|
| |
Autor | Poruka |
---|
wild filly ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
| Naslov: Laza Kostić Uto 23 Avg - 11:07 | |
| Лаза Костић - Биографија Лаза Костић (1841-1910), најзанимљивија и најистакнутија песничка личност друге половине 19. вијека у Србији. По времену у коме је живио и стварао. Костић је романтичар, али је многим својим остварењима постао претеча модерног пјевања 20. вијека. Рођен у богатој грађанској породици, материјално обезбјеђен, могао је да се посвети читању и учењу, тако да је за своје вријеме био један од најобразованијих српских писаца, полиглота и ерудита. Као доктор права, службовао је у Новом Саду и био блиски сарадник Светозара Милетића и политички веома активан у покрету Омладине српске.Због своје политичке дјелатности прогањан је и хапшен од аустријских власти. Неколико година живи у Србији као гимнауијски професор, а потом одлази у Црну Гору на позив кнеза Николе, гдје остаје седам година. Знао је више језика: грчки, латински, енглески, енглески, њемачки, француски, руски, мађарски. У оригиналу је читао античке писце, као и најистакнутије писце европских књижевности и филозофије. Зато га је одликовала широка књижевна култура, велика ерудиција, дијалектички ум. Био је први који је почео систематски да популарише Шекспирова дјела код Срба: преводио га је и коментарисао пуних педесет година пишући приказе и реферате о његоvим драмама "Ромео и Јулија", "Цар Лир", "Хамлет", "Ричард III". Лаза Костић, као пјесник, филозоф и естетичар, развио је и теоријски образложио своју оригиналну поетику. Основни поетички принцип је укрштај као јединство супротности:укрштање тема, мотива, форми, пјесничких слика, ритмова, звукова. Костић је за живота објавио сљедећа дјела: "Песме I, II", "Песме"; драме "Максим Црнојевић", "Пера Сегединац", Гордана"; "Основи лепоте у свету с особитим обзиром на српске народне песме", "Основно начело: Критички увод у општу филозофију"; "О Јовану Јовановићу Змају". Izvor:Drugi forum |
| | | wild filly ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
| Naslov: Re: Laza Kostić Uto 23 Avg - 11:09 | |
| SANTA MARIA DELLA SALUTE
Oprosti, majko sveta, oprosti, što naših gora požalih bor, na kom se, ustuk svakoje zlosti, blaženoj tebi podiže dvor; prezri, nebesnice, vrelo milosti, što ti zemaljski sagreši stvor: Kajan ti ljubim prečiste skute, Santa Maria della Salute.
Zar nije lepše nosit' lepotu, svodova tvojih postati stub, nego grejući svetsku grehotu u pep'o spalit' srce i lub; tonut' o brodu, trunut' u plotu, đavolu jelu a vragu dub? Zar nije lepše vekovat' u te, Santa Maria della Salute?
Oprosti, majko, mnogo sam strad'o, mnoge sam grehe okaj'o ja; sve što je srce snivalo mlado, sve je to jave slomio ma', za čim sam čezn'o, čemu se nad'o, sve je to davno pep'o i pra', na ugod živu pakosti žute, Santa Maria della Salute.
Trovalo me je podmuklo, gnjilo, al' ipak neću nikoga klet'; što god je muke na mene bilo, da nikog za to ne krivi svet: Jer, što je duši lomilo krilo, te joj u jeku dušilo let, sve je to s ove glave sa lude, Santa Maria della Salute!
Tad moja vila preda me granu, Lepše je ovaj ne vide vid; iz crnog mraka divna mi svanu, k'o pesma slavlja u zorin svit, svaku mi mahom zaleči ranu, al' težoj rani nastade brid: što ću od milja, od muke ljute, Santa Maria della Salute?
Ona me glednu. U dušu svesnu nikad još takav ne sinu gled; tim bi, što iz tog pogleda kresnu, svih vasiona stopila led, sve mi to nudi za čim god čeznu', jade pa slade, čemer pa med, svu svoju dušu, sve svoje žude, - svu večnost za te, divni trenute!- Santa Maria della Salute.
Zar meni jadnom sva ta divota? Zar meni blago toliko sve? Zar meni starom, na dnu života, ta zlatna voćka što sad tek zre? Oh, slatka voćko, tantalska roda, što nisi meni sazrela pre? Oprosti moje grešne zalute, Santa Maria della Salute.
Dve se u meni pobiše sile, mozak i srce, pamet i slast. Dugo su bojak strahovit bile, k'o besni oluj i stari hrast: Napokon sile sustaše mile, vijugav mozak održa vlast, razlog i zapon pameti hude, Santa Maria della Salute.
Pamet me stegnu, ja srce stisnu', utekoh mudro od sreće, lud, utekoh od nje - a ona svisnu. Pomrča sunce, večita stud, gasnuše zvezde, raj u plač briznu, smak sveta nasta i strašni sud. - O, svetski slome, o strašni sude, Santa Maria della Salute!
U srcu slomljen, zbunjen u glavi, spomen je njezim sveti mi hram. Tad mi se ona odonud javi, k'o da se Bog mi pojavi sam: U duši bola led mi se kravi, kroz nju sad vidim, od nje sve znam, zašto se mudrački mozgovi mute, Santa Maria della Salute.
Dođe mi u snu. Ne kad je zove silnih mi želja navreli roj, ona mi dođe kad njojzi gove, tajne su sile sluškinje njoj. Navek su sa njom pojave nove, zemnih milina nebeski kroj. Tako mi do nje prostire pute, Santa Maria della Salute.
U nas je sve k'o u muža i žene, samo što nije briga i rad, sve su miline, al' nežežene, strast nam se blaži u rajski hlad; starija ona sad je od mene, tamo ću biti dosta joj mlad, gde svih vremena razlike ćute, Santa Maria della Salute.
A naša deca pesme su moje, tih sastanaka večiti trag; to se ne piše, to se ne poje, samo što dušom probije zrak. To razumemo samo nas dvoje, to je i raju prinovak drag, to tek u zanosu proroci slute, Santa Maria della Salute.
A kad mi dođe da prsne glava o mog života hridovit kraj, najlepši san mi postaće java, moj ropac njeno: "Evo me, naj!" Iz ništavila u slavu slava, iz beznjenice u raj, u raj! U raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve će se želje tu da probude, dušine žice sve da progude, zadivićemo svetske kolute, bogove silne, kamo li ljude zvezdama ćemo pomerit' pute, suncima zasut' seljenske stude, da u sve kute zore zarude, da od miline dusi polude, Santa Maria della Salute. |
| | | wild filly ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
| Naslov: Re: Laza Kostić Uto 23 Avg - 11:11 | |
| "Међу јавом и међ сном"
Срце моје самохрано, ко те дозва у мој дом? неуморна плетисанко, што плетиво плетеш танко међу јавом и међ сном. Срце моје, срце лудо, шта ти мислиш с плетивом? ко плетиља она стара, дан што плете, ноћ опара, међу јавом и међ сном.
Срце моје, срце кивно, убио те живи гром! што се не даш мени живу разабрати у плетиву међу јавом и међ сном. |
| | | wild filly ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
| Naslov: Re: Laza Kostić Uto 23 Avg - 11:12 | |
| Ej, pusto more
Ej, pusto more! Ej, pusti vali! Ponosni beljci, srcani zdrali! Vi mi svu moju radost preneste, I opet zato umorni neste! Koji je od vas blazeni djoga Sto j' odn'o morem dragana moga? Il' nije jedan toliko sretan? Pena vas bela sve poduzela, Svi ste ga valjda trkom preneli; Zato ste besni, konjici beli! Al' da vas pustim na pleca gojna Tugu kad draga izgubi vojna, Taj teret ne bi preneti pregli, Svi bi k'o janjci morem polegli, Tuga bi moja u more pala - Al' bi i mene sobom odzvala! |
| | | wild filly ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
| Naslov: Re: Laza Kostić Uto 23 Avg - 11:13 | |
| Snove snivam
Snove snivam, snujem snove, snujem snove biserove, u snu živim, u snu dišem, al' ne mogu sitne snove, ne mogu ih da napišem. Snove snivam, snove snujem, u slike bih da ih kujem, al' su sanci poletanci, ne mogu ih da prikujem srcu mome laganome. Al' nasloni na te snove tvoje grudi biserove, dve ledene biser kapi: ta bi studen smrzla snove, sve te slike sledila bi. |
| | | Shadow ADMIN
Poruka : 97443
Lokacija : U svom svetu..
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : Samo
| Naslov: Re: Laza Kostić Sre 21 Dec - 18:57 | |
| O najlepšoj pesmiNesrećna ljubavNjemu je bilo već 50 godina, njoj tek 20. Lenka Dunđerski bila je ćerka najimućnijeg Srbina u Vojvodini, Laze Dunđerskog. Iako nisu bili bliski po godinama rodila se obostrana ljubav. Lenka je bila opčinjena slavnim pesnikom, a on njenom mladošću i lepotom. Ipak, u pedesetoj godini čak se i odvažni Laza Kostić plašio da započne nov, uzbudljiv, zaljubljen život sa trideset godina mlađom devojkom. Umesto romanse, cvetalo je prijateljstvo. Usledile su zajedničke vožnje kočijama po gradu i slušanje klavira. Shvatajući da je razlika u godinama isuviše velika i da je takva ljubav prosto nemoguća, Laza beži u manastir Krušedol. Na predlog njenog oca ženi se bogatom naslednicom Julijanom Palanački iz Sombora, a te iste 1895. godine umire Lenka u svojoj 24oj godini. Zvanično je prihvaćena priča da se Laza oženio bogatom somborskom miradžikom, samo da bi nekako zaboravio Lenku, dok je ona u kratkom roku preminula u Beču od tifusne groznice. Ipak, nezvanični podaci tvrde, da je Lenka preminula pri abortusu, koji je sprovođen u Beču, a da je priču o tifusnoj groznici iskonstruisala porodica, kako bi se izbegla sramota i kako bi devojačko ime ostalo neukaljano. Lenka je potom sahranjena u porodičnoj grobnici Dunđerskih u Srbobranu. Laza je za Lenkinu smrt saznao na bračnom putovanju u Veneciju, gde između ostalog posećuje crkvu Gospe od Spasa (Santa Maria della Salute). Upravo od trenutka Lenkine smrti i susreta sa grandioznom lepotom crkve Laza Kostić će 14 godina u sebi nositi ovu pesmu, sve dok nije dobila puni sjaj i postala oproštajna pesma, jedna od najlepših u srpskoj poeziji. Fatalna sudbina Kostić je imao nesreću da se pod starost zaljubi beznadežno u nedostižno. Pre te fatalne ljubavi, prva njegova važna ljubav za koju istoričari znaju završila se smrću devojke, 1862. godine, kad je Kostić imao 21 godinu. Sledeća se udala za drugoga, a treća za trećega. Izgleda da su one, ili njihove majke, na vreme shvatile i razmotrile prirodu ovoga genija, i utekle stabilnim ljudima, možda malo bezbojnim, ali postojanim. Lenka i Juca, Kostićeva supruga, ne mogu se porediti bez opasnosti da se jednoj ili drugoj ne nanese neka nepravda. Kad su se venčali, Julijani Palanački je bilo 46, a Lazi 54 godine. Julijana je svoga raspuštenog genija prvi put ugledala u nekakvim svatovima, i otada ta začarana devojka više ništa nije videla do njega, iako ga je srela 25 godina pre njihovog venčanja. Dotle je energično odbijala prosce, koji su jurišali na miraz, a nikome nije govorila koga to ona čeka. U braku između Juce i Laze ne može se reći da nije postojalo naklonosti, ali ljubavne strasti zasigurno nikada nije bilo. Juca iako je bila predobra žena, nije mogla da nadomesti Lenku i njeno užasno odsustvo. U raj, u raj, u njezin zagrljaj!Santa Maria della Salute važi za najlepšu ljubavnu, elegičnu pesmu Laze Kostića. Nastala 1909. godine, sada 9. juna, slavi svoju stogodišnjicu. Laza ju je nosio u sebi punih četrnaest godina. Ona je izraz ljudskog pokajanja, proizašla iz intimne drame ostarelog čoveka, koji pred kraj života preispituje sebe, svoje principe, strahove, nadanja i postupke. Ona se može razumeti, samo ako se razume život Laze Kostića. Njegova društveno neprihvatljiva ljubav prema 30 godina mlađoj devojci i njegove intimne misli, koje su na čistom francuskom jeziku ostale zapisane u ličnom dnevniku, u kome stoji: “Znate, za mene L. nije sasvim mrtva…ona dolazi da me vidi u snu. Ali kad mi se javi Ona, to nije san kao drugi. To baš ona bude tu. Ona udesi san. Ona uđe u moju pamet, moju dušu za minut jedan, i iziđe iz nje sa snom.” Pesma počinje obraćanjem pesnika Gospi od Spasa u čije ime je podignut hram. Bogorodica je svetost, “majka sveta”, blažena i vrelo milosti. Ushićen lepotom hrama on traži oprost za sve svoje grehe. Njegov greh je dvostruki: napisao je 1879. godine pesmu Dužde se ženi, u kojoj govori o zidanju istog hrama i žali za posečenim dalmatinskim borovima koji se u njega ugrađuju; i kao drugo, šest godina ranije, 1872, pisao je negativno o kultu Bogorodice u katoličkoj veri. Posle ovakvog uvoda, pesnik pravi zaokret i počinje da ispoveda sebe i svoju intimu. Govori o svom stradanju, čežnjama i nadama koje je gruba stvarnost sasvim poništila. Međutim, za sve muke koje su ga zadesile, krivicu vidi u sebi. Od ovog trenutka pesnik u slikama, nudi slike svojih patnji i promašenosti. Saznajemo da je sve počelo sa iznenadnom pojavom mlade žene, koja je zauvek ušla u njegov život. On ispisuje hvalospev njoj i njenoj lepoti, sa njom je došla svetlost, ali su došle muke i patnja. Ona je zlatna voćka koja je sazrela kasno. Njena mladost i njegova starost našli su se u vreme kada jedno isključuje drugo. U njemu se sukobljavaju razum i osećanja. Razum će na kraju nadvladati srce i pesnik će se povući, a ona umire. Dok pesnik stoji pred hramom, pred likom Bogorodice, shvata da je u njemu još jedan hram. To je hram podignut na uspomenama, hram na sećanjima na Lenku. Preko hrama se dakle uspostavlja veza sa nebeskim, momenta kad počinje približavanje jave i sna. U tom snu oni su kao muž i žena – čulno se nije ugasilo, s tim što je ona sad starija od njega; ne po godinama već starija po smrti. Oni imaju i decu – njegove pesme su im deca. Pošto ona pripada onostranom svetu i odatle pristiže u njegove snove, on u njenom javljanju vidi znak da treba da joj se pridruži. Tu se pesnik ne plaši smrti, on je čak priželjkuje, jer tamo je raj u kome ona obitava. U tom susretu on već vidi neslućenu sreću i uskrsnuće ljubavi koja je toliko jaka i sveprožimajuća. Ljubav za divljenje i za večnost. samsvojvodic.com |
| | | Mina
Poruka : 7923
Učlanjen : 15.11.2011
| Naslov: Re: Laza Kostić Pon 12 Mar - 11:41 | |
| Ljubavi srpskih pisaca: Laza Kostić Mladi Laza Kostić Ljubav menja izraz, ali u osnovi uvek ostaje ista i inspiriše sve pisce, bez obzira na to da li je reč o pesnicima, koji su nekako najviše pisali o njoj, ili o prozaistima, romanopiscima, kritičarima i esejistima. Ljubav je osećanje koje uzdiže dušu, a pisci nekako najviše imaju potrebe za tim, više nego obični ljudi, jer njihova dela moraju da se nađu iznad svakodnevnih banalnosti. Jedan od velikih pesnika čiju je poeziju, ali i život ispunila ljubav jeste Laza Kostić. Kako je rano ostao bez majke uvek je bio mažen i pažen od svih, omiljen lik među rodbinom, drugovima, nastavnicima… Lep i naočit momak, veliki šaljivdžija, voleo je da priča viceve i da pravi kalambure. Okolina ga je od milošte zvala Laza Maza, Lakan ili ono najčešće – naš Laza. Mladi Laza Kostić Sve devojke tog doba bile su mahom zaljubljene u njega. O njemu su kružile samo lepe priče. Poeta koji govori sedam svetskih jezika i naslednik ujakovog imanja, bio je i te kako dobra prilika. Prvu ljubav je upoznao u pozorištu. Bila je to glumica Jovanka Kirjaković, lepotica o koju su se otimali mnogi otmeni mladići. Iako je mogla da bira, ljubav je poklonila tada devetnaestogodišenjem Lazi. U to vreme Laza je prevodio Šekspirovu tragediju “Romeo i Julija”, pa shodno tom velikom delu nadenuo je nadimke sebi i svojoj voljenoj, Romče i Julijica. Međutim, zla kob se nadnela nad dvoje mladih. Jovanka oboleva od tuberkuloze i ubrzo umire, a o tim danima tuge ispevane su pesme “Pogreb” i “Posle pogreba”. Lepi Laza je nastavio dalje sa uspomenom u srcu na prvu ljubav. Nižu se kratke romanse. Sa Pavom, bratanicom kompozitora Kornelija Stankovića, provodi divne večeri u šetnji, milovanju i zakletvama. Međutim, zbog Lazinog članka, koji nije bio po volji Pavinom ocu, devojku udaju za nekog advokata iz Vukovara, a mladi poeta utehu pronalazi u pisanju, vežbanju i usamljenim šetnjama. Usledile su avanture sa lepoticama tog vremena, ali se ni pored jedne nije skrasio. Književnik Svetislav Vinaver je o tom periodu Lazinog života zapisao sledeće: “Posle ovih mladalačkih ljubavi, Laza više nije pisao prave pesme ljubovanke. U burnom političkom životu on je prosto jurišao protiv ugnjetača srpskog naroda. Laza je putovao, posredovao, mirio, ispravljao i propagirao, agitirao, stradavao, pa nije mnogo ni mislio na ljubav i da osnuje porodicu sa stalnim ognjištem.” Bio je pesnik i profesor, nacionalni borac i desna ruka Svetozara Miletića, predsednik varoškog suda… Po muževnoj građi su ga poredili sa Petrom Velikim, a on nije propuštao priliku da vežba. Preplivavao je Dunav, trčao svakodnevno, obično je u ruci nosio buzdovan napunjen olovom i na taj način vežbao mišiće. S druge strane, njegov um je bio još britkiji. Pametan, mudar i učen, svi su voleli da slušaju njegove priče, a udavače su ga celog života jurile. Nije ni čudo što su mu odmah uz nadimak Laza Maza, dodali i onaj “večitog mladoženje”. Jedno vreme je proveo u Crnoj Gori, zbog neslaganja sa vlastima, pa se po povratku u Novi Sad povlači u zamak porodice Dunđerski, koji mu u stvari biva svojevrsno sklonište. U dvorcu najbogatijeg čoveka u Vojvodini, Laza uživa u bogatim gozbama i prijatnim razgovorima sa mladom i lepom domaćinovom ćerkom Lenkom. Iako 29 godina stariji, Laza i Lenka pronalaze zajedničke teme i mnogo vremena provode zajedno. Laza se zaljubljuje u ovu lepu i načitanu devojku, ali zbog prevelike razlike u godinama, ne usuđuje se da je zaprosi. Srećan je što može da joj priča o svojoj bogatoj prošlosti, što mogu da razgovaraju na francuskom, idu na izlete kočijama, što može uveče u salonu kraj kamina da sluša njeno umeće na klaviru. Lenka će zauvek ostati njegova tiha patnja. Lepotica koja je zarobila pesnikovo srce - Lenka Dunđerski Da ne bi pokvario lepo prijateljstvo sa devojčinim ocem, povlači se u manastir Krušedol, ali čak ni tamo ne nalazi mir. U misli i snove mu dolazi mlada Lenka. U to vreme piše Nikoli Tesli: “Devojka koju sam vam namenio podobna je da savlada svaku ženomrzicu. Ja mislim da bi i mrtvoga oživela, ne samo mrtvoga Don Huana, nego i mrtvoga sveca… Dosad je odbila čitavu vojsku prosilaca… Dugo sam se trudio da doznam uzrok toj nemilosti, te jedva jedvice doznam šta je: njen ideal je Nikola Tesla.” Laza iz manastira odlazi u Sombor, gde ga već četvrt veka čeka najbogatija miraždžika Julka Palanački. Oduvek zaljubljena u velikog pesnika nikada se nije udavala i konačno je dočekala da je njen Laza zaprosi. Bilo joj je 46 godina kada se udala za ljubav svog života, tada pedesetčetvorogodišnjeg pesnika. Svi njeni devojački snovi su se ostvarili. Lazi je kum bio stari Dunđerski, još jedan pokušaj velikog pesnika da se na svaki mogući način odvoji od mlade i lepe Lenke koja mu je zauvek zarobila srce. Međutim, to i nije bilo neophodno. Dok su bili na svadbenom putovanju, sustigla ih je tužna vest da je zanosna Lenka Dunđerski preminula od tifusne groznice. Ona ga je čekala čitavog života - Julka Palanački Ostarelog somborskog poetu proganja lik lepotice Lenke. Čak i nakon deset godina od njene smrti, još uvek je tu, u njegovim mislima i srcu. Lepa i neprolazna. Pohodi ga i u snovima, što je i zapisao u svom dnevniku na francuskom jeziku: “Treći avgust 1908. Kada sam se probudio, činilo mi se da još osećam pohotljivu opekotinu njenih usana i teško bi mi bilo da shvatim da je to samo obećanje sa onoga sveta. O, ali kakvo obećanje! Nema zemaljskog blaga koje vredi tog obećanja u snu. Nijedno nepokretno imanje nije tako osigurano kao taj divni odblesak, taj nebeski pozdrav sa one strane groba.” Snovi postaju svakodnevna opsesija. Laza je opčinjen mrtvom Lenkom Dunđerski. Nestaju svi njegovi strahovi koji su nekada postojali, kada nije smeo da zatraži njenu ruku i kada ju je tako srdačno preporučivao Tesli. On je grli, naziva svojom i nikome više ne da. Upravo njoj u čast ispevao je poslednju, labudovu, pesmu “Santa Maria della Salute”. “Zar meni jadnom sva ta divota? Zar meni blago toliko sve? Zar meni starom, na dnu života, ta zlatna voćka što sad tek zre? Oh, slatka voćko tantalska roda, što nisi meni sazrela pre? Oprosti moje grešne zalute, Santa Maria della Salute. … Dođe mi u snu. Ne kad je zove silnih mi želja navreli roj. Ona mi dođe kad njojzi gove, tajne su sile sluškinje njoj. Navek su sa njom pojave nove, zemnih milina nebeski kroj. Tako mi do nje prostire kute Santa Maria della Salute.” Laza Kostić nakon ovakvih stihova nema više šta da traži u pesništvu i životu. 1909. godine umire Julka Palanački, zadovoljna jer je ispunila svoje snove da postane žena srpskog Šekspira. 1910. u sedamdesetoj godini dušu je ispustio i čuveni poeta, miljenik naroda, lepi Laza. Iza njega su ostali stihovi i zapisi o jednom životu i ljubavi koja još uvek negde plamti istim sjajem. Možda su konačno našli mir i ljubav, daleko od svih. Lola Radosavljević |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Laza Kostić Uto 8 Maj - 21:09 | |
| Među zvezdama
. . . . . . . . . . . . Iza sna se teško prenu. Mrak je. Gde sam? - al' na tremu muklim tutnjom odgovara šetalica gluhog doba, navila je kivna zloba, te se nikad ne odmara: Koračanje mog stražara. Al' me ljuto boli glava- posle onih svetlih snova, onih divnih vitezova, onih slika, onih slava- ova java! Nemojte me pitat' sade, da vam pričam stare jade, stare jade, nove nade, što ih naša zvezda znade; već pođite do javora, pobratima onog bora, što ga stuži i sasuši neiskazom veljih muka Kosovkina bela ruka, te je njemu ruka mala grdne jade zaveštala; a kad guslar po njim gudi, iz javora jade budi, iz tamnice jadi lete da se braća jada sete, da se sete, da ih svete!- Ja vam ne znam reći više, da što knjiga ova piše, dok ne prođe ova java, što mi sada dodijava, te se mojih snova setim, il' dok opet ne poletim.
|
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Laza Kostić Uto 8 Maj - 21:10 | |
| Snove snivam
Snove snivam, snujem snove, snujem snove biserove, u snu zivim, u snu disem, al' ne mogu sitne snove, ne mogu ih da napisem. Snove snivam, snove snujem, u slike bih da ih kujem, al' su sanci poletanci, ne mogu ih da prikujem srcu mome laganome. Al' nasloni na te snove tvoje grudi biserove, dve ledene biser kapi: ta bi studen smrzla snove, sve te slike sledila bi. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Laza Kostić Uto 8 Maj - 21:11 | |
| Objesen
Ostarelo leto bolno, opada mu kosa gusta, drvlje suho i nevoljno, i što osta lišća pusta - sve je velo, neveselo.
Al' moje je srce sveže, proleća se njemu smeše, pa kada bi lišće velo, pa kada bi samo htelo po mom srcu da poleže, svaki listak što bi pao ko cvetak bi ponikao.
Al' umesto lišća vela jedna se je ruža svela, pa je pala, pa se rascvetala posred srca moga vrela; al' od te će ruže mene vrelo srce da uvene.
|
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Laza Kostić Uto 8 Maj - 21:11 | |
| Prolog za Gorski vijenac
Na Lovćen gledah u snu, s Cetinja, pun zazora, ka negda, djetinja. Ispitljiv, al' u smjernoj molitvi, prozborih onoj svetoj kolibi: „Pjesniče, druže, duše, šta ti bi te tamo pope svog tijela prah, u gromove, oluje, grad i strah? Nijesi l' zar svog praha oca Srbije, u duše svoje uplete ga nit? Zar prahu da se duša pokloni u samrtni, u čas nepokorni, te da ga digne sobom uzgori da oproštaju čas ne uskori? Il' tajne te što pokriva tvoj hum razumjet neće nikada naš um? Da l' zato prah svoj pope na taj kam da s' njega gledaš dušom žalosnom gdje pleme tvoje spava mrtvim snom? Pa reci, nagov'jesti, daj mi znak, što vidiš otud, svjetlost ili mrak? Vidiš li vraga, onog starog, tvog? Jedva ga vidiš, slomio ga Bog. Binjiši su mu sad krpetine, a mač i kruna podsm'jeh svjetine. Al' mnogi drugi stvorio se vrag, čas tu, čas tamo, svud mu vidiš trag. Ima ih grdnih, ima viđenih, ima ih golih, ima kićenih, čas misliš, nije nikakav im broj, čas navale ka ljutih zolja roj. Al' koji je, u vraškom sjemenu, najžešći krvnik tvome plemenu?”
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Na Lovćen-kapi zamagli se hram, oblačak nad njim, crni jedan pram, sijevnu munja po tvom pramenu, ka da su slova u tom plemenu, lijepo čitam što mi piše plam: „Dok na tu zemlju ovi stoji kam, najcrnji vrag je Srbin sebi sam!”
|
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Laza Kostić Uto 8 Maj - 21:13 | |
| Lala
Koliko volim, koliko ljubim tvog srca divotan klik, kol'ko te ljubim, toliko slutim da si mi zlokobnik.
Mirisi moji tvoje su pesme, uzdasi tvoji svi, sve što si rek'o, sve što si da'n'o u grudma mojim spi.
Zato ih čuvam; niko ih ne zna, ne znaš ih ni sam ti, al' nemoj zato da si mi tužan, nemoj mi zameriti.
Kako te lala žestoko ljubi, kad bi otvorila lis', svu ujedanput svu milinu bi, sav bi ti dala miris.
I ne bi bilo mirisa više, uveo bi ost'o lis', da ga raznesu vetri i kiše, večiti plač i briz.
|
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Laza Kostić Uto 8 Maj - 21:13 | |
| Sve što mi je rekla..
Sve što mi je rekla u zvezde sam slivo, od tih zvezdica sliku sam joj skivo - ta tako su valjda nekad i skovana po tom božijem ruvu ta puceta sjajna - sve sam slici kazo što mi srce taji, nakitio sam je moji' uzdisaji', al' za taj su teret zvezde bile male, sve su bliže, bliže zapadu se dale. Nakitio sam je željom srca moga, pustom, teškom željom srca žeđanoga, al' za taj su teret zvezde sve su bliže, bliže zapadu se dale. nakitio sam je slašću od usana, blagoslovom rajskim grešnog milovanja, al' i za taj teret zvezde behu male sve su bliže, bliže zapadu se dale. Nakitio sam je kletvama ljubavnim, kitama žeženim, plamenom krvavim, nek osete zvezde kako kletve tište, nek nebu procvile, nek Bogu propište, kako pate ljudi neka mu se tuže, što veruju Boga, te ljubavi služe: ej! al' za taj teret zvezde behu male, sve su bliže, bliže zapadu se dale. Sve je mirno, mirna su mu stada, samo jedna zvezda preko neba pada, a ja mislim, bolan, iz oka je pala, što je pri rastanku slika zaplakala. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Laza Kostić Uto 8 Maj - 21:14 | |
| Разговор са увученом српском заставом у мађистрату новосадском
Заставо моја, заставо тројна, Свијено срце народа бојна, Зар већ у твојим бојама спава Црвена крвца и крвца плава? О чему сниваш кад се не њијаш? Јел те рођено копље проболо, Те од белине рођене свијаш Самртни покров на тело голо? Заставо моја, заставо тројна, Свијено срце народа бојна, О чему сниваш?
Да ли се сећаш векова давних, Векова давних, часова славних, Шарени лептир кад си још била, По лепом врту српске целине Пролетајући с цвета на цвет? У сунцу славе шар ти се крила Дивно прелива, А ти почива На цветној ружи душанске силе Сисајућ из ње занос и свест. Славан то беше српски лепирак И српског врта заношљив мирак, Слава се наша далеко чула, Чула је за њу источница була, Чула је за њу, па се докраде, Под јаглуком јој лепирак паде, Занесен славом од врта свог. Була му крила резати стаде На шаренгаће за дилбер-каде Меког сараја падишиног. Да ли се сећаш још и тих дана, Те црне траге срамотних рана Срезаним крилом стидљиво скриваш? Заставо моја, заставо тројна, Свијено срце народа бојна, О чему сниваш?
Проблаговала с' у лаком сану Суморну зиму народног стида, Ал' већ у теби пролеће грану, Сарајске чини са тебе скида; Сунце слободе и крстов значе Млада ће крила да ти озраче. И ти се прену из тешке коби, Чауру ропства крилима проби, Полете сунцу и крсту свету. Ал', још у лету, Стаде те писка, стаде јаук. Не беху то зраци сунашца златна, То беше мрежа паука гладна, Сузама горким бељена, прана, Народа клана, поисисана, А усред мреже крсташ паук: У препреденој големој мрежи, Српски лепирак – ево га лежи! Паучином си сапет у крили', Гмизави паук по теби мили, Шеће се по твом срцу стрвену, Сиса ти плаву крв и црвену, А ти зар живиш, зар очекиваш? Заставо моја, заставо тројна, Свијено срце народа бојна, О чему сниваш?
Ако још има крилатих снова Испод окова, Ох, онда сањај облаке црне Што ће их врели јуже да згрне, Облаке црне, олује бесне И муње кресне И гром и јек; Вихор да сапон раскине мреже, Тебе у врте твоје донесе, Гром да сажеже Пауку век. Ил' ако не мо'ш од среће ружне Замислит, друже, топлоте јужне, Бујице лужне, вихоре кружне: А ти бар усни северне стеге, Мећаве, цичу, сметове, снеге, Да круне прште на челу живу, Корице мрзну о сабљу криву, На крвав порфир да згрије крв! А камол' крвник у плашту сиву, А камол' паук, а камол' црв! Па нек и твоје срце прехладни, Тек да те паук не једе гладни, Тек да ми ниси стрвини стрв!
|
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Laza Kostić Uto 8 Maj - 21:14 | |
| Dva se tica pobratila
Dva se tica pobratila, do dva sokola, posred boja, posred mila, posred pokolja. Krila su se zagrlila probatima dva, u boj lete, rane ljute hrana im je sva. Tako tici zagrljeni preletaju svet; bela jedna golubica susrete im let. Divna bese, sjajna bese, rajski bese cvet; prevari se soko sivi, carom obuzet. Osta soko u opseni golubicinoj, dugo nije pobre vido, ne godi mu boj; Al' za pobru vec ne bese pobratimska svest: perje mu je sagorelo, sta ce neznanik? A golupce begat stade, nepoznat joj lik. Perje mu je sagorelo milujuci plam: milujuci u tri duse, osta soko sam! |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Laza Kostić Uto 8 Maj - 21:16 | |
| U Sremu
Ubava Fruško, divoto moja, u tebi nema vrleta gorostasnih, ti se ne namećeš ponosnom nebu, ne nudiš mu ljubavi tvoje pružajući mu gole, kamenite ruke u razbludi silovitoj; ti se smešiš, samo se smešiš.
Kad je stvarao bog ovu zemlju, to punačko devojče, stvorenje u koga je srce oganj, a telo kamen i voda, na tebe je, Fruško, prorezao lepojci toj čarobne usne; ti se smešiš, samo se smešiš.
Taj osmejak pusti, kad ga je videlo nebo prvi put, čisto ga gledam 'de od milina rastvori grudi sjajne, 'de izli na tebe ljubavni blagoslov, najplemenitije pleme raja svoga, čedo ljubavi, anđela strasti: vino; čisto ga gledam 'de ti se hvali rajem, 'de ti ga nudi - taj oduzeti poklon bogovske ćudi, što sam u sebi trune, neviđen, neuživan i neblagosloven, 'de ti ga nudi, a ti se smešiš, samo se smešiš.
A kad te ugleda usred raja ono staro drvo, sviju jabuka pramajka, prva svetiteljka, grešnica prva, otvori joj se rana pod onom jedinom otkinutom peteljkom i zatrese se. Stresoše se na tebe jabuke i u svaku rupicu obraščića tvojih pade po jedan zabranjen plod; u svaku dolinu tvoju pade po jedan namastir beli. Na usnama ti plodovi vise, pa zar je i tebi zabranjen plod? - Ej, tantalski rode, Fruško tantalico! crvi ga jedu, avetni crvi, a ti? - a ti se smešiš, samo se smešiš.
|
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Laza Kostić Uto 8 Maj - 21:16 | |
| SNIO SAM TE...
Snio sam te u gradini, de o smilju ruza drema, da smo sami,duso moja, a macije tvoje nema.
Gledalo nas tiho vece de se tiho milujemo, cvece vene pa nas gledi de se venuc` rastajemo.
Cvece vene,kanda znade, ispod suza setno gledi: stislo mu se srce malo, lekovito bilje cedi.
Pod tu rosu lekovitu iz srdasca ruzinoga podmeto sam bonu dusu iz srdasca bolanoga.
Kapalo je na to srce, kapalo je na tu dusu, kapalo je da razgali tu paklenu,zednu susu.
Iz tvog oka kapalo je u tu zednu,kobnu casu, a ja sam ti napio je u ljubavnu srecu nasu.
U ljubavnu srecu nasu ti si casu zaiskala, kako si je zedna bila, i casu si progutala. |
| | | Mina
Poruka : 7923
Učlanjen : 15.11.2011
| Naslov: Re: Laza Kostić Ned 10 Feb - 16:35 | |
| SANTA MARIA DELLA SALUTE : LAZA KOSTIC
... Sve ce se zelje tu da probude, dusine zice sve da progude, zadivicemo svetske kolute, bogove silne, kamoli ljude, zvezdama cemo pomeriti pute, suncima zasut seljenske stude, da u sve kute zore zarude, da od miline dusi polude, SANTA MARIA DELLA SALUTE. |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| | | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| | | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| | | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Laza Kostić Ned 11 Jan - 15:28 | |
| Ej nesrećo
Ej, nesrećo zemljo, ti bludnico svetska, punija si greha nego što si peska.
Ta to nisu gore, to planine nisu što se tamo modre u golemom nizu;
Već masnice to su tvoga grešnog tela, bog je tebe šibô za precrna dela.
Leteći po svetu u mukama ljutim, masnice si gnojem nagnojila žutim;
Masnice su mnogo primamile pseto, da ti ližu telo, ranjavo, prokleto.
Oni ližu tvoje skupoceno blato, ližući se teše: to je, vele, zlato.
Ej, nesrećo zemljo, ti bludnico svetska, punija si greha, nego što si peska.
Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Laza Kostić Ned 11 Jan - 15:31 | |
| Obješen
Ostarelo leto bolno, opada mu kosa gusta, drvlje suho i nevoljno, i što osta lišća pusta sve je velo, neveselo.
Al' moje je srce sveže, proleća se njemu smeše, pa kada bi lišće velo, pa kada bi samo htelo po mom srcu da poleže, svaki listak što bi pao kô cvetak bi ponikao.
Al' umesto lišća vela jedna se je ruža svela, pa je pala, pa se rascvetala posred srca moga vrela; al' od te će ruže mene vrelo srce da uvene.
Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Laza Kostić Sub 28 Mar - 17:43 | |
| Slavuj Što mi se lepo snuždilo dete, te na moj ne gleda vis? Što mi je ruke sklopilo blede, savilo beli lis'? Raširi ruke, a grudi nežne mirisom žestokim skri, k'o što su moje žestoke pesme, što od njih ponoć vri. Koliko zora, koliko noći, u pesmi samo bdim, i opet imam s čime ti doći, i opet imam s čim! A ti zar nikad, nikada meni ni jedan iz duše miris? ni konak jedan u čašicu belu, u liska meki niz? |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Laza Kostić Sub 28 Mar - 17:43 | |
| Lala Koliko volim, koliko ljubim tvog srca divotan klik, kol'ko te ljubim, toliko slutim da si mi zlokobnik. Mirisi moji tvoje su pesme, uzdasi tvoji svi, sve što si rek'o, sve što si da'n'o u grudma mojim spi. Zato ih čuvam; niko ih ne zna, ne znaš ih ni sam ti, al' nemoj zato da si mi tužan, nemoj mi zameriti. Kako te lala žestoko ljubi, kad bi otvorila lis', svu ujedanput svu milinu bi, sav bi ti dala miris. I ne bi bilo mirisa više, uveo bi ost'o lis', da ga raznesu vetri i kiše, večiti plač i briz. |
| | | Sponsored content
| Naslov: Re: Laza Kostić | |
| |
| | | |
Similar topics | |
|
Strana 1 od 3 | Idi na stranu : 1, 2, 3 | |
| Dozvole ovog foruma: | Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
| |
| |
| Ko je trenutno na forumu | Imamo 680 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 680 Gosta :: 2 Provajderi
Nema
Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 930 dana Pet 27 Sep - 15:38
|
Dvorana slavnih |
Naj Avatar Haossa !
Kreja
|
Poslanici naj aktivniji nedelje | |
|