Raša Popov

“Zadimljena istorija” je knjiga o ljudskim sudbinama, o velikanima znanja i zvanja, po sopstvenim rečima pisca, nastala iz velike želje da prikaže neobične detalje iz života pojedinih ličnosti u istoriji kojima se divio i čijim je životom i delima bio fasciniran; njegovi junaci su carevi, umetnici, naučnici sveta i našeg podneblja.

Raša piše o Napoleonu, Gandiju, Dekartu, Zmaj Jovi, Mendeljejevu.

U jednoj od priča upoznajemo čudesno vrednog plemića Potemkina, kako je na jugu Rusije izgradio gradove Herson, Sevastopolj i Jekaterinoslav, modernizovao rusku armiju i izgradio crnomorsku flotu.

Jednom je čak is spasio Katarinu Veliku od atentata! Raša skida senku i sa neobične ličnosti- Antonija Salijerija, kompozitora iz 18. veka.

Knjiga o filozofiji detinjstva, “Bio sam srećan konj” je autobiografski roman u kome pored ostalog, čitamo o uranjanju Raše i njegove braće u šareni, beskrajni svet enciklopedije dajući odgovor na pitanje “šta je to sreća“. Ovaj mali roman beleži odrastanje u Mokrinu u periodu između 1933. i 1941. sa obaveznim digresijama na razne teme.

Bajkovit svet igre i dečje mašte pred nas pruža lične doživljaje događaja pred Drugi svetski rat (detalje o prvom bioskopu i Širli Templ, o Žilu Vernu, Pinokiu, Crvenkapi i dr.).

Ovo su memoari starog dečaka koji je sačuvao dečju radoznalost i plemenitost i koji zrači dobrotom, o svojim roditeljima, učiteljima, rođacima. “Detinjstvo je totalni doživljaj sveta” govoro je Raša. Roman za velike i male.

УМЕТНИЧКА ДРЕСУРА


Испод усијане васељенске шатре
У публици све Сунце и Звездане Ватре
Спржени кловнови и кише изгореле росе
Само један акробата попео се
На леопардске плећи модре и суре
То је умјетност дресуре

Зверињег 'ода не осећа удар
Платформу под себе метнуо мудар
У рукама држи злаћану трску
И кожно бичаље за зверину дрску
Чудан циркузан да не вара он?
Ма јок То свемоћни је Фараон

Свог скулптора има и свог барда
Метнуше га на крвава леопарда
Поверише га царској пазиљи
Необузданој уобразиљи
Од жеље за вечношћу просто се је избезумија
Импрегнираће га да буде мумија

Да лежи блажен у миришљавим соковима
Напумпан сољу сред сиса и у боковима
Ал' залуд му одар вечит и скроћено звере
Церека се ватрена публика Гле људождере!
Сурваће и Њега и звер у бездан млинац
Смазаће их Звезде ко сироче слинац

СИСТЕМСКИ НАРОД


Лопатом хаос у нас згрћу
Импрегнирани смо смрћу
Наша су уста бледа нема
Разарају нам срж система

О да смо народ сиров диваљ
Крај праисконских вода живаљ
Њихове би нас бомбе млеле
Као лисице мраве пчеле
Бунар по бунар би венуо
Ћовек по човек би шенуо

Али ми смо сад систем сложен
Из једне пећи ватром ложен
Из исте чаше водом појен
Лудилом истим смртно дојен

Мокрин, 2. јун 1999.

НА ВЕЧЕРИ С ТИТОМ

Донесу ми у државну радио-станицу, где сам тада фигурирао као заменик главног уредника претпоноћног програма, позивницу са пресованим жигом. Из маршалата је. Од тврђег је белог картона. Позива ме на вечеру Тито.
И коверат је на државном нивоу, а вечера је у част и славу државе. Пре фртаљ века Тито се усред рата састао у босанским гудурама са својим партизанима, и на разбојишту растурене и у парампарчад исецкане Југославије поново основао државу.
У славу државе, он сад као њен председник зове на вечеру и мене и један круг својих поузданика. Задрхтао сам од неког миља, целог поподнева сам пушио банатске цигаре у кратким, пластичним пицикато муштиклицама, и покушавао да се узвисим пред самим собом.
Замишљао сам мермерне холове главне државне палате на Новом Београду. Уживљавао сам се у своју улогу. Проћи ћу водоскок, он ће те вечери прскати из све снаге. Иначе цеви у грдном базену мирују и рђају, жабокречина се хвата, јер код нас се све зида царским стилом, да држави подигне углед кад дођу странци, али се иначе штеди на потрошњи воде и струје обичних дана.
Опомињао сам себе: пази како ходаш тамо, не смеш грабити степеницама. Одговарао сам самоме себи: знам, морам ходати смерно, кротко, отмено. Од самог почетка морам пазити на утисак. Нека ме је зебња ухватила: кад будем задро у дубине, скоро пећинских шупљина “палате федерације” посматраће ме, а да нисам ни свестан, мотрилачке очи свих тринаест тајних служби колико их у држави мора бити. Шта ли ће они помислити ако ја по свом инфантилном тркачком нагону, који ми се крије у коленима, убрзам, као оно на тркама на шљаки атлетске стазе у Новом Саду, на рубу Лимана ... Не, у томе се нећу преварити. Контролисаћу се све време. То је и ред. Учтивост то налаже, а не само статус уредника у државној радио-станици. Зато, знао сам, видео сам себе унапред: Моје витко тело, (имао сам тада деведесет кила) њихаће се.
Ту ми је пукао мехур фантазије. Ја немам ни црни сако, а некмоли фрак. Имао сам једне црне панталоне од штрафтираног штофа, али њихов крој је био троугласт, није пратио моје телесне кривине, удове и гузове, него га је шнајдер крпа шио по диктату неких заумних и само њему видљивих паралелопипеда. Кад их обучем, иза леђа ми виси црни штрафтирани тур у виду пре џака него кесе. Докле год у томе ходам осећао сам се као да сам у дно чакширетина натоварио кило две измета. И ходао сам више као патак него као “лелујаво обличје”.
Те сам црне панталоне купио у Врњачкој Бањи оног лета кад су ми се новинарски послови замрсили и почели ме слуђивати. Шефови су ми чланчиће од три пута по 14 редова прочитавали мрачног и забринутог израза лица. Понеке су ми враћали, јер им се нешто “нису чинили...” Никад нисам сазнао на шта им се то нису чинили. Једино сам добро пролазио код заменика главног уредника, на кога су ме опоменули да је “бритка сабља”, што је значило назлобрз и суров. “Погледај ти те његове очи, као на зејтину. Кад се упиље у тебе слутиш да си проп'о.” Звали су га иза леђа “Мића Млеко”, јер је тај Мачванин, потекао из Шабачке гимназије био савршено чист, као апотекар. Цела је Мачва као апотека, а у Шапцу је свирао први клавир у Србији. Имали су право да му се у очима крије тајна. Био је брз јер је био суперинтелигентан. Само прва три месеца ме је држао на дистанци. У ствари испитивао ме је. А онда је решио да ме опроба: послао ме је на конгрес свих историчара из десетак ил’ двадесетак наших нација и вера. Тамо сам као најбржег ретора открио новосадског историчара Славка Гавриловића. Знао је сељачка и грофовска власништва сваког педља сремске земље. Њиме сам био опчињен. Уз њега, неколико стотина национално пробуђених, али још неразјарених аналитичара прошлости састало се у граду сарајевског атентата, значи Сарајеву, да испоље своју памет. Мића Млеко, да га тако сад назовем, мада га ја из дивљења никад тако нисам звао, схватио је у магновењу да сам му ја тај новинар који ће бити кадар да од стотину научних реферата направи три пута по три, свега 9 минута говора за три дана.
Слао ме је после широм Југе: на Блед на конгрес Пен клубова, где сам видео нобеловце Мигуела Астуријаса, господина Андрића, па екс мужа Мерилин Монро, индијански витког Артура Милера, Американца који оличава аскетску дисидентску интелигенцију света, и латиноамеричког комунисту Пабла Неруду који је личио на бонвивана са ватрених улица буеносајреске луке где се зачео чулни денс танго. Слао ме је Мића у Боку Которску на скуп свих словеначких, србохрватских, муслиманских и црногорских пет стотина изучавалаца руске револуције. Такмичили су се у апологетици, али је треће ноћи у палати Југоокеаније, на месту где је култно место пострељаних изазивача "октобарске побуне морнара K. und K. флоте", као гротескни чаробњак устао Сергеј Димитријевић и саопштио да је Лењин Крлежи у Загреб послао дукате да покрене књижевни, али и бунтовни часопис за свргање режима, да њиме возбуди револуцију у Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца. Димитријевић је викао: "Тако је настао Печат!"
Сви су се избечили у њега. Настао је мук. Јер по томе би испало да су комунисти страни шпијуни, а омиљени симбол либералне леве мисли Крлежа још најмистериознији мистер "икс". Поплашен том тишином, одбијањем професора да уђу у расправу о дукатима, ја сам речи гротескног историчара аматера Димитријевића сакрио од јавности. Морао сам, јер моје срце је било опечаћено. Код куће сам имао два броја Крлежиног часописа "Печат", без корица. (Купац је очевидно двадесетих година XX века корице стргао да му преметачином не открију сумњиву књижевност). Купио сам их код Василија Јовановића, најважнијег антиквара Новог Сада, и уживао сам у разбијању параноје коју печатовским текстовима Крлежа изводи.
У том сам замршеном клупчету политике и страхова, истине и аутоцензуре живео као новинар, и све сам се више гојио. Од сасушеног мршавка, цвикераша, постајао сам гутач цигара и прождирач вотке и коњака, који ће убрзо бити истиснут из кафана опасном дрогом званом вињак. Политичку неурозу је он најбоље гасио. Слуђивао нас је. Често нам се "кидао филм". Идући кући тетурали смо се улицама не знајући за свет око себе. Али Бог штити јуродиве, а од вињака уљуљан, више си од јуродивог. Или ниже.
Кад сам стигао у Врњачку Бању, како сам искочио из аутобуса, осетим да ми моје све тешње панталоне пуцају, отпозади, по средини. Путном торбом сам заклањао позадину да ми не зину гаће на бањске шетаче и шетачице.
На домаку великих хотела, под најлепшом алејом липа у Европи, био је тај крпа. Утрчао сам, одмах купио црне, гломазне, врећасте паралелопипедне панталоне. Потрошио сам аконтацију од наших злеудих дневница, и на том путу сам јео леба и лука. Али имао сам црне панталоне. Сад се открило да су пре просјачке него новинарске или недајбоже државне.
Моја Рада се није обрадовала позиву из Маршалата: "Ти немаш црно одело, а фрак је у овој пауперизованој цивилизацији немогуће, па можда и увредљиво имати!"
"Али јасно ти је" одупирао сам се ја, "да не могу на вечеру код Тита ићи у оделу које ми је са све цугехером и сивим штофом купио и сашио мој баба! То би ми било замерено!" Рада ме је гледала испод ока. Постао сам јој сумњив, као да се осећам маршаловим поуздаником. Није могла да поверује да сам се толико забрљао блатом конвенција.
Објаснила ми је да ни Маршалат, ни Маршал, који се хвале укидањем елитних класа, немају права да траже од једног чиновничића, да откида од уста својој деци и да се кицоши ради једног јединог једновечерњег пријема.
"Па то му дође као да сваки дан облачиш ново одело!" Жестила се она.
Она је вечеру код Тита, - ма шта! - вечеру са Титом, намерно називала "пријемом", што је морам да признам на позивници и писало.
Нисам смео да јој одам своје тадашње потајне мисли: замишљао сам да ће нас у државној палатурди бити око две стотине људи.
Спремао сам унапред шта ћу рећи кад ми се обрати председник Републике, сам маршал, који је на ручку код британске краљице у Бакингемској палати 1953, седео лево од принца конзорта војводе од Единбурга, Принца Филипа. Дворани изнесу златно посуђе па с њим и пред краљевски пар и пред Тита. Тито се тад намрштио, причао ми је то ректор Нотингемског универзитета. Краљичин муж, принц Филип га упита: "Је ли вам нешто није по вољи?" А стари раднички агитатор, превејани кадар из московског хотела "Лукс", од Стаљина селектовани кадар Коминтерне, му рекне: "I understand, Queen and royal family, there must be some sort of luxury, but the golden plates, in this hungry world, is not it a little bit exaggerated!" Није ли то са златним тањирима претеривање.
Принц Филип, The Duke of Eddinburg, тата престолонаследника Принца Чарлса, тешећи га разјасни му: "You are right, the price of these plates is exaggerated, but I assure you that the plates are made of such a lasting stuff that it pays in the long run." Јесте да су тањири скупи, али су направљени од тако трајне грађе, да се на дуге стазе исплате.
... Размишљајући о себи као госту малтене па краљевске куће, био сам уверен да ће нас бити мање од две стотине, можда само бираних сто људи. Он мора онда прићи нама, људима из државне радио-станице, мени и Александру Ацковићу, мом шефу, који ме је изгледа и препоручио протоколу и гарантовао за мене код проверавача из тринаест тајних служби. Кад ми Тиле приђе, он ће на онај свој директни начин рећи: "Баш вољим што сте дошли..."
Трзао сам се на то. Мада ми је мисао била бржа од реалних опомена да се уздржим од бунила. Она је већ смислила одговор на "Осећам се да је демократски симптом, што сам се ја, један новинар који је носио по Београду Нагру од 14 килограма, нашао овде... Неко би рекао да је ово царска палата, али, друже Тито, ово јесте народно, откако сте се обрачунали са потказивачким и цинкарошким змијуринама које су нас констрикторским грчевима стезале у кромањонској страви европске ноћи..."
Ја сам изгледа стварно већ, пре уласка у мермерне катакомбе Палате федерације постао лелујаво обличје и већ сам у глави развијао крлежијанску фразу.
Тај епитет кромањонска, те именице ноћ и страва... Права страва.
У том часу је моје потајно ја открило шта га пече: обрачун са потказивачким и цинкарошким змијуринама. Откако сам три године пре тога дошао у претпоноћни радио за интелектуалце, тамо у врху државе, у најужем обручу око Тита дошло је до расцепа. Пенезића, стварног контролора, свих државних тајни, здробила је липа крај Лазаревачког друма. Ранковића кога смо ми Срби сматрали Титовим наследником, Тито је пре нешто више од годину дана отерао из врха државе. Пензионисао га је, иако је сам Тито био 21 годину старији! Логика живота говорила је да се старији пензионишу, млађи раде. Овде се десило нешто сасвим обратно!
Тамо, у тај простор око Тита, требало је да одем. Сва моја чула су залупала на узбуну. Сетио сам се једног скоро заборављеног часа кад сам се истински престравио. Пет година пре тога срео сам Буквића, једног од највиших функционера тајне државне полиције. У жељи да се похвали тајнама и успесима свога рада, он мени и једној групи новинара, исприповеда како су хватали, отварали и читали сва писма неког атомског физичара из Винче. Тај је ишао о трошку државе на стална гостовања у америчке нуклеарне институте. "Ми му поставимо замке и утврдимо да је амерички шпијун". Наравно, детаље о шпијунажи Буквић нам није саопштио. "Решимо се да га ухапсимо. Како ћемо? Досети се неко, па ће:
- Хајде да затражимо од маршалата да упуте вајном доктору и професору атомистике, мамицу ли му његову, позивницу да дође на вечеру са Титом, то јест на "Свечани Пријем уочи Дана Републике у Палати Савезног Извршног Већа".
И тако: маршалат послушно пошаље позив доктору професору, да дође на пријем. "Онај се упицанио, везао лептир машну, нану ли му нанину... и таман да уђе кроз велике двери, а наши људи пред њега, ухвате га испод руке... А он, замислите..." ту се наш приповедач заценио од смеха, све прска пљувачку по нама, "Он маше, чиме? Позивницом од маршалата, оном од крућег картона... Са маршалским сувим жигом и Титовим факсимилом. -Знате ли ви ко сам ја; Погледајте, ево документа! - Виче, цичи, прети, видећете ви после.. - Не брини, знамо ми ко си, шпијунчино, а сем тога, не заваравај се, - ми смо маршал! ..."
Нисам Ради испричао фарсу с маршалском позивницом од мало чвршћег картона. Сакрио сам од ње како су са "вајним доктором и професором" одиграли зоолошку игру мачке и миша.
... Пошли смо у улицу Седмог јула, тамо код Калемегдана, да потражимо свечано црно одело. Држали смо коверат с парама, стиснуто у шакама, и стрепели од стања на тад већ богатом тржишту обичног и парадног текстила.
... Маштао сам о зифт-црном фраку са свиленим ластавичјим реповима. "Радо," ачио сам се, "Хајде да ме обучемо као грофа Бобија или Рудија... Да их тамо све пособаљивам с ногу."
Црна одела су била прескупа. Из радње у радњу, све пораженији смо се вукли. У неким оделима сам пред огледалима изгледао као буре, на неким су ми огледалима ватирана, четвртаста рамена висила низ мишице као накривљене пирамиде. "Видим ја, да ћеш ти ићи у сивом оделу, или ћеш куњати код куће", припремала ме је Рада за прекид пазара.
Али код тролејбуских окретница у робној кући облепљеној емајлираним плочицама, нашли смо прво црно одело које одговара нашој коверти са спремљеним парама, и мојој помало астеничној, у сваком случају нерегуларној бисти. Штофана рамена су ми се држала уз врат, баш на мојим телесним раменима. Окретао сам се дуго, Рада се мрштила, нешто јој је било сумњиво.
Ја сам је уверавао да се угодно осећам, и да је мени тај пси'ићки фактор најважнији. Продавци су преко воље покушавали да нам утрапе комплет. Очевидно, били су поштени људи. Знао сам ту радњу. Ту смо за време гадних несташица струје купили краљицу пећи, али неку чудну, браон. Марка јој је била "Препород", и у гаранцијском листу смо открили да је то пожаревачка фирма, као неки погон државне тамнице, где се индустријским, фабричким радом ухапшеници препорађају од својих моралних дефеката.
Пробао сам и панталоне. Већ у кабини иза платнене завесе, где све заудара на зној, чим сам се стојећи на линолеуму у чарапама усправио, схватио сам да су ми ногавице краће. Изгледао сам као чапља у бари. Знао сам Радину беспрекорност. Да они нама плате она то не би купила. Решим се да попустим каиш. Сакоом ћу прикрити да ми тур виси, и шетаћу се брзо по писти пред огледалом, да ми се ногавице заплићу око ногу, док их витлам, степујући пре него ходајући.
Говорио сам за време те пробе неке баљезгарије, узвикивао сам: "Гле, изгледам као Фред Астер! Радо, фали ми само Џинџер Роџерс... Уствари ти си моја Џинџер!"
Чак су се и тужни продавци у социјалистичкој радњи засмејали. Купили смо то одело, и код куће видели да га је произвела "Ћеба" из Пожаревца.
У предвечерје државног празника узео сам такси до палате федерације. Поред бојеним рефлекторима осветљеног водоскока пролазио сам гипко, све поскакујући. Хтео сам опет телесним ставом да надмашим и прикротим одело у његовој шуњавој простоти. Али ипак сам се осећао као да сам се огрнуо у неко ћебе, или у одело насечено од ћебади. Тако је магнетски на мене деловао заштитни знак мог ганц новог зифт-црног квази фрака, исписан на најлонској етикети: "Ћеба".
Уз степенице сам ишао по плану, једну по једну, да будем што државнији. Видео сам у маси господе која се пењу не само сивозелене униформе официра, што су били махом генерали, него сам на своје запрепашћење видео и беле униформе. Били су то адмирали. И данас, после 35 година памтим здепасту фигуру једног адмирала. Не само што му је шињел некако висио као ћебе са њега, што ме је охрабрило, јер је било очевидно да су и њега оденули робијаши, него му је и поглед, крупних разрогачених очију висио, сав отромбољен, као поплашен.
... "Ах," помислио сам, "не верујем да се боји нечега, него је импресиониран или има неке кућне јаде, болесну децу или су му украли ауто".
Још сам се више устубочио, укрутио сам кичму. Јер, мислио сам, ми се овде не бојимо ничега, ми смо позвани на вечеру из Маршалата.
Биће то на социјалним лествицама највиши степеник на који смо досад крочили. Можеш мислити, вечера са вођом државе, са човеком који је учествовао као persona grata на прослави 4000 година персијског царства у Техерану.
И док сам гледао ка стакленим дверима на врху степеница, као да се надам некој светлости, угледам Буквића. Стоји, укипио се, мотри својим плавим проницљивим очима (интелиџенс сервис!), као да чека неког.
Севне ми кроз главу она мистериозна реченица: ми смо маршал. Као у апологетској песми Радована Зоговића: сви смо ми Тито, Тито то смо ми сви, и војска, и земља, и гора.
Удари ме дилема: да ли да скренем поглед са Буквића, или да га погледам и да му се јавим. Ако скренем поглед, па ме он примети, помислиће да га избегавам и да нешто кријем.
Тешко мени онда. А ако му се јавим, он ће ме можда ухватити испод руке, и сиктаво ми саопштити: "Ми смо маршал, ето већ си га срео, даље ни не мораш. Вечерао си своје. Пријем је завршен, примљен си..."
Одлуку нисам донео ја. Нешто изнутра ме је навело да се ћутке насмешим Буквићу. Ако ме види, видеће ме предусретљивог, ако ме не упази, добро је и то. Није ме упазио и ја сам ушао у катакомбе.
Тамо је било у две, па и три сале, боље рећи хале од мермера, бар две хиљаде људи. Збијени као на митингу. Пошао сам кроз гужву, и одмах открио свог главног уредника Ацковића. Сад смо у пару крчили пут ка јужној страни дворца.
Одмах сам се разочарао. Овде нема шанси да ми вођа државе приђе лично. А тек ја њему, ни у бунилу. Све сам замишљао погрешно.
Ацковић је био опрезан. Није срљао преблизу Титовом кутку. Он је одлежао две трећине Другог светског рата у Хитлеровом логору Дахау, у северним предграђима Минхена. Био је члан такозване "Spreng-kommando", вода за демонтирање англоамеричких бомби од 500 килограма. Летеће тврђаве су њима тукле центар Минхена.
"Ацко," питао сам га радознало, "мора да си још тада, као млад човек упознао сам центар те лепе вароши!" Да, често је залазио у центар баварске престонице. Ево како се проводио у Минхену. Из лагера, кроз бодљикаве жице поведу их двојица војника. Они носе пушке, под шлемовиму су. Иначе су реконвалесценти, повратници са Источног фронта, па смо им ми дати као лак пос'о. "Ми носимо ашове, тешке чекиће, будаке и пајсере и као неки браварски алат. Обично нас спроведу негде у центар Минхена. Бомба као цркнути слон лежи на асфалту. Пајсерима и чекићима, најпре пробијемо асфалтну кору, па будацима и ашовима ископамо ров, доста удаљен од бомбе..."
"А! Да се склоните, кад потпалите бомбу!"
"Не!" каже Ацко, Зајечарац иначе. "То је ров за стражаре да се склоне. Они се завуку у ров, а ми сви као муве на бомбу. А њу не потпаљујемо, него је голим рукама демонтирамо. Циљ је да се извуче упаљач, да не експлодира."
"Теби ниједна није експлодирала?" упитао сам не знајући шта питам.
Ацковић ми је показао своје мршаве дуге шаке. Прсти пожутели од његове омиљене цигарете житан, лежали су на столу као мртви. "Као што видиш" смешкао се тужно, "још су живи..."
У оној сали Ацко нас је зауставио на бар десет метара од Тита. Он је још био опрезни логораш, човек кога су пуким случајем мимоишли дахауски процеси, (убијање концлогораша од ознашке руке кад су се вратили кући: јер криви су што су остали живи, што нису спаљени у крематоријима).
Преко рамена и кроз шпалир званица у фраковима у униформама гледали смо ка једном од џиновских прозора. Тамо је под прозором, за ониским столовима, у фотељама, под јарком светлошћу седео Тито са Јованком.
Насупрот њему седео је мени симпатични ћелавац, председник савезне владе, Мика Шпиљак.
Загребачки пургерај је на тог предратног радника пребацио све вицеве срочене против једног градоначелника из тридесетих, који је био шнајдер. Мудри и речити Никица Петрак ми је објаснио финесе. Пургери су презирали и презиру сваког ко зна да руком нешто направи. О шнајдеру су причали: он дође у посјет Венецији, и даје il sindaku della Venezia велики новчани прилог за поплављене! А кад је пошао у име Загреба Папи у Рим, рекне му протокол да ће Загребу његова светост поклонити једног позамашног Тицијана. Градоначелник шнајдер дође на колодвор, пред полазак за Рим са великим кавезом. "Кај ће вам тај кавез?" питају саветници, "За тицијана", каже простак. Све су то пришили Шпиљку, крајем шездесетих, јер се је дрзнул да иако некадашњи радник буде председник владе. Једино што је Шпиљак кавез за тицијана донео на аеродром.
Међутим, ја сам са симпатијама гледао пристојног ћелавка како се радосно смеши у Титовом друштву. Покушавао сам да ухватим суштину саме Титове омање фигуре. Али тајна ми се измицала. То јесте била невероватна концентрација силе, у једноме човеку, и чинило ми се да над њим лебди нека црна светлост.
"Замисли, Ацко," рекао сам свом шефу усред оне граје једно две хиљаде људи, "тај човек једе, ено га сад пије... вероватно пије онај свој и Черчилов виски on the rocks..."
Иза леђа ми неко проговори сасвим дискретно, да ни Ацковић није могао да чује: "Не омладинац, то није ни Черчилов ни маршалов виски. То је напросто шкотски виски."
Био је то Буквић. Ипак ме је пронашао.
Памтим после 35 година да сам на тој вечери остао гладан. Не сећам се детаља. Бане Јовановић ми је пре неко вече испричао, да је оне године кад је он био тамо с позивницом на тврђем жигосаном картону, закуска била на дугим столовима посред највеће сале-хале, и да су се сви правили да јело не виде. Кад је најзад неко дао знак да је "изволте", две хиљаде генерала, адмирала, председника девет скупштина, пандура, министара, новинара цензора и нишчих упражњивача самоцензуре, примадона и артиста, јурнуло ка столовима и стало грабити виршлице и сенфове, хајдучке ћевапе и Гавриловићеве саламе.
"Ја сам мислио да ће се неки од њих одмаћи, кад се накрка, да отвори приступа и нама" чудио се још и данас Бане. "Али не, они другима нису давали, док све нису слистили." Бане је остао на тој вечери гладан, баш као и ја неке од тих година.
Био је то предзнак. Југославија је била богата трпеза. А ти конзументи Титове вечере, ти једачи прождрљивци били су гладни исконском сиротињском глађу скоројевића, и јели су, јели, док све нису слистили.

20/21. април 2002.

Odelo od kudelje


Moja baba Mela, Melanija bila je tvorac šestog čuda moga detinjstva. Ona je uzela stabljike jedne biljke visoke i tanke, kao trska, i od te biljke je napravila sebi suknju, a svome sinu, mom stricu Vesi, sako i pantalone.

Biljka je kudelja ili konoplja. Od njene tanke, čvrste kore upreda se kanap. Kanap je ime dobio od konoplje. Uostalom, konopac je još bliži imenu konoplje. I debela užad, konopci upredaju se od konoplje.

***
Treće godine rata (Drugog svetskog) mi smo već dva puta kod krojača prevrnuli svoje zimske kapute. Sva tekstilna roba bila je zabranjena za Srbe. Tad se moj deda Sava odlučio da skine s tavana mlatilo za konoplju. Mokrinčani su ga zvali cecalo. Iz nekog špajza je baba Mela izvukla svoj stari razboj, četvrtaste nogare za tkanje tkanina.

Zasejali su konoplju, i ona je krajem leta dovezena kolima s njive. Bila je u snopovima i odneli su je do jednog bazena. Mi smo cesto gledali, ranijih godina u taj bazen, i pitali se čemu on služi. Dugim godinama nesluženja ničemu, on se napunio do vrha blatom. Duško nas je opominjao da se ne nadnosimo nad bazen, da ne upadnemo u žitko, rovito blato. To bi vas povuklo kao živi pesak, uvuklo bi vas unutra i potonuli biste u njemu.

Da, ja sam znao za strahovitu scenu sa živim peskom u stripu o Timu Tejloru. Jedan nevaljalac je bio uvučen već do guše, kad ga je nesavladivi Tim izvukao.

Otkrilo se da je to bazen za močenje kudelje! Iz njega su lopatama izbacivali blato. To je bilo teško izvesti, jer ni radnici koji blato izbacuju nisu smeli da stanu na žitku površinu.

Popodne bazen je bio očišćen i opran, u njemu je sad bila bistra voda. Duge stabljike kudelje položene su u njega. On je bio tačno one dužine kolika je dužina najdužih stabala kudelje.

Već sutra kad smo došli u dedinu avliju, iz nje se širio nepodnošljiv smrad. To je dopiralo iz onog bazena za natapanje kudelje. Stabljike su morale da odleže u toj vodi nekoliko dana, kako bi se tanka kora sa svake stabljike sama odvojila i odljuštila. Niko ne bi rukom uspeo sa hiljada stabljika da odljušti vlaknastu koru. Voda je sama odvajala koru od stabaoceta. I vlakna kore i sama tvrda unutrašnjost stabla išla su na sušenje. Od vlakana će biti tkanina, a stabla su se lomila u sitne cepke nazvane pozder. Bilo je to najbolje gorivo za zimske peći bubnjare, pozderače. Odvajanje vlakana od stabljika radjeno je na mlatilu ili trlici, ili mokrinski rečeno: na cecalu. To su jedni nogari sa dve naporedo postavljene daske. Preko njih se popreko stavi nekoliko stabljika, još odenutih u košuljicu vlakana. Trećom, srednjom daskom, mlatilom, proteruje se kudelja kroz procep. Time se čvrsta stabljika lomi i odvaja od vlakna, a vlakno je spremno za prelju.

***
Naša čudotvorka, baba Meli, odnekud je izvukla svoju staru preslicu. Danima je iz gužve sasušenih konopljanih vlakana ispredala beskonačno dugi kanap. Smotavala ga je u klupčad.

Pratili smo je u stopu. Zadivljeno smo je gledali kako ispreda najdužu nit koju smo do tada videli.

Kad je završila sa predjom, ona se od prelje pretvorila u tkalju. Sela je za razboj i počela razapinjati niti onog kanapa. Jedne niti su stajale naporedo, a drugu nit je ona jednim drvenim guračem naterivala popreko. Pojavili su se prvi metri tkanine.

Čika Vasino predratno odelo već se od mnogog rada pohabalo i visilo je na njemu kao na strašilu. Baba je prvo njemu sašila pantalone, pa onda i sako. Sako je lepo visio na njemu, dok su se pantalone, koje smo mi uvek zvali čakšire, na gornjem pregibu nogu uvek naboravale oštrim naborima. Te nabore nijedna pegla nije mogla da ispravi. Zato upamtite da, ako hoćete odelo od plemenite biljke konoplje, nabavite sako, on će vas lepo služiti, a čakšire izbegavajte.

***
Poslednje godine okupacije (1944.) zbog nestašice tekstila ja zamalo da padnem na ispitu za prijem u gimnaziju. Taj se ispit u ta vremena polagao posle četvrtog razreda osnovne. Već od jedanaeste godine si bio gimnazijalac. Gimnazija je trajala osam godina.

Seljačkom kolskom zapregom krenuli smo mi mokrinski kandidati za ispit preko polja za Kikindu. Pred sadašnjom Osnovnom školom „Vuk Karadžić“ bilo je bar pedeset kolskih zaprega iz celog Severnog Banata. U zgradi gimnazije bila je kasarna okupatorske vojske.

Jedva sam dospeo do učionice u kojoj ću polagati. Iz računa su radili uglavnom prosto pravilo trojno. Nisam se brinuo. Kod svog učitelja Fedje Kovaljova, (iz Sevastopolja), ja sam bio omiljeni račundžija.

Ali, kad su me prozvali, počnu mi diktirati: Jedan trgovac prodao je tri tube, i dvadeset santimetara...

Ja stao, pa buljim u njih. Pitam: Tri trube i kakvih to dvadeset santimetara...

Neki članovi komisije već odmahuju rukom. Gest je jasan: Ovo je propali slučaj, gluperda. Oterajmo ga.

No, na moju sreću, tad se javi učiteljica, i kaže: Zaboga kolege, pa ovo su ratna deca. Rastu u oskudici tekstila. Ne znaju šta je tuba!

Smeje se ona, objašnjava im da ja nisam nikad bio u tekstilnoj radnji i da ne mogu znati da je smotuljak tkanine tuba. Objasni mi ona da je to zamotan štof. I ja im odmah rešim njihovo tekstilno pravilo trojno.

I danas se sećam te lepe, mlade, materinski brižne učiteljice. Ona mi je pomogla svojim razumevanjem. Učitelji, na vama je da decu najpre razumete. Tek onda ostalo.

SAMO JE RAŠA POPOV MOGAO OVAKO LEPO OPISATI BOŽIĆ: Dan kad su se deca radovala orasima!

Pisac za decu, publicista, novinar, glumac i autor kultne emisije "Fazoni i fore" – Raša Popov napustio nas je u aprilu prošle godine. Behavši rođen daleke 1933. godine u Mokrinu, preneo je mlađim naraštajima priču o tome kako se nekada, dok je bio dete, proslavljao Božić.

Priču o najlepšem prazniku svog detinjstva ispričao je ovako:



"Božićna ustreptalost u srcima nas dece počinjala je petog januara, na Tucindan. "Deco, danas se ne smete tuć! Jer ćete se tući cele godine."

Komšija, seljak, izjutra donosi naviljak slame za svinju. U našoj kući redovno su na Tucindan klali svinju. Dolazio bi nam stric Čika Vesa – slamom bi pokrio truplo zaklane svinje. Kad potpali slamu, ona bukne visoko i "oprlji" čekinje. Čika Vesa otfikari rep i vikne nas decu, da dođemo po "oprljeni rep". Mi smo ga u slast glodali, onako kako danas deca žvaću gumu.



Sutradan, na Badnji dan, opet bi nam komšija donosio golemi naviljak slame. Unosio ga je pravo u sobu gde je sto za večernju trpezu. Mi smo radosno čupali slamu i razvlačil i je po patosu! Niko nas nije grdio što pravimo nered u sobi. To se od nas očekivalo! Valjali smo se po slami sve do večeri.



Mama je sva uznemirena, od podneva sprema večeru. Bila je to posna večera, bez masti. Pasulj kuvan na goloj vodi, kuvane suve šljive. I naše omiljeno testo s makom.



Vrhunac zadovoljstva nastupa kad se završi sveta večera. Mi deca smo imali pripremljen alat za krunsku igru večeri. Svako je iz gomile starih maminih svilenih čarapa još jutros uzeo po jednu za sebe. Otac iz korpe pune oraha zahvata koštunjave plodove i baca ih prema nama u slamu!



Orasi se zavlače pod slamu, mi se bacamo ka mestu gde je plod odleteo, tražimo ga, i pobednički trpamo u čarapu. Bacamo se po slami za orasima koji doleću sa svih strana. Bacamo se kao golmani. Sloj slame smo debelo naslagali, da se ne izubijamo. Dno čarape je nabubrilo, podižemo je uvis i odmeravamo da vidimo koliko smo dosad plodova nalovili. Sveća na stolu dogoreva, a mi se gnjuramo po slami i njom pokrivamo. Sakrivamo se pod njom. Svako grli svoje blago, orahe badnje večeri.



Čekamo sutrašnji dan i božićnu česnicu u kojoj će se kriti dinar. Koji od nas trojice dobije komad sa dinarom, biće najsrećniji. To će nam blago biti milije od onog iščeprkanog iz slame. Mama nam objašnjava otkud tu slama. "Ove noći se rodio Isus, u štali kod Vitlejema. Bogorodica je bebu, čim ju je rodila, položila na slamu".



Cele večeri razbijamo orahe i jedemo jezgra. Srećni smo kao nikad. Badnje veče je puno blaženstva i čudnih prizora i zadovoljstava."