Svetlana Velmar Janković

“Prozraci 2”: prozni testament Svetlane Velmar Janković

Sećanja na porodicu i oca Vladimira Velmara Jankovića, na rat i doba do 1950. godine Svetlana Velmar Janković opisala je u delu „Prozraci“, a drugi deo njenih sećanja „Prozraci 2”, na kojima je radila više godina uz prekide, priredio je posle njene smrti suprug Žarko Rošulj. On je priključio ovom izdanju dragocena dokumenta iz zaostavštine naše poznate književnice, kao i fotografije i pisma iz njene porodične arhive.
Ova knjiga upravo je objavljena u Laguni, kao svojevrsni prozni testament velike dame naše književnosti. „Nastavak prve knjige `Prozraka` Svetlane Velmar Janković u potpunosti rasvetljava život njene porodice kroz novi, socijalistički režim, gde je bilo malo mesta za pripadnike poražene i omražene građanske klase. Trnovit put samopotvrđivanja do uspeha pratio je Svetlanu Velmar Janković ponajviše zbog sudbine njenog oca, poznatog pisca Vladimira Velmara Jankovića, koji je posle rata bio primoran da emigrira kao pripadnik Nedićeve vlade i `domaći izdajnik` osuđen u odsustvu na smrt. Ova knjiga je, pored ostalog, i ispravljanje te nepravde i podizanje trajnog literarnog spomenika Vladimiru Velmaru Jankoviću“, ističe urednik izdanja Dejan Mihailović.


Prva poglavlja ove knjige opisuju književne početke Svetlane Velmar Janković.
– Iz njih saznajemo kako je na Adi Ciganliji, u avgustu 1952. godine, napisala svoju prvu pripovetku „Parče“, a kasnije i priču „Tapete“. Kako je sama govorila, ti radovi otvorili su joj vrata književnosti. Zanimljiva je činjenica da je Svetlana počela kao novinar. Bila je član Saveza novinara Jugoslavije od 1958. godine. Njena novinarska legitimacija nosi broj – 926. Bila je to „legitimacija za povlašćenu vožnju na Jugoslovenskim železnicama“. To je bila velika privilegija: kao novinar imala je pravo da plaća voznu kartu upola cene. I to je važilo „za neograničeni broj putovanja“. Njeno prvo zaposlenje bilo je u redakciji lista „Pioniri“. Odatle je prešla u redakciju časopisa „Književnost“, a odatle u redakciju „Prosvete“ – priča Žarko Rošulj, podsećajući i na početni literarni uspeh romana „Ožiljak“ (1956).
– Posle Svetlanine smrti bio sam u velikoj dilemi: da li taj rukopis ipak objaviti ili ne? Zahvaljujući okolnosti da su sačuvana mnoga dokumenta u porodičnoj arhivi, odlučio sam da rukopis treba objaviti, ali priključiti mu i materijal koji se odnosi na to vreme. Ta dokumenta osvetljavaju one praznine koje su nastale u nezavršenom rukopisu. Na primer, kad su u pitanju Svetlanini književni počeci dragocena su pisma Bore Ćosića, koja je pisao Svetlani 1951. i 1952. godine. Iz svega toga vidi se i kako je „rezervna generacija“ modernista, kojima je pripadala, izborila svoje mesto u književnosti i kulturi – objašnjava Rošulj.
Ceo tekst o “Prozracima 2” pričitajte na stranici Politike.

sinhro.rs

.

..........

Novinarstvo i književnost 1.oktobra 1953. godine, ubrzo nakon što je diplomirala zaposlila se kao pripravnik – novinar u „Dečjoj štampi“, a 10. oktobra se udala za novinara Miodraga Protića. U jednom intervjuu priznala je da je to bilo malo slavlje za uži krug njima dragih ljudi. Iz te ljubavi rodio se njihov sin Đorđe.

Nakon „Dečje štampe“, počela je da radi u dečjem listu „Pioniri“.  Oduvek se družila s knjigama, pa je bilo logično da ponešto i napiše. Ipak, ono čemu se niko nije nadao je da će prvi roman pod nazivom „Ožiljak“ objaviti sa samo 24 godine. Još veće iznenađenje je bilo to što je te godine bila jedan od najozbiljnijih kandidata za osvajanje prestižne NIN-ove nagrade. Ubrzo je postala urednik u časopisu „Književnost, gde je objavljivala dečje priče i bajke. Nakon toga postala je jedan od urednika u Izdavačkoj kući „Prosveta“. Osnovala je i biblioteku „Baština“. U tom periodu pisala je eseje, a jedan od najpoznatiji objavljen je 1967. godine pod nazivom „Savremenici“. Vodila je „rasprave“ sa uglednim književnicima poput Umberta Eka (Umberto Eco), Antonija Tabukija (Antonio Tabucchi) i Margerit Jursenar (Marguerite Yourcenar). Godine 1969. je nakon dvadeset godina ponovo videla svog oca. Sreli su se u Firenci, a Vladimir se nakon dugogodišnjeg skrivanja po Evropi, konačno skrasio u Barseloni. Sedamdesete su bile izuzetno teške za književnicu. Prvo je 1974. godine preminuo njen suprug Miodrag, a godinu dana kasnije i njena majka Milica. Godine 1976. preminuo je i Vladimir Velmar Janković. Ovi nesrećni događaji ostavili su dubok trag na književnicu, pa Svetlana osam godina nije smogla snage da napiše ni jedno delo. 

Godine 1981. objavila je zbirku pripovedaka pod nazivom „Dorćol“ koju su kritika i publika vrlo dobro prihvatile. Osam godina kasnije izašao je njen roman „Lagum“ koji je 1992. godine osvojio nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu te godine. Za ovo delo nagrađena je i nagradom „Meša Selimović“. Knjiga je nešto kasnije prevedena na francuski jezik. Nekoliko godina kasnije svrstana je među 20 najboljih knjiga objavljenih 1997. godine. Kako je posle priznala ovaj roman pisala je skoro 20 godina. Napisala je tri potpune verzije dela, svaka je bila različita, a ni jednom od njih nije bila zadovoljna. Uništila je sve tri verzije, a na kraju je četvrta verzija ugledala svetlost dana. „Lagum“ je doživeo čak 17 izdanja.


1993. godine je objavila esej „Ukletnici“, a sledeće godine dramu „Knez Mihailo“. Iste, 1994. godine u štampi se pojavila njena druga zbirka pripovedaka i zapisa pod naslovom „Vračar“. Treći roman bio je još uspešniji. Objavljen 1995. godine pod nazivom „Bezdno“, osvojio je NIN-ovu nagradu za roman godine. To joj je dalo još više motiva i inspiracije da nastavi da piše, pa su u tom periodu nastala tri značajna dela – zbirke pripovedaka i zapisa „Glasovi“ iz 1997. godine, i „Knjiga za Marka“ iz 1998. godine, te knjiga „Svetilnik“, takođe iz 1998. godine. Zbirka „Knjiga za Marka“ osvojila je dve prestižne nagrade – nagradu „Politikinog zabavnika“ i nagradu „Neven“.

(biografija.org )


.................

Čudesna sudbina Svetlane Velmar Janković

Nisam svoj život doživljavala kao preterano mučan, pa mi nije padalo ni na pamet da se odreknem obeležja sopstvenog identiteta.Ovo je napisala Svetlana Velmar Janković (1933–2014, Beograd) u knjizi „Prozraci 2” („Laguna”) koja je upravo izašla iz štampe. Nova knjiga naše književnice satkana je od rukopisa iz njene zaostavštine i dokumentarne građe koja se po prvi put objavljuje, a svetlo dana ugledala je zahvaljujući Žarku Rošulju, Svetlaninom suprugu.

- Još dok je bila u bolnici nameravala je i želela da se posveti tim rukopisima čim bude mogla - kaže gospodin Rošulj, i dodaje:

- Govorila je „to je moj život”, a taj se život nalazio u pet fascikli. Šta sam drugo mogao sem da im otvorim put do čitalaca. Ona bi nema sumnje još radila na tim rukopisima, a ja sam uz svesrdnu podršku urednika Dejana Mihajlovića i prvog čoveka „Lagune” Dejana Papića odlučio da knjizi pridodam i šesto poglavlje, nazvano „Iz porodičnih arhiva”, a koje sadrži Svetlaninu prepisku sa roditeljima, prijateljima, rođacima, fotografije, dokumentarnu građu.
Žigovi”, „Odskoci”, „Odasi”, „Ožiljci”, „Susreti” - nazivi su poglavlja u kojima Svetlana Velmar Janković svojim čudesnim perom ispisuje moment iz svog života ispisujući istovremeno portret jednog vremena, dragoceni doprinos istoriji književnosti i kulture i esej o životnoj snazi, elanu, studiju o ličnostima kojima je zakon opstanka jednako rad i znanje.

Posebno su uzbudljiva (po prvi puta objavljena) pisma njenog oca Vladimira Velmar Jankovića (Čaglić kod Pakraca, Austrougarska 1895. - Barselona 1976) pravnika, pisca, esejiste koji je za vreme Drugog svetskog rata bio u Nedićevoj vladi i kao takav posle rata živeo u izgnanstvu.

U pismima rođaku Protiću (1948, 49) piše i o svom angažovanju u kvislinškoj vladi (što je posebna tema), a u nizu više nego upečatljivih momenata izdvaja se i njegovo promišljanje o „slomu zapadne civilizacije i njenog prokapitalističkog hrišćanstva”, o budućnosti: ”Pitanje koje se u osnovi postavlja nije ono da li će pobediti Rusija ili Amerika, nego šta će biti posle sa masama. Da li će se njihov pritisak smanjiti, tojest, da li će Amerika, ako pobedi, moći da administrira, snabdeva i zaposli aziske milijone ili ne. Ako ne, nova faza pritiska je neizbežna, možda u težem obliku no dosada.”

Zatim o stanju u zemlji iz koje je ponikao, bio je ogorčen „profiterstvom političkih partija posle Prvog svetskog rata”, zalagao se za „socijalni konstruktivizam” (slobodnog, demokratičnog, socijalno zaštićenog i konstruktivnog čoveka i njegova prava), isticao: ”Ako u politici ne možemo da budemo silom prilika bespristrasni, ako u ekonomiji tražimo da se više oslonimo na „ideologiju“ bližeg i komotnijeg egoizma, duhovnu istoriju možemo da pišemo sa manje pristrasnosti i dogmatizma. A ona počinje sa uviđavnošću i sa razumevanjem ili je u protivnom nema i neće je biti”.
Uzbudljiva je potresna njena prepiska s ocem, s majkom (dok je bila na radnoj akciji), s drugaricama, s Borom Ćosićem… Godine 1974. umro joj je prvi muž, godinu dana zatim majka, 1976. otac, a potom je nastupio period od osam godina u kome nije mogla da piše.

O susretu s ocem, naravno van granica zemlje, piše: „Kad sam ponovo srela svog oca, posle dvadeset jedne godine, predstava iz detinjstva se raspala. Pamtila sam jakog, autoritarnog roditelja koji je stalno nešto zahtevao, pa i zamerao. Upoznala sam krhkog, sedog gospodina, neodoljivo šarmantnog, koji kao da je zaboravio i da zahteva i da zamera. Onaj prvi, iz pamćenja, budio je u meni nelagodnost i otpor; ovaj drugi, iz opipljive stvarnosti, izazvao je nežnost i želju da se družimo.”

Inspirativne su i zanimljive njene „rasprave” s Umbertom Ekom, Antonijem Tabukijem, Margerit Jursenar.

Hroničar dorćolskog života

O delu jedne od najvećih srpskih književnica u SANU govorili Predrag Palavestra, Miodrag Maticki i Miro Vuksanović
U Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, u prepunoj svečanoj sali, juče je održana komemoracija Svetlani Velmar Janković (1933-2014). I zvanično i nezvanično se moglo čuti da je svoju čudesnu literaturu tkala od ogromne erudicije, nemira, a o njoj su govorili Predrag Palavestra, Miodrag Maticki i Miro Vuksanović.

- Svetlana Velmar Janković nije kritičar koji drugima nameće svoje mišljenje, ona živi za književnost i misli o književnosti jer je u književnosti njen život, njene istine su dobro promišljene, često tačne, nikad obavezujuće - rekao je Palavestra, koji je, između ostalog, govorio o njoj kao tumaču, kritičaru književnih dela, odnosno o njenoj estetici.

Dosledna, uporna i tačna, kako je rekao Miro Vuksanović, nije bila osoba koja odustaje i nije pisala porodičnu hroniku kao što je običaj ljudi koji su imali zanimljivu sudbinu, ali je svuda dodala malo svoje porodične tuge, otmenosti i vaspitanja.
Kao dete, podsetio je Vuksanović, podizana u središtu beogradskog građanstva, sa deset godina je ostala sa sestrom i majkom u Gospodar Jovanovoj, odakle su sa prozora danonoćno gledale čoveka u kožnom mantilu, koji stoji s one strane ulice i gleda, prati, pamti i beleži, tako od 1945. do 1952.

- Ozbiljno, kroz nežnu reč i sliku, bez humora, bez ironije, ali uvek s pesničkim prekrivom i kada je pisala romane u nizu s istorijskim dužinama, najviše iz devetnaestog veka, i kada je pisala pripovetke, lagumske i ostale koje se lako spajaju u celinu, što i jeste osobina pisca koji ima vlastiti dar, koji se ne povodi ni kada piše oglede o srpskim i ostalim piscima, u četiri knjige, u tumačenjima koja dostižu pismenost čitanja Isidore Sekulić, čije je ime ponela u našem književnom dobu, uvek je svemu davala takvu umetničku meru da lično nije moglo biti odveć očigledno, a istovremeno da nije sasvim sakriveno - rekao je Vuksanović.

Po njegovim rečima, ratna ludost i poratna budnost pomogle su da postane Velmar Janković glavni književni svedok dorćolskog života, a za svoje delo primala je velika priznanja; od NIN-ove nagrade do francuske Legije časti.