Stihovi koje volim

Mi vjerujemo da smo povrijeđeni ako nam nije uzvraćena ljubav.
Ali to nije ono što nas boli. Bol počinje kada ne dajemo ljubav.

Mi smo rođeni da volimo. Može čak da se kaže da smo mašine za ljubav.
Mi istinski postojimo tek kada dajemo ljubav.
Svijet nas tjera da vjerujemo da mi zavisimo od tuđe ljubavi.
No to je pogrešno uvjerenje i uzrok većine naših problema.
Istina je da mi zavisimo od toga da li dajemo ljubav.
Ne radi se o tome šta dobijamo zauzvrat,
nego o tome šta dajemo unaprijed.

CAFÉ BRECHT
 
… So, wie es ist, bleibt es nicht …
 
Po njenim usnama
raspoznajem
godine pročitanih stranica
 
Po njenim obrazima
raspoznajem
vjetrove sa Atlantika
 
U noćima sanjam
izloge istrošenih duša
i prodatih poljubaca
 
Vjerujem da smo svi
izgubljeni
u trenucima vječnosti
 
Vjerujem da je prošlost
srećna
a budućnost
tragična
 
Vjerujem da sam volio
i da još volim
tvoje oči
u noćima koje najavljuju
kraj

Igor Varga

Budi taj svemir,
s kojim ću se malen
sudariti,
i raspršiti na
hiljade kapi
proste sreće,
i dozvoli da
rominjam ljubav
u tebi ........"

Ma svađali su se oni, itekako. I nervirali jedno drugo. I mirili se, i praštali, i probijali mozak. I uništavali dane. I uljepšavali dane. I prepirali se, i psovali, i grlili.. Ijubili. I mazili, i udarali. I sve. Ali, na kraju dana, prije nego što legnu u krevet, uvijek je uslijedilo isto pitanje. ”Jel me voliš?” I uvijek isti odgovori

Trebat ćeš mi u starosti, kad budem gunđao, jer ne znam gde su mi naočare, da kažeš: "Eto ti ih na nosu, bleso matora. Tako bi ti i srce još uvek tražio, da nije bilo mene da kažem da je na svom mjestu". Trebat ćeš mi u starosti, da te se sa radošću sećamo, umesto da te se sećam sa tugom, da te opomenem kad kažeš: "E, kad se setim kakva sam bila", da ne smeš tako govoriti u mom prisustvu, jer si mi lepša no ikada. Trebat ćeš mi u starosti, da joj se rugamo kada nas pita gde nam je bila mladost. Trebat ćeš mi u starosti, kad izlapim, da kažeš: "Bolje mozak, nego srce". Trebat ćeš mi u starosti, da ne dopustiš da ostarimo. Trebat ćeš mi u starosti, da kažeš: "A rekao si da me ne možeš voleti jače". Trebat ćeš mi u starosti, da me grdiš što tvrdim da doktori nemaju pojma i ne pijem lijekove, jer si ti najbolji lek za moje srce. Trebat ćeš mi u starosti, da me izbaciš iz kuhinje, kad praviš kolače: "Strpi se, gori si od deteta". Trebat ćeš mi u starosti, kao što mi trebaš sada, ali mnogo više. Trebat ćeš mi u starosti, da me pitaš: "Nije ti valjda opet do toga?", a ja da kažem: "Meni je uvek do tebe". Trebat ćeš mi u starosti, da kažeš: "Izvini što sam vikala", a ja da te tješim: "Nisam te ni shvatio ozbiljno". Trebat ćeš mi u starosti, kad me zoveš DEDA, da kažem: "Reci, pile moje malo, pirgavo". Trebat ćeš mi u starosti, da te volim i kada me starost napusti..

Ima onih koji daju nepobitne dokaze da mozak i srce ne mogu zajedno. Kod zaljubljenog čoveka, razum je isključen, vođen emocijama, on pravi najveće gluposti, neretko gine, samo da bi osetio malo parčence ljubavi, možda samo naznaku. Ništa više. Sa druge strane, razuman čovek ne dozvoljava srcu da prevagne, već umno korača kroz život. Odmereno, pažljivo, naposletku, postane bogat i uspešan. Obično doživi duboku starost. Nije li onda bolje biti pametan i oslanjati se samo na mozak?
Ali opet, ja ne vidim ništa pametnije nego isključiti mozak i prepustiti se emocijama.

"Molim decu da mi oproste sto sam ovu knjigu posvetio odrasloj osobi.Imam jedno ozbiljno izvinjenje:ta odrasla osoba je najbolji prijatelj koga imam na svetu.Imam i drugo izvinjenje:ta odrasla osoba u stanju je sve da razume,cak i knjige za decu.Imam i trece izvinjenje:ta odrasla osoba zivi u Francuskoj,ona je gladna i njoj je zima.Potrebno je da je neko utesi.Ako sva ta izvinjenja nisu dovoljna,rado cu posvetiti ovu knjigu detetu koje je nekad bila ta odrasla osoba.Sve odrasle osobe su najpre bile deca(al se malo njih toga seca).Ispravljam dakle svoju posvetu:
Leonu Vertu kad je bio mali decak"

Strepnja - Desanka Maksimovic

Ne, nemoj mi prici! Hocu izdaleka
da volim i zelim oka tvoja dva.
Jer sreca je lepa samo dok se ceka,
dok od sebe samo nagovestaj da.

Ne, nemoj mi prici! Ima vise drazi
ova slatka strepnja, cekanje i stra'.
Sve je mnogo lepse donde dok se trazi,
o cemu se samo tek po slutnji zna.

Ne, nemoj mi prici! Nasto to, i cemu?
Izdaleka samo sve k'o zvezda sja;
izdaleka samo divimo se svemu.
Ne, nek' mi ne pridju oka tvoja dva.

Ne bira se ljubav - Pero Zubac

Ne bira se ljubav
kao ni smrt.

Sve je u knjigama
duboko pod morem
zapisano.

Jezikom neznanim nama,
nebesnim pismenima.

Niti se odupreti mozeš
niti preskočiti dan.

Kao što ne možeš
tuđi san usniti
niti okom drugim
videti.

Voleo bih da nisi ti
ona koju u ovom času
volim.

Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju
dugacko, siroko i visoko.

Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj,
kad im je tako lako da ga vide i izmere.

Oduvek sam se cudio onima koji razumeju znake u
kalendarima, datume, mesece, stoleca, ili stanu pred
sat i procitaju vecnost.

To mora biti suluda i neobicna hrabrost usuditi se
komadati i usitnjavati vreme.

Kameni mir daljine sav je presvucen mojom kozom.

Sklapam oci i osecam: sve ono sto sam bio, i ono sto
sam sada, jos uvek nisam ja.To je tek priprema za mene

Koliko znam da pitam, toliko znanja mi pripada.

II

Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zakljucao
za mnom kapiju beskonacnog.

Dresairan da mislis zajedno. Zato i ne volim zakletve.
I zajedno da pevas. Zato i ne volim horove.
I zajednicki da tugujes. Zato i ne volim sahrane.

Jedino si sam kad ostaris.

Bas zbog te samoce u starosti, koja se dogadja naprasno
tamo gde prestaje detinjstvo, hvatao me je strah.
I vecito sam sumnjao u to sto su me ucili.

Ucitelj obicno kaze: "Ako zelis da saznas,
pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom."

Te, petnaeste godine, osamdeset i treceg dana,dogodilo
se nesto sto mi je dalo znak da podjem sam sa sobom.
Prohodao sam na rukama...

III

Rodjen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka.Tu nista ne
vraca dozive. Popiju ih daljine.

Jata lete u mestu, i mogu se uzabrati.
Sve se priginje zemlji.
Sve je nadohvat ruke.

Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme
duzinama senki. Mlecni put je do kolena, kao prosuta
slama. Ne moras da se penjes: zvezde rastu u zbunju.
Samo se uputis ravno,pa vrezama od zlata i posle desetak
koraka vec hodas po nebesima.

Zar sve to ne lici na slobodu?

XIV

Objasnjavanjem stvari, oduzimamo im nesto od one carolije
od onog zlatastog omota, ispod kojeg se kriju tolika
cudesna znacenja svega sto izgleda isto.

Reci su iskracale. Iznosene. I krpljene. Mereno od pre
vremena i mnogo posle vremena. Ostaje samo smisao kao
cudo svih vidjenja.

Razmisljao sam o tome i to u sebi ponavljao,jer osecao sam
nejasno da se tu krije mudrost i sloboda detinjstva.

I hodao sam na rukama.

I nosio sam zemlju u susret nebu zvezdama po drumovima
svetlosti i bespucima vasione.

Eto, to je moj zivot i moja biografija.

To sam ja po zanimanju: nosac zemljine kugle.

Zažmuri

“Zažmuri. Izvan tebe nema ničeg tako lepog, kao u tebi.
Samo zažmuri i želi… sve ostalo je moja želja da ti ispunim želju…
Nauči da želiš tako da ti se čini da neću umeti da je ispunim,
pa da se iznenadiš kad shvatiš da moraš želeti više da bi me sustigla…
Ponekad proviri, da proveriš jesam li stvaran,
nasmeši se što si šašava, pa si posumnjala.
Zažmuri. Nije mi mesto pod tvojim kapcima,
već na tvojoj koži, jer pod njom je postalo tesno.
Zažmuri. Ja sam tu da osetim šta vidiš dok žmuriš,
da prepišem iz tebe i zapišem po tebi stihove iz sebe,
inspirisane mojom željom da ti želju ispunim.
Lepa si, ali lepša si kada želiš da budemo lepi,
pa se pore otvore, da kroz moje iz tvojih, u tvoje kroz moje
prođe ovaj trenutak večnosti, podešen da kasni jedan svetlosni bljesak,
taman toliko, koliko je potrebno da progledaš dok žmuriš”.

Najpunije volim ovo:)

SAMO DOĐI I ŠUTI

Zbogom ti ne mogu reći,
jer srce izdržati neće,
koliko ću ovako moći,
koliko ću čekati do sreće?

Boli me, znam da voliš
al nisam ona prva,
neću te slušat dok moliš
kad ostavi te i tuga te shrva.

Samo dođi i šuti,
tišina nek govori sama,
ne želim da budemo ljuti,
znam da je ljubav u nama.

Bio je neobičan
čovjek, gotovo
vidljiv. Očito je
imao nešto sakriti,
s obzirom na to da je otvoreno
pričao o svemu. Bilo je
nemoguće znati koju je
tajnu sakrio
time što ju je ispričao.