tašni i vadila savijeni plavosivi dokument. — U toku svih ovih godina borila sam se da je sačuvam od tebe, Pole. Iz početka, mislila sam da to nikad neću moći učiniti, bilo je to bolno i teško. Zbog tebe sam drhtala od svakog koraka na stepeništu, svakog glasa na ulici. Kako su godine odmicale, ti si rastao, a ja sam zamišljala da sam pomoću božjom uspela. Ali to nije bila njegova volja. Plašila sam se velikih stvari, ali povod je bila mala stvar, ta sitnica oko tvog predavanja u letnjoj školi. Ali, možda je to moralo doći, pre ili kasnije. Tako kaže pastor. Molila sam ga da mi pomogne da te na neki način odvratim od toga. Ali on je rekao: ne. Rekao je da si ti sada zreo čovek i da moraš saznati istinu. Njeno uzbuđenje raslo je pri svakoj reci, i uprkos njene odlučnosti da ostane mirna, sve se završilo jecajem. Ruka joj je drhtala dok mu je pružala krštenicu. On je primi ošamućen, pogleda je, i odmah primeti da ime koje je tamo zapisano nije njegovo ime. Umesto Pol Berdžis glasilo je Pol Matri. — Ovo nije u redu... — On ućuta, digavši pogled s krštenice na nju, a neki akord, duboko u njegovom sećanju, nejasno dirnut imenom »Matri«, zatreperi skoro bolno, kao trgnuta žica na harfi u sobi koja je dugo bila pusta. — Šta to znači? — Kad smo došli ovamo, ja sam uzela svoje devojačko prezime Bardžis. Ja sam gospođa Matri, tvoj otac je Ris Matri, ti si Pol Matri. Ali ja sam želela da zaboravim to ime. — Njene usne se stegnuše. — Želela sam da više nikad ne ugledaš i ne čuješ to prezime. — Zašto? Nastade ćutanje. Ona spusti pogled, odgovorivši skoro nečujno: — Da te spasem ... od užasnog srama. Svestan brzog kucanja srca i podmuklog bola u stomaku, čekao je, nepomičan, da ona nastavi. Ali izgledalo je da je to za nju nemoguće. Ona mu dobaci očajnički pogled. — Sine, nemoj me siliti da pričam dalje. Gospodin Fleming mi je obećao da će ti sve reći. Idi k njemu. On te sada očekuje. Video je da je za nju teško da nastavi, ali i on je patio i nije je mogao poštedeti. — Nastavi — reče, bled u licu. — Tvoja je dužnost da mi to kažeš. Ona zajeca, dok su joj ramena podrhtavala od grcanja. Nikad je nije video u suzama. Malo zatim ona brzo, bolno udahnu, kao da prikuplja svu svoju snagu. Ne gledajući ga, reče dahćući: — Tvoj otac nije poginuo na putovanju po Južnoj Americi. Hteo je da ode tamo, ali gaje policija uhapsila. Od svega, to je najmanje očekivao. Srce mu zastade, a onda ga steže u grlu. — Zbog čega? — zapita. — Zbog ubistva. U sobi zavlada mrtva tišina. Ubistvo. Reč od koje se skamenio odjekivala je i ponovno odjekivala u vijugama njegovog mozga. On klonu. Obli ga hladan znoj po ćelom telu. Upita drhćućim šapatom: — Znači... bio je obešen? Ona odmahnu glavom, a iz očiju joj sevnu mržnja. — Bilo bi bolje za nas da je obešen. Osuđen je na smrt, ali je pomilovan u poslednjem trenutku ... na doživotnu robiju u zatvoru Stonhil. To je za nju bilo suviše. Glava joj klonu u stranu. Ona se zaklati i sruči na stolicu. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Arčibald Kronin Sre 22 Nov - 13:02 | |
| Glava III Kuća pastora Fleminga nalazila se u prometnoj ulici Belfasta blizu Velike severne stanice — bila je to ružna, uska stambena zgrada, obojena sivom bojom, kao i susedna kapela. Mada se osećao fizički iscrpljen, sposoban samo da se sakrije u neki mračan kut, neka mučna žurba naterala je Pola da s mukom otpešači vlažnim ulicama, obasjanim svetlošću i punim bučnih pijanica, da poseti sveštenika. Njegova majka, pošto je došla k svesti, legla je u krevet. Nije se mogao smiriti dok ne dozna nešto više; dok ne dozna sve. Na njegovo kucanje upali se svetlost u predsoblju i Ela Fleming mu otvori vrata. — To si ti, Pole! Izvoli unutra. Ona ga povede u salon, sobu s niskom tavanicom, tamnocrvenim zavesama i tapaciranim nameštajem, u kojoj je gorela mala peć na ugalj. — Otac je zauzet parohijanima. Sad će doći. — Ona se silom, malo osmehnu. — Vlažno je napolju. Napraviću ti kakao. Elin lek skoro za sve bilo je da ponudi šolju kakaoa — pravi parohijski gest — no, mada nije bio raspoložen za neškodljivo piće, Pol je bio suviše iznuren da ga odbije. Da li je bio plod njegove mašte to što je u njenom suviše nedoslednom ponašanju, njenim pomalo stisnutim usnama, video da je svesna njegovog nezgodnog položaja? Seo je nemo, dok je ona donela poslužavnik iz kuhinje, promešala šećer u kakao i nalila vrelu vodu. Bila je dve godine starija od njega, no njena zgodna prilika vitkog struka i bledo lice, davali su joj nekako detinjast izgled. Njene oči, sivozelene, bile su krupne i izrazite — najlepši deo njenog lica. Obično su bile sjajne i zamišljene, ali povremeno bi bile pune suza i s ponekom iskrom besa. Uvek pažljivo odevena, danas je imala na sebi urednu zagasitu faltanu suknju, crne čarape, i široku, čistu belu bluzu, tek opranu, s okruglim izrezom oko vrata. Primio je i pio kakao ćuteći. Ona nekoliko puta podiže oči i upitno ga pogleda preko pletiva koje je bila uzela. Po prirodi je bila pričljiva i bila je prijatan sagovornik, a položaj domaćice u kući njenog ocaudovca, pružao joj je izvesnu društvenu sigurnost. Ali kad joj nije odgovorio na nekoliko površnih primedaba, njene izrazite obrve se skupiše i ona zaćuta. Onda se začuše glasovi u hodniku, a zatim prednja vrata škljocnuše. Ela odmah ustade. — Reći ću ocu da si ovde. Ona izađe iz sobe, a za nekoliko trenutaka pojavi se sveštenik Emanuel Fleming. Bio je to čovek pedesetih godina, snažnih ramena i velikih nespretnih ruku. Na sebi je imao crne pantalone, teške radničke cipele i crni kaput od alpakine vune, malo izlizan na ivicama. Njegova brada, podšišana u šiljak, bila je siva kao gvožđe, ali široke svetle oči davale su mu izgled deteta. On odmah priđe, uze Polovu ruku s naročitom toplinom, a onda ga uhvati pod ruku sa značajnom nežnošću. — Došao si, mladiću. Vrlo mi je milo. Hajde da malo popričamo. On povede Pola u njegovu radnu sobu, malu, ozbiljnu sobu u zadnjem delu kuće, bez prostirke, s golim obojenim podom od dasaka, čiji se oskudni nameštaj sastojao od žutog pisaćeg stola od hrastovine, nekoliko iskrivljenih drvenih stolica i zastakljenog orrnana za knjige. Zeleni mramorni časovnik, grozna stvar, koji su nosili pozlaćeni anđeli, stajao je na tankoj ploči kamina, s vunenim kićankama. Pošto je ponudio svoga posetioca da sedne, pastor polako zauze svoje mesto za pisaćim stolom. Malo je oklevao, a onda poče, glasom punim ljubavi i saosećajnosti: — Dragi moj mladiću, ovo je za tebe užasan udarac. Ali ne smeš nikako zaboraviti da je to božja volja. S njegovom pomoći ti ćeš to prebroditi. Pol teško proguta. — Ne mogu to prebroditi dok nešto ne saznam. — To je tužna i strašna priča, mladiću — odgovori ozbiljno sveštenik. — Zar ne bi bilo bolje da to ostavimo pokopano u prošlosti? — Ne, hoću da čujem. Moram to da čujem, inače nikad neću prestati da zamišljam ... — Glas mu se prekide. Nastade ćutanje. Sveštenik Fleming se osloni laktovima na pisaći sto, zaklonivši oči svojom krupnom šakom, kao da se u sebi moli za pomoć. Bio je to ozbiljan i dobronameran čovek, koji je radio dugo i neštedimice »u božjem voćnjaku.« Ali, bio je ograničen na mnogo načina i često je s velikim očajanjem opažao da njegove najbolje namere i napori skreću s pravog puta. Bila je to usamljena duša sklona samoprekoru. čak je i zbog ljubavi prema kćeri optuživao sebe — jer je shvatao njene nedostatke, njeno sitničarstvo, njene taštine, no suviše ju je voleo da bi ih ispravio. Bila je prava tragedija to što je on čeznuo da bude svetac, pravi učenik koji bi lečio dodirom, ozario svoje stado rečju božjom, koju je on tako duboko osećao. Želeo je da se uzvine. Ali, avaj, jezik mu je bio nespretan, noge se zaglibile — bio je prikovan za zemlju. Pa i sada, kad je počeo govoriti, jezik mu se naprezao, a ozbiljne, pedantne reci kao da su bile izmerene tmurnim otkucajem časovnika. — Pre dvadeset i dve godine, u Tajnkaslu, venčao sam Risa Matrija s Hanom Berdžis. Hanu sam poznavao nekoliko godina, spadala je u moje najmilije parohijanke. Risa nisam poznavao, ali bio je to čovek lepog ponašanja, prijatan mladić, Velšanin poreklom, i ja sam ga voleo i verovao mu. Imao je odličan položaj kao predstavnik jedne velike poslastičarske firme na veliko u Severnim pokrajinama. Imao sam puno razloga da verujem da su srećni, naročito kad im se rodio sin. Ja sam te, dragi mladiću, krstio imenom Pol Matri. On zastade, kao da meri svoje reci s najvećom brižljivošću. — Neću poricati da je bilo povremenih malih pukotina u kućnoj harmoniji. Tvoja majka je bila vrlo pobožna — prava hrišćanka — a otac, da ne budem suviše strog, imao je liberalnije poglede, i to je, prirodno, dovodilo do sukoba. Tvoja majka, na primer, odlučno je bila protiv vina i duvana u kući — a tu predrasudu tvoj otac nikad nije mogao potpuno da shvati. Onda, posao je tvog oca odvodio od kuće najmanje na nedelju dana mesečno, što je, možda, kod njega stvaralo neki nemir. Takođe je sticao prijatelje, mnoge prijatelje, mogu reći — jer je bio lep, privlačan mladić, kome čovek nije uvek mogao odobravati postupke, i koji se kretao po bilijarskim salama, krčmama i drugim neprijatnim mestima. No, ja nisam imao ništa ozbiljno protiv njega do onih užasnih događaja 1921. godine. On uzdahnu i, maknuvši ruku sa čela, sastavi debele vrhove prstiju, gledajući tužno i odsutno, kao da su žalosno upravljene na prošle godine. — U januaru 1921. godine, u firmi u kojoj je tvoj otac bio zaposlen, došlo je do nekih promena u osoblju, što je imalo za posledicu seobu tvojih roditelja s tobom u srednju Englesku. I ja sam nekoliko meseci pre toga bio premešten u ovu parohiju u Belfastu, ali sam ostao preko pisama u bliskoj vezi s tvojom majkom. I moram priznati da je tvoj život u Vortliju bio, od početka, nesređen. Izgleda da se tvom ocu nije sviđao premeštaj u kraj koji mu, izgleda, nije nudio velike mogućnosti. Mada je okružen prijatnom okolinom, Vortli je tmuran, neprivlačan grad, i tvoja majka ga nikad nije volela. Nisu mogli pronaći odgovarajuću kuću, pa su se selili od jedne nameštene sobe do druge. Odjednom, u septembru, devetog septembra, da budem tačan, tvoj otac je izjavio da je njegovom strpljenju došao kraj. Predložio je da napusti posao i da se smesta iselite u Argentinu — jer biste imali bolje izglede u Novom svetu. Rezervisao je tri karte na brodu »Istočna zvezda«, koji je trebalo da otplovi petnaestog septembra. Trinaestoga je poslao tvoju majku i tebe u Liverpul, da ga sačekate u »Gret Central hotelu«. Kasno noću, četrnaestoga, otputovao je iz Vortija, da vam se pridruži. Ali vam se nije pridružio. U dva ujutro, kad je stigao na Centralnu stanicu, policija je bila na peronu. Posle žestoke borbe bio je uhapšen i odveden u zatvor u Kanon stritu. Dragi bože, još se sećam kako sam bio ošamućen od tog udarca — optužen je bio za ubistvo s predumišljajem. Nastade duga, napeta pauza. Pol, skupljen na stolici, kao hipnotisan, jedva je disao, čekajući da sveštenik nastavi. — Noću, osmog septembra, bio je izvršen izuzetno strašan i prljav zločin. Mona Sparling, privlačna mlada dvadesetšestogodišnja žena, zaposlena u cvećarskoj radnji u Leonard Skveru, bila je brutalno ubijena u stanu u kojem je stanovala u Ušou Teras broj 52, u Eldonu, predrgrađu Vertlija. Vreme zločina bilo je tačno utvrđeno: između osam i deset minuta posle osam. Vrativši se sa posla u pola osam, gospođica Sparling bila je očigledno pojela laku večeru, a onda se pretukla u providan negligše u kome su je našli. U osam sati bračni par po imenu Prasti, koji je stanovao sprat ispod nje, čuo je kroz tavanicu zvuke neobičnog nasilja, i na ženino navaljivanje Albert Prasti popeo se da vidi šta se dešava. (Slasno je zakucao na vrata gornjeg stana, ali nije dobio odgovor. Stajao je na stepeništu, razmišljajući, kad je naišao mladi vozač kamiona Edvard Kolins da preda paket s rubljem iz perionice. Baš kad mu se Kolins pridružio, vrata su se otvorila i jedan čovek je izašao iz stana Sparlingove i projurio pored njih niz stepenice. Njih dvojica uleteli su u dnevnu sobu i tu zatekli gospođicu Sparling, glave skoro odsečene od tela, opruženu na tepihu, u lokvi krvi. — Gospodin Prasti je otrčao po najbližeg lekara u susedstvu. Ovaj je odmah došao, potpuno izlišno, pošto je gospođica Sparling već bila mrtva. Pozvali su policiju, tamošnjeg policijskog lekara i detektiva po imenu Sven. Najpre su mislili da ubica nije ostavio nikakve tragove, ali u roku od tri sata našli su tri putokaza. Inspektor Sven je u fioci otkrio dopisnu kartu crtanu olovkom i poslatu poštom nedelju dana ranije iz Šefilda, na kojoj su bile sledeće reci: Srce više voli kad je čovek odsutan. Hoćeš li me čekati na večeri kod »Drarija« kad se vratim? Bila je potpisana sa Bonbon. Pronašao je i pisamce, napola uništeno i nepotpisano, ali sa poštanskim žigom od osmog septembra, koje je glasilo: Večeras te moram videti. Najzad, na tepihu pored tela ležao je neki čudni novčanik, od mekane i neobično fine kože, torbica stegnuta metalnim prstenom. U njoj je bilo nekih deset funti u srebru i novčanicama. Prema opisu koji su dali Edvard Kolins i Albert Prasti, izdala je poternicu koja je nudila veliku nagradu za obaveštenje koje bi dovelo do hapšenja ubice. Sutradan je došla u policiju jedna tamošnja praIja, osamnaestogodišnja devojka koja se zvala Lujza Bert. Ispalo je da je Lujza te večeri pratila svog rođaka Edvarda Kolinsa do Ušou Terasa, i dok je čekala na ulici — nije htela da se penje uz stepenice — na nju je naleteo i skoro je oborio neki čovek koji je istrčao iz broja 52. U iskazu je dala njegov opis. Sada je policija imala tri svedoka koji su videli ubicu. Pastor Fleming zastade i pogleda mladog čoveka svojim uznemirenim prostosrdačnim pogledom. Nije prijatno doticati se izvesnih stvari, Pole, ali su one, avaj, previše značajne za tu tragičnu istoriju. Jednom rečju, Mona Sparling nije bila moralna žena — sklapala je poznanstva s mnogim muškarcima na raspusan način, a jedan od njih je bio njen stalni drug. Niko nije znao ko je taj čovek, ali druge prodavačice u cvećarnici potvrdile su da je Mona u poslednje vreme bila zabrinuta i neraspoložena, da su je čuli kako razgovara telefonom Ijutito i optužujući, i upotrebljavajući izraze kao: »Ti si odgovoran«, i »Ako me sada napustiš, sve ću otkriti.« Najzad, autopsija je otkrila činjenicu da je ubijena žena bila trudna. Motiv je sada bio utvrđen: jasno je bilo da je ženu ubio čovek koji je bio odgovoran za njeno stanje. Možda mu je već bila dosadila. Kad mu je zapretila da će sve otkriti, on joj je napisao pismo da ugovori tajni sastanak, i ubio je. Naoružana tim dokazom, policija je stavila u akciju sve svoje raspoložive snage kako bi našla čoveka za kojim je bila raspisana poternica. Reprodukcije nacrtane dopisnice, potpisane sa »Bonbon«, bile su objavljene u svim novinama, i svi kojima je ma šta bilo poznato o pošiljaocu ili o dopisnici, bili su pozvani da se jave policiji u Vortliju. Sve železničke stanice i pomorske luke bile su budno čuvane, i traganje je trajalo nedelju dana. Onda je trinaestoga septembra službenik jedne kladionice, Hari Roka, potražio šefa gradske policije i u jako uznemirenom stanju dobrovoljno se prijavio da da izjavu. Otvoreno je priznao da je bio u intimnoj vezi s ubijenom i da je bio s njom uveče pre ubistva. Onda je dalje iziavio da mu je poznat pošiljalac dopisnice — to je jedan prijatelj s kojim je često Igrao bilijara, i koji je imao mnogo talenta za crtanje. Pre nekoliko meseci predstavio je toga čoveka Moni Sparling. Štaviše, kad su se reprodukcije te dopisnice pojavile u listu Pres, njegov prijatelj je došao zabrinut njemu i zamolio ga da ga podrži, rekavši:« Ako te ma ko zapita gde sam bio uveče osmog septembra, kaži da sam s tobom igrao bilijar u hotelu »Šervud«.« Naravno, to je bilo dovoljno. Šef policije, u pratnji inspektora Svena, odmah se uputio na adresu koju im je dao Roka. Doznali su da je čovek koga traže sat ranije otputovao noćnim ekspresom za LiverpuI sa stanice u Leonard Stritu. Hapšenje je, u Liverpulu, neminovno sledilo. Taj čovek, Pole, bio je tvoj otac. Ponovo nastade ćutanje. Sveštenik ovlaži usne iz boce koja je stajala na njegovom pisaćem stolu i namršten nastavi: — Desilo se da je Albert Prasti, glavni svedok, baš tada ležao od akutnog napada astme — bio je po zanimanju proizvođač cigareta, pa je duvanska prašina povremeno izazivala te napade — ali drugu dvojicu svedoka su šef policije i inspektor Sven odmah odveli u LiverpuI. Oni su tamo, između desetak skupljenih osoba, bez oklevanja označili tvog oca kao čoveka koga su videli one večeri kada se odigralo ubistvo. Zaista, bili su strahovito sigurni u prepoznavanju. Edvard Kolins je uzviknuo: »Neka mi Bog pomogne, to je taj čovek!« dok je Lujza Bert, na ivici histerije zbog odgovornosti položaja, briznula u plač: »Znam da mu stavljam konopac oko vrata«, vikala je, »ali to je on.« Javnost je bila uzbuđena i gnevna. Da bi zatvorenika spasli besa gomile, izveli su ga iz voza na raskrsnici Barbridž, i prevezli u zatvor u Vortliju, u zatvorenom vozilu. Znam da sam ti naneo dovoljno bola, dragi Pole. Suđenje je počelo petnaestog decembra u Vortliju, u poratnom sudu, pred sudijom Omanom. Kakav smo strah pretrpeli tih užasnih dana! Optužba je pozivala redom svedoke da daju svoje izjave koje su teretile tvog oca. Pretresom njegovog kofera otkriven je brijač za koji su medicinski stručnjaci dokazali da je oruđe zločina. Stručnjaci za rukopis potvrdili su da je napola uništenu ceduljicu za ugovoreni sastanak, nađenu u stanu ubijene, napisao, levom rukom, tvoj otac. Mnogo puta su ga videli u cvećarnici, kako kupuje cvet za rever, smejući se i pričajući s gospođicom Sparling. I tako je išlo dalje. Pokušaj begstva u Argentinu, njegov žestok otpor policiji, sve je to bilo jako protiv njega. Najviše ga je teretio njegov zlosrećni pokušaj da stvori lažan alibi s Rokom. Kad je stao na mesto za svedoke, bio je, avaj, loš svedok u svoju korist. Protivrečio je sam sebi, besneo, čak i vikao na sudiju. Nije mogao tačno da objasni gde se kretao u vreme zločina, tvrdeći da je proveo deo večeri u bioskopu, ali je javni tužilac dokazao slabost objašnjenja. U toj tami samo je jedan svetao zračak zasijao u njegovu korist. Mada je priznao da tvoj otac liči na čoveka koji je istrčao iz kuće, Albert Prasti nije hteo da se zakune da je on bio baš taj čovek. Međutim, dokazalo se da Prasti ima rđav vid, a iz unakrsnog ispitivanja jasno se videlo da je žalio što nije odveden u LiverpuI sa Kolinsom i Lujzom Bert. Završna reč sudije bila je potpuno protiv optuženog. Dvadeset trećeg decembra u tri popodne porota se povukla. Većali su četrdeset minuta. Presuda je glasila: »Kriv«. Ja sam bio u sudnici — tvoja majka je bila suviše bolesna da bi prisustvovala — i neću zaboraviti do smrti onaj užasan trenutak kad je sudija, stavivši crnu kapu, saopštio presudu i preporučio dušu tvoga oca milosti božjoj. Boreći se i besneći, dok su ga čuvari izvodili napolje, tvoj otac je vikao: »Nema boga. Prokleta vaša milost i On. Ne treba mi ni jedno ni drugo.« Ah! Pole, ne smemo se olako rugati gospodu bogu. No možda je Svemogući odgovorio na takvo svetogrđe, pokazavši milost prema grešniku. Mada to niko nije smeo očekivati, uoči izvršenja kazne presuda tvom ocu bila je preinačena u doživotnu robiju, i tako su ga odveli iz zatvora u Stonhit. Pastorov glas se polako spuštao. U sobi zavlada potpuna tišina. Nisu se gledali. Pol, sada tako duboko utonuo u stolicu, da je izgledalo kao da je u njoj prignječen, obrisa čelo maramicom, zgužvanom u ruci. — Još je živ? — Jeste. — Niko ga nije video — otkada je tamo otišao? Sveštenik duboko uzdahnu. — Iz početka sam pokušavao da budem s njim u vezi preko zatvorskog kapelana, ali on je moje nastojanje dočekao s toliko mržnje — mogao bih reći s divIjaštvom — da sam bio prisiljen da odustanem. A što se tiče tvoje majke — pa, dragi moj Pole... ona je smatrala da je najokrutnije iskorišćena. Šta više, morala se brinuti za tebe. U tvom interesu ona je procenila da je bolje da izbriše taj užasan deo iz tvoga mladog života. Ne mari što nije potpuno u tome uspela. Ti si dovoljno plemenit da ćeš podneti udarac ovog otkrića i zbog toga sam ti to, radije nego da te obmanjujem poluistinama, sve ispričao. Ali sada, pošto je sve svršeno, želim da zaboraviš na to. Ti si svoj čovek, i život je pred tobom. Moraš ići napred kao da se sve ono što sam ti rekao nikad nije dogodilo, napred, napred, ne samo s verom, nego i s praštanjem. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Arčibald Kronin Sre 22 Nov - 13:03 | |
| Glava XIX Pol se vratio u hotel »Vindsor« u četiri sata... ni sve zakonske fraze i zvanično ponašanje sudija, hladna rezervisana tačnost suda, nije mogla umanjiti trijumf konačne pobede. No njegovi nervi su još bili napregnuti, bio je u nekom stanju čudne nestvarnosti, suočen sa budućnošću koja je i dalje bila neodređena i nepouzdana. Kad je prolazio kroz hodnik koji je vodio do kraja hotelskog krila ugleda Elin prtljag gde stoji zavezan i obeležen, a kroz poluotvorena vrata razabra majku kako pakuje, u svojoj sobi. Na to je, na neki način, bio spreman. Kad je ušao u dnevnu sobu, ugleda Elu kako stoji, u šeširu i rukavicama, i s onim odlučnim držanjem koje je nekad predskazivalo određeni tok delovanja za oboje. Sva njegova nesigurnost kao da se iskristalisala u tom trenutku. On pođe prema ormanu i uze čašu vode iz bokala, dok je sve vreme na sebi osećao njen pogled. — Pa, sada je sve završeno. — Nadam se da jeste. — Sedela je sasvim kruta, opuštenih usana, i oštro odmahnu glavom. — A nije ni prerano. — Znam da nije bilo prijatno, Ela — reče on razumno. — Ali to smo morali svršiti. — O, zar smo zaista baš morali? To ti misliš. Ali ja ne mislim. Ja smatram da je sve to bilo sasvim nepotrebno. Štaviše, sasvim beskorisno. A sve si ti to napravio. Sve si ti počeo. Terao si, uprkos svima. I šta si dobio iz svega toga? Ništa. Apsolutno ništa. — Pa svakako je nešto što smo pobedili. — Od kakve će to biti koristi? Čuo si kako su sve to uvili — svi se oni drže zajedno, ti advokati. Moraćeš ići do parlamenta da dobiješ neke pare. Pa čak i ako ih odobre, ti ih nikad nećeš ni dotaći. On pocrvene od negodovanja, ali natera sebe da odgovori bez zlobe. — Mene novac ne zanima. Nisam nikad ni pomislio na novac. Sve što sam želeo bilo je da oborim optužbu protiv oca. I to sam čuinio. — To je baš mnogo dobro. Kako se ponašao, bolje bi uradio da si ga ostavio tamo gde je bio, ako te toliko brine njegov dobar glas. Jednostavno je zatvoren zbog onoga što i jeste... pijan, odvratan čovek. — Ela! To je učinio zatvor... on nije uvek bio takav. — Pa, sada je takav. I meni je više nego dosta. Bilo je dosta gadno i kad je bio zatvorenik. Ali onda bar nije bio tu. Ljudi ga nikad nisu videli, nisu ni znali za njega. Pa, čak je i u sudu napravio od sebe pozorište. Zbog toga su se sudije prema nama ophodile kao da smo ološ. Nikada u životu nisam bila tako postiđena i ponižena. Kad samo pomislim da bi fini ljudi mogli i pomisliti da sam makar i u dalekoj vezi s jednim takvim čovekom! Kažem ti otvoreno, da nisi ti bio u pitanju, pokupila bih svoje stvari i otišla.Pol je video da je ona apsolutno nesposobna da shvati probleme koji su s tim u vezi. Nije imala ni najmanje obzira prema žrtvi koju je on podneo, borbi koju je vodio. Uzela je u obzir samo štetu prema onoj otmenosti za kojom je stalno žudela, gubitak koji je pretrpela njena taština i samopoštovanje. I zbog toga je iznosila žalbe i prigovore, utoliko beznačajnije ukoliko ih je ona smatrala opravdanim. Kako je ikad mogao da bude tako glup i da gaji onu slabu zaluđenost za njeno lepo lice, ozareno njenim bolesnim verskim osećanjem? Zavladalo je ćutanje koje je ona tumačila, s obzirom na prošlo iskustvo, kao znak njegove predaje. Umirena time, i njegovim propustom da joj »odgovori«, obrati mu se blažim glasom, s mučeničkim naglaskom osobe koja je, mada duboko ranjena, spremna da oprosti uz Krišćanski napor. — Hajde onda. Spakuj svoje stvari. — Zašto? — Jer odlazimo, ludo. Nemamo šta da čekamo. Gospodin Dan je platio hotelski račun — i, dobro je uradio, kad je video kako su nas njegove novine udesile. Odlazimo brodom u sedam sati iz Holiheda. — Ne mogu da ga ostavim, Ela. Ona ga pogleda, iznenađena i zaprepašćena. — Nikad u životu nisam čula takvu glupost. Ti njega nećeš, a ni on tebe neće. Onoga trenutka kad je izašao iz sudnice, klisnuo je u neku prljavu krčmu. Pa, neka ga tamo. Kad se vrati ovamo, videće da smo svi otišli... On odmahnu glavom. — Ja ne idem. Krv joj navre u lice. Oči joj blesnuše. — Ako ne pođeš, Pole, opominjem te, žalićeš. Dosta sam trpela zbog naše ljubavi. Ali ja mogu trpeti donekle, ali ne dalje ... Dok ga je i dalje prekoravala vrata se otvoriše. Gospodin Fleming i Polova majka uđoše u sobu. Oboje su bili obučeni za putovanje. Sveštenik pogleda Pola, pa svoju kćer. — Šta se dogodilo? — zapita on. — Oh, sve — uzviknu Ela. — Posle svega što smo ovde za njega učinili, Pol ima drskosti da tvrdi da neće s nama. Izraz uzbuđenja pojavi se u Flemingovim očima. U toku poslednjih nedelja mnogo je prepatio, kao žrtva stalne borbe koja se vodila u njegovoj duši. Nadao se da će preporoditi Matrija, ali i pored svih nastojanja, svih molitvi, nije uspeo. Poraz se svalio na njega, pritiskao korene njegove vere. A sada njegova kći i Pol— osećao se uzbuđen zbog te situacije, i zbunjen. Da bi dobio u vremenu, on pribeže otrcanim frazama koje je počeo skoro mrzeti: — Zar ne misliš, mladiću, da si dovoljno uradio? Radio si tako ... tako plemenito. — Oh, da, Pole — reče mu majka preklinjući prigušenim glasom. — Moraš poći s nama. — Na kraju krajeva, s moralnog gledišta, nemaš nikakvu obavezu da ostaneš. — Fleming promisli pa onda, pomirljivo, opet reče: — Ili možda... ako mi sada pođemo... ti se kasnije možeš vratiti. — Ako sada ne pođe, — upade Ela — gorko će zažaliti. — Ćuti, Ela — prekori je Fleming pomalo Ijutito. — Zar nema kraja tvojoj sebičnosti? No Ela, briznuvši u plač od besa, nije se mogla uzdržati. — Što se mene tiče, ovo je kraj. To znači da on više mari za tog pokvarenog starca nego za mene. Nikad, nikad više neću s njim govoriti. Bled i pomalo namrgođen, Fleming pokuša da sabere misli, da umiri svoju kćer. Ali ništa nije vredelo. Ela je bila suviše besna i ozlojeđena da bi marila za njegove reci. A Polova majka, do kraja pogođena skorašnjim nesrećama, sada je bila suviše utučena da bi mu mogla pomoći. Nije želela ništa drugo, već da odmah pobegne. Najzad se sveštenik predade. Obrlativši svoju savest i spašavajući delimično svoje dostojanstvo, priđe Polu i oprosti se s njim dugim i nemim stiskom ruke. Nekoliko minuta kasnije su otišli. Pol prosto nije verovao. Kao da mu je teret pao s duše. Sam u sobi, sruči se u naslonjaču s uzdahom dubokog olakšanja. Njegova odluka da ostane nije bila unapred smišljena. Ali znao je da tako više nikad neće videti Elu. Osećao se slobodan. Dok je sedeo, ne mičući se, on začu težak korak u hodniku. Malo zatim vrata se otvoriše i Matri polagano uđe u sobu. Pol pogleda oca iznenađeno — obično se malo nesiguran vraćao u hotel posle pola noći. Matri je bio potpuno trezan; ali je izgledo umoran i neraspoložen, sporiji u pokretima, čudno obeshrabren, iako je bio oslobođen krivice. Njegovo odelo od lošeg materijala koje mu nije dobro pristajalo, bilo je rasparano ispod pazuha i zaprljano na reverima. Blato na kolenu, na koje je jednom pao, bilo je tek ovlaš očišćeno. On se tromo uputi prema stolici, sede i baci na Pola pogled ispod svojih čupavih obrva. Čekao je da mu Pol nešto kaže, ali kad ovaj ništa ne reče, on malo posle umorno zapita: — Otišli su? — Da. — Otarasili smo se. — Onda, s tračkom njegove uobičajene neljubaznosti, dodade: — A šta tebe tera da ostaneš ovde? Hoćeš valjda nešto para kad ih dobijem? — Tako je — složi se mirno Pol. Smatrao je da je najbolje da tako odgovori na pakosna očeva zajedanja. 1 zaista, taj odgovor smiri Matrija. Ali, s vremena na vreme, dobacivao je sinu one čudne poglede, grickajući svoju ispucanu gornju usnu, kao da se opet nada da će mu Pol nešto reći. — Izgubio si glas? — upita najzad Matri skoro u Očajanju. — Nisam. — Jesi li večerao? — Baš sam se spremao da nešto poručim. — Onda poruči i za mene. Pol priđe sobnom telefonu i zamoli da im pošalju večeru za dvoje. Namerno, ništa ne reče Matriju, i ponovo uze knjigu dok su prostirali sto. Ubrzo stiže večera — supa, pečena ovčetina sa graškom i krompirima, pita od jabuka, sve toplo, ispod dvostrukih poklopaca — i oni ćutke sedoše. Matri je jeo s manje apetita nego obično, a malo posle napori kao da ga izneveriše. Ne dovršivši slatkiš, ustade i priđe naslonjači polagano napunivši lulu koju je nedavno nabavio. Njegovo zdepasto telo upade u slabe opruge naslonjače. Izgledao je kao iznuren starac. — Zar se ne čudiš što sam se večeras vratio kući? — Zapita on najzad. — Pošto je predstava završena, trebalo bi da iziđem da se malo šepurim. — Ništa me ne iznenađuje što ti radiš — reče Pol. Dok je govorio s tim ravnodušnim glasom za koji je znao da će najviše izazvati Matrija da nastavi, on prihvati jednu stolicu i sede s druge strane kamina. — Smučila mi se ona banda s kojom sam jurcao— reče Matri s iznenadnim ogorčenjem. — Jedini im je posao da me magarče. Stalno mi pričaju kako sam ja sjajan čovek, a onda poruče piće pa puste da ja plaćam. Prljave ispičuture. Žene su još gore. šta njih briga. Baš ništa. Uzele bi mi poslednju paru i smejale bi mi se. A znaš zašto. Jer više uopšte ne vredim ... baš ništa. Nastade bolno ćutanje, a onda, ne gledajući sina, Matri nastavi beživotnim glasom: — Možeš zamisliti kako je u robijašnici... stotine muškaraca ... snažnih ljudi u najboljim godinama ... odvojenih od žena. Nije lepo ni misliti na to, a? Seks je prljav u vezi s osuđenicima. Odbor za nadzor zatvora... licemerna kopilad... oni na to čak i ne misle. Ali mislili bi, svakako, zaboga, da su tamo. Danju i noću, iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec, to deluje na tebe dok ne pomisliš da ćeš poludeti. Ljudska priroda se ne može izmeniti. Ležiš noću u svojoj ćeliji i misliš ... zamišljaš kako te napolju čeka žena ... lepa, mlada, čeka te... čeka... dok ti ne dođe da golim pesnicama probiješ zidove i izađeš. A sad kad sam izašao ... kakva vražja šala... vidim da je sve mrtvo i zauvek nestalo. Odjednom, na Polovu tugu i žalost, Matri grčevito i duboko uzdahnu a okorelo lice pod maskom poče kukavno da se grči. — Sve mi ide naopako. Đavolski naopako. Čak i to ponovno suđenje. Kakav je to danas bio promašaj. Ja nisam dobio zadovoljenje. Sva ona doterana kopilad od advokata s njihovim finim govorancijama. Zašto za J promenu nešto ne učine? Zašto me nisu pustili da govorim? Samo su mi se krišom smejali. Ja sam nakara I da. Nikad ništa nisam valjao. Gotov sam i svršeno je ;| sa mnom. Ja nisam nikoga ubio. Oni su ubili mene. Lula mu se bila ugasila. Lice mu je bilo posivelo a telo mu je drhtalo od muke. Pol oseti kako mu je srce omekšalo. Ali ta očeva slabost, taj neočekivani tračak nade bio je suviše dragocen da bi ga protraćio istom takvom slabošću, sličnim ispoljavanjem osećanja. Dok mu je srce lupalo, on se očeliči i hladno odgovori: — Ne, ti svakako nisi izgubljen. — Čekao je dovoljno dugo da to otac upije. — Tebe je mnogo promenilo sve ono što si proživeo. Ali što se tiče godina, ti nisi starac. Od tebe zavisi da li ćeš preinačiti svoja mišljenja i početi ono što ti stvarno odgovara. — Ništa meni ne odgovara — promrmlja Matri. — Upravo sam mislio da svršim sa sobom. Prolazeći noćas preko mosta na kanalu zastao sam i pogledao u vodu ... i umalo se nisam bacio preko ograde. — To bi bio sjajan način da mi se odužiš za sve što sam učinio za tebe. Matri podiže sedu glavu koju je bio oborio na grudi i krišom pogleda sina. — Da — promrmlja on. — Bio si dobar prema meni, bio si. — Utopi se ako hoćeš — nastavi Pol odsečnim glasom. — Izbavi se svojih nevolja na lak način. Ali meni se čini da postoji i nešto pametnije. Uskoro ćeš dobiti naknadu štete. O, da, dobićeš, uprkos onome što misliš. Zašto ne bi kupio jedno malo imanje na selu ... i otišao na svež vazduh, imao svoju kuću, svoje piliće i jaja... zaboravio da mrziš ljude... Zdravlje će ti se vratiti na selu ... osećaćeš se mlađi telom i duhom. — Pol odjednom podiže glas. — Ja sam te izvukao odande, zar ne? Pa bar što bolje iskoristi godine koje sam ti poklonio. — Ne mogu — reče Matri prigušenim glasom. — O, možeš — uzviknu Pol. — I ja ću ti pomoći. Pokušaću i pronaći ću školu blizu tebe da se zaposlim. Da ti budem pri ruci ako ti ustrebam. — Ne... ti to nećeš učiniti. Ili hoćeš? — Hoću. Matri ponovo krišom bojažljivo pogleda Pola. Njegove ispucane usne su drhtale. — Mrtav sam umoran — promrmlja on. — Idem da spavam. Pol oseti kako raste u srcu, kao posle neke velike pobede. Šta je dovelo do Matrijevog sloma, to nije umeo da pretpostavi — nije smeo ni da se nada da će saznati. Ali je na tom razbojištu video budućnost za njih obojicu. Ono konačno opravdanje ugrabljeno u trenutku poraza. Bio je srećan što je odlučio da čeka. Pogleda pravo oca, savlađujući glas. — Bolje ćeš se osećati kad se dobro ispavaš. Matri ustade. — Na selu ... — promrmlja on. — Sa pilićima i kravom ... biće fino ... ali da li ti možeš ... ?— Da — reče ponovo Pol, odlučnije. Nastade trenutak oklevanja. — Dobro — reče Matri čudnim prigušenim glasom. Otvori usta pa ih ponovo zatvori. — Sad idem da legnem. — Odjednom zastade, kao da se nečeg prisetio, podiže glavu pa se zagleda u daljinu. U glasu mu se osećao sasvim drukčiji ton — udaljen, čovečan, i čudnovato bojažljiv. — Sećaš li se ... Pole ... na Džesmond Denu ... kad smo puštali lađice od hartije? On pogleda sina stidljivo, izmučeno, pa protrljavši rukom usplamtale i suzne oči, otetura se iz sobe.
Glava XX Pol je dugo ostao u dnevnoj sobi. Sada je, na kraju, mogao da izvede svoj plan. Nije to bila idilična slika koju je nekad zamišljao o kućici u cveću, smeštenoj na brežuljku iznad doline u nekom udaljenom seoskom predelu. Ta nova zrelost, koja je zamenila njegovu sentimentalnu mladost, učinila ga je trezveno praktičnim, obazrivog u odnosu na brzo oduševljenje. Moraće da završi učiteljski tečaj, ne u Belfastu — to je sada bilo nezamislivo — već u nekom od manjih engleskih pokrajinskih univerziteta, možda u Daremu, gde je školarina bila skromnija, a nastava odlična. U predgrađu tog severnog grada, čuvenog po katedrali, sigurno će naći neki stan, bez obzira kako primitivan, da u njemu obojica mogu stanovati, s baštom gde bi Matri mogao naći dovoljno podstreka da radi na svom spasenju. Da li je ta obnova ostvarljiva? Pol nije znao. Slušao je o slučajevima da su ljudi, pušteni posle dugog izdržavanja kazne, od petnaest, dvadeset pa čak i trideset godina, uspeli da nastave potpuno normalan život, da se izgube u gomili sveta, da dozive mirnu i jednoličnu starost. Ali oni, naravno, nisu bili pogrešno osuđeni. Brzo, pre nego što bi srce, zbog nepravdi, ponovo počelo da mu uzbuđeno kuca, Pol ustade. Želeo je da ništa ne poremeti to novo osećanje mira, skoro blagosti, koja je zamenila njegov očajni bes protiv zakona. Nije bilo kasno, i on resi da prošeta. Ugasivši svetlost i idući tiho hodnikom, kako ne bi uznemirio Matrija, on siđe niz stepenice. Večeri su sada bile duže, i napolju, poslednji traci dnevne svetlosti još su se zadržavali, kao da ne žele da nestanu. Vazduh je bio topao, svetao i tih. Uzbuđen lepotom sumraka Pol izađe iz hotela. Nameravao je da nasumce prošeta, i mada je išao sasvim zaobilazno, Pol se nije nimalo iznenadio kad se posle pola sata našao u poznatom području Ver Plejsa. Ispred Leninog stana se zaustavi, i sa druge strane ulice, oslonivši se na ogradu, zagleda gore u prazne, neosvetljene prozore nenastanjenog gornjeg sprata. Dani nesigurnosti koja ga je gušila, bili su prošli, njegovi živci više nisu bili napeti. Oslobođen one glavne pomisli koja ga je progonila, najzad je bio slobodan da promisli o svemu onome što je Lena za njega učinila. Sada je shvatio da bi bez njene pomoći njegov otac još bio u Stonhitu, i skoro sasvim sigurno, nikad ne bi preživeo. Srce mu se stegnu od žaljenja zbog neosetljivosti i nezahvalnosti, koje je pokazao, isto kao i od iznenadne želje, koja je bila skoro nepodnošljiva, da je ponovo vidi. Kad bi se samo pojavila, ovoga trenutka, iz senke, gologlava, u onom kišnom kaputu zakopčanom do grla, upalih obraza i zamišljena, tako plemenita i skromna, tako ne vodeći računa o sebi, no odišući onom severnjačkom svežinom koja ju je resila kao rosa. Kako je njegovo ponašanje prema njoj bilo detinjasto, kako se pokazao nezrelim kad je ustuknuo iz besa što je njena nevinost bila okaljana. Sada je mirno mogao razmišljati o tom činu, o pojedinostima koje su ga ranije dovodile do mučnog, luđačkog besa. Sada je, u stvari, zbog te svoje žestine osećao prema njoj još veću nežnost. Sa tornja izbi jedanaest polaganih otkucaja. Mlad mesec je bio zašao, a on se još nije pomerio, već je dalje gledao u ta tri prazna prozora, dok su mu pred očima prolazile slike za slikom. Mada nije bila tamo, nikad je nije video tako jasno kao u ovom osamljenom času. I sve više i više je predosećao da će je opet uskoro videti. On odbaci želju da potraži gospođu Henli, koja je bila suviše voljna da čuje njegovu ispovest. Umesto toga, otići će sutra Danu da dobije od njega adresu. A onda odjednom sagleda okolnosti koje će mu omogućiti da je pronađe a zatim ga, kao da je taj čas već došao, ispuni sreća. Najzad se okrenu i polagano pođe. U glavnoj ulici saobraćaj se bio stišao, prodavnice su odavno bile zatvorene, ali na uglovima ulica bilo je još nekoliko prodavača novina koji su izvikivali poslednje izdanje. Pol je u toku večeri nekako nejasno bio svestan njihovog izvikivanja, ali nije na to obraćao pažnju pošto je bio sit senzacija. Međutim, u prolazu primeti oglas kojim je iscepani dečak mahao ispod ulične svetilke. On se zaustavi, pođe natrag nekoliko koraka, pruži novčić i donese primerak Dnevnih vesti pod treperavu svetlost. I tu, u poslednjim vestima, pročita tri odštampana reda. Policija je bila upala u stan na Ušou Terasu i našla Enoha Osvalda. Obešenog o plinski luster. Pol se polagano povrati. — Jadnik — promrmlja najzad. — Obećao mi je da će otići, a nameravao je ovo da učini! I s tim uzvikom, izgovorenim u tuzi i sažaljenju, sva gorčina, i poslednji trag mržnje, kao da iščezoše iz njega. On duboko uzdahnu. Noćni vazduh bio je vlažan i hladan. Iz obližnje pekare u suterenu, gde su radnici već bili na poslu, dopirao je miris svežeg hleba. Nije bilo mesečine, ali između krovova nekoliko sjajnih zvezda gledalo je s neba na grad, koji je najzad utonuo u tišinu. Neprimetno, Polovo srce se obodri. Koraci mu ubrzaše dok je išao prema hotelu. Prvi put posle toliko godina osećao je sladak ukus života, i obećanje novog jutra. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Arčibald Kronin Sre 22 Nov - 13:04 | |
| A. DŽ. KRONIN PUN DŽEP RAŽI
Hitno pismo stiglo je kasno po podne. Stajao sam mirno sa glavnom sestrom Miler na terasi klinike, praveći se istinski zainteresovan, dok su se deca smeštala u velika zelena kola koja je trebalo da ih odvezu preko brda Ehberg, prelazom do Bazela i vrate ih čarter avionom u Leds. U toku šest nedelja njihovog boravka kiša je sasvim retko padala, a mali prčići izgledali su dobro i punački, načičkali se na otvoreni prozor sa strane da bi doviknuli » aufwiedersehn «1, dok su neki od njih usvojili i nešto »Schweitzer Deutch «2. Mahali su papirnattm švajcarskim zastavicama, koje im je glavna sestra uvek davala sa tablom domaće mlečne čokolade. Dok su se kotrljali putem, deca počeše cda pevaju »Lili Marlen«. I to su tu naučili, svirajući neprestano slaru izgrebanu ploču u sobi za igranje. 1 Do viđenja, nem. prim. prev. 2 Nemački švajcarski prim, prev.
— Pa, to je poslednja letnja grupa, sestro — primetih odsutnim glasom, dok su kola nestajala iza ivice omorike. — Nisu to bili rđavi prčići. — A c h, H e r r D o k t o r3 — ona podiže prekorno prsi, ali s puno Ijubavi. — Zašto uvek morate upotrebiti tu reč. Prčići. Ovi poslednji su bila dobra deca, a za mene je jedno dobo dete delo božje. 3 Ah, gospodine doktore, nem. prim. prev.
— Ali, sestro, — požurih da joj objasnim — prča je samo reč od milja. U Britaniji Ijudi iz najviših društvenih krugova r.azivaju svoju decu prčićima. — Ach, so.4' Da li ozbiljno tako mislite? 3 Ah, tako, nem. prim. prev.
— Uveravam vas. — Tako! To je izraz Ijubavi iz milja. Engleski idiom za Ijude dobrog roda? — Da, baš tako. Njene blage sive oči odobravale su mi popustljivo. Hilda Miler je bila malena debela žena, šezdesetih godina, građe kasno viktorijanske, sa izrazitim poprsjem. Oštra seda kosa provirivala joj je iz bele kapice pričvršćene vrpcom, a nežne nausnice bile su diskrefno napuderisane. Obučena do peta u bezobličnu belu haljinu na kakve su kantonalne nudilje bile osuđene, bila je pravi predstavnik švajcarskog elementa. Korektna, neduhovita, neizrecivo dosadna, i mada nije bila u običnom smislu reči, snob, bila je prožeta poštovanjem prema položaju, što je svojstveno Nemcima. Ali sposobna i marljiva, radila je po petnaest časova dnevno, nadoknađujući nedostatak personala u odeljenju i kuhinji, hraneći me kao što nikad nisam bio hranjen u svojoj karijeri, — Sasvim se slažem što objašnjavate takve idiome, Herr Doktor KaroI. Vi ste osoba koja zna te stvari, a i sami potičete iz hochgeborne.5 5 Visoko rođeni, nem. prim. prev. — Milo mi je, sestro. Kazaću vam sve idiome koje znam. Oh, pažljivo, vi klovne, ne idi predaleko. Dobacih joj osmeh, prepun šarma. U svakoj instiluciji prvo životno pravilo je složiti se sa glavnom sestrona. A pošto mi je nebo odredilo da stignem još pre sedam meseci, smišljeno sam uticao na Hildu, podilazeći joj duhovitim izmišljotinama, da bih ojačao i svoju maštu o postojanju nekoliko svojih plemenitih predaka. I tako je sada taj zmaj koji izdiše plameni oganj, taj veteran noćnih sudova, ta hipokrifska sveštenica u beloj odeći, bila potpuno moja ili sam ja, bolje rečeno, bio njen — njen svetlih očiju Junge 6.Mladić, nem. prim. prev.
— Sada imamo pauzu šest nedelja — primeti ona. — Vi ćete nastaviti svoje postdiplomske studije u Ciriškoj kantonskoi bolnici? — Odlaziću tamo barem jedanput, dvaput nedeljno, — složih se zamišljeno. — Počinjem sa odlascima u utorak. — Ah, dobro je imati mladog, revnosnog obrazovanog doktora. Naš poslednji Herr Doktor bio je ... — ona odmahnu glavom »ein schrlnker.
7 Pijanac, nem. prim. prev. — Das war nicht gut fur Sie8 — odgovorih, demonstrirajući svoj napredak u nemačkom dijalektu. 8 To nije bilo dobro za vas, nem. prim. prev. — Nein, aber das ist ein Problem fur Seine neue F r a u.9 — Odredbama klinike bilo je neopozivo određeno da se na rad ne primaju oženjeni lekari. Pogledala je na sat koji joj se klatio na grudima. — Ali sada moram da se pobrinem za vaš čaj. — Odlazeći, ona me vragolasto pogleda. — Možda volite one kolače koje specijalno pravim za vas? 9-Ne, ali to je problem za njegovu novu ženu, nem. prim. prev. — Sestro, vi ste pravi san i vi ... vi ste san snova. Ona se nasmeja, nerazdragana, samo zadovoljna. — San snova? To je dobro? — To je najbolje. Kad je otišla, odjednom se naljutih na samog sebe. Na svoj sopstveni način, ona je bila Ijubazna i pristojna. A zar ja ne treba da zahvalim svojoj srećnoj zvezdi što sam ovde! Na sigurnom mestu, posle osam godina potucanja po najgorim mestima vršeći opštu praksu. Kad sam diplomirao na Vinton univerzitetu otišao sam na putovanje u Australiju kao brodski lekar na jednom teretnom brodu, a onda se vratio potpuno spreman za jedno brzo putovanje u Harli Strit. Posle kratkog vremena pokazala se finansijska i profesionalna vrednost jedne škotske diplome nižeg stepena. Ko će da vas želi, sa đubretom povrtnjaka na čizmama, i kašom koja vam je još prilepljena za njušku? Prvo sam radio kao lekar u nekoliko mesta. U severnom delu Skotske radio sam sa jednim sentimenfalnim članom klana Kameron, orida kratko vreme bio sam asistent, pa zatim sam opef obavljao dužnost lekara, u predgrađima Vintona gde sam, gotovo mrtav od gladi, radio prekovremeno za nekog starog užarenog lenjivca koji se posrćući vratio s odmora u restoran Glendrum Hidrou prepun jelovnika za svako jelo. On bi odmah zaseo, pričajući takve gluposti preko zalogaja, kao da mi ih je jednu po jednu čitao. Zatim sam dugo obavljao posao asistenfa u Notingemu, sa slabim izgledom na jedan ortakluk koji se nikad nije ostvario. Ali zašto buditi jadne uspomene na duge časove u skučenim prijemnim sobama, na nočne pozive, na knjižice zdravstvenog osiguranja koje su posle radnih časova falsifikovane, sećanja na bedna, neredovna pregorena jela, na nejednaku raspodelu rada i providna laž: — Oh, da ne zaboravim, Karole, moja žena i ja idemo na večeru i u pozorište. Da li se ne biste Ijutili da na brzinu obavite tri kasna poziva koja su upravo stigla? Ali nije svaka supruga izlazila na večeru. — Često razmišljam o tome kako najbolje godine svoga života traćim u Sadsberiju, doktore Karole. Sidni je tako pretrpan svojom praksom; morao se pobrinuti — za jednog tako mladog čoveka, — vi ste tako razumni. — Spustivši mi još komad mršave ovčetine ispod restovanog krompira ustručavajući se, da me pogleda, Sidni zagnjuri lice u Britanski medicinski časopis. Jadni debeli, ali neubedIjivi molitelj. Pomogao bih vam samo u Ijubaznim rečima. Kako je čovek mogao naći romantiku u spuštenim gaćicama skidanim svakog drugog ponedeljka u zadnjem dvorištu Sadsberija? Bio sam krajnje iscrpen kao takozvani lekar za porođaje u Južnom Velsu u dolini Ronda, kad me je skoro svake noći u sedmici kucanjem na vrata budila babica, a ja sam bunovan, posrćući izlazio u mračan svet beskrajnih rudarskih redova kuća nedovoljno obučen, peo se preko lestvica na tavan, izgledao kao robot izvoditelj, možda svirač cimbala, u jednoj čudnovatoj simfoniji znoja, suza, prljavštine i krvi. Bilo je to u mračnoj zori posle jedne takve noći, dok sam stajao na betonskom podu centralne hirurške sobe, još u svojoj profesionalnoj odeći — pidžami, starom kaputu i drvenim cipelama, zamotavajući lek u jednu rasparenu stranicu iz Lanceta protiv krvarenja — taj opšti lek za sve — za odlepljivanje posteljice — kad moje zakrvavljene oči primetiše mali oglas na skoro iscepanoj stranici. TRAŽI SE: Za Mejbel, dečju kliniku i dom za oporavak, Šlevald, Švajcarska, lekarski upravnik, britanski lekar, neoženjen i po mogućnosti ispod 30 godina. Poželjno je znanje nemačkog jezika i plućnih bolesti. Hrana i udoban stan obezbeđeni. PIata 500 funti godišnje, plativo u funtama ili švajcarskim francima. DaIja obaveštenja i formulari za molbe kod J. Skrigemur & Kom. Pravozastupnici, Halifaks, Jorks. Stajao sam tako, hipnotisan, predviđajućj da je to tačno ono što mi je bilo potrebno, što sam želeo, i što moram imati. A ipak, dok sam gledao kroz prljav prozor dispanzera, koji je bio nadnesen nad dva uspravna stuba i poprečne grede obrisa rudarskih nosača uz mesto za istovar uglja, morao sam shvatiti ono što normalno nije imalo nikakve koristi. Svejedno, neko čudno osećanje počelo mi se uvlačiti u dušu da to nije slučajno odlučujući korak u mom životu, da mi je tu bila jedna prilika određena naročito za Lorensa Karola i to prilika koju moram prihvatiti. Silom, sedoh i napisah J. Skrigemuru & Kom. Odgovor je stigao u roku od tri dana. Klinika je bila zadužbina imanja gospođe Bele Kinli, udove bogatog prelca pamuka iz severna Engleske, koji se nastanio u Slevaldu sa svojom kćerkom 1896. godine. Kćerka je bila nežna, tuberkulozni bolesnik, upućena da kratak deo svog života provede na Alpima. Kad je posle nekoliko godina umrla, majka, iz sentimentalnih razloga, ili iskrene Ijubavi prema Švajcarskoj, nastavila je da živi u Slevaldu, a posle njene smrti, prema testamentu, veliki zamak bio je proširen, bolničko odeljenje sa dvanaest kreveta i jedan broj malih planinskih kuća sagrađen tako da je naselje izgrađeno za oporavak nedovoljno zbrinute britanske dece, »naročito one koja pate od slabosti iii poremećenog zdravlja pluća«. Nameštencii su bili: lekar, koji je tamo stanovao, glavna sestra, i nudilja, pripravnica. Šest puta godišnje primane su grupe dece na oporavak ili odmor. Deca kojoj je trebalo dalje lečenje zadržavana su u bolničkom odeljenju. Dve nedelje kasnije otišao sam u Halifaks na dogovor, koji se održao p Skrigemur kancelariji u Market stritu. Naravno, bio sam nervozan, no s obzirom na pripreme koje sam učinio, i zbog kojih verujem da me niko neće pogrešno proceniti, nisam potpuno gubio nadu. Još četiri kandidata su bila u čekaonici; nisu loše izgledali, u stvari dvojica su imala diplomu londonslcog fakulteta, znatno bolje od moje, ali kad sam s njima razgovarao, nijedan nije znao nemački. U toliko bolje. Pre nego što sam ušao, a ušao sam poslednji, još jednom sam zavirio u staru turističku fonetsku knjigu izreka koju sam pronašao polovnu u Kardifu iz koje sam bubao poslednjih deset dana, a onda učtivo zakucao na vrata sa mutnim staklom. Odbor se sastojao od tri člana: Skrigemur, koji je bio mali, Ijubazan sa sjajnim čelom i dvojice solidnih jokširskih poslovnih Ijudi odlične škole a ne kojekakve koještarije. Kad su me dobro pogledali, ispitivanje je počelo. Bio sam u najboljoj formi: staložen, živahan, ubedIjiv, skromno pristupačan no lično rezervisan: ne navaIjujući sa prednostima koje sam izneo, pustivši ih da iz mene polagano izvuku sve pozitivne stvari, što me je pomalo zbunjivalo da ih priznam. Da, relcao sam da volim decu, uvek sam se s njima dobro slagao, ne samo kao čovek iz velike porodice već u svojoj znatnoj praksi. Na pomen mojih odličnih svedočanstava nisam pokazao nikakvo iznenađenje — sasvim prirodno, pošto sam lično sačinio dva koja su bila bolja. Da, mirno sam se složio. Jedan rudarski gradić u južnom Velsu, možda nije bio društveno najpoželjnije polje rada za jednog mladog čoveka. No, čudnovato, bio je . Namerno sam odabrao tu lokaciju da bih studirao plućne bolesti prouzrokovane neprekidnim udisanjem sićušnih minerala ili metalnih čestica, dodavši trenutak kasnije kad ih je to ućutkalo: — Što, — kao što vi io svakako znate, gospodo, — uključuje plućne bolesti — i tuberkulozu — koje naročito napadaju radnike u rudarstvu. Usledilo je impresivno ćutanje posle tog dobro smišljenog početnog poteza. Pošto je pogledao onu dvojicu, Skrigemur primeti: — Ovo je za nas veoma zanimIjivo, dr Karole. — Onda, sramežljivo kao da se pomalo nada, on se nakašlja: — Ne verujem da vi slučajno znate nemački, doktore? Osmehnuh se, stavljajući na kocku ceo svoj položaj nepobitnom činjenicom. Nisam bio uznemiren što sam pogrešno rekao. — Aber, mein Herr, lch konnen der Deutch gute.10 10 Ali, moj gospodine, ja znati nemački dobar, nem. prim. prev. Upropastio sam ih — niko od njih nije znao nijednu nemačku reč. I pre nego što su mogli da dođu k sebi, uputio sam im još nekoliko tečnih, mada ne naročito pogodnih rečenica iz svoje male zelene knjižice. — Enfschuldigen Sie, mein Herr, konnen Sie mir zeigen wo das nachsfe Abort ist? — (Izvinite, gospodine, možete li mi reći gde je najbliži nužnik?) — Zimermadchen, ich glaube unter meinem Bett ist eine Maus. (— Sobarice, mislim da je pod mojim krevetom miš.) — Veoma zadovoljavajuće, doktore. Veoma — reče jedan od težih tipova. — A smemo li vas pitati kako ste postigli takvo znanje jezika? — Uglavnom sam studirao plućne bolesti iz originalnih nemačkih udžbenika. — Promrmljah, znajući da sam uspeo, čak i pre nego što su me ponovo pozvali, posle kratkog čekanja napolju, da mi čestitaju i da mi toplo stegnu ruku. Naravno, bilo je to potpuno nečasno izvođenje. Jeftino, nisko, potpuno nepošteno. Ali kad ste u situaciji da nemate hleba, pošto su vas sedam godina ćuškali amo-tamo, vaša osećapja za etiku postaju tupa. I mada sam sledećeg jutra bio spreman da zaplačem »mea culpa, mea maxima culpa«11, bio sam srećan, isto to posle-podne, kad sam pakovao torbu za Šlevaldi Najzad, na svoj uobičajeni način, mogao sam pokušati da se rasteretim. Jezuiti, koji su delimično bili odgovorni za moje školovanje, za veoma kratko vreme još dok sam,bio sasvim mlad, proželi su me svojim najpraktičnijim principom: »cilj opravdava sredstvo«. I koristeći svoje jedino sredstvo ubeđivanja tih dostojnih Jokširaca nisam radio ništa drugo, sem onog što je bilo potrebno da bih postigao željeni cilj. 11Moj greh, moj veliki greh, lat., prim. prev. Tako barem, za trenutak, priznajmo da sam bio siguran ovde u Šlevaldu, srećno usidren u Mejbel klinici, dišući divan gorski vazduh i osvrćući se oko sebe sa blagim izrazom lica vlasnika. Bilo je to jedno od onih savršenih alpskih popodneva koje je osvetljavalo pejzaž bledim prozračnim plavetnilom. Po pašnjaku pred klinikom, koji se prostirao visoko na južnoj padini, žuteli su se jesenji šafrani, još neotvoreni, prošarani živim zelenilom gde su se potočići hladne bistre vode preturali jedan preko drugoga niza brdo u reku. U borovoj šumi preko puta doline mali voz koji je išao u Davos započeo je svoj polagani strmi uspon, krećući se na svom vlastitom repu, zastavši sada na zavijuiku višeg stepena kao da će povratiti paru, ali zapravo da propusti davoski voz koji se spuštao. Gore, na litici Gošna Grata, slab prah ranog snega već je naglašavao zalazak sunca, pretvarajući se od zlatne u crvenu boju. Udaljeni i nisko dole, relativno mali zbog bregova, krovovi sela Slevald izgledali su prijatni, gemu1ich, ta reč je potpuno odgovarala. Ostavimo sočne opise, bilo je to slaiko mestance, a tek kad pomislimo na rudarske redove kuća, gomile šljake bez trunčice trave, dok je zvono rz hirurške ordinacije zvonilo dan i noć a Tonipandi Blodven vam kreštao u vaše tek probuđeno uvo: — Eh, doktore, vrlo mi je žao što vas opet izvlačim ali ... — Pa, bilo je mirno i tiho. Sviđalo mi se ovde, u stvari, potpuno sam bio očaran. Mlad mesec, bled kao režanj ementalera na postojanoj svetlosti, počeo je da kiizi preko ivice i, odjednom, začu se izdaleka zvuk alpske trube. Čobanin je sedeo pored svoje osamljene kolibe na gornjem delu pašnjaka sa tom smešnom drvenom cevčicom od šest stopa, nalik na škotske gajde, groznoj kad je blizu uva, ali čiji zvuk kad zatreperi niz bregove, ima svoju vlastitu mađiju. Ponovo se začula, vibrirajući na tihom vazduhu. Pogađa vas, ta produžena duboka tuga, gubeći se u daIjini, utišana vrhovima. Preseca strunu, i odje^nom ste i vi izgubljeni. Tonete u sebe, a kad vam se pruzi prilika, neka potajna patnja prišunja vam se iz podsvesti. Kod mene je uvek bilo isto — muka i patnja. — Nalazim se u toj mračnoj praznoj ulici nepoznatog grada i u mrtvoj tišini noći čujem iza sebe korake, polagane, istrajne, preteće. Ne mogu da se okrenem i moram da se preznojim od muke zbog tog nepoznatog gonjenja dok odjednom ne zalaje pseto, i, onda se ponovo sve utiša. Oh, drži se, Karole, i budi srećan. Nikoga ne zanima tvoja privatna mala fobija, barem još ne za sada. Imao sam vremena da se vratim na čaj i kolače. A kad sam se okrenuo, ugledah nekoga kroz vratareva vrata — Hansa, poštarevog sina, kako juri stazom, mašući mi nečim u ruci. Bilo je to pismo. — Hitno, preporučeno, Herr Doktor. — Verovatno je bio moj mesečni ček a na to vas švajcarska pošta nikad ne ostavlja da čekate. Pravio se da je bez daha, ali pošto sam bio dobrog raspoloženja, kad sam potpisao priznanicu, rekao sam mu da sačeka a ja sam ušao u dnevnu sobu koja je imala izlaz na terasu. Bila je to udobna mala soba sa toplim crvenim tepihom, solidnim, dobro politiranim nameštajem, tapaciranim smeđim somotom, dok je na stolu bila zdela voća; puna kajsija, krušaka, jabuka i trešanja, kojim me je glavna sestra brižljivo snabdevala, a kojeg je ove sezone bilo tako mnogo. — Hvataj, Hans. — Dobacih mu veliku zlatnu delišez jabuku kroz otvoreni prozor. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Arčibald Kronin Sre 22 Nov - 13:04 | |
| III Zora rano sviće u švajcarskim visoravnima a ujutro sedmog oktobra, mada je to bilo protiv mog raspoloženja, ustao sam u svanuće i brzo obavio vizitu odeljenja. Imali smo samo pet slučajeva, nijedan ozbiljan: dvoje su ostali samo zbog posmatranja posle pleuritisa, jedno mezemfersko zapaljenje žlezda i snovitis kolena, takozvani »beli otok«, svakako oboje zbog TBCa, i najzad jedno rano Potovo iskrivljenje koje sam već stavio u gips. U pola devet sam završio i posle doručka i proveravanja preglede sa glavnom sestrom, kojoj sam već sve pažljivo saopštio a koja je, na moje iznenađenje, izgledala veoma zainterespvana zbog novih dolazaka, posao sam u Cirih novim kliničkim opelom. Zašto tako rano, Karole? Zašto takva nedolična brzina? Nisi obavezan i dužan da dočekaš i pozdraviš drage putnike do pola šest. Da li je možda onaj telefonski poziv sinoć imao neke svrhe kad se dobra glavna sestra povukla a tebi je opet zabava preča od posla? Iz početka je brdski put strm, vijugav i uzan, ali iza Janeza se otvara u dolinu Loar. U to doba, osim nekdiko seoskih kola, nije bilo saobraćaja da ometa promet. Stigao sam brzo nešto posle jedanaest sati i našao se u Cirihu, kružeći po Tilstrase, tražeći parking bez aparata za ubacivanje novca za parkiranje. Cirih je izvikan kao grad podzemnih bankara. Nemam ništa protiv bankara, pošto ih nisam upoznao, i sviđao mi se taj fini, bogati grad, koji se širio nad njegovom širokom rekom i Ciriškim jezerom sa dostojansfvom jednog siarijeg državnika, a nikad pretrpan turistima koji zevaju, jer su stranci uglavnom dolazili mirno, jednostavno da pregledaju svoje uloge. Sefnja Banhoistrasom, gde sam se zaustavio kod Gridera da kupim nekoliko kravata, dovela me je do BaroLak taman pred podne. Ušao sam u baštu i poručio nezaslađeni martini. Martini je odmah stigao jak i zbilja nezaslađen, sa tankom kovrdžom dobro odsečene limunove kore, potvrdivši moju hepobitnu od pet zvezda nagradu tom savršenom hotelu. Naravno, bio je skup. Ali pošto sam sada imao izvestan prihod i uživao sam da ga razbacujem, a osim toga moje posete su bile retke a pošto je Lote uživala u svemu d e I u x e isplatilo se da je ovde počastim. Ubrzo je stigla, gologlava i nasmešena, pojavila se vrlo Ijupka u jednostavnom ali privlačnom kostimu žuto-mrke boje koja je tačno odgovarala njenoj kosi boje žita. Treba da objasnim da je Lote bila Šveđanka sa bojom tena svoje rase, ne uobičajena mršava izmišljena plavuša, već visoka, prijatna, veoma Ijupka devojka sa atletskim telom šampiona bacača diska i bezb'rižnih očiju boje meda koje su obično izgledale pune smeha. Naravno, ona ne baca disk. Ona je bivša stjuardesa unapređena za devojku na recepciji u Skandinavskoj vazduhoplovnoj liniji ... AKTIEBOLAGET SVENSKA ORNFLYG i, pošto smo oboje bili izvežbani u toj majstoriji, našli smo se u baru na aerodromu pre neka četiri meseca kad sam slao grupu dečaka u Berminghem. Tada sam zavoleo Lote i osim jedne stvari poludeo bih za njom. Ovako, sav sam se uzbudio kad je sela i prekrstila noge ispod kratke suknje. Ali kelner je već bio pored mene. — Ja sam već jednu ispio — rekoh na nemačkom. Pored službe govorila je pet jezika i, podučavajući me kako je najbolje znala, uspela je da se moje znanje nemačkog može s pravom nazvati najboljim — često smo se smejali kako sam prošao kod Odbora sa svojim »Entschuldigen Sie, meim Herr, konnen Sie mir zeigen wo das nachste Abort ist?« — Možeš li još jednu duplu? — Ako ti hoćeš. Nagnuh se kad je kelner otišao. — Izgledaš uznemirujuće privlačna, draga. — Hvala, gospodine. Reci mi da li si se u poslednje vreme mnogo sastajala sa momcima V. I. P. ? 12 — Puno, puno. S tamnoputim lepim muškarcima. Hmmm. S Afrikancima ili Burmancirna? ~ Sa jednim Talijanom, s jednim Francuzom. — Ah! Pomešani vermut. Very imporfanf person, — vrlo važna ličnost, enq. prim. prev. Ona se nasmeja zažmurivši svojim mačjim očima. “ Lazljivice, Samo nemoj početi s nijima da spavaš, ili ću ti slomiti taj tvoj švedski vrat. Uzgred budi rečeno, — rekoh, trenutno uplašen, — da li si ti danas popodne slobodna? Sinoć kad sam te zvao nisi bila sasvim sigurna. A šta je sa onim lekarsklm istraživanjima? — Zajedno ćemo na njima raditi. Držala me je za trenutak u neizvesnosti a onda kiim-nu glavom, Ijubazno. — Nisam na dužnosti do pet sati. To je savršeno. I ja onda moram biti na aerodromu. Ispričah joj ukratko da čekam jednog pacijenta i njegovu majku. Keiner je doneo dva jelovnika sa pićem. Tiho smo ih studirali, a pola sata kasnije ušli smo u restoran, u taklem dodatak zgrade u bašti sa rekom na jednoi strani. Tako dobro se sećam tog divnog ručka, poslednjeg pre nego što je počela moja nevolja. Oboje smo uzeli ledenu dinju za početak, tako zlatnu, slatku i zrelu, i potpuno ledenu. Lote, koja, po svoj prilici, nikad nije mislila unapred, ili možda nije imala potrebe da opterećuje svoj organizam izabrala je za glavno jelo obareni iverak sa holandskim sosom i malo mladih kuvanih krompira. Ja sam uzeo debeli file minjon pržen, sa spanaćem i mladim krompirima. Popili smo dva od najboljih, no relativno jeftinih švajcarskih vina, ona lagano Del Johanes-burger, a ja crno Piriot noar, i jednostavno uživajući u hrani i gledajući se, nismo mnogo razgovarali. Posle ručka uzeli smo kafu, i ispili je primetno brzo. Lolin stan se nalazio u novom bloku Klotena, sasvim blizu aerodroma. Odvezli smo se koiima, parkirao sam ih iza kuće i našao se pored Lole baš kad je otključavala vrala. Sian sam dobro poznavao: bila je tu dnevna soba sa kuhinjicom, spavaća soba i kupatilo ukrašeno keramićkim ploćicama, jednostavno namešteno i funkcionalno u modernom skandinavskom stilu i izvanredno čisio. Kad god smo ušli ona je navukla zavese u spavaćoj sobi, toplo mi se osmehnuia i počela sa potpunom prirodnošću, gledajući me, da se svlači. Uskoro se protegla na krevetu. — Dolazi brzo, Lorens. Prošlo je mnogo vremena kako smo poslednji put... Hoću mnogo, mnogo da me voliš. Potpuno naga, osvetljena dnevnom svetlošću koja se probijaia, pozivala je otvoreno na fizički akt, i sa neprikrivenom željom. Kasnije, posmatrala je moje lice, tako napeto, kao da ju je to zabavljalo. — Moramo popušiti jednu cigaretu. — Prevrnu se, kao velika miitava žuta mačka hranjena kajmakom, ispruživši ruku do toaletnog stočića, govoreći engleskim jezikom koji je Tnala dosta dobro. — Onda ćemo se opet mnogo zabavljati. To je, tačno, bila ta nevolja sa Lotom. Blaženstvo kad smo se voleli, a posle ništa. Nikakve nežnosti, nikakvog stalnog osećanja pripadanja, ništa od one čežnje koja ne proizilazi iz tela već iz duše. Naravno, preterana čežnja bi mogla biti opasna: na svoju šletu naučio sam kako je teško otarasiti se nekog ko čezne, naročito tužnog tipa. Ali svakako, rekoh sam sebi, moglo bi postojati n e š t o, veza srca a ne nadbubrežnih žlezda, što ostaje posle napetosti takve jedne veze. Da li tražim nemoguće? U tom slučaju, možda. Sveđani, pomislih tužno, bili su poznati kao sposobni za snošaje, sve su to oni radili bez po muke kao higijensku vežbu. Lote je pušila cigaretu, a misli su joj se već vratile svetovnom. — Ko su ti ljudi koje čekaš? Rekao sam ti, draga. Jedan mali dečak i njegova majka.Čudno . . . pre mnogo godina sam mislio da je volim ali nekako neobjašnjivo, skoro sam je mrzeo. Vidim da je i dalje mrziš. Nema više ničeg drugog. Mogu se kladiti, Lote, ali ti mene zaista ne voliš. Kako hoćeš da te volim? Iz dubine srca. I crvene ruže oko kuće Ne rugaj se, Lote. Mislim na nešto dublje . . . na što se možeš osloniti kad ti je potrebno...kad se više ne osećaš sjajno. Ona prsnu u smeh. Kad pseto zalaje na tebe u tvojoj mračnoj ulici. Jednom obmanut, pokušao sam da joj se poverim. Ćutao sam. Možda je osećala da me je povredila, ona reče brzo: Ah Ijubavi, šta je ovo, mučni sastanak? Ja te mnogo volim .Mi pružamo toliko zadovoljstva jedno drugom . Ja nisam zlatna cigla. Kopač zlata — ispravih je. Ona ponovi tu reč, nasmeja se, onda me zagrli. Hajde. Zaboravimo Ijubav i uživajmo zajedno. U četiri i tri četvrti ona ustade i obuče se. Držeći rukama glavu, posmatrao sam je jednim okom. U komediji života ništa nije lepše od jedne lepe devojke kada skida kratke, čiste bele gaćice — vi možete zadržate svoje uredne pastelne nijanse. Obrnut proces, oblaćenja gaćica, koji se sada odigravao, pruža samosvesnost. Navlačenje zavesa, zatvaranje radnje. Ali u uniformi koja joj je savršeno pristajala, nakrivljena kapica ne običnog drskog izgleda već elegantna, izgledala je izvanredno privlačna. To popodne, koje me jeuništilo, nju je rascvetalo. Moramo požuriti, inače ću zakasniti. Uzdahnuo sam i digao se iz kreveta. Kolena su mi klecala. Više nisam bio mlad i zdrav. Mrzim da te tako brzo napuštam, Lote. Pošto smo bili tako bliski . . . to je muka. Ona odmahnu glavom. Ti si tin čovek, Lorense, a ja te tako volim. Nikad r mislila da ću tako zavoleti jednog Engleza. Nemoj da pokvariš sa toliko sentimentalnosti. — Sentimentalnosti? — upitah tužno. — A ja sam Škotlanđanin. Priterao sam kola do prednjeg ulaza i mi se odve- zosmo u Kloten. Možete me okriviti da me je Cirih smutio kad primećujem da je aerodrom Kloten najbolji u Evropi — preterano efikasan, izvanredno čist, sa prvoklasnim restoranom i snek-barom u kojem su posluživali najbolju kafu koju sam ikad pio! Oboje smo na brzinu popili po jednu kafu, stojeći. Kao i obično nikoga nije bilo na šalteru kompanije B. E. A., ali od dugog niza šaltera na drugoj strani, Lote se vrati sa rđavom vešću. Avion koji čekaš kasni sedamdeset minuta. — Oh, prokletstvo. Ona pokaza svoje divne zube jednim uznemirenim osmehom. — Moraš sesti i sanjati o meni, liebIing.* Sa svojim tako nežnim srcem. I da ti kažem. Kad tvoji prijatelji stignu, provešću ih brzo kroz carinu. *Dragi, nem. prim. prev. Prošao sam bar i našao jedan miran ugao. Poručio sam kiml. Odjednom, osetih da sam umoran i neobjašnjivo tužan. Ne, ne neobjašnjivo — brla je to stara tuga posle snošaja. Pade mi na pamet Augustinov nauk: Postcoitus tristus sum. Kako je to istina, kakva večna istina. Obično sam je mogao ignorisati, ali danas mi nije uspelo da je se otarasim. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Arčibald Kronin Sre 22 Nov - 13:04 | |
| XXI Izašao sam umoran iz voza, iz prljavog kupea, još sav pun tunelskog dima, na stanicu Lou Level, i uputio se stepenicama uz zvuke muzike. Da li je gradska duvačka muzika izašla za ovu priliku? Ništa srdačnije ne može dočekati, ili uzbuditi kao veseli Sousa marš. Ali Modi i Senki jurile su prema meni, devojčice Vojske spasa, sa tamburinama i harmonijumom na točkovima, praveći krug ispod vlažnih železničkih lukova, dok je neko pseto lutalica s njuškom dignutom prema nebu, stvorilo neku sopstvenu pratnju. Aleluje, sećao sam se, počinjale su rano subotom po podne i išle sve do Venela, stizale na Market skver u vreme kad su se otvarali pabovi. Iza te grupe nije bilo nikoga, ispod tih lukova sa kojih je curelo, već samo jedan usamljeni nosač, i ni traga o nekim kolima. Snishodijivo sam ga zapitao: — Mogu li dobiti neki taksi? Oslonjen na stub, bio je zauzet oko pikavca. Stegao ga između kažiprsta i palca, trudeći se da izvuče i poslednji atom nikotina. Iskašijao se pre nego što je odgovorio: — Ima tamo jedan kod montera. — Da pokušamo telefonirati Hendersonu? — Zatvoreno je subotom po podne. Ponovo sam rastezao strune uspomena. — A šta je sa MakLohlansom? — Sada je pogrebno preduzeće. — Tako, moraću pešice. — Kako kažeš, brate. Taj bratski pozdrav, mada je došao iz Holivuda, izrečen uz kreščendo tamburina s dugotrajnim urlikanjem psa, bto je najmanje ohrabrujuči, Učtivo sam mu zahvalio dohvatlo torbu i pošao. Posmatrao je moj odlazak sa neprikrrvenim nepoverenjem. Napolju je padala klša, ali po mišljenju domaćih to nije bilo ništa gore od škotske izmagice, imao sam knjige u torbi, koja, zbog toga, nije bila laka, a bio sam umoran posle dugog noćnog leta. Zašto je, zapitao sam se, moja bestijalna sudbina bila da vučem svoj prtljag u to dosadno malo selo, gde sam već primetio znakove odvratne nove izgradnje koja kvari izgled koji je nekad imalo. Stara akademija se dva velićanstvena tornja izgrađena od aberdinskog granita, zamenjena su kompleksom raznih nadleštava od stakla i metala u kojima su se nekoliko službenika, na prekovremenoip radu, polagano kretali, kao tužna morska čudovišia uhvaćena u akvarijumu. I georgijanski stuhovi Frlozofskog kluba kom je pripadao moj otac nisu ukrašavali tu prljavu ulicu. Umesto njega, lanac robnih kuća — izlagao je blistave reklame koje su vređale oko. Da je samo neko dobro srce pomislilo da podigne luk pobede, okićen vencima i veštačkim ružama, kako bi drukčiji bio moj povratak u to nesrećno mesto, Ali ko je mogao znati za moj povratak? Moj deda i baba, Brusovi, oboje su pomrli, časno pokopani ispod Keltskog krsta na lokalnom grobiju. Istina, ostao je otac Frarcis, i neuništivi Dingvol, ali kad ste odlučili da od sebe napravite upropašćenu budalu, pametno je odlagati sve uznemirujuće veze. Dovoljne su današnje brige, a današnje brige su moje delo. Pošao sam još malo dalje Hajstritom, zatim zaokrenuo ulevo u mirniju Barnsajd Road, koja je barem još izgledala nepromenjena. Karnedži biblioteka izgledala je obavijena svojim plaštom viktorijanskog pokoja, a pored nje nalazila se ista ona mala radnja u kojoj sam, zaboravljajući svoju vezu sa kraljevskim Brusovima, kupovao vreli prženi krompir za peni. Ako idem tim putem moram proći pored crkve, ali u to doba če sigurno biti prazna. Premestivši kofer u drugu ruku zastao sam iza ugla ulice. Opet ne valja, Karole! Kad sam ugledao St. Patrik crkvu dugi niz automobila bio je parkiran ispred ulaza, a gomila Ijudi skupila se oko njih. Pogreb, verovatno — možda je stari kanonik pobio lokalni mit da je večan. Ne, bilo je to venčanje, primetio sam bele vrpce na automobilima, neki su već počeli odlaziti. Okleveo sam. Opet si postao vitingtonski Karol? Nikad. Dostojanstvo i ispravnost su to zabranjivali, osim toga kladim se da sam se mogao izvući neopažen u sveopštoj gužvi. Ubrzao sam korake, ali su me automobili preticali, okrećući prema restoranu koji smo nekad zvali Hvalisanje. Onaj veliki, koji je vukao kutije od konzervi i moto upravo venčani, naglo se zaustavi dok sam prilazio iz suprotnog pravca trema, a tamo, kroz prazninu, tako mi bog pomogao, požurujući goste koji su odlazili, bio je prečasni Francis. Primetio sam ga namah, iako sam okrenuo glavu, prikrivajući se u čučećem stavu, i malo šepajući, ličio sam sebi na putujućeg torbara koji prodaje jevtine toaletne stvarčice bezazlenim domaćicama i pokušao da se neopaženo izvučem. Bilo je uzaludno. Ugledao me je i jednim skokom, pojuri, polete preko ulice. — Lorense — Zagrli me i zaćas mi se učini kao da će me poljubiti. Bio je debeo, krupan i rumen, sa prijatnim osmehom, obučen u besprekornu odeću od najboljeg materijala na koju je neko zakačio ružin pupoljak. Iskoristio sam to da smanjim njegov ushićeni pozdrav. — Zar to nije protivno kanoničkom zakonu, oče? On pocrvene. — To je želela jedna deveruša, Lorense. — Da li je lepa? — Sve su lepe. A naravno skinuću ga pre nego što uđemo. — Da uđemo? — Naravno, moj dragi Lorense. Otkako smo čuli od oca Zobronskog da dolaziš, kanonik se parkirao u bašti Sestara, sa voznim redom na kolenima, sa striktnim naređenjima da te dovedem k njemu. Dakle, moralo je doći do toga. Bolje pre nego kasnije. Pustio sam da me Frank odvede stazom pored crkve do samostana. Već je skidao ružu i stavljao je u džep sa strane. Staviće je u čašu za pranje zuba u svojoj sobi. Dok smo prilazili kipu Device iznad pećine koja je obeležavala ulaz u baštu, on promrmlja: — Ovde te moram ostaviti, dragi Lorense. Ali često, često, ćemo se viđati, hvala bogu. — Onda čudnim šapatom procedi: »Jedno oko mu je slepo, a drugo oštećeno. Mora koristiti jako uvećavajuće staklo, ali nikako to nemoj pominjati. Strašno se naljuti«. Čekao sam da ode a onda pošao prema starom, veoma starom, skoro sjepom čoveku u pokretnoj stolici smeštenoj u zaklonu otvorene letnje kućice prekrivene rešetkama. Sada sam stajao pred njim. Da li me je video ili samo osećao da sam tu? Tvoj avion mora da je stigao na vreme. Uhvatio si Kaledonian u 12.15 sa Central Lou Level. — Da kanoniče. — Moja predviđanja su bila tačna. To je gadan voz. Radnički, zar ne? — Da, kanoniče. Šta te je nateralo da pođeš noćnim letom iz Berna? I to na DC 3? Da li ste ikad primetili kako stari Ijudi vole da razrađuju putovanja na koja nikad neće poći? Pošao sam njime jer je jeftin let. — Bez para si, Karole? Potpuno sam propao, kanoniče, — i dodah: — Pošto me već želite uvrediti. Da li je osmeh prešao preko tog starog, tako starog ispijenog lica? Nestalo ga je. Pa, u svakom slučaju, vratio si se, Karole. Da, dojadio sam im pa su me izbacili. To je jedna od tvojih dobrih laži, Karole. Tvoj čudni prijatelj Poljak pisao mi je da su te dugo nagovarali da ostaneš, i glavna sestra i Odbor. Ništa nisam rekao, Kako je dobri otac sa onim stranim imenom? Bolestan je, — rekoh, dodah, pažljivo ga posmatrajući. — Teško. Ima kaverne na obe strane pluća. U stvari, očekujem da ću o njemu čuti rđave vesti devetog oktobra. Ne, to njemu ništa nije značilo. On samo reče: Šteta. Milo bi mi bilo da sam ga upoznao... No ... taj noćni let... Malo je razmišljao i činilo mi se kao da je utonuo u sebe za trenutak. Pokušao sam da olakšam razgovor. — Da li ste u poslednje vreme imali nekog partrtera za šah? — Dodavši glasnije da ga probudim: — Šah... vaša svetosti. On se prenu. — Ne, moj mladi protivnik u poslednje vreme nije mnogo izlazio. Da ti kažem pravo, Karole, oni uopšte nemaju pojma da dolaziš a ja im nisam ni rekao. To mi je bilo drago i baš sam se spremao da mu zahvalim kad on dodade: — Ne da nisam želeo da Ti priuštim prijatno iznenađenje povratku izgubljenog sina. Plašio sam se, znaš, da u poslednjem trenutku ne promeniš odluku. Zaćutah na to. Verovatno je imao pravo. — Po svoj prilici trebalo ti je dosta Vremena da se odlučiš. Naravno, čini mi se da si i ti bio bolestan? Imao si slab nazeb? Klimnuh glavom — njegov izraz »slab« bio je tipičan i prijatan. Verovatno je znao da sam imao virusno zapaljenje pluća, ali sam se složio s njim. — Zbog jedne saune koju sam obavio u domaćoj kapeli. — Ah! — reče on, ali sa beskrajnim uživanjem. — Dvostruko si se očistio u takvoj jednoj zgradi. Onda si morao čekati na zamenu. Tri meseca, zar ne? — Da, — rekoh, pomislivši da je to pružilo dobrom Zobronskom mnogo vremena da utiče na mene, umirući na nogama, takođe a da nije ni zaplakao. — Pa, pošto si sada ovde, Karole, pošto su ti sada kroz neko misteriozno delovanje svemoćnog sporedna vrata otvorena — oprosti mi ako ti dosađujem sećajući se jedne primedbe koju sam jednom smatrao da je prikladna — sada ćeš ostati. Jer ćeš odmah videti kako si mnogo, i kome, kako si veoma potreban. A ako ih razočaraš, i mene, onda si izgubljena duša. Kad budem tamo gore, a to će možda biti uskoro, lično ću udesiti da ti se zabrani ulazak, — On zastade, posmetrajući me iz ugla onog zdravog oka. — Kaži nešto, Karole. Slušaš li me? — Da — rekoh. Šta sam drugo mogao reći tom Makijaveliju Severne Škotske? — Dobro. — Onda želim da dolaziš ovamo petkom po podne mirno, kao i ranije. Međutim, sada ćeš povesti onu jadnu nesrećnu ženu koja će uskoro postati majka tvoga drugog deteta. Kakva eksplozija! Činilo mi se kao da se krov letnje kućice sručio na mene. No u dubini duše toga sam se plašio. Karol, potentni! Karol, propagator vere. Sada sam bio upućen, ulovljen, uzica i visak. On nastavi: Otac Francis obavlja sva venčanja, on voli venčanja, a žene ga jako vole, ali ovo ću ja obaviti. Slušaš li me, Karole? Govori, ili zauvek umukni i budi proklet, — Da, — rekoh. — Dobro. Srećan sam što si jednom, primetno dobrog raspoloženja. — On ispruži ruku, nejasno u mom pravcu. Prihvatio sam je, bila je puna kostiju i modrih vena. — Sada me ostavi. Debela Irkinja bolničarka koju mrzim i koja krije moju burmuticu uskoro dolazi a želim i ručati. Ako je to ručak, jer ga nazivam »papulom«. Bog te blagoslovio, moj predragi Lorense. I zapamti: u petak. Kofer mi je bio na kapiji. Podigao sam ga i pošao. U početku su mi koraci bili lagani i odmereni. Skorašnji razgovor me nije, baš ni najmanje da tako kažem, razveselio. No u toj srdačnoj pretposlednjoj frazi nalazio sam neku čudnu utehu. Jedna grupa muškaraca prošla je pored mene žureći na fudbalsku utakmicu. Koračao sam pognute glave, kofer mi je klaparao oko nogu, dok mi je topot rijihovih koraka, po tvrdom pločniku dopirao. Sa potpunim pomanjkanjem logike pomislih, poslao sam njihov pratilac, više nisam gonjen. Sada sam bio na uglu Renton Roada a kad sam skrenuo u taj poznati prolaz ubrzah korake. Čudnovato, takođe, srce mi je brže zakucalo. Začas sam bio tamo, u Krejg Kreščentu, preko puta Enisove kuće, koja je izgledala bednija zbog starih zaklona sa kojih se Ijuštila boja, polomljenog prozora u dodatnom hirurškom odeljenju, naplju je sedelo nekoliko pscijenata. Pogledao sam celu zgradu, i upotrebivši onu najpokudniju švajcarsku reč, rekoh sam sebi: — Karole, ti si učinio Rundtahrt40 40 Kružno putovanje, nem. prim. prev Duboko sam uzdahnuo, prešao preko puta, počeo se penjati pošljunčanom vijugavom stazom, širom otvorio prednja vrata i ušao pravo unutra. Dnevna soba je bila s leve strane, a doktor Enis je ležao, opružen na sofi, spavao je, sa otvorenim ustima, hrčući blago kroz nos. Njegova babička torba bila je na podu pored njega. lako je redovno uzimao svoju »čašicu za okrepljenje« bio je izmoren, naboranog lica, neobrijan, sitan ispijuvak sluzi stajao mu je na gustim brkovima. Nije to bila neka lepa slika, ali Ijudska. To je bio čovek s kojim sam mogao da živim, i sa kojim ću možda jednog popodneva za vreme odmaranja otići da pecam u Lohu. Okrenuo sam se i izašao iz sobe a nisam ga ničim uznemirio. Na kraju hola stešnjenog zbog jedne ogromne vešalice za šešire i kapute, na kojoj su visili šeširi, svih vrsta, protezali kao kupus, kuhinjska vrata su bila otvorena. Držeći i dalje kofer produžio sam i stao na prag. Ni jedno ni drugo me nije primetilo. Sedela je za niskim kuhinjskim stolom, obučena u plavosivu radnu haljinu, okrenutu malo u stranu da umanji očigledno, vidljivu izbočinu, sa jednim laktom na stolu pridržavajući dlan koji je ležao na njenom spuštenom obrazu, dok je drugom rukom, kojom je držala kašiku, hranila je Denijela iz zdele za supu. Sedeo je blizu, oslanjajući se na nju, sa sivim šalom oko ramena. Bilo je očigledno po njegovom opštem izgledu, da je imao još jedno krvarenje. Činilo mi se da ih je iscrpenost zaokupila, udružila. Bio je to čist motiv Pikasa, njegov plavi period, a ubo me je kao nožem. Spustio sam kofer, srce mi je teško kucalo u grudima. Oni digoše pogled i ugledaše me. Ni zvuka nisu odali ali na dečakovom licu pojavi se neki izgled čuđenja i iznenađenja, i slabe radosti. A na njenom neverica udar, topeći se u jednu polaganu, jedinu suzu koja je kanula. Disao sam tako mirno trenutak, trenutak koji sam svakako čekao celog svog života. Samo za taj jedan tih trenutak, sva odvratna ličnost koja je bila Karol nestade a ja sam proživeo milion godina čiste, neukaljane radosti. Onda sam opet postao Karol. — Vratio sam se — rekoh. Glupo tvrđenje nečeg očiglednog, ali to sam rekao. Počeli su udarati na vrata ordinacije — verovatno je Enis celu noć bio u poseti bolesnika i sasvim je preskočio prepodnevne preglede. — Kasnije bih voleo da dobijem malo te supe, — rekoh, dodavši skromnije, preko ramena, kad sam skrenuo u prolaz sa strane, — ako nešto ostane. — Istina, ništa nisam pojeo, osim jedne zemičke, tvrde kao kamen u bifeu Centrate, Sišao sam niz deset istrošenih stepenica u sobicu koja je služila kao soba za prijem. Obukao sam ne baš tako čist beli mantil koji je visio iza vrata, uzeo Enisov stetoskop koji je ležao na malom trošnom radnom stolu, i zakačio ga iza ušiju. Sada su napolju udarali čizmama o rešetke. Koraknuo sam kroz malu čekaonicu i širom otvorio vrata. — Šta vi, do đavola, mislite da radite, zašto uopšte toliko gatamite. Ja sam ovde novi doktor i to ne dozvoIjavam. Ulazite tiho ili ću vam baciti kartone. — Nasta mrtva tišina. Ušli su mirno. — E, ko je prvi? — rekoh, sedajući za radni sto. Jedna bakica oko sedamdeset godina, mučeći se uđe unutra — u crnoj vunenoj kapi, škotskoj kariranoj vunenoj marami, iznošenim ali elegantnim rukavicama. Kad se namestila, teško dišući, pogledah je ćufeći, očekujući šta će reći. Sećao sam se da je bila verni posetilac lekara, prepuna artritisa, neuritisa i bronhitisa, sa zapaljenim a verovatno i otečenim čirom, i, na način kako je sela, zatvrom i šuljevima. Da li ću moći to da izdržim — gorku medicinu kao pre? Da. Sa Dejvigan koja mi visi o vratu, Franku koji se prilepio, i tom malom paketu u kuhinji o kome se moram starati, moraću da izdržim. Moraću, barem, da pokušam. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Arčibald Kronin Sre 22 Nov - 13:05 | |
| A.J. Cronin LUTALICA
PRVI DEO I Jednog vetrovitog dana, sredinom dvadesetih godina, sedeo sam u kancelariji upravitelja škole očekujući prijem u jezuitsku školu Sv. Igmacija. Posle sedam okrutnih godina u besplatnim opštinskim školama grada Vintona, bio sam prilično srećan što sam se tu nalazio. Na dan moga rođenja, otac me je, u prvom radosnom uzbuđenju očinstva — a u isto vreme ispunjen živim iščekivanjem sopstvene budućnosti — upisao u Stoniherst. Kad je umro, šest godina kasnije, nakon mučne i duge bolesti, njegova hvala dostojna ambicija ostala je neispunjena: ostavio je jedva dovoljno da se isplate lekari i pogrebnik. No škola Sv. Ignacija nije bila loša zamena za matičnu lankaširsku ustanovu. Sagrađena zajedno sa susednom crkvom na uzvišici nedaleko od centra grada, bila je namenjena vaspitanju sinova katoličke buržoazije a ustvari pošto je školarina bila umerena, radničke klase. Imala je za nastavnike sve same jezuitske sveštenike, većinom ljude iz dobrih kuća i dobrog odgoja, hladne i na odstojanju, u skladu s pravilima svoga rada. Od njih sam se tako plašio da sam skočio na noge kad su se vrata iza mene otvorila. U kancelariju je, međutim, ušao neki drugi mladić, ni najmanje uznemiren, u stvari potpuno nemarnog držanja. Ponovo sam seo, a on sede pored mene, osmehnuvši se. Bio je daleko bolje obučen od mene, u zagasitom flanelskom odelu otmena kroja, finim čarapama i besprekorno čistim cipelama, beloj mekanoj košulji od koje je odudarala prugasta zeleno-crna kravata, po kojoj sam tačno procenio da su to boje njegove pripremne škole. Iz džepa kaputa virila mu je platnena maramica, i kao da to nije bilo dovoljno, u rupicu mu je bio zadenut mali različkov cvet, koji je on nosio s izrazom prezrive ravnodušnosti. Staviše, bio je tako veličanstveno lep, bledog tena, meke plave kose i očiju plavih kao lan da sam postajao sve svesniji ne samo svoje kratko ošišane riđe kose, pega i dugog nosa već i mučno jadnog odela, starih flanelskih pantalona, plavog džempera koji mi je isplela majka i naprsline na kapni moje desne, iznošene cipele, koju sam upravo bio zaradio kada sam lakomisleno potkačio loptu koja se iskotrljala iz školskog dvorišta dok sam se peo uz brdo. U stvari, mrzeo sam ga i odlučio da s njim zapodenem bitku prvom prilikom. On me odjednom preseče, prekinuvši tišinu sobe, sa zidovima prekrivenim knjigama, koje su izazivale strahopoštovanje i divljenje. — Daviš se, a? Tačnost nije učtivost jezuita. — I zapeva: — Na cedilu ga ostaviše, on u crkvi čekaše... pa nastavi: — Kladim se da je Bošamp otišao u ostavu da nešto prezalogaji. čini mi se da je grdna izelica. Ali strašno obrazovan. Stari itnovac. Preobraćenik, naravno. Onda opet zapeva, mnogo glasnije: — Na cedilu ga ostaviše, on u crkvi čekaše... U tom trenutku vrata se širom otvoriše i u odaju uđe jedna otmena, snažna, zapovednička prilika, dobro utegnuta u mantiju koja, međutim, nije uspela da prikrije veoma izraženu i poodmaklu gojaznost. U desnoj ruci je nosio tanjir i na njemu veliki dvostruki sendvič sa sirom. Spusti tanjir na pisaći sto, prekrivši ga spretno ubrusom koji je izvadio iz ladice. Zatim sede, prilično teško, s rečima, pola kao izvinjenje, a pola kao obraćanje: — Edere oportet ut vivas — Non vivere ut edas — promrmlja pored mene mali snob.
Treba jesti da bi se živelo — nap. prev. Ne živeti da bi se jelo — nap. prev.
— Dobro — reče prelat, koji je u stvari bio otac Bošamp. — Ali, mada ga dobro poznajete, Ciceron je ovde nepotreban. — On zastade, gledajući jednog pa drugog. — Dok sam se približavao svetinji svoje radne sobe, bio sam pozdravljen ne baš milozvučnom melodijom ... — Ja sam krivac, prečasni — priznade moj drug sasvim pošteno. — Imam čudnu naviku, skoro nesvesnu, da odjednom zapevam kad sam nervozan ili kad čekam nekoga ko je zakasnio. — Zbilja! — reče ozbiljno Bošamp. — Onda ustanite i sada zapevajte. Ali ništa prostački, molim vas. Prigušio sam radostan smeh likovanja. Mislio sam da će mali uobraženko sada zaista ispasti budala. On polagano ustade. Nastade tišina. Onda, uperivši pogled visoko iznad Bošampove glave, zapeva. Bila je to Panus Angelicus, najlepša i najteža latinska crkvena pesma. I dok su opojne i dirljive reči punile sobu, dižući se, tako reći, do neba, glupi osmeh iščeznu s moga lica. Nikad, nikad još nisam čuo da neko peva tako lepo kao on sada, čisto, tačno, zanosno. Kad je završio, zavlada trenutno duboka tišina. Bio sam zapanjen, preneražen. Mada je u to doba moje poznavanje muzike bilo krajnje ograničeno, imao sam dovoljno dobar ukus da bih opazio da to malo nakinđureno čudo od deteta ima izuzetan, osobit glas! I Bošamp je bio očigledno pod dubokim utiskom. — Ha. Hm — promrmlja on, pa opet: — Ha. Hm. Svakako moramo o vama reći našem horovođi, dobrom ocu Robertsu. — On zastade. — Vi ste sigurno Ficdžeraldov sin. — Ja sam Desmond Ficdžerald. Desmond sa »e« na kraju. — Tako će biti upisano — odgovori otac Bošamp s neočekivanom blagošću. — U stvari, mnogo godina sam se dopisivao s vašim ocem. To je bio veoma obrazovan čovek i naučnik. Od njega sam dobio Apokalipsu Triniti Koledža, retko i veoma cenjeno izdanje Roksbarg kluba. — On zastade. — Ali kad mi je pisao nekoliko meseci pred smrt, rekao je da vi odlazite u daunsajd. — Materinska ljubav zadržala me je kod kuće, gospodine. I vama me dosudila. Na veliku sreću Beneriktinaca. — Vi sada, dakle, živite u Vintonu? — Moja majka, Škotlanđanka, želela je da se vrati u rodnu zemlju. Uzela je kuću u Overtaun Krešntu. — Divan položaj, gleda na park. Svakako ću je posetiti... možda će me poslužiti čajem. — Na licu mu se ukaza zamišljen izraz, i on ovlaži usne. — Kao Škotlanđanka, sigurno zna za one fine sitne francuske kolače s ledenim kremom, specijalitet ovoga grada. To se u stvari zadržalo još iz doba Stare Antante. — Postaraću se — odgovori Desmond ozbiljno — da za vašu posetu bude spremna obilna zaliha. — Dobro. Dobro. Ha. Hm. — On se okrenu, brižljivo me ispitujući ispod ogromnih obrva. — A sad vi? Potpuno ozlojeđen tim živahnim i prisnim razgovorom, koji me je naterao da se više nego ikad osećam kao uljez, procedih kroz stegnute zube: — Ja sam samo Šenon. činilo se kao da mu se to sviđa. Osmehnu se zadovoljno i dobrodušno, skoro blagonaklono. — Ah, da. Dolazite k nama sa stipendijom Kelvin. On se nagnu napred da proveri otvorenu fasciklu na pisaćem stolu. — Kako, i pored svoje visine, izgledate pre kao skroman mladić. Da li bi doprinelo vašem samopoštovanju ako biste čuli da su vaše ocene sasvim izuzetne? Otac Jeiger, koji je ispravljao zadatke na ispitu je tog mišljenja? Da li vas to raduje? — Radovaće moju majku kad joj budem rekao. — Kako dobar odgovor! Sada više niste »samo«, već sjajni Šenon. — Gledao me je odozgo do dole, ljubazno, ne propustivši moju naprslu cipelu. — Kada vam bude zgodno, možete se obratiti blagajniku za prvu ratu stipendije. Kancelarija je otvorena od dva do pet. Divan miris sveže pečenog hleba sada je bio prodro ispod ubrusa i prijatno je ispunjavao sobu. Meni je pljuvačka već bila pošla na usta, a bilo je jasno i da dobri upravitelj želi da se prihvati sendviča. Zbog toga nas ukratko obavesti da smo obojica raspoređeni u viši, četvrti razred i objasnivši nam kako ćemo stići do učionice, reče da možemo ići. Ali dok smo izlazeći iz odaje prolazili pored njegovog pisaćeg stola on pruži ogromnu ruku i spretno dohvati cvet iz Ficdžeraldove rupice na kaputu. — Za vrerne školskih časova, nikakvih cvetnih ukrasa, molim. Desmond pocrvene, ali ne reče ništa, samo pognu glavu. No kad smo izišli iz radne sobe u hodnik, moj drugar se osmehnu. — To vam je Bošamp. Divan mozak. Nezasitan stomak! Kladim se da će napraviti salatu od moga različka. I (kakav sam bio idiot što sam mu pevao. Sada sam se zaglavio opet u jedan hor. Posle tri godine što sam dirinčio kao primadona pripremne škole. — Možda će vam glas mutirati? — natuknuh utešno. — Već je mutirao, vrlo rano. Sada sam odvratno potvrđeni Don Ota vio, Kavaradosi, đavolski Pinkerton. — Uhvativši me za rubu: — Nadam se da ćete me voleti, pošto ćemo biti zajedno. Mislim da ću ja vas voleti. Ono »samo« bilo je baš dobro. Igrate li šah? — Igram fudbal — rekoh. — A vi? — Nikad u životu nisam šutnuo loptu. Ali doći ću i gledaću vas. Čujte, zašto ne bismo popili na miru koji gutljaj đumbirnog piva pre nego počnemo težak radni dan? Tamo preko puta je jedna poslastičarnica. — Švorc sam — rekoh hladno. — Zar vas nisam pozvao? Molim vas, dođite. Poveo me je preko puta, u stvari prema pekarskoj radnji koju su smatrali školskom poslastičarnicom. Unutra je bilo prijatno i udobno. Seli smo. — Dva đumbirna piva, molim, što je moguće hladnija, i sa po režnjem limuna, ako tako nešto imate. Žena iza tezge dobaci mu čudan pogled, ali dva minuta kasnije dve pune penušave čaše pojaviše se, svaka s režnjem limuna koji je plivao na piću. — Hvala, madam. Mogu li platiti? Platio je. Već odavno nisam pio đumfoirusko pivo. Prvi dobar hladan gutljaj bio je prijatan. — Dobro, zar ne? — osmehnu se on. — Bolje je s limunom. A sada mi pričajte o sebi. Osim da dajete golove, šta još želite raditi? Rekao sam mu da pokušavam dobiti stipendiju za univerzitet i ako me sreća posluži, da ću na medicinu. A vi? On se odmah uozbilji. — Jako bih želeo postati sveštenik. A i moja majka hi bila zadovoljna. Ona je veoma draga, pobožna osoba. — On se osmehnu. — Pa kad vi budete u Harlej stritu, ja ću biti kardinal u Rimu. Oni crveni šeširi strašno lepo stoje svakome! Obojica prsnusmo u smeh. Nemogućno je bilo odoleti mu. Pola sata ranije bio sam u isikušenju da ga tresnem po glavi. Sada me je osvojio. Silno mi se sviđao. On iskapi čašu. — Da popijemo još po jedan penušavi bokal? Osetio sam da sam jako pocrveneo. Ali rekoh vrlo odlučno: — Žao mi je, Ficdžeralde, ali ja ne mogu da vam uzvratim. I pošto ne nameravam da ubuduće muftašim od vas, moram vam reći da smo moja majka i ja u dobrom škripcu. On nešto saosećajno promrmlja. Video sam da želi da me pita, ali ja nisam imao nameru da ga dalje obaveštavam. I, zaista, imao je toliko takta da me ne prisiljava. On reče: — Svi najbolji sveci bili su siromašni i voleli su siromaštvo. — Neka im bude — rekoh. On se osmehnu. — Uostalom ... za ime božje, ne dozvolite da to bude prepreka našem prijateljstvu. Pet minuta kasnije, kad smo izlazili iz radnje, nisam se protivio kad me je uhvatio pod ruku i rekao: — Prilično je rano, ali hoće li vam biti neprijatno da se zovemo po imenu? Ne volim da me zovu Ficdžerald. Svi mi Ficovi sigurno potičemo od kopiladi Čarlsa II. J)anas im je to podrugljivo ime Ficdžerald baton sinistre Odvratna pomisao. Više volim Desmond pod uslovom da me nikad, nikad ne zoveš Des. A kako se ti zoveš?
baton sinistre oznaka nezakonitog poredka na grbu — nap. prev. — Moje ime je baš grozno. Dali su mi ime Aleksander, kao sasvim beskorisnu žrtvu u pokušaju da se umilostivi moj deda. A Džouzif u slavu sveca. No moji prijatelji obično me zovu Alek. Kad smo ušli u učionicu, on mi dobaci zadovoljan pogled, pošto je video da su nam stolovi jedan kraj drugog. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Arčibald Kronin Sre 22 Nov - 13:06 | |
| X
Bili smo završili uobičajeni nedeljni ručak, koji smo na brzinu pripremili posle crkve: zelenu salatu sa zapečenim sirom grijerom na crnom hlebu, a posle toga voće i kafu, i sedeli smo ispred velikog prozora sunčane sobe, gledajući preko duge bašte na udaljeni Dan di Midi i jezero Lamen daleko ispod njega. Sunce je sjalo na plavom nebu, hladan povetarac povijao je lake grane drveća. I opet sam pomislio kako smo bili srećni kad smo pre pet godina našli ovo divno imanje, nisku, divno sagrađenu kuću, skoro novu, baštu već zasađenu odabranim grmovima i drvećem.
Madam Doneven je čula za nju i primamila me u Švajcarsku.
— Tako je, dete. Obećao sam da ću potkresati azaleje. Ako to ne uradim, iduće godine nećete imati cvet.
— Htela sam vam reći, gospodaru, da sam to juče učinila. Ali božure treba opleviti.
— Ja sam mislio samo na azaleje, a vi ste me pretekli.
— Slušajte! Evo jedne slatke male senice u mojoj kudi j i s hranom.
— Vaša miljenica će pojesti sve trešnje, mala neotesanka. A onaj debeli kos koga mazite, gospodin Pikvik, eno ga, kopa rupe u ledini.
Odjednom se začu zvono na prednjim vratima.
— Do đavola.
— Idem — reče Nen. — Dina je slobodna danas popodne.
— Ne, nemojte. To je neki uljez koji hoće da prošeta po bašti. Nemojte odgovoriti, pa će otići.
Zvono ponovo zazvoni.
— Zvoni daput — rekoh. — Sada će otići.
Ali malo zatim zvono ponovo zazvoni, glasno i dugo.
— Sada se moramo odazvati — reče Nen i ustajući požuri prema vratima. Skoro odmah poče razgovor koji nisam jasno mogao čuti, Onda se Nen vrati, uznemirena i nesigurna.
— Gospodaru, — reče ona tihim glasom — napolju je neki čudan mali čovek, obučen u crno, s velikom čekinjastom sedom bradom. Želi da vas vidi. Mislim da je sveštenik.
Zove se otac Kiver.
— Kiver? — Onda skočih sa stolice i uputih se prema t vratima.
— Nije li možda Siber?
I bio je! Svuda bih ga prepoznao, ne samo po Desmondovom opisu, već po fotografiji koja je uvek potvrđivala njegove divne zabavne molbe za novac.
— Izvolite uđite, oče — rekoh pružajući mu ruku. — Kakvo divno iznenađenje.
— Hoću, ući ću — Osmehivao se. — Ali ne brinite, ne mogu dugo ostati. Bio sam u Kelnu u poseti bratu, ali se nisam mogao vratiti a da ne prekinem putovanje kako bih vas potražio.
— Jednostavno morate ostati kod nas.
— Ne, ne, doktore, ne mogu. Moj, avion polazi iz Đenove u pola sedam.
— Pa dopustite mi onda da vas ponudim ručkom.
— Ne, doktore. Jeo sam vrlo dobro na putu iz Kelna. Ali ako mi ponudite solju tople kafe, neću odbiti.
Nen odmah nali solju iz termos boce. Dok ju je prihvatao, on se osmehnu.
— Gospođica Redli, zar ne? Pričao mi je o vama Desmond. Vi ga ne volite.
— Ne njega. Samo ne volim njegovo klanjanje, klecanje i ljubljenje ruku.
— Od toga ga nikad nećete osloboditi. — Mali čovek se nasrne ja. — Odavno niste od njega ništa čuli?
Ne. Odavno. I gorimo od želje da čujemo novosti.
— Pa, dobićete ih. Ali prvo, da čujemo vaše novosti. Oboje ste dobro?
— Zar ne izgleda da smo u sasvim dobroj formi?
— Izgleda, izgleda. A vaša jadna žena?
— I ona je dobro, fizički. Ali... sve ostalo je izgubljeno. Sada više ne poznaje ni mene ni decu. No srećna je i, pošto ne srne da bude kod kuće, uveravamo vas da je dobro paze dve specijalne bolničarke i njen lekar na lepom seoskom imanju... najboljoj klinici koja postoji za osobu u njenom stanju.
— Oh bože, oh bože! Kakva šteta! — On uzdahnu, dodavši: — I kako je to strašan trošak za vas?
To je bilo pitanje koje nije zahtevalo odgovor. Ali to je bio glavni razlog zašto sam živeo u Švajcarskoj.
Nastade ćutanje dok nasje naš posetilac posmatrao mudrim ljubaznim očima.
— A vas dvoje dragih ljudi, sada ste ovde potpuno sami... Naravno, bili ste u crkvi, jutros...?
— Naravno, oče. U Veselju. Naše crkve su udaljene jedna od druge sto metara ... moja je Sv. Tereza, a Nenina mala engleska crkva Svih svetih.
— Dobro — reče on. — Znači, još održavate veru. Tvrđava se nije srušila.
— Pa, oče, grudobrani su oštećeni nekim napadima, ali su teške rešetke na spuštanje na vratima ostale neprobojne. Kad provedemo dug i božanski dan zajedno, a uveče moramo svako u svoju sobu, ja se malo izmotavam i ohrabrujem Nen onim užasnim stihom iz Tostijevog Zbogom:
»Zbogom poslednji i tužni trenu, čas rastanka je no.«
On se osmehnu. — Da, teško je, ali to je za vas bolje. I više ćete se voleti. Osim toga, imate toliko stvari za koje treba da ste zahvalni, tu divnu baštu i kuću. I takav mir: domus parva, magna quies— On se s razumevanjem osvrnu po sobi, pa uzviknu: — Ali gde su vaše slike? Desmond tako često priča o vašim divnim impresionistima. Ne vidim ih.
domus parva, magna quies (lat.) = mali dom, veliki mir — nap. prev.
— Odnela ih je Švajcarska policija.
— Zaboga miloga! — Sedeo je uplašen. — Zbog dugova?
— Ne! U poslednje vreme bilo je toliko krađe skupoce-nih slika da sam, pošto često odlazimo u posetu ženi, bio prisiljen, skoro prinuđen da ih odnesem na sigurno mesto. I sada su u sefovima banke Credit Suise, gde ih možemo posetiti i gledati kad god želimo.
— Da, — reče otac Siber i posle kraćeg razmišljanja dodade: — Nesumnjivo mudar oprez. Ali kako je to teška optužba današnjeg sveta. Ne smem reći Desmondu. On je ponosan na slike koje vam je dao.
— Ne, molim vas nemojte reći, oče. I svakako mu nemojte reći da je Meri Kasat koju mi je poslao kopija.
— Šta. Falsifikat?
— Vešta kopija. Neprijavljena, i bez ikakve oznake porekla.
— Ne, ne smem mu reći. Ili bi vam u naknadu poslao odmah nešto strašno skupoceno.
Oboje ga pogledasmo iznenadno.
— Šalite se, oče?
On odmahnu glavom, onda se osmehnu pa reče:
— Vidim da gorite od želje da čujete novosti o Desmondu. Pa, da vam pričam. Slušajte dakle ono što će možda biti veliko finale njegovog promenljivog života punog doživljaja. — On zastade pa nastavi:
— Kad je Desmond došao k meni, bio je nestrpljiv, vatren, prepun odluke da se dokaže u svemu, ukratko da se iskupi. Oprezno smo ga nagovorili da se razoruža — uverili smo ga da mu taj nož neće biti potreban, osim u kuhinji, gde je stvarno i postao odličan nož za sečenje šunke. Onda smo ga predstavili njegovom razredu. Odmah je zavoleo dečake, a bilo je očigledno da su i oni spremni da njega zavole. No za njega je bilo obeshrabrujuće kad je otkrio da ni izdaleka nisu bili spremni, kao što se on nadao, za učenje grčkog i latinskog. Umesto toga, najpre ih morao naučiti da pišu i čitaju. Desmond j,e doživeo drugi šok zbog naše dovoljne ali, priznajem, jednostavne hrane, koja se uglavnom sastoji od dve vrste prosa: ragi i varagu. Dobre namirnice ali ne proizvodne da zadovolje prefinjen ukus. — Tu otac Siber prekinu priču da bi se malo nasmejao. — Bilo je veselo posmatrati Desmondovo lice kad smo mu ponudili te zdele. Ali odlučno ih je pojeo, jer je ta odluka bila okrepljena činjenicom da su ga slobodnom subotom, za ručak, viđali kako odlazi prema hotelu »Korecijal«.
— Dakle, kako već možete zamisliti, Desmond se nije zadovoljio time da ostane pri sricanju reći »M-a-č-k-a« i računu »dva i dva su četiri«. Šta da radi? Počeo je, naravno, da uči dečake da pevaju! I kako su oni to voleli! Ubrzo su već pevali umilne crkvene pesme i dečje stihove. Je li to bilo dovoljno? Ni najmanje. Odabravši osmoricu dečaka s najboljim glasovima, zadržavao ih je posle škole i učeći ih u crkvi ili praznom razredu, počeo stvarati mali hor. I da li je uspeo? Na našem tromesečnom sastanku u velikoj dvorani predstavio nam je taj svoj hor. Bio je to, uveravam vas, veliki, ogroman uspeh. Nek’ mi je blagoslovena duša. Pevali su njegove dve omiljene pesme, »Cesto u tihoj noći« i »Prolazeći mimo«, a mi smo klicali da je sve odjekivalo. Čak sam i ja bio dirnut, duboko dirnut, tim čistim, divnim glasovima koji su se dizali u savršenoj harmoniji.
Otac Siber zastade. Nas dvoje smo napeto slušali, svesni da još što šta dolazi.
— Nastavite, nastavite — uzviknu Nen. — Još kafe? Još je topla. Napunila mu je još jednu šolju, koju je on zahvalno primio.
— Da — nastavi otac Siber. — Kao što ste mogli pogoditi, sada više ništa nije moglo sprečiti Desmonda. Madras je velik grad, ali vesti se brzo šire. Desmondov hor se pročuo i uskoro je došao poziv da hor peva na dobrotvornom koncertu koji je trebalo da se održi u državnoj umetničkoj školi. Desmond je prihvatio s mojim odobrenjem. Pa, očigledno, dečaci nisu mogli ići u svom sirotinjskom odelu. Tako da se Desmond bacio na posao, poručivao ... nikad ne biste pogodili šta — osam malih skrletnih mantija i osam crvenih šešira. Sada se njegov hor zvao »Mali kardinali«.
U tome se odmah lepo videla Desmondova podsvesna čežnja. Jedva smo mogli sačekati da otac Siber ispije kafu.
— Pa, neću vas gnjaviti s uspehom Malih kardinala. Najpre smo odlučili da moramo prihvatiti samo nekoliko poziva koji su apsolutno bez zamerke i odabrani. U Madrasu, trećem gradu u Indiji, gde postoji neizrecivo siromaštvo, postoji i neizrecivo bogatstvo, koje se uglavnom manifestuje velikim kućama i imanjima grupisanim u aristokratskom delu Adajara. Mnogi od tih bogataša su hrišćani, i često, kad se priređivao neki društveni ručak ili vrtna zabava, Mali kardinali su traženi da zabavljaju goste. Odlazili su, pa i Desmond, njihov učitelj. Promašeni kardinal išao je s njima ne samo da im diriguje, već i da pazi da ih ne pokvare slatkišima i maženjem. Prirodno, ostajao je na ručku i smatrali su da je, u stvari, čak umilniji od malih dečaka. On zastade, razmišljajući i pomalo se osmehujući.
— Oh, prestanite nas izazivati, oče — rekoh preklinjući. — Vi to namerno radite.
Osmehujući se i dalje, on nastavi.
— Jedna od adajarskih domaćica, koja je ispoljavala najveće najupornije interesovanje za »Male kardinale« bila je jedna angloindijska gospa, gospođa Lujza Pernambur, hrišćanka, no prava radžinica, udovica jednog mlađeg sudije Visokog suda Madrasa, naslednica ogromnog bogatstva svog oca, čije su pamučne fabrike sa stotinu razboja godinama cvetale u Kalikatu. Lujza Pernambur, posednica još mnogih stvari, osim božanstvenog imanja i kuće u Puni, kuda se povlačila za vreme vrelih madaraskih leta, bila je u to vreme trideset pet godina stara, lenja za divljenje, u stasu pomalo možda sklona prijatnoj gojaznosti i, što se često viđa kod angloindijskih žena, imala je meku i glatku kožu i crne čežnjive oči. Bila je neobično privlačna. Ali, kako su mnogi potencijalni prosci otkrili, te sanjive oči su takođe umele biti krute. Gospođa Pernambur je znala svoju vrednost, i zbog toga se nije mogla jeftino kupiti.
Kakvo je to bilo iznenađenje onda, Ikako pohvalno što se ta kruta, izvanredno bogata i lepa žena ,tako nežno prihvatila hor malih dečaka. Toliko, zaista ,da kad, „Malim kardinalima« nije bilo dopušteno da dođu, na ručak ,bio pozivan njihov učitelj, čak i na večeru odličan odličan obed posluživan na baštenskoj terasi ispod ogromnog i sjanog meseca.
Otac Siber odjednom zastade i pogleda na sat
— Zaboga! Skoro pola četiri. Kola će doći po mene,u stvari čini mi se da ih čujem na vašem putu. Više vit ne mogu zadirkivati. Tu nema nikakve sumnje. Mada još nijedna reč nije bila izgovorena, Lujza se duboko, strasno, za ljubila.
Jedne subote popodne, kad sam bio u Adajaru u posoli jednom od naših zaštitnika, pomislio sam da svratim gospođi Pernambur. Znao sam da je Desmond pozvan tamo na čaj i pošto mi je bilo vrućina i bio sam žedan, nadao sam se da ću i za sebe dobiti jednu šolju čaja da se osvežim.
Bilo je možda pola četiri, pravi madraski vreo dan, sasvim različit od stalnih kiša i teških poplava koje na sevcru uništavaju Bihar. Pošto sam poznavao kuću, gde sam bio skoro ga^wa_grai«iJišao sam na vrata terase i kroz predvorje došao u veliki salon. Tu sam se zaustavio, neprimećen, u senci vrata.
Na velikom niskom divanu, ispod punke, koji je ritmički ljuljao jedan kućni momak, sedeli su jedno pored drugog, Desmond i njegova domaćica, ona u divnoj plavoj kućnoj haljini od finog voala.
Moram priznati da je Desmond sedeo na sasvim suprotnom kraju divana, dok mu se gospođa, kao pod nekom silom gravitacije, sasvim primakla i milo ga gledala u oči. Odjednom, tiho, prošaputala mu je nekoliko reči u uvo. On je odgovorio učtivim osmehom koji je, međutim, jedva prikrio umorno raspoloženje, čak bi se moglo reći dosadu, na šta je ona pružila ruku i pritisnula prekidač.
Znao sam šta dolazi, pošto su nedavno jedne ogromne električne orgulje bile dovezene iz Njujorka i sa Desmondovim trakama, postavljene u nišu ispred salona. I posle mnoge buke počelo je:
»Ti sreća si srca mog«
A gde si ti čeznem da sam ja...«
Dok se taj neuporedivi mladi glas dizao, ona mu se još više približila. I ako sam ikad u očima jedne žene video
brak, video sam gu tu, toga trenutka — dobro sam poznavao Lujzu i kod nje nikad ništa dugo ne bi došlo u obzir.
Tako sam se okrenuo i na prstima otišao od kuda sam došao, a onda napravio krug do glavnog ulaza, gde sam ostavio učtivu poruku kod baltera.
Kad je otac Siber završio, gledali smo ga ćuteći, delimično zapanjeni njegovom pričom.
— Pa, — rekoh najzad — verujem da će se Desmond meko spustiti. Nadam se da će biti srećan.
— Čekajte! Čekajte! — uzviknu otac Siber. — Ne žurite. Te večeri, kad se Desmond vratio, prilično ranije nego obično, otišao je pravo u svoj razred. Tu su se bili sakupili njegovi mali učenici da ga sačekaju. Čim je ušao, bio je pozdravljen pesmom koju su među sobom ispevali; dečjom pesmom ljubavi i pohvale, ali koja je, pevana tim slađanim malim glasovima, zaista bila dirljiva.
Desmond je imao vlažne oči kad je izašao iz razreda, i primetio sam da je ušao u kapelu. Onda sam znao da će doći k meni i stvarno, posle pola sata, zakucao je na vrata moje radne sobe.
— Uđite, Desmonde.
Ušao je i odmah kleknuo pred moje noge.
»Oče, imam nešto da vam kažem.«
»Ustanite, magarče, i sedite u tu stolicu.«
Kad je, oklevajući, poslušao, nastavio sam: »I nije potrebno da mi kažete. Već znam, i samo sebe morate kriviti. >| Svojim ljubljenjem ruke i klecanjem i dugim pogledima iz tih vaših krupnih plavih divnih očiju naterali ste jadnicu da pomisli da ste beznadežno zaljubljeni u nju, a suviše stidljivi, suviše skromni da se izjasnite. I tako, zastao sam,»ona je to uradila umesto vas. Imam li pravo?«
»Da, oče«, rekao je nesrećno. »Želi me odvesti u Punu na venčanje bez buke.«
»Želite li ići?«
Žalosno je odmahnuo glavom.
»Ne želim završiti svoj bedni život u njenom budoaru.
Osim toga«, promrmljala je ta jadna budala, »ne podnosim njen miris.«
Nen i ja smo osetili neodoljiv podstrek da se nasmejemo, ali nas pogled oca Sibera uzdrža.
Desmond je bio izvan sebe. Zato sam mu veoma odlučno rekao da ako želi izbeći dalju nepriliku, odmah mora napustiti Madras. Traže pomoć u Biharu, gde su poplavt prouzrokovale užasnu pustoš a reka se izlila preko obalo i zbrisulu ćelo jedno selo. Rekao sam da se spakuje 1 ide i uzme madrac, jer će to biti jedno sporo, dugačko putovanje uz obalu do Kalkute.
»Ne želim ostaviti moje male dečake, i vas, oče.«
»Onda vas vas gospođa nikad neće ostaviti na miru«.
Posle jednog dugog trenutka ustao je, tiho pošao u svoju sobu, spakovao torbu i poslušno skinuo madrac. U pola jedanaest te noći ispratio sam ga na severni poštanski voz na stanici Madras.
Cutanje je sledilo posle te duge i za nas veoma Interesantne priče.
— Da li je otišao u Bihar? — zapita Nen.
— Jeste, i po izveštajima koji sad stižu telefonom, ponaša se tamo s izuzetnom hrabrošću i snalažljivošću.
— A gospođa Pernambur? — zapita ponovo Nen.
— Smatrao sam da je pogodno da dođem u dugo odlaganu posetu bratu — reče blago otac Siber. — Kad se vratim, ona će biti u Puni, pa ću to divno mesto poslati svoje dugo, prijatno, laskavo pismo s objašnjenjem.
Napolju su kola prilično dugo trubila. Otac Siber ustade.
— Želeo bih da ostanem duže. Ali moram ići. Milo mi je što sam vas oboje našao dobro i srećno. I to ću reći Desmondu.
Dok smo ga pratili do vrata, on uze Nen za ruku i, osmehujući se, nešto joj prošaputa u uvo. Onda smo se rukovali, i on uskoči u taksi i nestade.
— Kako fini, divan mali čovek — reče Nun. — Savršeno milo stvorenje.
— Zaista — složih se toplo. — Moram mu poslati jedan pristojan ček. Ali, gospode, taj Desmond! Nenadmašan! Uzgred, šta vam je otac Siber prošaputao u uvo?
Ona spusti pogled i prošaputa:
— »Dobra budi, slatka devojko, i oboje ćete i dalje biti srećni.« |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Arčibald Kronin Sre 22 Nov - 13:06 | |
| A. J. CRONIN NOĆNA SESTRA
I Mada je bilo skoro šest sati, još uvek je bio mrak toga oštrog zimskog jutra. U malom zaraznom odeljenju Šertordske pokrajinske bolnice vladala je tišina, čudna tišina bolesničke sobe, koju je remetio samo jedan tih i hrapav šum, disanje deteta u krevetu iza paravana, koji je smešten na kraju odeljenja. Pored kreveta sedela je, potpuno nepomična bolničarka Li, ne skidajuči pogleda sa deteta, boreći se protiv umora, pobožno istrajući u bdenju koje je trajalo preko cele noći. Bolesnik je bio jedan dečačić od dve godine, a na tabli, koja se nejasno nazirala iznad kreveta, stajale su dve jednostavne ali značajne reči: difterija grla. Opasna infekcija. I ozbiljan slučaj. Kad su ga noćas dovezla ambulantna kola za hitnu pomoć, spasla ga je samo hitna traheotomija. Ona sama je pomogla dr Haselu pri operaciji. I sada, s malom srebrnor com koja se sijala između zavoja oko njegovog vrata, sa deset hiljada jedinica seruma protiv difterije koje je dobio bez komplikacija u vidu injekcija i boreći se protiv otrova u krvi, odolevao je, polako se izvlačeći iz mračnih bezdana smrti. Nagonski, bez ikakvog šuma, bolničarka Li se pomeri. Nagnuvši se, ona skide unutrašnju cevčicu iz omotača, brzo je očisti i istog trenutka vrati na mesto. Mali je disao lakše, tiše. Bolničarka zatim dotera špiritusni plamen ispod lonoa sa dugačkim grlićem koji je bacao pramen pare preko dečjeg kreveta s baldahinom. A onda, pogledavši na časovnik, uze štrcaljku za potkožnu injekciju koja je stajala na stolu pored nje i u tri brza pokreta dade detetu u bedro injekciju prepisane doze strihnina. Dete se jedva pomeri na brz ubod igle. Bolničarka ponovo sede, pomalo kruto, na svoju drvenu stolicu. Osećanje da njen bolesnik pravilno savlađuje užasnu krizu svoje bolesti, ispunilo ju je, uprkos skoro neizdržljivom umoru, dubokom i uzbudljivom radošću. Zbog toga je živela, to je bila skrivena pobuda i pravi cilj njenog života. Dok je sedela glave spuštene među dlanove, osvetljena samo zamračenom srjalicom, En Li je izgledala čudnovato mlada da bi već bila diplomirana bolničarka. Bilo joj je svega dvadeset i četiri godine. No bila je upravo završila trogodišnju praksu u Serfordu i dobila diplomu. Vitko građena, lepih, veštih ruku i mršavog osećajnog lica, odlikovala se skoro ozbiljnom lepotom ublaženom Ijupkošću usta i stalnom vedrinom krupnih' crnih očiju. Njena uniforma, sa svojom plavobelom urednošću, odlično joj je pristajala. Njena nepomičnost odražavala je budnost i spokojan i smišljen mir. Ali sada je bilo šest sati, i smena je trebalo da joj stigne svakog trenutka. Pomisao da je bolničarka koja dolazi njeha rođena sestra Lusi izazva na Eninim usnama jedva primetan nežan osmeh. Obožavala je Lusi, uvek ju je volela i pazila na nju kao majka, mada je među njima bilo svega osamnaest meseci razlike. Možda zbog toga što su tako rano bile ostavljene same i tako iznenada zbog smrti njihovih roditelja, očeve nesrećnim slučajem u mračnom oknu ugljenog rudnika u Northamberlendu, gde je bio pomoćnik nadzornika, majčine od potresa i ucveljenog srca, nekoliko dana kasnije. Ta tragedija primorala je devojke da same zarađuju svoj hleb. En je uvek želela da bude bolničarka, a nekoliko meseci kasnije ubedila je i Lusi da pođe sa njom u bolnicu Serhem. Tog zimskog jutra na bolničkom časovniku bilo je šest i deset minuta kad je Lusi došla na dežurstvo. Zakašnjavanje se nije trpelo u Serhemu, no na Eninom 1icu nije bilo ni senke prekora kad se njena sestra pojavila. Samo je ustala, osmehnula se u znak pozdrava bez prigovora. Onda je protegla umorne mišice i počela umornim glasom da objašnjava pojedinosti u knjizi dežurstva. U malom zaraznom odeljenju nije bilo drugih ozbiljnih slučajeva, već samo dvoje odraslih koji su se oporavljali posle ditterične infekoije. Središte, cela pažnja mora biti usmerena na taj dečji krevet. — Ti to razumeš, Lusi — zaključi En pokazavši glavom prema krevetu. — Sve je drugo u bolnici nevažno. To znači da moraš posebno paziti na njega, Sedi na ovu stolicu i ne miči se dok se u osam sati ne vrati sestra Hol. Lusi klimnu glavom i sede. Njeno ponašanje je bilo neprijemčivo i neljubazno kao da je smatrala da su sva uputstva koja joj je En dala bila potpuno nepotrebna. — To je membrana — dodade En, zaustavivši se trenutak, pokušavajući da saopšti nešto od svoje velike zainteresovanosti za taj slučaj. — Znaš, serum počinje da je smekšava. I ona s vremena na vreme zapuši cevčicu. Na to moraš paziti. — Znam, znam — odgovori kratko Lusi, pokazujući da je to objašnjenje sasvim izlišno. — I ja sam slušala ona trabunjanja starog Hasela isto kao ti. En ne reče više ništa. Ponekad ju je Lusina oštrina duboko vređala. Ali opet, Lusi je ujutro uvek bila nezgodna. Ona zastade trenutak, pogledom pazeći polusvesno dete, a onda reče zbogom i pođe niz odeljenje, dohvati ogrtač u predsoblju i 'iziđe na obrtna vrata. Napolju, u bolničkom avorištu bio je još mrak i nekoliko zvezda bledo je sijalo na mračnom nebu. Oštar vetar zahvati njenu ispršenu tiguru, no ona zahvalno okrenu lice prema njemu. Posle noćnog dežurstva, bez obzira na to kakvo je hladno vreme, ona bi izišla na nekoliko minuta da se nadiše svežine jutarnjeg vazduha. Ispod nje, dok je stajala okružena niskim razbacanim bolničkim zgradama, Šerhem je ležao kao neki crn, gadan mali gradić, pun sumornih rudarskih mašina i s flotilom ribarskih barki koje su teškom mu'kom izvlačile nasušni hleb iz mora. Bila je to zaista jedna tvrda i turobna opština severne Engleske. No En je neku retku Ijubav prema tome gradiću osećala, rodnom kraju cele njene porodice. Tu se i ona rodila i provela srećno detinjstvo sa roditeljima u kuoici u Bultonskoj uličici. Tu je s Lusi išla u školu u sivoj kamenoj zgradi iznad luke. Tu je počela svoju karijeru bolničarke. U bolnici je provela naročito srećne godine. Pokrajinska bolnica nije bila baš neka velika bolnica, bila je siromašna i loše opremljena, no imala je dobru tradiciju u nezi bolesnika, a upraviteljica gospođica Lenard bila je Ijubazna i prosvećena žena. Enino učenje prošlo je za tren. Ali, naravno, ova bolnica nije predstavljala kraj njenih težnji. Oh, bože, ne! Ma koliko da ju je volela, Šerhem je bio malo mesto. Ona je za Lusi i za sebe imala veće i lepše težnje. Kad idućeg meseca Lusi dobije dipiomu one će poći u neku veliku gradsku bolrricu. Ko zna kako će one pobediti svet! En se ponovo osmehnu na tajne misli i okrenu se da nastavi pešice do doma bolničarki. Kad je pošla začu vrisak. Zaprepašćena, naglo stade, opažajući da neka prilika besno juri prema njoj. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Arčibald Kronin Sre 22 Nov - 13:07 | |
| II Kad je En izašla iz bolnice, Lusi pokuša da se udobnije namesti na stolici. Stolica je bila tvrda, a Lusi se jedva bila probudila. Nikako nije mogla da se namesti, i Ijutiti izraz pojavi se na njenom lepom licu. Nije volela da usiaje rano, nije volela da dolazi u to mračno odeljenje — najgore je bilo kod bolničarki, ustajanje iz tople postelje u to strašno doba! — a najgore od svega joj je bilo što nije imala vremena da popije šolju čaja. Lusi je bila navikla da popije jutarnju šolju čaja. To bi je razbudilo i vratilo joj raspoloženje. I što je više o tome razmišljala, mrzovolja ju je sve više obuzimala. Bila je to mala, punačka devojka, bezbrižnog izgleda i oštrog izazivačkog pogleda. Meka plava kosa koketno joj je padala ispod bolničarske kapice. Najlepše je izgledala kad je bila vragolasta, drska i spremna na šalu. No sada, osećanje nepravde navuklo je na njeno privlačno čelo mrzovoljne bore. Besnela je i grizla se u sebi i najzad više nije mogla da izdrži. Govorila je sebi da je En prava stara gnjavatorka; a pravi se i važna, ako ćemo pravo! Kakvo pravo ima ona da donosi propise? Detetu je sasvim dobro. Kao u odbranu Lusi pruži ruku i opipa mali mršavi zglavak. Da, puls je odličan — brz, naravno, ali potpuno Siguran. Neće biti odsutna ni minut. A ona mora, prosto mora, da popije šolju čaja. Ustavši, ona se nečujno uputi u bolničku kuhinju. Sve joj je bilo na domak ruke — Enina ukorenjena urednost imala je bar tu prednos! — i za tren oka lonac sa čajem je bio na plinu, a lepa kriška hleba pekla se na roštilju. Lusi pođoše zazubice u prijatnom iščekivanju. Ali tamo u bolničkom odeljenju bolesni dečak u svom krevetu nije se osećao tako prijatno. Nekoliko trenutaka pošto ga je Lusi ostavila ležao je na leđima dišući brzo ali odmereno, dok je para strujala blago preko njegovog bledog lica okrenutog na gore. Njegove dugačke tamne trepavice produbljivale su plave senke pod očima. Jedna mala ručica, koja se bila izvukla ispod ćebeta, nervozno se stezala, kao da se bori s nekim skrivenim neprijateljem. Odjednom naiđe promena. Detetovo disanje izgubi ujednačeni ritam. Neko vlažno dahtanje, neko klobotanje mehurića odjednom ispuni vazduh, a u istom trenutku zelenkasta grudvica ditterične skrame šiknu iz otvora cevi u detetovom grlu. Tu se zadržala i zagušila cev šišteći pri svakom napornom, mučnom udisanju i izdisanju. Bio je to užasan trenutak u tom praznom, bolničkom odeljenju, a u samrtnoj borbi koja je nastupila posle toga bilo je nečeg užasnog. Bolesno dete pokušavalo je svom svojom umanjenom snagom da izbaci tu prepreku disanju. Male ruke su se stezale, lice pomodrelo od napora, noge su se nejako koprcale. Ali taj je napor bio suviše slab, skrama koja je gušila i dalje je stajala. I sada je dečakovo disanje postalo ive slabije i sve isprekidanije. Lice je bivalo sve modrije. Cele male grudi su upadale od napora da udahnu dragoceni vazduh. Takvo mučenje nije moglo dugo da potraje. Još jedan užasan grč, poslednje krkljanje i onda se sve stišalo. Mala ručica koja je tako čvrsto bila stisnuta otvori se kao neki čudan cvetak, a prsti se raširiše polako kao latica na suncu. Onda se dete najzad smiri ležeći raširenih ruku, kao da preklinje. U to se Lusi vrati u bolesničku sobu. Umirena vrelom šoljom čaja, potpuno dobrog raspoloženja posle dva komada prženog hleba premazanog maslacem, ona priđe postelji, i tu pred tihim detetom, stade. Zatim joj odmah sve bi jasno. Njene oči, kao prikovane, raširiše se od užasa. Vrisak straha diže joj se i zamre u grlu. Potpuno je izgubila glavu. Umesto da očisti cev i da odmah pokuša da povrati ono prigušeno disanje ona poče da lomi ruke i pomamno dozivajući sestru, obuzeta užasnim strahom izjuri iz bolnice. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Arčibald Kronin Sre 22 Nov - 13:07 | |
| VI Pola sata kasnije En je bila spremna da se vrati. Bila je završila svoj posao, spakovala Preskotove instrumente i oprostila se sa upraviteljicom i svojim starim prijateljicama u domu bolničarki. Bauli je otišao kući, a i Preskot verovatno s njim. Sinkler, koji se vratio od Rozinog bolesničkog kreveta, doneo je dobre vesti da se ona lepo oporavlja. I sada je En stajala pred tremom blonice čekajući taksi koji joj je pozvao njen stari prijatelj, vratar Maligan. Nadala se da će uhvatiti ekspres iz Mančestra u deset i petnaest, kojim bi stigla u London nešto posle dva sata izjutra. Posle napetosti operacije i dubokog osećanja doživljaja koji joj je operacija donela, osećala se nekako čudno napuštenom i usamljenom. Otkriće da voli Preskota pružilo joj je sladak i gorak bol. Sva njena ubeđenia, čitava zamisao živoia, ležala je pred njenim nogama u ruševinama. Odnosno, u njenom sadašnjem raspoloženju, tako je to cenila. Živci su joj bili tako napeti da je mislila da je izneverila svoj cilj i sve ideale na kojima je taj cilj počivao. No u celoj toj buri misli koje su se sukobtjavale, jedna misao je ostala, stalna i neizbrisiva, saznanje da'ga voli. Njen taksi je sada stajao pred vratima, i ona se laman spremala da uđe kad začu za sobom kako peko brzo korača i kako je doziva po imenu. Ona se okrete i vide Preskota kako juri niz stepenice prema njoj. — Gde ste bili? — upita je on brzo... — Tražim vas svuda već dvadeset minuta. — Išla sam da razgovaram s nekim bolničarkama i s upraviteljicom. — A sada odlazite, a da mi niste pružili priliku da vam zahvalim. Ona obori pogled. — Milo mi je što sam došla; milo mi je bilo što sam mogla da vidim stari Heperton. — Zastade. — Osim toga, veoma volim Rozu. — Ali to je glupost. Toliko želim da razgovaram s vama — o važem radu i o svom. Upravo sam razgovarao s Baulijem, njega zanima vaša kampanja, želi da vam pomogne. — On zastade pogledavši na sat. — Kojim vozom odlazite? — U deset i petnaest. On odmah odluči, — Idem s vama. Hteo sam da pođem u ponoć. Ali ovo mi isto tako odgovara. Pre nego što je mogla da se pobuni, on zamoli vratara da mu donese stvari i stavi u taksi. I u sledećem trenutku vozili su se prema stanici. Vremena je biio malo, a nisu imali ni prilike da razgovaraju. Na stanici Preskot plati šoferu i požurivši niz peron uđe u jedan prazan kupe prve klase. Pištaljka zazvižda, i oni krenuše. — Stigli smo u sekund — reče on stavljajući njihov prtljag u mrežu. — Ali zaposleni Ijudi kao što ste vi i ja tako i treba da hvataju voz. Ona kJimnu glavom i prilično tužno osvrnu se po raskošnom kupeu, rekavši očajno: — Ja imam kartu samo za treću klasu. Ozbiljne crte njegovog lica se opustiše. Prosto je morao da se osmehne: — Mislim da ćemo ovaj put moči da prebrodimo tu teškoću. Gospodin Bauli je obećao da će platiti vaš račun, stari lupež. Kažu da niko nije tako opasan kao preobražemi nitkov. Ali ovoga puta nisam sklon da se složim s tim. — Smestivši se preko puta nje on izvadi torbu i izvuče Metov ček. — Pogledajte. Zanimljivo parče hartije. Ili će bar postati tako kad se pretvori u opeku i malter za kliniku. Njene oči zasjaše od uzbuđenja, a lice joj još više porumene. Za trenutak saznavši da je ostvario svoje ambicije zaboravila je sve osim radosti. — Najzad — reče ona. On klimnu glavom. — Najzad. Nastade dugo ćutanje. Voz, koji je povećavao brzinu, jurio je kroz noć, pod ogromnim nebeskim svodonv tame osvetljenim plamenom livnica, sjajem neonskib reklama, uličnim osvetljenjem, mnogim prozorima na tabrikama, a iznad svega toga blistavog sjaja civilizacije, večitim zvezdama. — A sada — reče on odlučno — želim da razgovaram s vama o vašem radu. Ali pre svega, moram s vama da govorim o hrani. Posle operacije sam popio kafu, ali sumnjam da ste je i vi popili. Plašim se da smo zakasnili da ovde večeramo. Ali možemo bar nešto popiti i pojesti po neki sendvič. Pustila ga je da pritisne na dugme i da poruči laku večeru. Nije bila gladna. Ali svako skretanje bilo je dobrodošlo u njenom sadašnjem raspoloženju nepoverenja u samu sebe. Bila je obuzeta samrtnim strahom da bi mogla da klone pred njim i da mu otkrije sve ono što je njen ponos zahtevao da sakriva. Preskot sačeka da En nešto pojede pa da onda nastavi istim onim ozbiljnim glasom. — Ne poričem da sam veoma srećan, posle toliko razočaranja, što vidim da moja klinika najzad stiče neki oblik. Ali to je samo moje mišljenje. Treba proučiti i vaše. Razgovarao sam o tome ozbiljno sa Baulijem. On smatra da vam duguje naknadu, i želi da to isto i za vas učini. Oh! Znam da ta velika griža savesti može uskoro da ga napusti. Ali ne sasvim. On i suviše voli Rozu. — Preskot se u svojoj ozbiljnosti malo nagnu napred. — Sutra ujutro s jutarnjom poštom naći ćete priličan prilog za ratnu blagajnu sindikata. Ali finansijski vid neće biti završetak čitave stvari. Naš vredni Metju kandiduje se za parlament na sledećim izborima — da, od takvih slvari napravljeno je naše zakonodavstvo! — i kad tamo uđe, a bez sumnje će ući, obećao je da će u Domu istaći pitanje o položaju bolničarki. Naravno, ovako kako sada radite možda vam neće njegova pomoć ni biti potrebna, Ni moja, takođe, mada vas uveravam da vam iskreno stojim na usluzi. En s mukom priguši boSno udaranje svoga srca i pribra se da odgovori. Ali njen odgovor je nekako bio lišen logike. Ona jedva izgovori: — Jako ste dobri prema meni. — Zašto ne bih bio? — Ozbiljan osmeh mu ponovo zaigra, pomalo tužno na usnama. — Vi znate da vas volim. To se ne može sakriti. I u najmanju ruku, pošto ništa drugo nije moguće, morate mi dopustiti da to nesebično pokažem. Bol je sada bio nepodnošljiv. Gledao je pored nje kao da tačno vidi prošlost, — Sećate li se — reče on — onih naših ranih dana, onog prvog ručka posle nesrćneog slučaja? Kakav sam ja onda bio snob, kakav sam bio naduven prokleti snob, kako sam brzo izdvojio činjenicu da ste vi žena, a ja muškarac. Zaslužujem da zbog toga budem kažnjen. I kažnjen sam. — Osećao se sklon, sa čudnom tužnom gorčinom, da sebe muči, da se pred njom umanji. — A onda u Bringoveru, kad sam vas uplašio, kad sam vas naterao da pobegnete na kišu. Sve sam dokaze pripremio, moj slučaj je bio spreman. Trebalo je da dokažem, kao neki suvoparan profesor, da bismo mogli da radimo, jedno i drugo, mnogo bolje kad bismo bili venčani. Da bih ja mogao da vama pomognem, da biste vi mogli meni da pomognete. Da bi moja klinika i vaš rad mogli da budu zajednički ciljevi u našem zajedničkom životu. Da bi se svako od nas koristilo individualnim i sjedinjenim. naporom onoga drugog. — On trepnu na svoje misli, i onda tužno uzdahnu. — A zaboravio sam jednu malu bitnu stvar, to sam ispustio u mom egoizmu, mojoj uobraženosti, činjenicu da vi mene ne volite i da me ne možete voleti. En su oči pekle od suza, koje nije smela da pokaže, dok od besnog kucanja srca nije čula ni tandrkarije voza. Bila ja izgubljena, zbunjena i beznadežno pobeđena. Onda, odjednom, sinu joj zračak svetlosti. Ne može, i neće propustiti ovaj trenutak. Iznenada se setila u velikoj zbrci svoje duše, Džoovog naređenja za vreme njihovog poslednjeg sastanka, kad ju je preklinjao da zaboravi svoj ponos. i tako, sabravši svu svoju odvažnost, reče, drhteći: — Ja sam se u stvari osvrtala na činjenice, a ne vi. On se zagleda u nju začuđeno. Onda odjednom prestade da se mršti. Same reči ne bi mogle da mu skinu težak teret sa grudi. Ali u njenim očima pročitao je nepogrešan smisao. On pruži ruku .i uhvati njenu ruku. — En — prošaputa. — Zar me zaista volite posle svega? U sledećem trenutku našao se pored nje. Ona zagnjuri lice uz njegov obraz. — Nedeljama se mučim — reče jecajući. — Uvek sam znala da te volim. No nisam htela da priznam. Nešto mi nije dalo. — To je bila moja glupost, moj ponos. — Ne, — odgovori ona smejući se i plačući u istom dahu. — Već moj. On joj podiže vlažno lice i poljubi je. En oseti radost u srcu, a u nemirnoj duši joj odjednom zavlada mir. Voz je i dalje tandrkao noseći u budućnost koja se srećno otvarala pred njima. KRAJ |
| | | malalila MODERATOR
Poruka : 52047
Lokacija : Haoss
Učlanjen : 04.01.2012
| Naslov: Re: Arčibald Kronin Pet 23 Mar - 8:19 | |
| “… nauči da ceniš ljude po onome što oni stvarno jesu.”
Na pomen škotskog pisca Kronina, verovatno se najpre setite njegovog romana „Citadela“. Taj roman jeste njegov napoznatiji roman i ako ste čitali Kronina najverovatnije ste počeli sa ovim romanom, a potom prešli na neki drugi: “Zvezde gledaju s neba“, „Šeširdžijin zamak”, „Španski vrtlar“, „Tri ljubavi“, „Judino drvo“, „Pregršt raži“… Kako je književne literature mnogo, biramo da čitamo jednu ili više knjiga od jednog pisca ukoliko nam se sviđa. Za predstavu o njegovom delu dovoljan je i roman „Citadela“ koji otkriva koja ga tematika intrigira, ali i na koji način nam predstavlja tu tematiku. Njegovi junaci su živi ljudi srednje klase i rudari. Nema idealizacije već rasvetljene stvarnosti. Šta društvo čini od čoveka, u šta ga gura, zašto smo takvi kakvi jesmo… pisao je o svojoj savremenosti, ali uprkos vremenskih razlika sva njegova predočavanja socijalne i etičke problematike podjednako su vredna i danas. Kronin je sin jedinac u oca Patrika i majke Džesi koji su bili različite veroispovesti (otac je katolik, a majka protestant). Rodio se u Kardrosu u Škotskoj 19 jula 1896.godine. Otac, koji je po zanimanju trgovački putnik, umire kada je imao samo sedam godina. Sa majkom se seli u dom njenih roditelja (Dambarton) gde će se majka i zaposliti (radi kao prodavačica, a potom kao medicinski inspektor). Uspešno će učiti i pokazivati dobre rezultate u sportskim takmičenjima (fudbal i golf). Ljubav prema sportu i poznavanje sporta učiniće da u jednom svom romanu obradi i tu tematiku. Kao izuzetno dobar đak dobiće stipendiju za studije medicine (1914) u Glazgovu. Uspešno ih završava(1919) iako je neko vreme odsutvovao zbog odlaska na službovanje u ratu u Kraljevskoj mornarici. Imao je čin potporučnika. Volonterski rad bio je uspešan, jer je Kronin bio izuzetan student. Docnije će nastaviti sa usavršavanjem medicine: doktoriraće 1925 dobivši i nagradu za svoju doktorsku disertaciju; 1923.godine dobio je diplomu za javno zdravlje , a 1924.godine postaje član Kraljevskog koledža lekara.
Odmah nakon završenih studija radiće kao hirurg na brodu za Indiju. Po povratku iz Idije radiće po mnogim bolnicama, a potom odlazi u malo rudarsko mesto u Južnom Velsu. Počeo je da radi na propisima koje treba uvesti kako bi se zaštitilo zdravlje rudara. 1924.godine imenovan je za Medicinskog ispektora rudarsva u Velikoj Britaniji. Od 1926-1930 godine živi u Londonu. Oženio se sa koleginicom sa Univerziteta Agnes Mari Gibson (1921.god.). Imali su tri sina. Neko vreme radili su zajedno u medicini, a kada je postao pisac pomagala mu je oko lektorisanja tekstova. 1930.godine zatražio je duži odmor zarad dijete koju je morao sprovesti iz zdravstvenih razloga (čir na želucu). Odlazi u planine na farmu da se oporavi ali i na miru piše. Potom odlazi u voljeni Dambarton. Tu pretražuje literaturu koja mu je potrebna za pisanje zamišljenog romana i u roku od tri meseca napisao je svoj prvi roman “Šeširdžijin zamak”. Njegov životni izbor nije bila medicina već nešto što mu je nametnuto. U dubini njegove duše stajala je želja da piše. Šest meseci slobode od posla, učinile su da postane i pisac. Roman je ponudio samo jednom izdavaču koji rukopis odmah prihvatio. Čitalačka javnost ga je prihvatila sa oduševljenjem i od tada se više nije bavio lekarskom praksom. Odmah je postao slavan pisac, iako mu je kritika mnogo toga zamerala, a najviše to da njegovo delo nema dubinu. Docnije će kritika isticati melodramatičnost u njegovim delima. No, kako je roman čitan sa oduševljenjem čitalaca, njegova slava je samo rasla. Kroninovo delo zadivilo je Holivud. Kao rezultat toga snimljeni su filmovi po njegovim romanima:… “Citadela” 1938.godine, “Zvezde gledaju s neba” 1939.godine; 1942.godine “Šeširdžijin zamak”, sa glavnim glumcima Deborah Kerr i Robert Newton… 1957.godine ”Španski vrtlar”… 1961.godine “Judino drvo”… Filmska industrija prepoznala je književne potencijale Kronina te će otkupiti prava na nekoliko njegovih knjiga. Film po romanu “Citadela” dobio je četiri nominacije za Oskara. Roman „Citadela“ dobio je knjiženu nagradu u Americi 1937.godine. Kronin je imao sve razloge da se preseli i živi u Americi.
...................
secanja.com |
| | | Sponsored content
| Naslov: Re: Arčibald Kronin | |
| |
| | | |
Similar topics | |
|
Strana 1 od 2 | Idi na stranu : 1, 2 | |
| Dozvole ovog foruma: | Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
| |
| |
| Ko je trenutno na forumu | Imamo 110 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 110 Gosta :: 2 Provajderi
Nema
Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 930 dana Pet 27 Sep - 15:38
|
Dvorana slavnih |
Naj Avatar Haossa !
Kreja
|
Poslanici naj aktivniji nedelje | |
|