Rastko Petrović

Rastko Petrović (rođen 3. marta 1898. godine, preminuo 15. avgusta 1949.) bio je srpski pesnik, pripovedač, putopisac i romansijer.



Biografija

Rastko Petrović rođen je 3. marta 1898. godine u Beogradu, kao deveto dete oca Dimitrija, istoričara, i majke Mileve, učiteljice. Rastko je mlađi brat Nadežde i Zore, poznatih likovnih umetnica. Dana 5. juna kršten je u hramu Svetoga Marka u Beogradu. Njegov kršteni kum bio je novosadski pisac i pripovedač Jaša Tomić.
Rastkova porodica bila je veoma ugledna i cenjena u Beogradu. Piščeva rodna kuća srušena je prilikom bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. godine. Rastko još u detinjstvu ostaje bez majke, a brigu o njemu preuzimaju sestre. U periodu od 1905. do 1914. god. pohađao je osnovnu školu i upisao niže razrede gimnazije. U jeku Balkanskih ratova 1912. prekida gimnazijsko školovanje u Beogradu. Kao nesvršeni gimnazijalac odlazi na front, prelazi Albaniju i odlazi u Francusku, gde završava gimnaziju. U Nici je maturirao, a kao stipendista francuske vlade upisuje prava u Parizu. U Parizu se upoznaje i druži sa mnogim pesnicima, slikarima. Piše pesme, pripovetke i prikaze slikarskih izložbi i objavljuje ih u otadžbini.
Godine 1921. objavljuje jedinstveni humoristički roman iz života starih Slovena „Burleska Gospodina Peruna Boga Groma“. Krajem 1922. godine objavljuje zbirku pesama „Otkrovenje“. Tokom cele te godine aktivno deluje u Beogradu zajedno sa brojnim piscima poput Milana Dedinca, Marka Ristića, Tina Ujevića i drugih. Njihovo delovanje dovešće do pojave nadrealizma. Nakon što se zaposlio kao činovnik u Ministarstvu inostranih dela, krajem naredne 1923. godine, primljen je za pripravnika.
Nastaje period u Rastkovom životu kada sve manje piše poeziju i sve manje objavljuje. Oktobra 1926. godine postavljen je za pisara u Ministarstvu inostranih dela u Poslanstvu pri Vatikanu kod Milana Rakića. Rakić mu omogućuje putovanje po Italiji, Španiji, Francuskoj i Turskoj i, što je najznačajnije, po Africi. Stoga će, 1930. godine, Petrović objaviti veličanstveni putopis pod istoimenim nazivom „Afrika“. Potom, 1935. godine, Rastko Petrović biva postavljen za vicekonzula šeste položajne grupe generalnog konzulata u Čikagu. Naredne godine radi u Vašingtonu kao sekretar Poslanstva. Putuje po SAD, Kanadi, Meksiku, Kubi. Godine 1938. unapređen je u zvanje konzula pete grupe u Čikagu.
Drugi svetski rat proveo je u Sjedinjenim Američkim Državama. Piše pesme za zbirku „Ponoćni delija“. Poboljeva. U 51. godini svog života, dana 15. avgusta 1949. godine, iznenada umire u Vašingtonu. Sahranjen je na groblju u Senovitom potoku u Vašingtonu. Posmrtni ostaci Rastka Petrovića preneti su u Beograd tek u junu 1986. godine, i sahranjeni u porodičnu grobnicu na Novom groblju.

Djela

Roman „Burleska gospodina Peruna boga groma“ (1921.)
Zbirka pesama „Otkrovenje“ (1922.)
Putopis „Afrika“ (1930.)
Roman „Ljudi govore“ (1931.)
Roman „Dan šesti“ (1961.)

Rastko Petrović

Rastko Petrović je rođen 1898. u porodici koja je imala još jednog umetnika - njegovu sestru Nadeždu, čuvenu slikarku. Pored književnog dela po kome je poznat, u dva navrata je službovao kao diplomata Kraljevine Jugoslavije. Politička situacija nepovratno je uticala na njegovo delo.

Kao sedamnaestogodišnjak, zajedno sa porodicom prelazi Albaniju. Posle povlačenja sa vojskom preko Albanije, odlazi u Pariz gde studira prava, književnost i istoriju umetnosti. U Parizu se upoznaje sa avangardnim umetničkim i književnim krugovima, među njima i sa budućim nadrealistima. Pod njihovim uticajem 1921. piše roman "Burleska gospodina Peruna boga groma" o životu staroslovenskih božanstava. U romanu razbija do tada ustaljeno jedinstvo vremena, prostora i radnje.

Po završetku studija prava se vraća u Beograd, gde 1922. objavljuje knjigu "Otkrovenje". U ovoj knjizi napušta sva obeležja starog stiha. Razgrađuje jezičku strukturu da bi dopreo do izvanpojmovnih sadržaja. Pod snažnim uticajem psihoanalize prelazi na bavljenje podsvesnim i metafizičkim.

Knjigom "Otkrovenje" definiše novu stilsku odrednicu - pravoslavni ekspresionizam. Dve godine kasnije postaje jedan od urednika nadrealističkog časopisa "Svedočanstva", u kome objavljuje eseje i kritike, a u poslednjoj svesci i originalan crtež Pabla Pikasa, koji mu je slikar poslao iz Pariza.

Diplomatijom počinje da se bavi 1926. kada ga Vlada Kraljevine Jugoslavije šalje u rimsko poslanstvo. Početak diplomatske službe ga ne ometa u književnom radu. Počinje da se interesuje za egzotične predele i narode. Odlazi na putovanje u Afriku, gde beleži veliki broj fotografija i crteža. Objavljuje putopise "Afrika" 1930. i "LJudi govore" 1931. godine.

Prelazi u diplomatsku službu jugoslovenskog poslanstva u Sjedinjenim Američkim Državama 1935. godine, prvo na mesto vicekonzula u Čikagu, a potom na mesto prvog sekretara ambasade. U Americi ostaje sve do sloma Kraljevine 1945. godine, gde i umire 1949. ne doživevši objavljivanje svog najobimnijeg dela, romana "Dan šesti". Prvi moderni roman o povlačenju preko Albanije, "Dan šesti" objavljen je tek 1960. godine.

TAJNA ROĐENJA

O, crvenilo mi doteče iz matere
Svetlost, čuj, iz doma gde se ne vraća
Plameni zrak, čuj! kroz prebele šatore
Za smešnog mladića
(Kome se vizija detinjstva vraća!)
Crveni zrak mozak da probode!
Duboka zvučna šuma podseti na stado mladih jarića;
Ja vam neću reći nikada crvenu plimu slobode,
Ja vam neću spomenuti nikada
Prašumski zanos slobode!

A koliko supom pojih zanosnih svojih snova,
Koliko vrućih nebesa kusah to iz tanjira:
Trbuh još pamti težinu i grč bogova,
Ostatke čije protera sa mučnog trbušnog pira!
Ali crvena svetlost doma gde se ne vraća,
I krepko telo još zvučno od himni i pokreta
Pobrkaće me kod načela i kaljača,
Pobrkati – ha, divote! – i otuđiti od sveta!
Ta izađoh iz džungle namirisane
I pokrih zemlju telom da je sačuvam od isparenja,
I njuškah je tako duge dane
Dok ne zastrepih od razdraženja.
Ali umrli već dom gde se ne vraća
Odvući će me tajnom do mesta smrtnog košmara,
I neće mi reći niko tad – koja je staza najkraća
Do spasenja: No umreću, vidim, od prskanja
Damara.

U jednoj maslinovoj šumi zanosa,
gorčina nad Velalukom, na Korčuli.

Rastko Petrović (1898-1949)
Iz knjige Poezija. Sabinjanke, Nolit, Beograd, 1974.

Prvi koji je istinski potpuno razglobio srpski stih, autentičnog avangardnog pokreta, Rastko Petrović je bio jedan od mrtvih pesnika. Njegova poezija, međutim, grcala je od života, puls se može čuti i dan-danas.

Jedini san

Bahćem se i dahćem, gle, u košmaru i svi snismo
Osvajanje prostora nečim što je bez mere...
Savladasmo poniženje ... i ubismo! i ubismo!
Kao da to i mi nismo!
Ja sanjah na rubu proleća, a vi gde sniste
Nedirnuto?
Za njega bar znam da sanja taj san
U trbuhu svoje matere.

Tako tesno obvijen kao da sanja o prostoru,
O dubinama: o, da sna košmarske razmere
I drhtava!
Njegov mozak tek utiče u lobanju:
Tako mu oko sveg tela kruži čudna misao;
O veličanstveno je da se u divnom ovakvom moru
I čekanju ne utapa ni jedna vizija stvarnosti,
Oči me se još nikada nisu obnažile na svetlosti.

Nad glavom ruke te: šta dotiču, šta pridržavaju?
Il' jedan refleks milovanja i stvarnosti
Pomilovati znale su
Još pre no što se rodiše!
Probijajući se kroz san i ljubavi
Kako ćeš utonuti u nemogućnosti
(Gde neće više leći trbusi i sni,
I kojim kao da vladaju neki drugi zakoni
koji već i nisu zakoni
No iznenadne neke radosti i nepodnošljivi bolovi):
Kad je za tebe i to nastanjeno fantomima,
Koji ne ulivaju nade već obeshrabrenja;
Da l' tobom, ili oni sami,
Nađoše put ovuda za beskraj?
Sanjao, ne sanjao; psovao ti po drumovima;
Oči će ti zauvek ostati zaražene
Užasnim zbiljama koje si negde živeo,
I kojima ćeš opet pošumiti
Sve provalije sna,
Još pre rođenja - zalud za spas tvoj - od beskraja obnažene.

Pa nijedan života san
Nije tako čist
I od svega čedan, kao da je u trbuhu neke matere;
Prohodim kroz onaj tmuri prostor gde svaki list,
U sanjanju poriče da ima jedan svet
Koji je van ovog: slobodan i bez mere;
I opet kroz iste sale sna
Zakucam prestravljen na mišićna vrata ovog života:
Ah, jedan dva! ah, jedna dva!

Pustolov u kavezu

Ne ličim ni na hrast, ni na propeler,
drukčije proždiru parobrodi
okean, sunčane senke, modro granje.
Da li ironiju ili osnaženje na život novi,
proleće, sad mi donosiš?
Neukrotljiva je tuga za mladošću, nesavladljivi drumovi;
probuđena na košare skočila moja želja,
čeka; roguši se, nigde nema nikoga.
Zbrisaću sve mutne reči između sebe i boga,
pouzdaću se samo u svoje ruke,
celivaću goru ili hajduke,
komični potok što žubori.
Ubiću kakvoga gnusnog sanjalicu,
mesto senki zasaditi mu zeleni vrt po licu;
to krv iz mene govori!

Sitosti, sitosti, svuda na hiljade!
Ta zadovoljenje pohote samo uspe da me načini čudovištem
što drhće, dahće, zviždi od trbušnosti i zasićenja:
ne znam (šta me se tiče!) da li priroda onda mora da me prizna,
ali je prevazilazim.
Kao ogromna plazma sred dahtanja,
žvaćem oblake zelene, šuštave,
sva moguća društva i slave
komika su tada;
pa da opštim, zaboravim da dajem ugovorene znake,
već se utapam u besprimerno otupljenje,
i varim, varim, podrigujući svu tu zbrku koja mnoge očarava,
pa iako čudovište bez oblika, bez sklada, ja ipak nadmašavam.
Ovde na ovoj postelji zatvaram geografiju:
nema više dužina, širina; samo nogu,
ruku; sve se širi!
Ima takve neke moći u meni da samo jedno mogu;
sve je utopljeno: beskraj, pustolovina, manastiri,
moj život mi sija kap zvezda izdaleka,
i sve ono što treba da se nastavi čeka
da je prvo ugnjavim pesnicama, pa...
Nema više ljubavi za čovečnost, već dahtanje.
Više držim do tvog tkiva no do života,
i ništim sebe, ne iz ljubavi, već iz besa;
sa tobom počinje životinjstvo i kanibalstvo,
zbog tebe neću stići trezne svesti ni umreti,
moj trbuh nije mogao još svariti grudvu krvi i mesa.
Mesto vrba, udove i creva prostirati na Cveti.
Tako visoko peo, tako duboko ronio u blato!
Čovek,
kom dadoh prijateljstvo
u vremenu propinjanja ka savršenstvu,
ili da mu se smejem kroz sva čuda zauvek,
neka se seti da sam lovio medvede iznad jezera,
drhtao, pisao pesme, hrkao sred oltara.
Kad bih hteo ispričati noć
lova s lovcem mačem na divlje svinje,
nijedna mi muza ne bi mogla zadojiti takvu moć:
trebalo bi iščupati celu noć tu iz sebe
kao basnoslovni mač;
nastalo bi krvoliptenje za slikom
koju utisnu tada noć i lovac Mač;
pred nama leže mrtvi vepar, vetar i tolike zvezde.
Gle, sipam krv, zvezde i salo u ovaj pehar;
možda i preterujem meru alkoholstva ... ali
od planinske vode ja ne nađoh nigda misli trezne...
Valjda bejah i snob...
ali posle svih velikih ekstaza,
otupim čak i dosadu da shvatim.
Ne, ne! Zar ipak samo komad boga, bačen u svet,
nemajući nikakvog srodstva sa onim što me okružuje.,
i kevće, i laje, i tuguje,
taj komad džigerice bačen za hranu psima,
i predaje se najzad nekim veličanstvenim zanosima
rastrzanja; ja imam toliko genija
da bi dvadeset manekena postalo od njega duhovima,
pa ipak ja hoću da pušim tela, a mnogo me briga:
istorija.
Šta istorija! šta Kaledonija!
Retko da nisam drugi, da mi ime nije: Neko,
da ne pevam:

Jedan poljubac dug na njena usta
koja pritiska na rđave karte gde je slikano cveće,
poljubiću je tako često na prsi,
jer se sanja o devojkama koje zadrhću rano,
i kojima je uz oči zelene dano
da im noć odnosi glas kao šešire,
kao pad teške hladne vode.
Ti, čiji sam sad ženik, koja govoriš hladno o smrti,
dok su po tebi barbarstva moja slovenska
i njini perunski vrti,
svojom kosom kao vencem me uzvisi:
da u poljima jelisejskim kojima budem šetao
moja senka uvek mirna bude,
izmeđ večeri koje ne plave i zora koje ne rude;
da kad pođem na zbor među negdašnju slovensku gospodu
uz sela mirna ili uz vodu.
kada zboriti im budem stao:
veličanstven i gord da sam na tebe, ponosit kao šumski petao!
Stihovi, nosite me daleko od ove zemlje:
u mukama me za bolji život rađala majka,
radi višega otac je sa ushićenjem plodio;
život mora da je drag, a ljubavnom da se stremlje
kada sam se kao Magbet u tolikoj žurbi rodio;
nad rekom a pod nebom lovcu na domet leti čajka:
za njom, o za njom, stihovi moji, budimo hajka!
Budimo hajka! Evo druma po kom gazimo puk ljudi,
na konjima smo, mladci smo, stupamo krepki gvožđa volje:
osvrnem li vam lice, na njemu osmeh, tuga i ćudi,
ali upravljenom unapred značenje mora da je čudno bolje;
beli se drum u beskraj sve više izmeđ borja,
sa njeg će na Kumov Put neosetno preći nam žudi;
briše pesma moja: to oblak češlja kosu gorja.

Trenutak makar samo - daleko od ove zemlje,
jer čini mi se da mi se opet zbivaju one čudne stvari
što kao da se prikradaju sa drugoga sveta;
usta mi evo puna krvi, a usna napeta,
raspinju me užasni bolovi i sram,
grudi poblede a trbuh zažari;
a uvek sam tada u gužvi neke gomile, pateći sam,
bolničkim kolima odvode me na giljotinu,
stazom blatnjavom iz koje izniču žene.
O! mrzim, mrzim da mi otkrivaju istinu,
da sviću dani i da gledaju u mene!
Gde sam to sada?
Verujte da je onda tek ono: kad me dosada savršenstvu vodi,
onda mi je dosadno, onda sam opet stari Sloven
u čunu koji jezerom sivim brodi,
i pun junaka čija pada sen
na vodi. O, ponekad mi se zbivaju čudne stvari,
kao da se spuštaju sa drugoga sveta:

dok me ponova ne obuzme veliki vrtlog strasti,
sve žuto, crveno, zeleno pred očima;
tamo, gde je nekada bio dugački vidik planina,
jedna noga, jedna glava, jedno smejanje bez trajanja,
mnogo zlata, zlata i rasputanost časti,
moćna uzletanja, u krvave kaše, utapanja.
Nema više želje, već da izbrišem postojenje,
da ispunim sve sobom, sve razmake, sve šupljine,
nema više ni duboko plavog ni planine,
samo: krkati, hrkati, čmavati i groktati,
biti gnusna, ogromna, drhtava plazma:
a time prestaje ova pesma i nastaje krvavo otupljenje.

RASTKO PETROVIĆ


OPŠTI PODACI I ŽIVOT PESNIKA

Isto kao i svi drugi društveni tipovi i tip pesnika bazira svoj život na jednoj racionalističkoj osnovi. Trud za obogaćivanje i trud oko sačuvanja toga bogatstva ide po istom zakonu kod pesnika kao i kod bilo koga tzv. praktičnog čoveka, sa tom jedinom razlikom što je racianalizam ovde primenjen, na teren duhovnog a ne materijalnog bogatstva. Emocionalni život je za pesnika jedno emocionalno obogaćivanje, on ga neguje, čuva, razvija, vaspitava, ima čitavu nauku da ga veštački realiizuje, ume da ga materijalizuje, ide za novim iskustvima na tom polju, i kao što se jedan tzv. praktičan čovek emocionira kad uveća svoje dotadanje bogatstvo, i pesnik ima istu emociju saznanja i uspeha pri otkriću kakve nove emocije u sebi; to je emocija emocije, tako da je kod njega ceo emocionalni život udvojen i on se može naći između dva ogledala koja se ogledaju jedno u drugom do u beskraj. Život ludaka, naprotiv, iako je u osnovi takođe stvarni život emocije, nema u sebi te racionalnosti, ne trudi se oko njenog održavanja, niti bar nad njenom kristalizacijom, niti se smatra srećnim zbog nje. Ludilo je jedan nepresušni izvor emocija, koji čovek koji ga poseduje rasipa nemilice, jer on ne oseća važnost emocija, no važnost onoga sna koji ih izaziva i koji mu se tek čini stvarnost. Živi među svojim osećanjima kao divljak među petrolejskim izvorima kojima se nikada neće obogatiti, a koji su za njega bez prestanka zapaljiva smrtna opasnost i čitava jedna spoljašnja konstrukcija sudbine u koju je besmisleno zarobljen. Ceo svoj unutranji život (san, osećanja, unutarnje vizije itd.) ludak stavlja u spoljni život, u realnu spoljnu stvarnost kojoj je on potčinjen; pesnik ceo spoljni život (realne vizije, opšte zakone itd.) prerađuje i uvlači u svoj unutranji emocionalni svet iskustava. On za razliku od ludaka, koji ima težnju da objektizira život, subjektizira ga neprestano. Uopšte, pesnik kao takav pripada jednoj ljudskoj vrsti; ponaosob on podleže svojim individualnim rasnim i drugim osobinama koje ga nateruju da se u svom pesničkom razvoju drukčije opredeljuje od sebi sličnih. Tako da, po sili svojih individualnih karakteristika, on ne može da ceo spoljni svet preradi u svoj unutarnji život. On mora da vrši jedan spontani izbor data koje mu svet može pružiti, i koje mu mogu odgovarati. Prilikom svojih karakternih promena, u toku svoga razvića, pesnik ne samo da će vršiti popravke u tom izboru, no može i ceo način odabiranja, sa svojom prirodom lične prijemljivosti, izmeniti. Celog života pesnik bez prestanka vrši taj izbor, pod kontrolom svoje osećajnosti, uzbuđujući se pred jednim datama i odbacujući druge, kao nezanimljive, od sebe. Otkuda ona velika i nagla pesnička otkrića pri životnim promenama samoga pesnika, koja su, u stvari, duboke i prave pesničke inspiracije; jer inspiracija nije ništa drugo do potreba da se jedno novo saznanje materijalizuje i stavi u red proverenih iskustava, tj. da se umetnički ostvari. Osim toga nadahnuće teži još i da produži život u pravcu tih novih saznanja, koja odjednom obasjaju novim bojama život i čine se uvek kao njegova prva prava odgonetka. Tako promene individualne, preobrazivši razumevanje života, žude da život što je moguće pre prenesu i produže iz objektivnosti u carstvo osećanja i emocije.

Život pesnički tako, onaj pravi život njegovih emocija, toliko deformšie, protkiva, razgranjava ono što bi inače bilo njegova biografija, da se događaji kojima smisao treba tražiti u unutarnjem pesničkom snu nadovezuju neobično tipično.

Treba pogledati moderni život pesnika, od početka devetnaestoga veka pa naovamo. Život egzaltacije i visoke estetike engleskih liričara, bolni i tragični život mučenja i vere slovenskoga pesnika i najzad zasenjujuće i fosforne somnabulizme francuskih pesnika prošloga veka. Bilo kod Bajrona, Lotreamona, Mickijeviča ili Puškina naći ćemo isti satanizam, isti strašni bol što sve prolazi, i istu žudnju da se sve napusti i odluta ma kud. Mogla bi se izraditi jedna idealna biografija pesnička, koja nije potpuno nijednoga posebno, ali uz koju kao da bi išli njihovi životi. Štaviše, moglo bi se pažljivom studijom utvrditi da u toku istorijskih epoha pa do danas postoji jedno razviće, dopunjavanje, razgranjavanje, popravka toga zajedničkog u pesničkim biografijama. Ona istorija duhovnoga života ličnosti za vreme Grka samo se usavršavala kroz vekove do danas, isto kao vrste flore i faune što su evoluirale kroz geološka doba.

Nas će momentalno zanimati samo životna avantura kroz koju je morao proći skoro svaki današnji naš mladi pesnik.

Najpre, kada se rodio, njegova je zemlja bila sasvim malena, bez mora, slaba; konačna smrt pretila joj je svaki čas. Ubistvo kralja. Krunisanje. Aneksija, mitinzi, upisivanje u dečije dobrovoljce, neredovno svršavanje osnovne škole. Igra s dečacima po Trkalištu. Od aneksije porastao je za čitavu šaku. Bekstvo i smrt Lava Tolstoja. Mobilizacija. Na Trkalištu je sad logor mladih vojnika u novim šinjelima. Upis u bolničare. Želja da se sve zapiše što se doživelo. Želja da se pobegne na front. Čekanje u školskom dvorištu (gde se svršila osnovna) da se pojave kola s ranjenicima. Noć. Besvesno opažanje da promiču žene, lekari, bolničari. Stižu prva osvetljena kola. Dotle čedno bele postelje ispuniše se izranjavljenim pobednicima. Skidanje odela sa njih, sečenje makazama koporana da se rane ne povrede, pažljivo i s ljubavlju pranje njinih nadimljenih, krvavih tela.

Zemlja sve više raste k jugozapadu. Pobede. Zima. On je takođe porastao za čitav prst. U čarapama vojničkim koje je skidao ostajali su promrzli preti. Kroz vrata sale, do kojih prati uzbuđenog ranjenika, viđao je drugog nad kojim je radio lekar i još jedan. Taj mladić je ležao go, videle su se njegove nesravnjeno izvajane široke grudi, i njegove snažne butine, izdignute, tresle se od grčevitog bola. Lekar, koji je bio sav ufačlovan, dizao je svoje ruke iz njegovog otvorenog trbuha, krvavog, sav naoružan fantastičnim oružjem. Ni ta lepa prebledela glava, ni taj trup, ni noge nisu bili delovi jednog čoveka, no to je sve bila jedna strahovita zbrka bola, mučenja i trpljenja; i taj mozak koji pod lobanjom nije znao na koji način da vaspostavi svoje funkcije svesti, ni neke koji je označavao negda muža i vojnika. Sve je to sad ležalo tako nekako nerazumljivo pokvareno i upropašćeno. Ali oni su rasli, uvek sve više; on, njegova zemlja i čak i taj dvadesetogodišnji junak koji još nije bio stigao da dođe do svoga konačnog uzrasta; rasli su i oni koji više nisu imali nogu, kao da bi da naknade svoj izgubljeni rast. Uveče je pisao pisma mladim seljačkim ženama.

Neka prošla nepojmljiva ljubav prema nečem nepoznatom dizala se odjednom strahovito u njemu, da je bledeo, postajao svirepim i hteo se ubiti. Sam sebi je kopao grob u bašti, ali se bojao smrti. Po čitave noći samo čita, čita i pokušava da piše misli. Rešio se da uči astronomiju, da putuje u Kinu i na Grenland. Škole neredovno rade.

Zemlja se toliko raširila i uzrasla, ali posle koliko mučenja, posle koliko teskoba. On sam sad je bio mlad, snažan čovečić, koji je želeo poći svim pravcima sveta. Bežao je kroz Albaniju, gde je jeo hleb od buđi, i gde se grejao uz tuđe pleći i gledao lica koja je juče poštovao da se sad gadno svađaju o malo mesta kraj vatre. Svi zakoni socijalni ovde su bili raskinuti. Mogao si ubiti čoveka i da nikad nikome ne odgovaraš; mogao si umirati i da se niko na tebe ne obazre, a ceo taj svet je ipak bio strahovito vezan i za negdašnje društvene zakone koji više nisu važili, i za život uopšte. To je bio povratak plemenskim pećinskim uredbama čopora. On se toliko puta tad grozio i uvek je hteo da živi. Tek tad počeo je da piše pesme, i da mu se svaka reč koju izgovori učini strahovito skupocenom; on je nervozno žvakao izraze gledajući konje i ljude da crkavaju, bio je postao dobar i nije razumevao ko bi mogao uništiti tu dobrotu u njemu. Video je ljude koji su od gladi, mučenja, očajanja prestali pripadati ljudskome rodu, one koji su se bacali u reku i one koji su već trulili. Video je hiljade svojih vršnjaka, pre vremena regrutovanih, kako besciljno promiču kroz maglu, i kako svaki čas ostavljaju za sobom iznurene drugove da umiru po drumu. O, biti izvan svega toga, moći premestiti celo društvo na drugi jedan teren rešavanja, naučiti se biti dobar, ići ispred cele dobrote, ne kao apostol već tako prirodno kao što se ide ispred svih predela. Hteo bi poginuti za kaku veliku i spasavajuću ideju. A deran je i pri tom je još uvek rastao, i rukavi su mu kraćali. Zemlja na izgled mrtva rasla je takođe, kao u mrtvog što još rastu nokti, kosa, brada. Samo ovde ono što je bilo vrelo i živo bila je sama krv, koja je uvek i tekla i prolivala se neštedimice.

Tako su oni izrasli zajedno: on i njegova otadžbina; on i njegov talent; niti se moglo to odvojiti jedno od drugog. Sobom je predstavljao svoju zemlju, smelu, novu, pijanu zemlju, koja u svakoj oblasti bogatstva i intelekta želi da vaspostavi nove, njima odgovarajuće zemlje. On je bio mlad, nevešt, zakoni kojima je pokušao da vodi svoj život možda nisu odgovarali mogućnosti ostvarenja, ali su zato to bili nepojmljivo nadahnuti, opojni zakoni.

Počeo se strahovito i nepojmljivo užasavati od kraja života. Pojmio je da ako piše pesme to nije zato da bi se izrazio, niti da bi imao uspeha, već jedino da bi se budućom slavom mogao produžiti i posle fizičkog umiranja. Umetnost je bila za njega kupovanje života negde preko granica pojmljivog. O, biti od ma kog spomenut posle hiljadu godina. Bio je to još uvek deran, kada se našao u francuskome koležu, strahovito voleo nebo, i poštovao jedino slovenstvo. Usamljenost. Daleko od roditelja. Tišina dortoara. Nedeljne šetnje po šumi. Bodler, Verlen, Verharen, Dostojevski. Nemci pred Parizom. Potmula večernja kanonada. Noćno bombardovanje sa aeroplana, baraže, berlok. Roman koji se piše i koji nikad nije dovršen. Napuštanje koleža. Šetanja po Parizu. Biblioteke. Velike i bučne sunčane nedelje. Primirje, zvona, ogromne mase sveta koje se tiskaju ulicama, grle i viču u ekstazi. Automobili, mladi poali i midinete. Vilson. Bergson pod luksemburškim lipama. Tihe noći nad Parizom koji je u žagoru. Ona o kojoj se neprestano misli. S njom po plažama na moru. Njoj sve pesme. S njom u beskrajnost. Želja da se umre jer se ljubi. Opet ona. U vozu za Otadžbinu. Voz koji se ne plaća a putuje šest dana. Uzbuđenje. Čežnja da se što pre stigne. Beograd, mala ojađena varoš. Susretanje sa starim drugovima. Kod svih tetaka. Velike afazije. Dosada. Ozbiljne studije. Odlazak u unutrašnjost. Otadžbina je tako ogromna, fantastična: zemlja joj je još izrivena od granata, šanci su još nepokriveni mahovinom. Želja da se pređe sve unakrst. Putovanja. Reke. Šume.

Slučajan susret sa ljudima kod kojih se otkriva isto interesovanje, ista potreba da se izrazi, da se organizuje novi život. Utisak da ove kuće u prestonici pokušavaju da izrastu. Zida se na sve strane. Svaki dan sa ljudima koji su takođe pesnici, kafane, kupanja na Savi, ogromno oduševljenje što se ima s kim raditi. Štampanje knjiga, pesama, časopisa. Ono što liči na slavu — senzacija i pisanje novina o njemu. Strah od samoga sebe. Postoji život veliki, divni pijani fizički život bilja i rastinja, pada reka, jurenje oblaka, mladih tela. Moći piti, jesti, živeti i sa sitošću umreti. Opet ono odvratno što liči na slavu i što smeta slobodi duha i pokreta. Gadni ljudi koji mrze sve što je mladalačko i sveže. Želja da se opet postane nepoznat i sam, da se osećanja ne pretvaraju u izražaje no u pravu akciju.

Pesnik je već potpuno čovek. On se pomirio sa svim stvarima i katkad pokušava da ih razume. Nema ništa niprotiv koga. Ne traži da se stvari prevaziđu, u svima njima je život, i od njega samo zavisi kako će da ih primi. Preokupiran drugim stvarima, više ga ne zanima umetničko stvaranje. On se ničega ne odriče, on neće nikakvu pozu; proživeti samo, svim svojim čovečanskim sposobnostima život. Proživeti ga dobro i sa dubokim osećanjem razumevanja i ljubavi. On se užasno boji smrti i strašno mu je, ili je pristao da umre. Kada napiše pesmu, ona ima još jedino značenje za njega, no i njemu brzo ogadi. Osim stvari koje mora i koje su korisne, on čini i ono što mu je prijatno i što mu godi sa istinskom radošću shvatanja da je učinio pravu akciju. Njegov je duhovni život možda manje intenzivan ali razgranatiji i dublji. Kao da je ponova ušao u detinjstvo.

Sve ga raduje i zabavlja.

Evo kroz kakve je sve peripetije prošao jedan mladi čovek, liričar, iako je prošao kroz rat, nije ubio ni jednog čoveka u njemu, jer ga društvo za to nije smatralo dovoljno doraslim: rastao je zajedno sa svojim zavičajem. Njegov duh jurio je da osvoji i pređe sve dotadanje granice, i celog njega osvojio je bio taj ritam zahuktalosti. On je činio gigantske gestove koji su bili smešni za one koji su ih mirno posmatrali. Nailazio je na čitave etape tajni koje njegov duh nije mogao obuhvatiti i zato mu se činilo da ga moć shvatanja napušta i da ulazi u afaziju. Padao je u neizlečive melanholije i očajanja. Kada se, još uvek mlad, vratio iznenada u primljive granice svesti, zaključi da su prisutne sve negdašnje sposobnosti a u dnu otkri duboki i još neusahli vreli izvor svih stalnih nadahnuća. Bi srećan da je sačuvao sve ono čime može iskoristiti sile života. Bilo je kao da je ponova počeo živeti od detinjstva. Zapisujući jednom, zabave radi, šta je sve pronađeno ili usavršeno od njegovoga rođenja, začudi se i obradova koliko je novih bogatstava uvedeno u život; kao da pre njegovog života nije ni postojao moderni život; naime: telefon, gramofon, bežična telegrafija, kinematograf, bicikl, automobil, aeroplan, cepelin, radijum, serumi, Bergson, Voronovljeva metoda za podmlađivanje, teorija relativiteta, Društvo naroda. Popravljeni su svi rekordi visine i brzine; iscrpljene nepoznate zemlje. Idealno zamišljen, tako je do danas tekao život sadašnjega pesnika. Ali ono što sa istom silinom utiče na njegovu duhovnu unutrašnjost, kao i iskustva i doživljaji iz kojih on odmah gradi sebi svoju mitologiju, takođe je njegovo pripremanje budućega, sutrašnjega života, nada u njega i vera u njega. Šta ima on pred sobom i šta će život izgraditi još iz njegove ličnosti? On ne zna i niko ne zna, iako sa najvećom pažnjom iščekuje, iako ga samo to čekanje izmenjuje. Ono što mu uvek ostaje, i čime je on iznad svih ostalih tipova čovečanstva, to je sposobnost da se u velikome trenutku, i bez tragedije, odriče svega što je činilo spoljno bogatstvo njegova života i da zauvek raspusti sva mesta gde bi ga iko mogao još iščekivati. Sami princip novoga života leži uvek u njemu.

Zoran Mišić

ČAS LEŽIM, ČAS KORAČAM ...

Pesnik je rođen u Beogradu 16. maja 1898. godine. Njegov otac, Mita Petrović, bio je predsednik Poreske uprave i pasionirani istoričar, jedan od najobrazovanijih Beograđana svoga doba, a majka Mileva, rođena Zorić, umrla je rano, još dok je pesnik bio detetom. Ovaj događaj je duboko uzbudio mladog Rastka, i on nikada neće prestati da u svome delu, pored velikih prolećnih i apokaliptičkih vizija, čuva treperavu viziju ovoje Majke i materinstva uopšte. Rastkova porodica je bila velika, imao je više sestara i još jednog brata, a među njima najstarija poznata je slikarka Nadežda Petrović, od koje će pesnik naučiti da voli svoju zemlju, njena nebesa, reke, manastire, ljude i voća.
 
Pesnikovo detinjstvo teklo je u krugu u kome su se sa osećanjem bratske solidarnosti kretali pesnici i umetnici jugoslovenskih naroda s početka ovog veka. U ovome gostoprimljivom domu mali Rastko je tako često mogao da sretne i sluša elitnog Dubrovčanina Ivu Vojnovića, da tone u čudesno zračne i grozničave oči Strahimira Kranjčevića, da se rukuje i razgovara sa Ivom Ćipikom, i da satima sluša Ivana Meštrovića. Sve je bilo pod rukom vižljastog i radoznalog mladića: starije sestre su studirale muziku, pa je i on tako često želeo da se ogleda na klaviru, a sa beogradskim koncertima među najživljim očima svakako su bile njegove i njegove starije sestre Dragice, sa kojom je bio nerazdvojan. Krišom je ulazio u atelje svoje velike sestre, već poznate i snažne slikarke, sa već izraženom ambicijom da crta i slika. U tom emocionalnom bratstvu velikih umetnika Rastko je bio najmlađi brat. Dostojan, ostvaren.
 
Osnovnu školu je završio u Beogradu, gde je započeo i gimnaziju. Rano počinje da piše, a njegovi profesori i sestre sa uzbuđenjem primećuju jednu vrelu mladu glavu koja već luta po prostorima i po idejama. Međutim, dolaze ratovi, prvo balkanski, pa zatim svetski, školovanje je neredovno, a budući pesnik je pun utisaka i hita da bude učesnik u burnim događajima. Više ga ne privlače samo zanimljivi duhovni skupovi u kući, već i ono što se događa na ulicama dinamične ratom zahvaćene Srbije. "Od aneksije porastao je za čitavu šaku. Bekstvo i smrt Lava Tolstoja. Mobilizacija. Na Trkalištu je sada logor mladih vojnika u novim šinjelima. Upis u bolničare. Želja da se pobegne na front. Čekanje u školskom dvorištu da se pojave kola sa ranjenicima..."
 
Sa sedamnaest godina, još golobrad, džigljav i nežan, inače bez ikakvog izgleda da bude regrutovan, pesnik polazi sa sestrama u zbeg, ka jugu, ka moru. U danima opšteg haosa i povlačenja, prelazi Šumadiju, Župu, Kopaonik, Rugovsku klisuru. Svoje veliko odisejsko putovanje koje će se završiti tužnom smrću u emigraciji, preko Atlantika, pesnik je započeo u prolećnim pejzažima zavičaja i svoje zemlje. U Peći, doktor Živadinović, jedan od mnogih prijatelja kuće Petrovića, uzbuđen je i očajan kada u koloni izbeglica primeti mršavog mladića: on smatra da mladi Rastko neće imoći izdržati nijedno veće iskušenje, nijedan mraz, nijedan nazeb. Pesnikova pluća su nežna, i ko zna šta će biti kada ih takne prvi mraz i dohvati prvi vetar na Čakoru. Ali u tom pokretu naroda, pesnika greje veliko kolektivno srce, a njegova sestra Zora ostaće da bdi nad njim kao što je bdela od trenutka materine smrti. Silazeći niz Čakor, budući pesnik je sve češće u društvu sa već izraženim i poznatim pesnikom Milutinom Bojićem, a kada osvanu ozarena i čudna jutra na planinama, pesnici će radosno, nomadski kliktati svoje stihove i svoje mladenačke nade.
 
Krajem 1915. godine, pod stravičnim i teškim okolnostima povlačenja, Rastko će, kao junak njegovog kapitalnog romana Dan šesti, preći Albaniju, surovu i mitsku zemlju. Veliki i nezaboravni doživljaj rata obogatiće njegovu emotivnu odgovornost prema ljudima, učiniti ga bratom bezimenih ratara i ljudi ne samo srpskog nego svih jezika patnje. Za vreme rata, u Francuskoj, nastavlja školovanje. Tamo je završio gimnaziju i položio maturu, pa se zatim u Parizu upisao na Pravni fakultet. Za vreme rata počinje da objavljuje pesme u krfskom Zabavniku. Pesnik je video ljude koji su posrtali od gladi, umirali od očajanja. "Video je hiljade svojih vršnjaka, pre vremena regrutovanih, kako besciljno promiču kroz maglu, i kako svaki čas ostavljaju za sobom iznurene drugove da umiru po drumu..." Video je tako mnogo, ne prestajući da gleda u budućnost. Dečak koji je išao rame uz rame sa očajnim i gordim srcem svoje zemlje, i pored svog individualizma, sačuvao je najlepše naglaske njihove ljudske epopeje.

Kao učenik-izbeglica, u Nici Rastko će vidovito, kao mladi Andrić u zeničkoj tamnici, zapisati gorde reči:
 
"... U jednom niskom hanu, gledajući plavičasti dim koji se dizao tavanici i slušajući prigušenu molitvu jednog starca: "Oče naš ...", meni se učini kako mi svi mislimo na Eneja, koji nosaše na ramevima starog roditelja i domaće lare. Samo s tom razlikom što mi u svojim dušama nosimo srpsko ime i potrebu revanša..."
 
Po završetku prvog svetokog rata, on je čas u Parizu, gde studira umetnost i književnost srednjeg veka, renesansu, etnografiju, istoriju Starih Slovena, kulturnu istoriju, i gde se upoznaje sa avangardom slikarstva i literature. On, koji je, svojim dečačkim sluhom, izbliza čuo velike nacionalne i lične himne svoje zemlje, nalazi se sada na burvim granicama života i poezije, na svim onim putevima na kojima se, od 1905. otprilike do 1920, "ocrtava silueta Gijoma Apolinera, i malo treba da čovek ne poveruje kako u svakoj od njegovih pesama otkriva nekog novog pesnika". Rastko postaje bliskim i slovenski odanim prijateljem Pikasu, Andreu Salmonu, Andreu Bretonu, Filipu Supou, Polu Elijaru, piscima i slikarima koji su naslućivali i afirmisali njegov pesnički talenat. U Parizu uveliko piše svoju prvu knjigu Burleska Gospodina Peruna Boga Groma, a završava većinu pesama i pripovedaka, koje će kao bujicu, objaviti u beogradskim književnim časopisima 1921, 1922. i 1923. god. Sem u časopisima Zenit, Misao, Srpski književni glasnik, Rastko sarađuje i u dnevnoj štampi i nedeljnim listovima, a njegovi eseji o slikarstvu otkrivaju veliku pesnikovu spontanost i svežu obaveštenost. Za te tri godine Rastkov talenat se snažno objavio, a njegova inspiracija će dostići vrhunce i utkati se u najlepše rezultate naše međuratne književnosti.
 
Povremeno boraveći u Parizu, Rastko Petrović je ipak veran i neutažen putnik po Makedoniji, Dalmaciji i Srbiji, a manastiri, koje najčešće posećuje sa svojim drugom Aleksandrom Derokom, ostaju čudesnim dekorom njegove koliko klasične, renesansne, toliko moderne i spontane poezije. Putovali su ti mladi ljudi žedni prostora, skoro bosonogi, bez prtljaga, razdrljeni, studentski komotno, ali sa očima u koje su, kao zvezde repatice, padali pejzaži, raskaljani drumovi, prolećnje krošnje, jezerske senke i freske sa starih manastirskih zidova. Bilo je peripetija, nezgoda, neprijatnosti: ponekad su ti radoznali mladići delovali čudno i nastrano, i kaluđeri i policajci bili su gotovo ljubomorni na njih. Krupan, visok, nezgrapan, pesnik je svojim velikim očima upijao sve što se tako nevino nudilo iz umetvičkog srednjeg veka Srbije. Studevica, Staro Nagoričane, Gračanica, Sveti Naum, Ohrid, Makedonija, Dalmacija, postaju najlepšom geografijom Rastkove mladosti. On je već tako mnogo znao o srednjem veku i renesansi, o Vizantiji i raškim slikarima, a ljubav za zemlju i za hleb naučio je od svoje najstarije sestre, Nadežde Petrović, čija je slikarska vizija ozarena svetlošću patriotske akcije za vreme prvog svetskog rata.
 
U žurbi da vidi prostore, u ekstazi koju do tada nije imao nijedan putnik našeg kopna, pesnik stiže na more Jadransko, gde će se roditi njegovi široki, praznični, vitmanovski stihovi, sa nečim velikim kao stvaranje sveta. U Budvu dolazi sa Mimom Dedincem, pesnikom koga je i onda i kasnije najviše voleo među svojim književvim prijateljima. Sujeveran, religiozan, razdragan, pesnik juri obalom, i, pijan od mora, piše najbolje pesme svoje. Odeven morem, vitalan i radoznao, sa Ohridom u jednom i Budvom u drugom oku, on će tu završiti svoju duhovnu lađu, kojom će zaploviti kasnije, put Dakra, Obale slonovače i Afrike cele. Još mlad, grozničav i vreo, on je pesnik bez straha, zaljubljen u život, neodoljivo paganski dok "veličanstveno sviće jutro, a plodonosno leže veče možno". Pesnik neprestano putuje sam, ili bar hoće da bude usamljen, u telesnom i duhovnom kontaktu sa pejzažima, a lepotu koju sreće na putovanjima doživljava raširenih očiju velikog deteta. Putnik je po potrebi i po nagonu, ali njegovi putopisi vikada nisu opterećeni suvom konkretnošću, kao što, sa druge strane, nisu bez zanimljivog fakta o sredini, o geografiji, o ljudima, o predmetima, o društvenim običajima i naivnom narodnom stvaralaštvu.
 
Sav u pokretu, natrpan suncima i pesmama, Rastko će ovoje najbolje književne godine provesti na tim putovanjima i u Beogradu među svojim književnim prijateljima, među tadašnjim modernistima (Stanislav Vinaver, Tin Ujević, Miloš Crnjanski, Todor Manojlović, Sibe Miličić, Gustav Krklec) i nešto kasnije među nadrealistima (Marko Ristić, Dušan Matić, Alekeandar Vučo, Milan Dedinac, Milan Dimitrijević). Njegovu Burlesku dočekuju nejednako, sa rezervama, čak i sa podsmehom, ali Isidora Sekulić jasno i odlučno pozdravlja tu knjigu: "I još je Rastko Petrović pravi pravcati pesnik, koji zaslužuje i više drvoreza, čije pesme baš zato i plevimo što talenat i sila jarko iskaču iz kaprica i mode."
 
U decembru 1922. pojavljuje se i najbolja knjiga Rastka Petrovića Otkrovenje, zbirka poema, u kojima emocije eksplodiraju i nose stihove kao uragani. Ali knjiga nailazi na nerazumevanje, na surove i sirove otpore čaršije i kulturne javnosti. Pesnik sa ogorčenjem i strahom saznaje da je njegova poezija ne samo iznad sluha i senzibiliteta vladajuće književne publike nego i da je izazvana na neravnopravnu borbu. Reakcija kritike i publike deluje ubitačno na pesnika, prestravljuje ga i dezorijentiše. On se koleba, kao da silazi sa svojih durmitorakih visina i ohridskih čamaca, pristajući na društvene konvencije i konvencionalnosti. Već 1923. stupa u službu, u Ministarstvo inostranih dela, da bi, posle kratko provedenog vremena u Beogradu, postao diplomatski činovnik u gradovima Evrope. Bavi se i dalje publicistikom, objavljuje seriju članaka i putopisa u Vremenu, a 1924, živo i drugarski solidarno, kako je samo on umeo, sarađuje sa nadrealistima u njihovom časopisu Svedočanstva.
 
Izuzetna i nesaglasna srednjem nivou svoga vremena, poetska ličnost Rastka Petrovića kao da završava svoju mladost. Pesnik sve češće putuje, po dužnosti, a kao ataše poslanstva u Rimu, imao je sreću da mu diplomatski šef bude Milan Rakić, pesnik Kondira, Iskrene pesme i Jasike ... Milan Rakić je po vlastitoj inicijativi pomogao pesniku da pođe na najlepši i grozničav put: u Afriku. Veće otadžbine i lepšeg podneblja za našeg pesnika nikada više neće biti! Sunce koje je doživeo na tom putovanju najveća je emotivna karijera koju je mogao načiniti čovek našeg jezika. Odatle će se Rastko Petrović vratiti sa svojim velikim, vanredno toplim putopisom, u kome se nikada ne znaju granice između putopisa i poezije, običnog dana i praznika, grožđa i radovanja, realnosti, i fantazije.

Od 1930. do 1935. godine pesnik je ponovo u Beogradu, na dužnosti u Ministarstvu inostranih dela. Posle Afrike, objavljuje lirski sažetu i neobično građenu knjigu Ljudi govore, a u Vremenu daje seriju članaka o književnosti i likovnoj umetnosti. U tom periodu ubrzano radi i na svom romanu Osam nedelja, koji, na žalost, izaziva otpore uglednih izdavača i tako doživljava sudbinu izuzetno zrelog ploda: biće objavljen tek posle dvadeset i jedne godine u knjizi Dan šesti.
 
U jesen 1935, već sasvim obuzet službom, ali bez karijerističkih ambicija i bez ikakvog političkog računa, pesnik će otići u Ameriku, gde kao vicekonzul godinu dana provodi u Čikagu, a zatim postaje sekretar poslanstva u Vašingtonu. Daleko, u Americi, on neće prestati da sanja pejzaže koje je video i pesme koje nije stigao da napiše na izvoru, a grozničava žudnja za Palilulom, u kojoj je proveo detinjstvo, za Budvom i za Ohridom samo će se pojačavati kao patnja i kao želja. U jednom pismu iz tih godina čitamo: "... a onda jedanput-dvaput mesečno padne neki Njujork ili drugi izlet kroz prirodu i šume do jedne oduvek istih palančura, koja nikada manja od pola miliona stanovnika, a nikada življa od Kraljeva ili Trstenika. Iz svega ovoga vidiš da se ima zašto biti tužan i besan, iako život izgleda pun tempa a u stvari je definitivno monoton, sputan i glup ..."
 
Drugi svetski rat pesnik će provesti u Americi, u poslanstvu, na čijem se čelu nalazi kraljevoki diplomat Konstantin Fotić, jedan od najmračnijih neprijatelja nove Jugoslavije. Pesnik, međutim, ni jednog trenutka, ni jednom izjavom i nijednim gestom nije uprljao svoju ličnost, svoju veliku ljubav prema domovini koja raste, pa ipak nije imao sreće da se vrati, da ponovo obiđe drumove i jezera, šume i obale, gradove i pejzaže. Na jednom spektakularnom skupu, koji je u godinama rata, kao prilog humanosti oslobodilačkih armija, priredila Eleonora Ruzvelt, supruga predsednika Sjedinjenih Američkih Država, zapaženo je i prisustvo uglednog srpekog pesnika Rastka Petrovića, koji je tom prilikom pročitao jednu svoju poemu. Na Dan pobede progresivnog sveta, maja 1945, pesnik žuri da se javi drugovima, da im pruži ruku povratnika, da ih zamoli za reč ohrabrenja. Imao je tako mnogo prijatelja. I tako je intenzivno mislio na njih, pričao u Americi o njima, sanjao susret sa njima. Na njegova pisma, na njegovo zamućeno oko, niko ne odgovara. Kao da su zaboravili na pesnika, na neodoljive zakone njegovog bratstva, i na njegovo pravo da se ponovo nađe u Ratarskoj ulici broj 32, do koje je "sa Terazija vodio put preko Starog groblja, taj najlepši put na svetu". Iz sunčarskog oka nekadašnjeg putnika, iz vitalne ruke izlaze novi tekstovi, fragmentarni, nepotpuni, neizvesni. O Americi je napisao drugi deo romana Dan šesti, dramu Sabinjanke, u kojoj na najlepšim mestima zvoni čisto srce nedužnog izgnanika, veći broj eseja i članaka. Sa koncerata, koje posećuje, šalje svojoj sestri Ljubici Luković nekoliko koncertnih programa, na čijim marginama piše reči ushićenja i tuge, neverice i želje za povratkom.
 
Neočekivano, pogođen suncem, kao da je hteo do kraja poći po proročanstvu Isidore Sekulić, umire "od prskanja damara" (od tromboze srca) 15. avgusta 1949. godine, u Vašingtonu. Kao mladić, u danima zbega preko Albanije, bivao je svirep prema sebi, "sam sebi je kopao grob u bašti, ali se bojao smrti". Bašta u kojoj je sahranjen, međutim, ostala je toliko daleko da je i to jedan razlog više da pesnika vratimo, učinimo što bližim. Zamišljamo ponekad kako je u poslednjim časovima izgledao taj veliki, buljooki, nezgrapni Beograđanin, koji je u sklike davnih salebdžija, šegrta, taksi-vozača, boksera, putnika i vašarskih opsenara izgovarao za jedan stepen više i čudnije. Patnja je, možda, bila čemerna: od bujice svesti, koja je izbacivala tisuće ponovljenih filmova, umarao se jedan već umoren duh, a čitavom tom samogovoru podjednako su odgovarali džez-truba iz susednog nebodera i gajde koje su ga opijeno vraćale na izvore narodnog bratstva.
 
Najčešće se primećuje da su svi mladi pesnici koji su izišli iz prvog svetskog rata neodoljivo bili obuzeti onim što su tamo videli i doživeli, i da je to besomučno "očajno, luđačko, ričardovsko klanje", kako je govorio Krleža, odredilo i njihova defetistička raspoloženja i njihovu pesničku fakturu. Rastko Petrović, međutim, imao je jedva dvadeset godina, i kada se završio rat, on je već imao punu glavu starih slovenskih i praslovenskih legendi, folklora, etnografije i narodnog stvaralaštva uopšte. On je u krug francuskih pesnika unosio najčešće svoju još dečačku radoznalost, ali i bistrinu pesnika čije je poreklo renesansno, vizantijsko, slovensko, pa čak i balkansko. Kada se rat završio, Rastko je doživeo čudan i bolan rastanak sa jednim od svojih najvećih prijatelja i neposrednih učitelja: u ulici Sen Žermen, na odru je ležao Gijam Apoliner, kaga je poslednjih dana rata nemačka granata pagodila u glavu. Na sunčanoj i zlatnoj pozadini ovog rastanka, Rastko je ugledao pesnika još mlađeg i čudnijeg. Bio je to Žan Kokto.
 
Neobično zvuči, ali je dragocen fakt da je Rastko Petrović svoju književnu epohu i produkciju započeo baš tim legendama i radosnim himnama slovenskim i paganskim. On je po pariskim bibliotekama neumorno i zaljubljeno čitao knjige i stručne napise o Slovenima, a njegova mašta bila je, požarom srpskih i makedonskih šuma, još više zagrejana. Dok su Crnjanski, Dušan Vasiljev, Miroslav Krleža i drugi pevali s revoltom, gađenjem i grožnjom o tek prohujalom ratnom kriminalu, mladi Rastko Petrović nalazi prebivalište svoje poezije u perunskim i slovenskim pejzažima, koji ga dovode do ushićenja i do "apsolutne animalne veselosti", do smeha i grozničave mladićke ironije koja se vraća u neke stare, našom poezijom nikad ne zahvaćene i razigrane žanrove. Po toj spantanoj i mladićkoj vezi sa radosnim i radosničkim narodnim stvaranjem, Rastko je vrlo blizak Branku Radičeviću. Silna i žestoka veselost izbija iz sloveneke serije Rastkovih pesama, a poetski opisi junoških raspoloženja nad južnim rekama i morima kao da govore o kancentraciji bezizlaznosti, gotovo neobične i neprihvatljive u trenutku ekspresionističke, revoltantne poezije "čoveka koji peva posle rata".
 
Rastkova poezija sva je u prolećnom i radosnom dekoru, u neizrecivom stanju rasta i plođenja, u vedrini jednog ironičnog stvaranja sveta. Pesnik je istovremeno obuzet slikama i pejzažima carinika Rusoa i livadama iz domovine. U mladenačkoj poemi Pesnik na vodama on će napisati optimističku pastoralu i posvetiće je Gijomu Apolineru:

Da daš život za one gore! ta opija me lepota tvoja,
I šume gore hrastova i grebeni ti zahvaljuju.
Sada nema više kajzera, već sveža i zelena boja
I drumovi su meki i dugi.

O, ta zar za dobre one gore otputova negda misao tvoja!
Oznojeni skidali bismo ukorak šešire:
Nikada nisi, Gijome, video čvrste naše manastire,
Ni bradate kaluđere, nikada nisi alkohol pio naših zemalja.
 
U tim ranim slovenskim i paganskim kliktajima Raetka Petrovića ima neobuzdanog romantizma sačuvane duše i arhaične žanr-slikovitosti. To je osobena vrsta mladićkog dinamizma: ono što su drugi obarali svojim velikim gnevom i revoltom, ovaj pesnik je rušio svojim vedrim i plahovitim jurišom kroz prostore starih legendi i zdanja. Nikada se ne mogu odvojiti ti radosnički akcenti i te luckaste, namerno pomerene, južnjačke, elegične koliko i frivolne poetičnosti Rastkove. Kao da na staroj renesansnoj slici crta svoje mangupluke, tako je Rastko na starim legendama raseljenih Slovena i Sredozemlja ucrtavao svoje iskrene i spontane ludorije. U pesmi Proletnja elegija ima toliko te njegove osobene iskrenosti, ali i aluzija na život i događaje viđene u ratu, pa čak i pozivanja na ono što je već primio sa konstruktivističkom teorijom modernog slikarstva. Čak je i u fakturi ova Proletnja elegija razvijena u raznovrsnim aluzijama na lektiru i na život. Rastko se ovde ponaša kao sredozemni, frivolni mladić, kao neki tek ispiljeni vitez koji se ruga vitezima, a besno jeca ljubavne stihove, da bi već u poenti posegao za sirovom i oporom lepotom šumadijskog sela. Iza stihova o flori i fauni, o prolećnim vodama i nasmejanoj travi, naiđu ironični, gotovo reporterski stihovi o volovskim tenkovima i kaplarskim ženama, o kostoboljama dvorskih dama, o veseloj, erotski inventivnoj seoskoj mladeži. Obilje tema i zavodljiva ekspresionistička igrarija odlikuju ove pesme Rastka Petrovića. Raspusna i pustolovna slovenska krv gotovo bi htela da galopira, a ta maštovita geografija koju nudi Rastkova poezija puna je nekog granovesnog i munjevitog smeha od koga pucaju mišići i raspadaju se sunca. Ako bi trebalo da podvučem antitezu koju je ovakva lirika predstavljala u odnosu na glavnu modernističku poeziju posle rata, onda bih rekao da je Rastko Petrović video krošnje grožđa i jabuka tamo gde su drugi videli brda leševa. Međutim, to nikako ne znači da je Rastkova poezija po svaku cenu htela da se odrekne svojih ratnih doživljaja. Jednostavno, na startu njegovog književnog stvaranja preovladale su legende i slovenski motivi, sredozemne igrarije i pustolovine mladosti koja svoju bezazlenost i igru pretvara u sonorne i rogobatne stihove raspuštenog mladenstva.

nastavak

Brzo, vrlo brzo, međutim, Rastko Petrović je završio svoju brankovsku kantilenu i stavio tačku na svoj obesni, junoški smeh, koji se tako silovito i gotovo sportski razlegao po izmišljenim slovenskim livadama i gorama. Stvaralac i pesnik, sa vrelom aktivnošću u jednom novom i drugačijem svetu, u svetu saznanja, nauke, tehničkih čudesa i sve veće radoznalosti za tajne života i tajne kosmosa, on će istovremeno savladati svoju francusku kubističku neobuzdanost i svoju slovensku suženu razdraganost. Već 1922. godine objaviće knjigu Otkrovenja, koja je u srpsku književnost pala kao bomba. Ta žestoka i epski ogromna pesnička vizija imala je nečeg tako nadahnutog i grozničavog da je bilo neverovatno videti ispod svega toga potpis jednog mladog čoveka. Sudbina veka i tih povratnih godina inspirisala je Rastka Petrovića na jedan izuzetan pesnički čin. On je, protiv svake pesničke karijere i evolucije došao u takvu krizu i u takav akt stvaranja da je hteo gomilom čisto verbalnom i ekstazom fiziološki sirovom da postigne objašnjenje svekolikog ljudskog života. Poduhvat je bio velik, opasnost takođe. O uskom književnom uspehu, međutim, nije moglo da bude ni reči, jer su ti poneseni, rogobatni, intenzivni i temperamentni stihovi zazvučali jeretički na čitavoj magistrali srpske lirike. Miloš Crnjanski, jedan od retkih koji za ovu knjigu nije imao napućene usne i neprijateljsku reč, pisao je: "Ništa nije prirodnije nego ova knjiga, danas, u našoj književnosti. Čak i kad bi bila ono što se o njoj razvikalo, ona bi to bila neizbežno ... Ako bi neko zaurlikao himnu telu, on bi, svakako, ako ništa više, bar bio savremen. Ako bi neko sastavljao čitave filozofske sisteme, poetične teorije, lirske proglase, na osnovu seksualnog, nesvesnog, materijalnog, brutalnog, teško da ne bi bio samo iskren glas bezbrojnih duša — izuzev, razume se, one čije je čuvati društvo i ideale. Davno znamo da pesnik ide pred životom, ali većina koja kod nas piše i tvrdi obratno, sad, eto, mogla bi to da dokazuje ..."
 
U dvanaest pesama Otrovenja Rastko Petrović dopire do najdubljih ekstaza i do najgrubljih telesnih senzacija. On hoće i piše elegiju o jednom izuzetnom nerazjašnjivom psihičkom životu, o biološkom stanju predrođenja, o samoj traumi rođenja o intrauterinskom životu. Ali to nije sve, to nije psihička realnost koju pesnik hoće da egzaltirano otkrije i da svojim otkrovenjem prenese na nesigurni i varljivi estetski plan. Zaslepljen takvim otkrićem i takvim tajanstvom, Rastko Petrović ne prestaje da bude pustolov koji hoće da u haosu modernog života ponovo zavoli taj pobunjeni biološki zavičaj. U potrebi da odgonetne sopstveno biće i biće svakog čoveka, u želji da precizno uđe u intenzitet telesne ekstaze, pesnik piše svoje haotične i mutne stihove, u kojima je gorčina i oporost naturalističkog porekla ipak prevaziđena i dovedena na plan jednog posebnog racionalizma. U tim ogromnim i traumatičnim pokretima tela, u biološkom damaru mišića koji imaju nečeg užasno električnog, pesnik nalazi svoj Morzeov aparat i beleži tolike asocijacije i tolike proglase svoga straha od smrti i svoje prestravljene radosti pred rođenjem. Pitanja rođenja i smrti, straha i slobode dovode Rastka Petrovića do vrhovnog košmara u ovoj knjizi. Telesne senzacije neprestano defiluju kroz svih dvanaest poema, kroz obilje sirovih činjenica i čudesnih kliktaja i prognoza. Ogromna je verbalna snaga koja hoće da tajanstvenu realnost mišića, koji rađaju i koji su rođeni, prelije u stanje poetskog i epskog.
 
U tom biološkom tretmanu i u tom suočavanju sa životom i smrću, koja nosi apokaliptične akcente i velike, bošovske dimenzije u pozadini, ima čudnog kafkijanskog straha od hijerarhije dnevnog života i od fatalnosti koja se namerljivo kreće zbog straha od smrti, a protiv same smrti. Uzbudljiva je ta zastrašenost i ta neurotičnost telesnog: tek što se rodio, pesnik bi hteo da se vrati u intrauterinski zavičaj:
 
Jer rođen posle sedam meseci trudnoće,
Preturiv sve nesreće, želi da se vrati majci;
I, ne izlazeći više nikada, hoće
Da izbegne — bar večno — toj gnusnoj kazni, toj hajci.
 
Al zalud! u očima električnu viziju,
U ušima zviždanje ubice-prostora, lokomotive;
Dva-tri sumnjiva stiha, istoriju:
Odnese; a sa telom ujede — nepogoda — neizlečive.

U pesmi Tajna rođenja, koja je najviše eksplikativna i koja najviše govori o otkrovenju i odgonetanju telesnog poimanja i fatalizma koji Rastko izaziva svojim kasnijim, inače raskomadanim i glomaznim epskim pevanjem, ta aluzija na neizvesnost i kosmičku opasnost rođenja ovako izgleda:
 
O, crvenilo mi doteče iz matere
Svetlost, čuj, iz doma gde se ne vraća
Plameni zrak, čuj! kroz prebele šatore
za smešnog mladića
(Kome se vizija detinjstva vraća!)
Crveni zrak mozak da probode!
Duboka zvučna šuma podseti na stado mladih jarića;
Ja vam neću reći nikada crvenu plimu slobode,
Ja vam neću spomenuti nikada rašumski zanos slobode!
 
Teški su i kabasti ovi stihovi, i tako je mnogo haosa i košmara u njima. Svojim jezikom i svojom materijom oni su toliko aljkavi da na prvi pogled ne zvuče ni poetski ni umetnički. Ali, u ovoj se poeziji odigrava ne samo drama jednog pesnika nego i drama čoveka uopšte, pa je zato socijalna i humanitarna dimenzija Otkrovenja ravna njenoj mutnoj, ekstatičnoj dramatici. Iz tog izvora, iz tog poetskog vrela izlaze visoke intonacije Rastkove poezije. Neobična borba u samom biološkom jezgru života nastavlja se u biološkom životu uopšte, a ta naturalistička poema tajni rođenja neprestano pokazuje svoju mračnu očevidnost i svoje trijumfalno saznanje da u susret životu juri smrt, koja će ukinuti sve praznike tela i završiti sve očajničke bitke za mesto jednog bića u društvu i kosmosu.

Posle Otkrovenja i njegovog izuzetno dramatičnog i ekspresionističkog ritma, Rastko Petrović je napisao još nekoliko poema i pesama, ali je tek u poemi Vuk, bolje reći u torzu te poeme, dostigao žestinu svoje poetike i elektriku svoje čulne ushićenosti pred vaseljenom, pred suncem i zvezdama. U ovoj poemi pesnikove ambicije bile su najveće, ali on nije uepeo da savlada svoju ekstazu i svoje ambicije, i u toj borbi sa sopstvenim stihovima i sopstvenim senzacijama poražen je sasvim časno. Telesne senzacije, materijalne pojedinosti, osećanje trajanja u bergsonovskom smislu, pozivanje na detinjstvo, himnično radovanje pred jednim sunčarskim sistemom, sve je to šikljalo iz istog izvora, ali ne sa istom snagom animiranja i doživljavanja. U poemi Čas obnove, koja spaja konkretnu ljudsku situaciju i nešto misteriozno što se životom priželjkuje i nagoveštava, na stepenu gotovo romantičarskog noćnog hoda kroz beogradske ulice kao kroz ulice koje su izvrnute u sjaju Sedam Vlašića, Rastko poraženo, ali gordo dovikuje:
 
Sve manje ovom svetu moj duh kao da pripada,
Čas ležim, čas koračam, i ne čujem ničiji više glas;
Niti mi sunce pošlje rukom svoj pozdrav sa zapada,
Samo mi kane koja suza, učini li mi se u daljini njen stas.
Jednom jedinom linijom poteklo je, nada mnom, sve što je bivalo,
To gusto-zračna reka neumitno otiče beskraju;
Bože moj, javu znam, ali šta bi sa onim što se snivalo,
Toliko naše mladosti kom plavom otiče beskraju?
Plačem, jer se takvom istom linijom gordio negda njen stas.

Rastkovi stihovi komponovani su kao drama, ali su iskreni i otvoreni kao ispovest, iako se teško čitaju i sporo dešifruju. U njima nema ničega od artističke brige i od poeteke alhemije. Kao da su izašli iz grla na smrt ranjenog hajduka: i divlja psovka i velika povelja životu neprestano teku u donjim rejonima ove poezije. Ono što je elementarno i silovito ponekad izgleda da je dekorativno, a ono što je suma svakojakih podataka iz umetnosti i iskustva ponekad izglela kao aljkava mitologija. Međutim, u temperamentnoj mladosti Rastkove poezije lako je odvojiti žurnalistički modernizam i verbalistički mulj od autentične i ekstatične sile pesničkog bića. Ta divinacija života i tela nepoznata je u pesničkom toku i evoluciji kod nas. Ako je Laza Kostić u nevinosti jedne građevine hteo da uspostavi poetski dijalog sa Bogorodicom, onda je Rastko Petrović, u svojoj slovenskoj i barbarskoj potrebi za iskrenošću, pokušao da uspostavi ravnotežu između nemirne radosti rođenja i neizbežne paklenosti smrti. I jedno i drugo iskušenje pesnik nije izbegavao i nije podvodio pod vulgarni racionalizam niti pod muzejski modernistički plašt. Baš zato treba navesti i dalje reči solidarnosti i vere u ove stihove koje je još 1923. potpisao Miloš Crnjanski: "Nema danas težih stihova, kod nas, od ovih; zamaraju, umaraju, od gnušanja do suza potresaju. Strahovita želja za majčinom utrobom, tuga za mećedonskim drumovima, gorak hleb na dalmatinskim otocima. Ne vozi li se, kao sveti Ilija, zaista neki knez Potemkin po oblacima, za kojega je sve to rođeno, neispevano, niklo, pa će uginuti kao skot od hleba i porođaja? Najlepša je knjiga tu gde nosi na sebi miris vina i ulja ribarskih krčmi Korčule. Pesnik je zaista tamo proveo leto. Kako je bolno misliti na ono iz čega postaju ta ekscentrična dela! ..."
 
Moderni vek srpske poezije počeo je na brdima leševa iz prvog svetskog rata. To ne znači da je ova pesnička mladost išla samo za intervencijom na jednom planu koji je bio isto toliko pogođen koliko i dublji, elementarniji, životniji planovi. Ona je išla za svojim opštim mladenačkim bolom i revoltom i za svojom lirskom prosvećenošću: na izuzetnim i verolomnim stranicama istorije, briga za ljudski kolektiv bila je prepevana na brigu ličnog bola i stradanja. Ali, zasluga pesničkog dela Rastka Petrovića leži u činjenici da nikako nije hvatao samo senku i model iz događaja, senzacija i udesa rata, nego je pošao dalje, ka poeziji biološkog porekla, ka pitanjima telesne egzistencije i prema slobodi koja tako tanano i gorolomno postavlja pitanje budućnosti kao pitanje smrti. Sa Rastkom Petrovićem, Milošom Crnjanskim i Dušanom Vasiljevim oglasio se onaj pobunjeni i prevratnički duh "čoveka koji peva posle rata", duh u kome nema demoralizacije, ali u kome ima tako mnogo subjektivnih dužnosti prema stanjima koja su proizveli veliko ratno klanje i košmarna slika ljudskih seoba. Rastkovo pesničko delo, u trenutku njegova starta, bilo je primljeno sa podsmehom, zluradošću i ogorčenjem. Toliko mnogo fantazije i tako mnogo nepokornosti i revolta u saosećanju i ljudskom bratstvu nije moglo da primi romantizmom i simbolizmom uspavano građansko čulo. Bez ijednog akcenta spokojstva, bez deklarativne ravnoteže iskustva i iskušenja, bez svilene versifikacije i luksuzne poetske misterije — ova poezija je izrastala iz besa i tajne fiziološkog života, a njena široka intonacija ukazala se kao obuhvatno svedočenje jednog sna u bezdanu i jedne detinjske radoznalosti u svetu.

Metodi i modeli Rastkove poezije nisu skamenjeni, nisu savršeni niti završeni u svojoj jezičkoj energiji i svojoj pesničkoj fakturi. Pa ipak, to delo je nastalo u epohi srpske poezije koja je bila bogata ličnostima i koja je konkretizovala snagu subjektivnog lirskog opredeljenja. Ako je 1922, Otkrovenje bilo "primljeno" kao juriš za skandalom i kao obesno francusko zavitlavanje, ono je, kasnije, bezmalo determinisalo najveće tajne i najveća otkrovenja u srpskoj lirici uopšte. Ne direktno, i ne školski. Privlačnost Rastkove poezije nije spoljna i nije u vidljivim odjecima. Ona ima svoju magiju preinačenja, ona naoružava svojim velikim muškim suzama. Ona, najzad, od ljudi industrijskog vremena gradi (mitska bića koja se u onu i snoviđenju kreću kao po ulici ili stadionu. Veliki poduhvat Otkrovenja istovremeno je i delo jednog revolta koje neprestano teži sreći i suncima, zemlji bez granica i "zavičaju nege". Na tamnim, magmatskim izvorima života, Rastko Petrović je doživeo susret sa ljudima pojedinačno i sa čovečanstvom u celini. U tome je puna životnost njegovog pesničkog subjektivizma i iskrenosti nad ponorom koji se otvorio u godinama rata. Mesto Rastka Petrovića u modernoj srpokoj poeziji nije samo mesto onoga koji je bacio kocku i koji čeka da u rezultatu učestvuju drugi i mlađi. U tokovima i strujama te poezije, pre svega gustom i jedinstvenom knjigom Otkrovenje, on ostaje prvak unutrašnjih ritmova i dragocene vizije fiziološkog života. Tako veliki luk iznad života i sudbina nije ispisao nijedan pesnik kod nas, a što je taj luk fragmentaran, zakovitlan i raskomadan, glomazan i rogobatan, nikako ne znači da je lišen čudesnog i čednog sjaja pune umetnosti i lirske iskrenosti.

Odviše ozbiljno ovog pesnika i ovu imaginaciju uzimali su i juče. Ne mogavši, doduše, da ga asimiluju potpuno, da ga otkupe u seriji dragocenosti, najbolje su ga prihvatili oni koji su i sami bili vrhovi, iznimni električni vrhovi naše literature: Ivo Andrić, Isidora Sekulić, Marko Ristić i nadrealisti, manje teorijski, a više iz solidarnosti, iz simpatija. Rastkovom poezijom i njegovom snagom doživljaja bavio se i njegov već poslovični rival Miloš Crnjanski, koji je (a što se meni čini preteranim) u jadranskom romantičarskom ritualu Otkrovenja video nastavak Radovanovih trogirskih lavova, čije su čeljusti nepotrebno uprljane šatrovačkim učenjem, spontanim govorom, dečjim motivima, industrijskom pomamom. Publika još ne zna da reaguje, ne zna da putuje poetovom mapom našeg junaka; ona ne zna ni deset karakterističnih motiva naše poezije, nesigurna je, skrupulozna, neobaveštena, naviknuta na građansku slikovitost, pa ipak dovoljno je jedno novo, ofanzivno prelistavanje Otkrovenja da bi se osetila nekoristoljubiva Rastkova uloga u stvaranju novog senzorijuma, u obnovi, u ponovnom otkrivanju poezije.
 
Drugim rečima, Rastku Petroviću nedostaje mnogo da bi bio građanski pesnik. Čak i kada je bio usamljen, napušten ili na vrhuncu hude slave, i blizu dokumenata koji su ga mogli naterati da veruje sada ne samo u "veliki, divlji, pijani fizički život" nego i u sintetičke odjeke svoje poezije, kao vitalističkog plakata industrijske epohe — on je dozvoljavao sebi pravo na međuprostore u kojima se dalje, sve dalje, zadržava prevod života i rečnik rastinja, pad reka, jurenje oblaka, ali za sebe. Ozbiljnost je bila urođena pesniku, a njegov ideal gigantskih gestova nikako nije ideal barda koji hoće da eliminiše život da bi se time mogla koristiti samo njegova poezija. Pokušao je on da se prilagođava, da se uteruje u norme i paradokse svoga građanskog sveta, da se snalazi u neuporedivo amoralnoj instanci koja je preinačila i sunovratila Crnjanskog, ali je iza i posle svega ostao nesređen, nezgrapan, kontradiktoran, gorak, očajan. "Proći ćete i vi, dani senzualnosti, gordosti mladićske, velikih drhtanja. Umoran od godišnjih vremena, od prijatelja, ograničenih, koji su ponositi, od sopstvenih misli kojima se hoće pridružiti matematički oblik, izaći ćemo tako naglo iz života da će šum tkiva kao odeća još ostati za nama."
 
Sudbina Rastka Petrovića ima nešto od sudbine Odiseja, od sudbine očajnika. Otkrovenje je bilo njegov trijumf, njegov izraziti sebični trenutak, a sve ono što je dolazilo kasnije bilo je kotrljanje niz stepenice: olovo se razlivalo svuda, a ležišta same poezije nisu više mogla da ga prime. Poetska ekstaza postala je sve više hazard, a u tom nametnutom i buržoaski isforsiranom hazardu Rastko Petrović se morao ukazati kao kafkijanski samooptuženi prosjak lepote, čija brzina prolaznosti nije mogla da se meri nijednim vaseljenskim satom. Sudbonosni krik rođenja i industrijska alegorija rođenja uopšte determinišu tog pokorenog i satrvenog pesnika i zato je biografija njegova isto toliko prosta koliko i čudni životopis Mervilova juvaka Ahaba: preuzeo je tvrd, uvređen čovek akciju, koja se poklapa sa očajanjem, ali sa očajanjem kao poentiranom pobedom.
 
Rastkovo pesničko delo je, i kao fragment i kao vitalistička lozinka, prirodno izraslo iz naše pesničke rase i našeg jezika. Nepomirljivo u svome dobu, ono se teško meri sa definicijama, rang-listama, školokim metrima i antologijskim milostima. I kada ne očarava u prvom naletu, i kada je zanemareno u rafinmanu, i kada je razboljeno drhtavicom bez imena i leka, i kada se pojavljuje kao košmarna slika ljudskih telesa, stabala i minerala, to pesničko delo doživljuje se kao raskošna i specifična umetnička materija. U tom lavirintu samorazvoja pesnik nikada nije dostigao savršenstvo, nikada se nije smirio u formama i zakonima književnog posla, pa ipak je nadživeo i eksplozije svojih damara i ugarke svoje velike vatre. Takva pesnička ekstaza besprimerna je u našoj poeziji: nema težih, mutnijih i sjajnijih stihova istovremeno u kojima je biće zasićeno životom a za životom žudno i ludo.
 
Zaslepljen životom koji se pred njim kidao i koprcao, čas kao neizbežna slika socijalne realnosti, čas kao košmar i snoviđenje u kojima bi se teško snalazio i sam Frojd, veliki putnik i veliki drug, pesnik Rastko Petrović žudeo je za što većom ekstazom, kao što liričari od rase i nemira žude za čistotom. Ta ekstaza bi svakako bila bolje i dublje komponovana da je istovremeno pesnikova radionica proizvela sva sredstva, dozvala u pomoć sve kristale i sve instrumente izraza, sintakse i metaforike. Ovako, najbolji komadi ove poezije napregnuto izlaze iz glomazne, bezlične mase, iz vrtloga i kanjona jednog jezika koji je skoro do nepismenosti tragičan i mutan, praskav i silovit. Pesnik je više beležio ekstaze no što ih je oblačio u metafore i slike; više je govorio organski no što je stvarao u hladnom dijalogu sa hartijom. U nedoumici smo da u svemu što nam liči na pesničku organizaciju naziremo, pre svega, taj neumerni telesni diktat, koji se na najboljim stranicama Otkrovenja pretvara u oratorijum, u san prvorodstva i rođenja uopšte.
 
Književna, pesnička karijera Rastka Petrovića trajala je strahovito kratko, ali je njena golema žeđ za životom, za saznanjem organskih blaga života u jednom dinamičnom svetu i jednom vaseljenskom haosu, potrajala preko mnogih iskustava i iskušenja poezije. Nekolike indikacije koje je pesnik dao u svojim esejima i memoarokim zapisima, kao što je recimo, Dvadeset godina povratka poezije u život, svedoče o pesniku sa optimističkom suzom i grozničavom sanjarijom jednog sveta koji nije lišen renesanse ili tehnike, i koji čuva prevagu organske religije i lirske revolucije subjekta. Odupirući se viziji ratnog klanja, a sa glavom punom plahovitog i odisejskog detinjstva, Rastko Petrović nije izdržao u svome istančanom grču i revoltu: građanski val vrlo brzo je prešao i preko te "obećane poetske zemlje". Ali takva snaga žrtvovanja rođenja u bolu i čežnji koja rođački spaja slovenske legende i anonimne uzdahe srpskih vojnika, vijonske balade i makedonske tužbalice, botičelijevske oči i pikasovska oštra temena, ostaje u našoj lirici izvanredna i jedinstvena. Mi danas osećamo sve elane i sve nemoći međuratne lirike, ali dobro je što ne ispuštamo iz vida tu rastkovsku snagu pokreta, stremljenja, jurišanja, mistike, realnosti, onoviđenja, videlaštva, odricanja, radovanja. U njegovim pesmama sunce je simbol i svetilište, a bol i sunce podjednako su natrpani u mišiće. Bilo bi mnogo ako bi se tražile sinteze u takvom delu. Obnavljanje života i grcanje u njegovim neminovnostima, panteizam mističan, ali na način velikog deteta, to je rezultat i to nauk za one kojima Rastko Petrović nije samo književni slučaj i samo istorijski književni fakt.

Neosporni gospodar nadahnuća i dečjih ushićenja što su na izvorima bosa i slobodna, kao junoše na vodama, kao device u jagodama, uvek sa nama kao "horovođa vetrova", pesnik je obuhvatio slovenske, azijske i floridske lađe i zanavek otišao u pohode Suncu, koje ga je dopevalo, koje ga je vratilo na tašmajdansku agoru, gde se svedoče ljudi i narodi, gradovi i nemenikuće...

Milosav Mirković

SA SVETLIM POLJUPCEM NA USNAMA

To, to! Umreti; nikada više ne živeti! Nikada!
Ovu ljubav sa očiju skinuti, početak ove misli, ovo disanje;
Ptico, složi krila, senkom njinom uzbuđuje me livada —
Gledaj, evo sunca! Jadnice, šta zoveš ti: disanje;
Zar i zato umreti i nigde više ne živeti!
Gledaj, gledaj ovaj drukčiji Uskrs, gledaj ove drukčije Cveti!
Teško krilo!... Nikada više ne živeti, nikada.
Veče, veče! Srce, bolno srce moje, umiri se...

Čudne reči devojke, dobre nevezane reči,
Srce, pametno srce moje, zaboravi!
Zaboravi sve, sve, boje jutra i voća, bolne usne dok ječi,
Zaboravi Tajne rođenja, zaboravi Velikog druga;
Idi, idi, jecaj, srce moje! Zaboravi! Zaboravi!
Il pogledaj još jednom to divno veče što pada;
Pre no što pođeš smrti,
Da ne živiš više nikada, nikada.

Jedan se jedini put ipak probuditi u večnosti,
Ne živeti opet, već samo svoje oči otvoriti,
Pod nebom prepunim ptica, pod talasima mladim svetlosti;
Od opšteg uzbuđenja, odjednom oči otvoriti:
O, kako čudno i divno to dođe!
Dok gledah ljubičaste zrake ovog granja u zori,
Kao da njina opojna mladost tek prođe...
Ne luduj, srce, o njima ni trag više ne govori!

Uzbuđen, neznanog časa, širokih zenica u beskraju;
Još jedan jedini put tada u veličanstvenom sjaju
Zaboravljati; zaboravljati sve to što život bi iza mene.
Sanjati, sanjati, o slušati da se iz samog dna smrti penje
Taj već davno zaostali poljubac za usne njine rumene.
Preći i ova rasvetljenja, preći i ovo gorenje...
U onaj čas, u kom se čuje i krv i lišće kako pada.
Ne pamtiti, al sanjati, možda biti nesrećan ko nekada.

To, to! Odjednom oči otvoriti!...

Zadihan i probuđen za čas jedinstvom u drveću, —
Da l smrti ostavih žeđ za dno idućeg dana? —
Oslobođen videh kružna slivanja da pokreću
I ovu umornu moju usnu, da s njom i zenica mi sana
Od ponoći već shvati Čas nenadmašnog ganuća!
Kroz jedinstvo bola mog probi zrak, dok leže po dubravi
Sunca, što sijaše kroz mene u tolika svanuća:
Da jedan čas sam večit, sred ove bezrazložne ljubavi,
Pronesite i sjedinite kroz mene neba večito putujuća;
Pa nek se vežeš najzad sve što bi u telu, nenadmašno u glasu,
I nek se izvrši najzad ta Žudnja, jedina verna ovom Času!

I neka umrem već jednom, nek prevaziđe ta misao,
Suviše žedna da zna koji bi nov san da ustavi...
Toliko dobre tišine dođe iz noći koju sam disao,
Mir, srce; i taj Čas daću, za jedan još čas ljubavi!
Il osvrni se na veče što zasta da gleda još u dan,
I rasvetli se naglo ko a bi sunce da vrati;
Osvrtaše se tako tad da nam i pogledom plati
Taj Čas; o srce, budno već, što se vraćaš u san...

Pa nebo kad bude rasvetljeno, što već bi rasvetljeno,
Kad i daljina bude sama, što je večito bila sama,
Kada i radošću i saznanjem sve bude natopljeno:
O tada tek, ko u san, tonuti u smrt iz beskraja,
Tonuti, tonuti, za večnost, sa svetlim poljupcem na usnama.


DIGNEM TAD OČI NEBESIMA

Dignem tad oči nebesima, nada mnom se plavilo rađa,
Pogledam dole: u beskrajnih svetlih izviranja je java,
I kruži magleni daljnji dah, sedefom, dok mleko se rađa
Na očima ruke providne, čežnjama mi zanosi glava.

Govorim, a glas moj, sa nebom, ko šapatom se bolnim srađa
Niti ikada mogah izreći — koliko me tad to spasava
Zaćutim, jer van providnosti postoji li ikoja građa,
Spram koje život ovaj celi izgledaće kao da spava.

Ovde ni jedna zgrabljena strast ne primi se korenom sreće,
Nit udovoljstvo da dođe s njom, no mešanje je s tugom veće,
I od užasa evo samog da u smrti je gluvost kraja.

Ali mi za novu onu boju otvaraće se oči druge,
I onda svaku strasnu žudnju tek tad odvešće nove pruge
Sa mojom zračnom suzom u samu tu sredinu raja.

VUČITRNSKI MOST

O, na poljani širokoj lučni kameni most stoji,
Ljubi ga moja duša i do zla boga sam uzbuđen;
Prelaze tovari, ždrebac upregnutu kobilu doji,
Reka pod mostom teče, pod rebrom mladost smirena:
Pojurim, pojurim, gledam hukom matičnom probuđen.
Mostovi, mostovi, za vas koliko je lomljeno stena,
I koliko grbača svijeno, i koliko isplakano plena;
Na svodove mostovi, koliko vam žudim, i koliko
uzbuđen
I toliko sam uzbuđen!

Dragano moje mladosti...
Ta između tisuću nadsvedenih mostova gle,
Pa ukrštenih, pa nadvišenih, gora svih lukova,
Stigli smo da međ svodove bez broja postavimo i
rebra svoja.

Pa gle, pa kako!
U gore, u divne zelene gore,
U strašne zelene gore,
Pa gle!
Ta u gore do nebesa zidane,
U gore, manitamo od života bezmernih.

Pojurim, pojurim, gledam hukom matičnom probuđen.

BODINOVA BALADA

Kroz ogledalo otiče orahova dvorana kao reka.
I sve pesme pesnika
Kroz dušu moju otiču u polja daleka.
U polja, gde ogledajući se jezerom brda silaze u ponor,
Sa njima prastari hrastovi i bela krda i sveo bor
Pod kim se skuplja slovenska gospoda na dogovor;
Bor, divni zeleni bor,
Dedova mojih zeleni bor.

Nad jezerom se oglednu lovac iz srednjega veka,
Na dnu ugleda nepomičnog strelca da luk zateže;
Trulu mu kožu spiraju talasi pristižuć iz daleka,
Kao meka dlaka il' runo, alga po njemu leže.

Dok rascvetane kosti belinom sijaju snega.
Izmeđ ogledajućih šuma,
Čini se kao da streli sa zelenoga brega
U hitrog jelena podignuta s lega.
I priroda sva diše opojnim mirisom truljenja:
Nadimlju zato brda, nadimlju gore stenja,
Pod koje pođe kadifena gospoda na dogovor;
Bor, divni zeleni bor,
dedova mojih zeleni bor.

Nad jezerom se oglednu lovac iz srednjeg veka,
Na dnu ugleda nepomičnog strelca da luk zateže;
Trulu mu kožu spiraju talasi pristižuć' iz daleka,
Kao meka dlaka il' runo, alga po njemu leže;

Sa dna jezera lovcu dižu se isparenja:
Otrovan njima lovac malaksava, usamljen, bez leka;
Kroz dušu otiču mi pesme u polja predaleka,
Kroz dušu, kroz mlaka ogledala uglačanih reka,
Sve do čudnih jezera kojima nebesa silaze u ponor,
Silazeći maticom svojom ko šibljiku odnese i zeleni
Bor

Kome je žurio negda gospode zbor na dogovor;
Taj bor, taj divni zeleni bor,
Dedova mojih zeleni bor.

TAJNA ROĐENJA

O crvenilo mi doteče iz matere
Svetlost, čuj, iz doma gde se ne vraća
Plameni zrak, čuj! kroz prebele šatore
Za smešnog mladića
(Kome se vizija detinjstva povraća!)
Crveni zrak mozak da probode!
duboka zvučna šuma podseti na stado mladih jarića;
Ja vam neću reći nikada crvenu plimu slobode,
Ja vam neću spomenuti nikada
Prašumski zanos slobode!

A koliko supom pojih zanosnih svojih snova,
Koliko vrućih nebesa kusah to iz tanjira:
Trbuh još pamti težinu i grč bogova,
Ostatke čije protera sa mučnog trbušnog pira!
Ali crvena svetlost doma gde se ne vraća,
I krepko telo još zvučno od himni i pokreta
Pobrkaće me kod načela i kaljača,
Pobrkati — ha divote! — i otuđiti od sveta!
Ta izađoh iz džungle namirisane
I pokrih zemlju telom da je sačuvam od isparenja,
I njuškah je tako duge dane
dok ne zastrepih od razdraženja.
Ali umrli već dom gde se ne vraća
Odvući će me tajnom do mesta smrtnog košmara,
I neće mi reći niko tad - koja je staza najkraća
do spasenja: No umreću, vidim, od prskanja
damara.

U jednoj maslinovoj šumi zanosa,
gorčina nad Velalukom, na Korčuli.

To beše tamni čas anđelskog kupanja
Plove po dugom plavilu s krilima ko labudi
Pri susretu se celivaju usred zvezdanog ćutanja
Onaj što uzleti u snu od ljubavi se probudi.

Spava, spava.
Tiho se svija glava
Tamna nad rumenu dojku.
Senka na srce joj leže.

Kao u školjci sna koji plovi
Lagano je odnosi java
Najdražu — tek iz talasa — spava
Venus. Nestvarnija no snovi.

Devojko sna, reci, pre nego zora svane:
Iziđeš li iz sna, nećeš ljubiti moje dane,
Iziđem li, od tebe šta ima da ostane?

I vi jablani što idete sve dalje u visine,
U kakvim oblacima dišu raskošne vaše grudi;
I vi jablani što idete sve dalje u visine,
Kako prozračne i čiste mora da su vam grudi?

Pri susretu se celivate puni zvezdanog ćutanja.
Onaj što se dotakne zvezde od ljubavi se probudi.

O TRENJU IZMEĐU DUŠE I TELA

To nije velika šuma koja šumori,
Ni široke poljane koje se smeju,
Tiha je reka ovo između pustih obala!

To nije oboreni hrast što voda nosi,
To nije mrtvi orao na talasima,
To vezani junak za katarku motri umornim pogledom
na sve strane.

Pred njime, njegov ga soko razgovara:
"Ne budi tužan, gospodaru; nismo ni na nebu, ni na zemlji.

"I plovićemo dugo ovako; vidiš li!"

I tako uvek reka nosi jedan leš
I duša bi mogla, ali zar bi imala snage da ga
napusti...!

... Na visokoj planini bor zelen.

To nije ni velika šuma, ni široka poljana,
Ni oboren hrast, ni mrtvi orao;
Soko robuje voljno uz vezanog gospodara.

NAJSENTIMENTALNIJU
O SITOSTI LEGENDU

U duši mi je odaja prostrana,
U njoj klupe drvene, i tri peći zidane.
Neko zdesna ulazi i ovakvu čudnu priču ispriča:
"Ima li ičeg lepšeg od tresišta pokrivenog biljem,
I ptica koje se nad njim dovikuju;
Ima li ičeg veselijeg od premlade devojčice
Što trči uskom stazicom?
Evo je skače čas na jednu nogu, čas na dve,
Toliko je vesela.

Htela je već da prođe, da nađe ubavog mladića,
Da ga poljubi na usta, kada ševar ugleda.

U ševaru tri su lista: jedan crven, jedan plav,
Jedan od zlata. Ševar se na sve strane poklanja,
Jedan list veli: poljubi; drugi veli: zagrizi;
Treći najzad: pojedi,
Devojče potrča da ih uzbere.

Ali je tresište rovito: više se nikud ne može
Nego u dubinu do kraja.
Devojka pomisli: da li je dovoljno duboko
Da joj se visoko telo utopi.
Pa kada se uveri, nasmeši se i opusti!"

U duši mi je odaja prostrana,
I njoj svako veče jedu jegulje pržene.

Putnik
Kneže Potemkine izdanuli u kolima na velikome putu,
Da mogu, kao ti, umreti na drumu,
Kad točak razgliba glinu žutu;
Šibaj kočijašu, teraj carski u Strumu,
Ćut!
U tajnosti da ti poverim ime jedne zvezde
Ili jednog slova iz jedne knjige o prašumi. Ćut!
Ali heroj sam na drumovima:
Od svega najviše volim da se opijem, a posle toga još
da putujem:
Ko ti reče, prijatelju, da ću doći u nedelju, u nedelju
Dunav teče!
Ko ti reče Šar-planinu, kočijašu, drumovniče moj!
Znam: i ti si sam, i ja sam sam,
A psovka kočijaška, - pozdrav vetra zavičajni Odiseju na moru
Sa ponosom da se nosi biča njegovog ožiljak na licu,
Grudi su mu dlakave kao oblaci sivi u zoru
Malje kriju jednu crvenu modricu... smrti.
Konji kaskaju i ja plačem, velim: to je, ti si Sibinjanin Janko!
Ne trzaj, Crnko, ha, ha! Ne, ja sam Jovanović Ranko,
I sela mi se zovu Rudari; kočijaš sam, bolujem od druma, izvan datuma.

Gle, mesec, ta čudna svim stenama rima! Zbog njega plima
Crvenokožnog poglavice odnosi leš:
Na talasima se talasa crna kosa i mokro perje, bolivijsko zverje,
On prepliva okeane;
Da l' nad vodama, da l' duž kinematografskih platana,
Ili po žicama telegrafskim? na mišici ''amblem klana''
Zmija u čeljustima lavskim; on dolazi kroz okeane i kroz vekove,
Mrtav ili živ; za njim njegove šume plove.
Opažaš li: sjajnih očiju kunu, opažaš li Hajduk Veljka na topu,
Ili Dmitra Jakšića da megdan vodi?
Šest kraljeva špiritusa? Sve to brodi. Ko će poludeti prvi?
Tup, tup! kopaju ugalj ispod nas;
Klo, klo! to u Bečkereku piju kvas;

Bum, bum! u Timbuktu nove krvi.
Ako devojčica ponese tajnu u grlu
Da joj po šupljim grudima prstom dobošari kadet,
U šumi gustoj masnoj fazanku umrlu
Kozačkom igrom oplakuje svet.
No ljubav služi na čast silnim u vozu, između dve željezničke stanice;
Na prozoru saksija s tri cveta, lice neke starice,
Na poljani iz amrela izviru četiri noge gole...
Branko, moj Branko, da li devojka, da li krin, da li mač,
Čistotom svojom prethodivši zoru,
Zaspaše u kutu oka ti? Klokoće izvor u
Tami. Eskimski čamci, koji klize niz vodu,
Otprate me svojim tokom do bolova - nebesima;
Šesnaest hiljada robinja taru velikoga boga uljima,
Na dlanu mu engleska flotila njiše se:
Admiral, veći od palca, harangira Napoleona,
Vasiona rasteže se. Ako te ljubim pod vrat, šapnuću
Klevetu: ko ti reče mor-dolamu!
Mor-dolamu, crna hata, besna svata, ah Koštano
Mnogočisna, mnogolepa, mnogocvetna, okupano,
Okupano. Oh prokleta!
Ti ključevi violinski u jetri mi kote se, ko bakcile Kohove:
Hanibale Karavađo, lopove, hajdmo mili da slavimo kanibalike.
Sad daleki svitaj produbljuje zeleni istok,
I Atlantik je toliko širok i duboko je u našoj žudnji tako,
Šarloiku i Odiseju da zapevamo, kad bi ko plako.
A zagrokta ko svinja kad je ko štroji:
O ljubljena je lokomotiva;
Ta mašinovođa nije ništa drugo
Do nož koji pod matericom zaboden stoji:
Garava britva kriva.
Jureći, uređuje i pomera ona polja, njen pisak to je zlih bogova volja.
O juri, nek juri voz uz groktanje. I noć.
Noć. nastade savršeni mrak,
A kroz varnice što iz dimnjaka biju,
- Iz kiklopovog oka izleću zvezde, i on njima obavijen beži jak
Kroz Trakiju, Besarabiju i Ungariju; noć -
Da l' leti moj voz? O, toliko varnica,
Kroz poludeli podmlađeni Mlečni put;
Dole se providi i miriše nađubrena mračna njiva,
Međ noge tu prima poslanu ženu Boz, - i jedan mesec žut,
Ogroman, istinski prvi put noćas, mesec žut
(O čijem li vrtu sultanske kćeri sad je skut?) o, ćut! o ćut!
Pod vrbama sad peva, ko otac, mesec žut.

Ah bože moj, šta je to za mene!
Zar ceo svet, zar će na njemu sve to, jurnuti kroz zrak;
Ja ne razumem otkud se onda sudara vlak kraj jedne reke!

Pa zamišljen sam, a plah,
I ne znam kojim pravcem iz smrti: nisam li uvek
Onako jak...!
Iz jednog sudara vozova izlazim,
Okrvavljen malo, evo, kao prvi zorin zrak,
I smejem se: na devojku neku, što pogibe
Razgolićenih bokova -
Tako sjajna kao ptica sred purpurnih sosova,
Za malo golemog drhtanja,
I mladosti, sred krvavih sosova.
I da bih njen jauk saslušao, oči sklapam
Pa mislim: da će joj grob biti beskrajan
Tamo, gde budem bio veliki heroj, a otac dolmen trajan,
I brat razbojnik užasan,
Krvopija, mlad i užasan.

Fabrički dimnjak u pejzažu i kanibalac čekajući novorođenog
Pretovrio je, gle, sav trud u gustu pesmu, nebu,
I kao kroz trubu dimnjak
Odnese moju ekstazu u oblake i nad sandžake;
Ali ko peva o hlebu, o rubini i o hlebu!
To dole igraju radnici i pevaju vitlovi u reci,
I pevaju u trbusima žena meseci:
Budućih junaka za ceo svet, o hlebu od jedan do devet:
I ja sam mlad,
I tebe rad,
U nje je cvet!
U nebo, u oblak, u svet! Ljubljeni garavokožče,
Ta nije vajde, gledajući u tu ogromnu i neumitnu rotativu
Zasviraj u gajde, u diple, u zurle - sećaš se! onu pesmu živu. Hajde!
Zasviraj u jareće gajde, pa umri!
O slatki brate, zasviraj mi violon,
Sviđa l' ti se Žan Fransoa Vilon?
Ta on je umeo da bude i lopuža;
Da l' znaš, brate, one tamo sa Gruža?
Neka im je od mene zaveštana prva majska ruža,
Dok popovi poje - to je još jedino moje - upokoj.
A kad vojnik uđe da se kupa, u reci po noći -
On i njegov konj -
Draga, u koje ću ti vreme doći
Od ljubavi sam bon?
Kad vojnik krepki u reku ujaše,
Zakucaće na prozor tad neki smelo:
Odškrini da samo protne ruku
Pa pomiluje dojku i grlo belo:
I zarije se u tebe sav bez bola.
Tvog oca, radnika fabričkog, s prstiju curi smola -
A po mokrim plećima tvog mladića i tog vranca,
U ogledanju kreću zvezdana kola.

Tu međ konzervama je zgrčen i jedan amor hrom,
Čije su oči pune suza sa ogromnih vizija
Horizonata.

Gle, jahač na konju, kom, Milice, sad tepaš imenom Marata,
U odeći mokroj svoj izveženoj šljokicama svoda,
Zagaziće reku što se zove Istorija,
Daleko negde sanja Kalifornija.
Kad uđe vojnik da se kupa u reci po noći
On i njegov konj,
U koje ću ti vreme doći: od ljubavi sam bon?
Od ljubavi,
U proleće ili u jesen
Smrti dimnjačke zvon čućete;
O basnoslovnom njegovom zvuku kriknuće sve strasti, mržnje...
Ko? Dekameron!

Ali to nije ništa,
O baš to nije ništa;
Gore je ovako uvek vezan, kao kokoš u pilićaru:
Seljanka nosi u ruci živinu i smeši se žandaru,
Žandar zazviždi pesmu staru
Prkoseći odžačaru. Prosjak prosi: daj mi paru,
Tako ti očnjeg vida i ljubljene ti dečice!
Veruj, dragi, užasno je - manometar - srce moje
Zatreptalo; i plakalo, tako dugo u fabrici.
Pa ne ljubi, kad smrt ti dođe draganu tu na usta;
Uskoči međ vitle i međ kajiše,
Dočekaće te ova šuma gusta,
Kao trgovca čežnjiva uskočka četa Radiše,
I razneće to belo telo tvoje, tako puno pobeda i nebesnih odseva.
Svim zavrtnjima, krcajući: tad će iz tebe, škripeći,
Izvući glasne zvukove svih pomorskih napeva.
I trbuh, gle, zategnut kao na bubnju koža,
A u želudcu je jedna arija,
Nju slušajući uspavljuje se velmoža
U aeroplanu. Ko peva o hlebu i o gladi!
Ulicama i kraj bioskopa, pred glumicom mladić bogoradi:
Prisluškujući: Iz želudca Vam se diže opere neke arija!
Ona: O, ne! o ne! to nije od gladi;
To šesti mesec otkucava moj trbuh: biće fabrički
radnik, a pijanicom će ga zvati Skadarlija!

O, pa divna je ta Skadarlija!
Dva vojnika kraj druma sede,
Govore o vaškama i o seljanci,
Zatim o onom što se ne jede -
Bar u vojsci i železničkoj stanici:
O kokošci prženoj na kajmaku...
Bregovi su tako meki, ljubavi moja velika,
Bregovi su tako meki, i reka nije duboka;
Ma kud da pođemo, budalo, bagro, ista nas smrt čeka,
Ista nas baš smrt čeka kraj mile seljanke
U vojsci i železničkoj stanici.
Te nikad njenog olakšanja dočekati neću,
Smrt će mene najzad rasturiti sutra;
Umreću.
Kad?
U hladna jutra.

Dva vojnika kraj druma sede,
Pa ushićeno gledam njina lica mlada:
Ko bi rekao da ko hulje -
Od starice što ih primila -
Ukraše osam dinara!
A ta žena bila tako sumorna
I tako stara;
I njoj su sa ushićenjem govorili o prženju na kajmaku,
Ne bi li se prevarila da im zgotovi...
Ali je starica ta tako lukava;
Ona ne bi ni svraku
Pripravila tek onako
Olako,
Olako.
Kamo l' kokoš prženu na kajmaku,
Kamo l' zvezdu da porodi
Budućim junakom za ceo svet: sve u broju od šest do devet:

Zemlja je teška u prostorima,
Vrteći se, dubinu zavrće u ciklon:
Pepeo i slama sležu se na dnu kroz toliko boja,
Drhće u Zodijaku Orion (oriona bez broja);
Toliko je teška, teška, i to od skora!
Teži je jedan Šarlo no sva kozmička mora;
Nikad njenog porađanja dočekati neću:
Umreću. Olakašaće se jednim uzdahom ili smehom,
Otkinuvši od pritiska
Odleteti kroz zrak -
Zazvučaće ime jedne palanke proletnjim ehom!
I doći će na domak jednom detetu,
Koje bledo
Kao vaskrsnuti heroj jak,
Uzeće je u bele ruke svoje pa spustiti u pas;
A jedan jedini voz
Othuktaće svim pravcima u isti čas.

Tajna rođenja
O crvenilo mi doteče iz matere
Svetlost, čuj, iz doma gde se ne vraća
Plameni zrak, čuj! kroz prebele šatore
Za smešnog mladića
(Kome se vizija detinjstva vraća
Crveni zrak mozak da probode!
Duboka zvučna šuma podseti na stado mladih jarića;
Ja vam neću reći nikada crvenu plimu slobode,
Ja vam neću spomenuti nikada
Prašumski zanos slobode!

A koliko supom pojih zanosnih svojih snova,
Koliko vrućih nebesa kusah to iz tanjira:
trbuh još pamti težinu i grč bogova,
Ostatke čije protera sa mučnog trbušnog pira!
Ali crvena svetlost doma gde se ne vraća,
I krepko telo još zvučno od himni i pokreta
Pobrkaće me kod načela i kaljača,
Pobrkati - ha divote! - i otuđiti od sveta!
Ta izađoh iz džungle namirisane
I pokrih zemlju telom da je sačuvam od isparenja,
I njuškah je tako duge dane
Dok ne zastrepih od razdraženja.
Ali umrli već dom gde se ne vraća
Odvući će me tajnom do mesta smrtnog košmara,
I neće mi reći niko tad - koja je staza najkraća
Do spasenja: No umreću, vidim, od prskanja
Damara.

"Moja večita" - Ratko Petrović

....

Valjda je jasno,
da je ona devojka
u koju se zaljubljujem s
vremena na vreme.

I to se neće
promeniti do kraja
mog života.

I kad budem matori panj,
a ona nekakva baka,
biće ista priča...

Ne želim da budem s njom.

Biti s njom
je rizik
da se To i završi.

Ja ne želim
da se išta s njom završi,
pa makar to bilo
samo večno zaljubljivanje.

Drugo,
ja je ne bih
činio srećnom,
a da bude srećna
je sve što želim.

A i nemam
šta da
joj ponudim.

Kad nisi
sa nekim nikada bio
ne možeš tvrditi
da je to ljubav.

A sve dok nije ljubav
- nije strašno...

Bar je to
neko moje
opravdanje.