Vijetnamski rat

[You must be registered and logged in to see this image.]

Јужни Вијетнам је до 1954. године био француска колонија. Већина вијетнамског становништва се противило француској власти. Након значајних војних губитака, француска је тражила излазну стратегију. Под њеном контролом се још увек налазио југ, али је север већ био под управом Вијетнамаца. У међувремену је на северу земље, дошло до раскола између комунистичких и националистичких фактора унутар ослободилачке армије. Као резултат тога је преко милион људи емигрирало на југ.

Женевским споразумом 1954. године Вијетнаму је дата пуна независност, али је био подељен на два дела. На северу који је имао већи број становника формиран је комунистички систем владавине под вођством Хо Ши Мина, а југ је привремено био монархија. Касније је референдумом променио своје уређење у републику под вођством председника Нгоа Дин Дијема. Уговор је предвиђао да се одрже избори и на северу и на југу и изабере влада која ће ујединити земљу. Јужни Вијетнам је то одбио тврдећи да власт на северу никада неће дозволити одржавање праведних избора, да је север пуно бројнији (два милиона становника више него југ) и самим тиме у предности и да би југ био дискриминисан.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Демократска Република Вијетнам (Северни Вијетнам) је била веома незадовољна овом одлуком и почела је да наоружава, убацује на југ земље и снабдева снаге под називом Виет Конг, који су махом били пореклом са југа, али су живели на северу. Република Вијетнам (Јужни Вијетнам) је реаговала формирајући своју војску, Армију Републике Вијетнам. Оружане борбе тих снага са снагама севера представљају увод у грађански рат у јужном Вијетнаму. Северни Вијетнам је званично негирао да је умешан са побуном на југу, али је континуирано снабдевао Виет Конг преко мреже путева у Камбоџи и Лаосу (које су биле формално неутралне) да би се крајем 60-тих година и сам активно укључио у конфликт.

Северни Вијетнам и Виет Конг су имали снажну подршку источног блока на челу са СССР-ом. Јужни Вијетнам је уживао подршку Америке и западног блока. Аустралија, Јужна Кореја, Нови Зеланд, Тајланд, Филипини и Сједињене Америчке Државе (са највећим бројем) су послале своје трупе 1964., чиме је конфликт и коначно интернационализован. Оне су подржале Јужни Вијетнам због такозване домино теорије, по којој се веровало да, ако Јужни Вијетнам постане комунистички, остале државе у региону би као домине такође промениле државно уређење и постале комунистичке земље.

За поједине земље, Јужни Вијетнам је као демократска држава по западном систему, био прихватљивији него Северни Вијетнам чије је схватање демократије више личило моделу совјетских држава. То је на пример, подстакло Шпанију да пошаље санитетску јединицу као и један број Британаца и Канађана да као добровољци служе у војскама које су имале своје војно присуство.

Северни Вијетнам је добијао помоћ од Северне Кореје, Совјетског Савеза, Кине и неких источноевропских држава, али је помоћ била углавном у храни и новцу. Руси су допринели великим бројем техничара и уређајима противваздушне одбране. Колико је познато, нису слали борбене контингенте. Конфликт се временом проширио и у суседне државе.

Почетак

Крајем педесетих почиње побуна у неким руралним областима. Делови сеоског становништва се придружују комунистичкој герили Вијетконгу и боре против владе у Сајгону. Већ 1959. у Ханоју је донета одлука да се крене у оштрију борбу против Југа, али не директно већ посредством Вијетконга који би имао извесну подршку у логистици и људству. Сједињене Државе помно прате ситуацију и кују план интервенције. У Вијетнаму се налазе амерички саветници али борбеног особља нема. За безбедност се брине армија Јужног Вијетнама скраћено названа АРВН (арвин). Вијетконг је представљао озбиљан проблем и већ 1958. долазило је до обрачуна са АРВН снагама углавном по руралним областима где је Виет Конг имао највећу подршку.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Војна карта Јужног Вијетнама

Да би одржао Виет Конг Север их снабдева преко мреже путева у Лаосу и Камбоџи зван Хо Ши Минов пут који су формално неутрални. Влада покушава да уништи Виет Конг тако што покушава да мотивише разна побуњена села и она која то нису да се приклоне влади великом финансијском помоћи. То није успело јер нека села нису желела да се приклоне влади, а нека су била приморана да одбију разним тактикама застрашивања. Коначно влада одлучује да се сва села ограде и чувају, а она код којих то није могуће да се изместе на места где ће то бити могуће. То је међутим само погоршало проблем јер сељаци су нерадо пристајали да буду премештени са земље на којој су били вековима. Виет Конг је у главном дејствовао ноћу са малом групом људи која би зазузела село, побила чланове сеоске управе, а након тога уништила путну инфраструктуру како би спречила армију да брзо интервенише, а некад и узимала „порез“ од локалног становништва. Дешавало се међутим да се сукобе и са регуларном војском са групама које би могле досегнути и до 1000 људи. Пример таквих акција је запањујуће заузимање главног града Пхуок Тан провинције око 70 километара северно од Сајгона. Виет Конг је том приликом спалио градску управу, обезглавио градоначелника, војног команданта и његовог помоћника. У току акције је погинуло 70 полицајаца, а око 200 затворенка је побегло из окружног затвора. По завршетку акције Виет Конг се повукао у џунглу. Овом тактиком Виет Конг је успео да створи око 100 џепова које је контролисао барем преко ноћи.

Крајем 1962 процењивало се да Вијетконг има око петину руралног становништва под контролом, директно или индиректно и најмање 20.000 људи под оружјем. Влада још увек успева да изађе на крај са побуном и да обезбеди стабилно снабдевање Сајгона пиринчем. Око седмина села је ограђена и опремљена радио опремом.

У мају 1963. међутим долази до проблема изнутра које немају везе са комунистима. Иако већина, будисти су у сенци католичке мањине, пре свега због тога што је председник и сам католик. Није им дозвољено да истичу своје заставе. Будистички свештеник Три Куанг је одржао говор о верској дискриминацији у Јужном Вијетнаму поводом Будиног рођендана који се прослављао у северном граду Јужног Вијетнама Хуе. Револтирана говором, влада Јужног Вијетнама је забранила репризу говора на радио-станици што је изазвало револт будиста који су изашли да демонстрирају. Демонстрације је сузавцем и шок бомбама угушила полиција. Епилог је било 9 мртвих и много повређених. Криза је погоршана када је председник Дием назвао будистичку делегацију „идиотима“ јер су тражили верске слободе које су већ имали загарантоване уставом. Захваљујући катастрофалним потезима владе протести будиста су се раширили по целој земљи а придружили су им се и студенти. Осам будиста је извршило самоубиство јавним спаљивањем што је шокирало домаћу и инострану јавност. Влада даље реагује тако што насилно претреса верске објекте и хапси све који имају везе са протестима. Много свештених лица је било похапшено, а неки су и пребијани. До краја августа влада је похапсила вође демонстрација, али је свештеник који је својим говором започео демонстрације нашао уточиште у америчкој амбасади.

Револтирани ситуацијом елементи војске су извршили државни удар у коме су погинули председник и његов брат. Уследила је нестабилна ситуација са мешавинама војних и цивилних влада да би се коначно стабилизовала доласком премијера Киа на власт. Устав је промењен тако да је премијер са скупштином имао извршну власт док је председник био само фигура.

Реагујући на догађаје Виет Конг 1964. покушава да искористи своју прилику и покреће масовну офанзиву са циљем да подели Јужни Вијетнам на два дела и да се успостави комунистичка зона. АРВН је тешким напором успео да заустави офанзиву, али се ситуација погоршавала. Само 10 од 43 провинције је било без Виет Конговог утицаја. У осталим провинцијама владине трупе су се непрестано сукобљавале са Виет Конгом по селима иако су градови били релативно сигурни. Влада је покушала да привуче села директним учешћем у извршној власти. У селима која нису била под Виет Конговом контролом одржани су избори и изабрани су већници. Ова стратегија је смањила Виет Конгову контролу над селима на 10% до почетка 70-тих.

У 1964. години америчке снаге по први пут добијају мандат да њихови војници уђу у сукоб. Има их мало, али се њихов број 1965. повећава на 175.000. Они се боре са 300.000 АРВН војника. Влада Јужног Вијетнама одобрава учешће америчких трупа у нади да ће им помоћи да се реше Виет Конга.

За то време премиер Ки покушава да реши проблеме у војсци нарочито лоше вођство. 1966. покушава да смени команданта Тиа који има јаку подршку у Да Нангу и Хуеу. Тио је одбио да напусти своје место и у томе су га подржали будисти из Да Нанга. Изнервиран развојем ситуације премијер наређује армији да га насилно разреши дужности. Постојао је страх да ће будисти тражити помоћ од комуниста, али се то није догодило чиме је распршен мит бившег покојног председника Диема да су будисти повезани са комунистима. Владина акција је резултирала смрћу преко 800 цивила након чега се утицај милитантних будиста драстично смањио. Командант Тио је протеран и добио је азил у САД.

Нешто касније те године одржани су избори за уставотворну скупштину. Виет Конг је покушао да спречи изборе тврдећи да свако ко гласа даје подршку влади. Регистровало се 5.2 милиона од могућих 8 милиона, а према званичним подацима одзив је био 80% иако су многи посматрачи ово посматрали са скепсом. Све време АРВН са Американцима изводи такозване „тражи и уништи“ операције по џунглама Јужног Вијетнама.

Почетком 1967. број америчких воjника расте на 400.000, а АРВН располаже људством од 700.000 укључујући и полицију која се активно борила. И Виет Конг добија појачања, али она сада стижу са Севера више него што долазе од Јужњака и процењује се да их има око 282.000. Американци сада почињу да делују самостално док АРВН има задатак да одржава ред у земљи. Американци покрећу велике операције Сидер Фолс и Џанкшн Сити. Да би спречили ове операције армија Северног Виетнама по први пут директно са 60.000 људи прелази границу и улази у Јужни Вијетнам, одвлачећи тиме велики део америчких војника на Север и ефикасно заустављајући операције.

Исте године Јужни Вијетнам добија нови устав који га чини државом са председничким уређењем. Одржава се избор за председника које добија Тиу, генерал Јужновијетнамске војске, а потпредседник постаје бивши премијер Ки. Нешто мање од 5 милиона људи је изашло на биралиште, а победнички кандидат је добио 35% гласова. Изабран је и сенат, а избори су сматрани поштенима. Економија такође почиње да се развија захваљујући пре свега америчкој помоћи. То највише осећају људи који живе у градовима и чији животни стандард постаје највиши у окружењу.

Новембра месеца 1967. 500.000 америчких војника је у Јужном Вијетнаму, а исте године у Сајгон долази председник САД Линдон Џонсон опет са причама да ће Америка сачувати Јужни Вијетнам. Међутим отпор рату расте у САД, октобра 1967. организује се Марш на Пентагон. Џонсон је отпутовао децембра месеца у Аустралију и тамо га је сачекала гневна омладина. Да би некако онемогућили улазак Вијет Конга у Јужни Вијетнам Американци бомбардују џунгле у Демократској Народној Републици Лаос. Те џунгле Американци зову Пут Хо Ши Мина. Јако пуно војника гине на свим странама. Америчка војска у просеку губи 140 људи недељно. АРВН и комунисти још више.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Почетком 1968. године је било јасно да ће се нешто догодити. Пут Хо Ши Мина је врвео од саобраћаја где су осматрачи детектовали 8.000 камиона за само један месец. Американци су међутим веровали да је циљ база Ке Сан. Крајем Јануара АРВН је био на степену ниске борбене гоовости и 50% његових војника је било на одсуству да би са фамилијом прославили нову годину. Разлог за то је било обострано проглашење примирија за Тет, Вијетнамску нову годину која је падала 31. јануара.

Снаге Северног Вијетнама су то искористиле да изведу операције против великих градова Јужног Вијетнама. У поноћ 30. јануара када су комунистичке снаге (Виет Конг и Армија Северног Виетнама) напали скоро истовремено Куи Нон и На Транг. Многи АРВН и амерички војници уопште нису реаговали мислећи да се ради о прослави. У року од неколико сати Комунистичке трупе су ушле у центар Да Нанга, Хои Ана, Контума, Плеикуа и Буон Ме Туота.

Током јутра 31. јануара комунистички самоубилачки одред се инфилтрирао у центар Сајгона у камиону са цвећем, напавши америчку амбасаду у нападу који је трајао 6 сати. Остатак је у град ушао пешице, градским превозом и воловским запрегама док су им оружје на скривеним местима оставиле унутрашње присталице. Полицијски час који би спречио ово је био суспендован због Нове Године. Резултат је био тотални хаос у коме су се комунисти борили са полицијом, АРВН-ом и Американцима по читавом граду. Виет Конг је успоставио контролу над неким предграђима Саигона где је убијао људе који имају било какве везе са полицијом или владом. Полиција се светила убијањем заробљених комуниста на лицу места. Слика шефа полиције Јужног Вијетнама Лоана који убија заробљеника који је претходно убио породицу његовог заменика је постала један од симбола страхоте рата.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Шеф полиције Јужног Вијетнама Нгиен Нок Лоан убија капетана Виет Конга Нгијена Ван Лиема

АРВН и амерички авиони су бомбардовали делове предграђа Саигона у покушају да контролишу ситуацију. Сукоби су у Сајгону трајали до краја марта. 1250 цивила је изгинуло, а 100.000 је остало без крова над главом стварајући огроман економски удар на већ подугу листу избеглица које је требало издржавати.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Војник Виет Конга под надзором полицајца чека да буде саслушан након шо је заробљен при нападу на Сајгон

Најгоре је прошао град Хуе који су комунисти у потпуности освојили и држали 4 недеље. Армија од 3.000 комуниста је држала град. Град је пао након ужасних битака које су се водиле за сваку кућу. У граду је нађено 19 масовних гробница у којима је било покопано преко 1000 људи, углавном људи из градске управе, али и други од којих су неки били и живи сахрањени. Амерички војници су починили ратни злочин у селу Сонг Мај где су побили 109 цивила. Два војника су оптужена, а касније и осуђена на доживотну робију. Офанзива је била заустављена до краја марта.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Масакр у Ми Лају над вијетнамским цивилима који су починили амерички војници

Према стратегији Северног Вијетнама циљ је био да се тоталним нападом изазове револуцја која би срушила Јужну Владу. То се међутим није десило. Операција је у ствари била контрапродуктивна, јер су и људи који нису били наклоњени влади почели да је подржавају након што су видели страхоте Хуеа. Штавише, офанзива је створила 500.000 избеглица који су помоћ и смештај примали од владе, чиме су јој постали још више зависни. Оно што је постигла међутим је доказ да комунисти могу ударити било где, било када, што је код америчке јавности створило још већи отпор према рату. Проблем је повећао главни амерички официр у Вијетнаму, генерал Вестморланд, који је веровао да је армија Виет Конга потпуно растурена „пропалом“ офанзивом и тражио још 200.000 људи да „заврши посао“. То је резултирало његовом сменом и бесом јавности у Вашингтону.

За само две недеље Американци су изгубили 973 људи, АРВН 2.000, а комунисти преко 30.000.

1969. године послата је огромна војна помоћ Јужном Вијетнаму. У међувремену у САД су убијени Мартин Лутер Кинг и Роберт Кенеди да би та 1968. у америци кулминирала огромним антиратним нередима у Чикагу, Лос Анђелесу, Вашингтону и другим градовима.

Офанзиве и преговори

Ни 1969. није донела велики напредак. Прво на власт долази Ричард Никсон који наређује тајно бомбардовање Демократске Камбоџе. Никсон одлази у Сајгон и обећава Тиу, новом вођи Јужног Вијетнама, помоћ али у лето долази нови талас протеста у САД па 15. октобра 1969. још један. Ово је присилило администрацију САД да почне споро повлачење из Вијетнама у јулу 1969.

Те исте године влада Јужног Вијетнама нуди политичком крилу Вијет Конга, Националном Ослободилачком Фронту, да учествује на изборима, али су они то одбили инсистирајући да влада прво мора поднети оставку. Дејство Вијет Конга је било слабо ове године и углавном се сводило на гранатирање већих градова. У Ханоју септембра 1969. умире Хо Ши Мин. САД су се надале да ће то окончати рат, али Хо Ши Мин је јасно поручио тестаментом да рат мора да се настави до победе над окупатором што је нови председник Леис Ван подржао.

Другог маја 1970. на универзитету Кент почињу протести који кулминирају пуцањем у студенте и четворо убијених по званичној верзији. Незванично неколико десетина мртвих и на стотине повређених.

1970. су одржани избори за половину Сената Јужног Виетнама. Опозициони кандидати добијају највише гласова, али је већина још увек на страни председника.

Америчке трупе и АРВН заједно покушавају да зауставе прилив снага из Северног Вијетнама преко Демократске Камбоџе прво бомбардовањем, па затим и војном акцијом, али Вијет Конг пресреће америчке снаге у џунглама, које Никсон повлачи након интервенције конгреса. Тиме је отклоњена могућност да САД спрече инфилтрацију Вијет Конга на Југ. У 1970. влада Камбоџе која је благонаклоно гледала на снаге Северног Вијетнама је збачена, а за премијера постављен Лон Нол који је желео да спречи транспорте и инфилтрацију, али му то није пошло за руком упркос здруженим напорима АРВН-а и владиних трупа.

Џејн Фонда (бивша супруга оснивача Си-Ен-Ена Теда Тарнера) у Ханоју држи митинг против рата.

8. фебруара 1971. АРВН и америчка авијација упадају у Демократску Народну републику Лаос да би зауставили инфилтрације из Северног Вијетнама. У почетку су направили солидан напредак и успели да заузму Чепоне почетком марта. Међутим, одлучношћу Вијет Конгових војника и грешкама у обавештајном раду (АРВН није знао да снаге Виет Конга и Северног Виетнама поседују тенкове) офанзива је заустаљена, а АРВН је био принуђен на повлачење. АРВН је изгубио 1146 људи, 4236 је било рањено, а 237 нестало. Сајгон је тврдио да је у офанзиви погинуло 13 668 комуниста, али ово је гледано са дозом скепсе од стране посатрача.

Од априла до јула 1971. у Вијетнаму остаје 40.000 америчких војника. Ове године су одржани избори за Председника и Доњи дом. У скупштини је председник Тиу претрпео смањење подршке. Од 160 седишта опозиција је имала 60, дупло више него у претходном сазиву. Исте године председник Тиу је поново изабран за председника.



Вијет Конг још увек не делује као што је то чинио пре Тет Офанзиве. Долази повремено до већих сукоба у Контум провинцији. Северни Вијетнам у међувремену гомила трупе око и у демилитаризованој зони између две земље. Према подацима, две дивизије регуларне Северно Вијетнамске војске се инфилтрирало преко границе. У марту 1972. долази до инвазије Северног Вијетнама. Око 15.000 Северно Вијетнамских војника се успело пробити преко границе са Севером. У страховитом налету Северњаци су тенковима и борбеним возилима прегазили запањену трећу дивизију Јужњачке војске. За мање од недељу дана пола провинције Куангтри је под контролом комуниста. Из Камбоџе и Лаоса крећу 2 нове офанзиве према Бингхолну и Контуму. Офанзива је заустављена у мају, али је главни град Куангтри провинције такође дошао под комунистичку управу. Ово је био први пут да је један главни град провинције био под комунистичком контролом. Контум и Анлок у Бингхолну су били под опсадом, али су успели да се одбране.

Да би повратили изгубљено АРВН је покренуо контраофанзиву заједно са америчком авијацијом (америчке копнене трупе и остали су до тада већ готово напустили Вијетнам) којом је успео да прекине опсаде и поврати Куангтри Сити који је тада већ био у рушевинама од битака и бомбардовања. До краја офанзиве изгинуло је 15.000 АРВН војника и 83.000 Северњака и Вијет Конговаца. Резултат је била погранична зона коју је сада контролисала војска Северног Вијетнама.

Никсону је то послужило као повод за бомбардовање Ханоја и луке Хајфонг. 18. децембра 1972. почиње 11-о дневно бомбардовање Ханоја. Америчка Певачица Џоан Баез долази у Ханој и пева у сколоништима. Лука Хајфонг је нападнута 22. децембра 1972. Оштећене су амбасаде Народне Републике Бугарске, Народне Социјалистичке Републике Албаније, Египта, Републике Куба као и совјетски и кинески бродови. Бомбардовање престаје 29. децембра 1972.

Мировни преговори који су трајали већ неколико година у сенци борби резултирају потписивањем споразума 27. јануара 1973. Обе стране су се одрекле нечега. Северни Вијетнам је обећао прекид ватре на Југу. За узврат је добио обећање да ће бити расписани избори, у чијем припремању ће моћи учествовати Вијет Конг, и најважније дозвољено је комунистима да остану у регионима које су заузели претходне године, драстично слабећи положај Јужног Вијетнама. Последња војна помоћ Јужном Вијетнаму упућена је 20. јануара 1973., али је финансијска наставила да пристиже. Примирије ступа на снагу у поноћ по Гриничу 23. јануара 1973.

Идућа 1974. пролази у ишчекивању. Никсона 1974. обарају са власти афером Вотергејт што је за режим у Сајгону значило да је остављен. Крајем децембра 1974. Војска Северног Вијетнама спрема акцију инвазије на Југ.

Крај рата

Почетком 1975. године ситуација се погоршала за Јужни Вијетнам. Помоћ је скресана на минимум, док Север добија велику помоћ од СССР-а и Кине. Поред тога Јужни Вијетнам је испуњен са око 200.000 припадника снага Северног Вијетнама којима је територија гарантована споразумом из 1973.

У Јануару 1975. долази до офанзиве из Камбоџе у којој је пала читава провинција Пуок Лонг. У марту исте године нападнута су два провинцијска града у Контуму и Плеику. Заједно са тим комунисти су 10. марта напали Бан Ме Тоут, још један град на северу Јужног Виетнама. АРВН је пружио значајан отпор, али је град брзо пао. 14. марта председник Тиу лети у оперативан центар Другог корпуса у На Трангу. Тамо је починио грешку која је по многима коштала Јужни Вијетнам свог постојања. Амерички саветници и АРВН генерали су тражили повлачење са северних планина, јер их је било тешко бранити. Председник је невољно пристао.

Повлачење се претворило у неорганизовано бежање када се локално становништво почело повлачити са војском. Било је случајева да су бебе напуштане поред пута. Када су војници и избеглице биле близу Туи Хоа, Северњаци су отворили артиљерску паљбу додатно погоршавајући ситуацију.

У граду Хуе, који је још северније, завладала је паника. Већина грађана који су се још увек сећали Тет офанзиве желели су да оду што пре. Армија је такође мислила да је Председник и њој наредио да се повуче што је изазвало хаос. Председник Тиу се 20. марта обратио нацији са обавештењем да Хуе није пао. Хуе је у прошлости био царски главни град, што га је чинило градом од великог психолошког значаја. Покушано је да се одбрана организује, али је град пао након 6 дана.

Пажња се усмерила на Да Нанг у коме је било преко 500.000 избеглица. То је створило врхунац панике у коме су се људи тукли, некад и на смрт, за места у аутобусима и авиоима до Сајгона. Многи су отишли бродовима и сплавовима. Председник Тиу је наредио да се Да Нанг брани по сваку цену, али је град брзо пао.

Почетком Априла Сајгон је био преплављен избеглицама, а влада је контролисала радијус од 60 километара око града. Владине трупе су организвале снажну одбрамбену линију код Зван Лока коју су успели да одрже 2 недеље трпећи огромне губитке.

За то време неки од њихових сународника у Сајгону покушавају да напусте државу. Америчка амбасада и аеродром Тан Сон Нут су постали претрпани људима очајним да напусте земљу. 143.000 Јужних Вијетнамаца је евакуисано. Влада Јужног Вијетнама захтева интервенцију војске САД. Америка не чини ништа. Тиу подноси оставку 21. априла 1975. и у опроштајном говору жестоко напада САД оптужујући их за издају. Као доказ показује Никсоново писмо у коме се Јужном Виетнаму гарантује заштита од инвазије са Севера. Како је Никсон поднео оставку није могао да то обећање и испуни.

Тиу је добио азил у Тајвану, након чега је живео у Уједињеном Краљевству да би се преселио у САД где је живео до своје смрти 2001. В. Д. Председника САД Џералд Форд објављује у Њу Орлеансу крај рата говорећи да је Америка спасила част и победила.

Тиуа наслеђује потпредседник Ван Хунонг који моментално подноси оставку након што је Северни Вијетнам одбио да преговара са њим. Опсада Сајгона почиње 25. априла 1975. Обруч се стегао 28. априла 1975. Тог истог дана генерал Мин, један од вођа удара против Диема и опозиционар постаје последњи председник Јужног Вијетнама. У 16:30 29. априла 1975. амбасадор САД бежи из Сајгона са њим иду и дипломате других западних земаља. У 7 часова и 53 минута 30. априла 1975. последњи војници САД напуштају Сајгон и Вијетнам. У 11 часова 30. априла 1975. званично крај ЈУЖНОГ ВИЈЕТНАМА предајом коју је објавио председник Мин. Долази до спорадичних сукоба по Сајгону који изазивају неорганизовање групе АРВН и полиције који су угушени у току неколико дана. Неколико полицајаца и војника је извршило самоубиство.

Сутрадан 1. маја 1975. Сајгон је крштен именом Хо Ши Мин, а 7. маја 1975. одржана је парада победе чиме је рат окончан након 30 година. 1977. проглашена је Социјалистичка Република Вијетнам.

Последице

Жртве рата су биле огромне. Са Вијетнамске стране оне су биле око 1.000.000 комуниста, 183.000 мртвих АРВН, 500.000 рањених АРВН. Најмање милион цивила на југу је изгинуло, а процењује се да је 935.000 рањено, али се тачан број не зна. У Америци подаци су конфузни званично се тврди да је погинуло око 58.000 војника, док други војни извори тврде да је просечно месечно гинуло по 1000 америчких војника што значи 12.000 годишње, помножено са 11 година присуства у Вијетнаму излази дупло више од званичног податка, а у ову цифру се не рачунају они који су пали у заробљеништво и о којима се ни данас ништа не зна. Погинуо је и 501 Аустралијанац, 5.000 Јужних Кореанаца, 38 Ново Зеланђана и 351 Тајланђанин.

Након уједињења око 2.000.000 људи је напустило Јужни Вијетнам, углавном чамцима. Тако су и добили име "Људи из чамаца“. Након завршетка рата, доста људи који су имали везе са владом Јужног Вијетнама и армијом који је чинило око 1.000.000 људи је послато у логоре за такозвано преваспитавање, где су били политички индоктринирани и малтретирани. Њихова деца су такође жигосана и отежан им је приступ јавним службама. Овакав третман је натерао неке од њих да напусте земљу.

Север је као највећу препреку уједињењу навео сувише раскошан стил живота људи из Јужних градова и речено је да постоји потреба да се њихов начин живота „декомпресује“. Вијетнам је након рата уживао подршку СССР-а и Кине. Милион људи је насилно пресељено из градова у села да би поспешили пољопривредну производњу. Вођство нове Социјалистичке Републике Вијетнам је 1986. донело одлуку да почне реформе пошто чист комунизам није дао резултате. Реформе под називом Дои Мои (економско реновирање) су отвориле Вијетнам капитализму. Након пропасти Совјетског Савеза морали су још више ићи у овом правцу зближавајући се економски са Јапаном и САД. Односи Вијетнама и САД нормализовани су 1995. године када је Вашингтон укинуо трговински ембарго, а 2001. нормализована је трговина са Вијетнамом.

Бивши премијер Јужног Вијетнама Ки посетио је 2004. године своју отаџбину и понудио помоћ. Један је од ретких који је то урадио, што је изазвало негодовање неких од тромилионске дијаспоре. Великим слетом у Ханоју 1. маја 2005. прослављено је 60 година победе над јапанским и 30 година победе над америчким завојевачем.

По мишљењу неких, Вијетнам је земља која граби напред спроводећи реформе кинеског типа, али се труди да не заборави своју борбу за уједињење. Међутим, према финансијским подацима, Вијетнам је земља са ниским нивоом производње по становнику, што је мера развоја неке земље. Јужна Кореја, на пример, чији је развојни пут економије био сличан развојном путу који је имао Јужни Вијетнам има ниво производње по становнику од 20.300 долара, док Вијетнам има 3.000 долара по становнику (извор: ЦИА)


Wiki

A kako je sve počelo [You must be registered and logged in to see this image.]

VIJETNAMSKA REVOLUCIJA

[You must be registered and logged in to see this image.]

I POČETAK OTPORA

U prvoj polovini XX veka Vijetnam je francuska kolonija sa carskim dvorom i mandarinima koji upravljaju zemljom.

Indokina je, kao i ostali svet, bila pogođena velikom svetskom ekonomskom krizom tridesetih godina, što je zaoštrilo klasne odnose u društvu.

U Hanoju je 1929. stvorena prva komunistička ćelija od 7 ljudi. Odmah zatim je na jednoj plantaži održan kongres sa 20 delegata, kada je odlučeno da se stvori komunistička partija.

Uskoro su postojale tri komunističke partije: KP Vijetnama, KP Indokine i Savez komunista Indokine.

U jednoj akciji 1930. u svim okruzima Tan Čuanga grupe dobrovoljaca smrti su pohapsile sve policijske špijune. Naoružani sekirama i toljagama, uz pomoć seljaka, ovu akciju su dobrovoljci smrti uspešno priveli kraju. Uskoro je 20.000 pobunjenika sa crvenim zastvama marširalo ulicama glavnog grada. Spaljena je rezidencija mandarina i oslobođeni su svi zatvorenici.

Prvog maja 1930. izbija ustanak. Radnici preduzeća za železnički remont Vinu se dižu na ustanak. Pridružili su im se seljaci, dok su studenti stupili u štrajk. Odmah je nastupila represija. Komunistička partija poziva da se odgovori na represiju. Pozivaju se ustanici na preuzimanje vlasti po selima, na organizovanje samoodbrane, deljenje zemlje siromašnim seljacima, otvaranje novih škola i na podelu pirinča bogataša.

Francuska je poslala legije iz Maroka koje su počele nemilosrdno da guše ustanak. Sekli su glave, pucalo se bez upozorenja, palilo se i pljačkalo. Godinu dana je trajao otpor dok nije pobeđen sovjet Nge Tin.

Poraz je bio potpun. Uzroci poraza su svakako bili u tome što je ustanak bio lokalan, KP Indokine je postojala tek 4 meseca, a kada je pozvala da se akcija proširi ustanak je već jenjavao. Ustanici su se hrabro borili, ali nisu imali jasnu viziju agrarne reforme.

U Šangaju je došlo do otmice Fan Boj Čaua, poznatog borca protiv kolonijalizma. Osuđen je na smrt, a potom je pomilovan. U njegovim memoarima preovlađuje pesimizam i neverica da se išta može promeniti.

Drugi poznati intelektualac Fan Ču Trin, po ubeđenju republikanac, polaže nade da se uz pomoć Francuza mogu pobediti dvor i mandarini.

Nacionalistička partija Vijetnama, koja je formirana 1927, pokušala je 1930. da organizuje pobunu. Jedan garnizon u Jen Baju se pobunio, ali pobuna je bila slabo organizovana. Vođa pobune Ngujen Taj Hok se ubio, a ostali pobunjenici su povešani.

II HO ŠI MIN

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ho Ši Min je bio sin sitnog mandarina. Pravo ime mu je Ngujen Tat Tan. Kao mladić putuje po svetu gde radi razne poslove (kuvar, sudoper...). U Parizu 1919. pokreće list Parije namenjen emigrantima. Učestvuje na kongresu u Turu 1920. kada je osnovana KP Francuske. Radi na povezivanju francuskih i kineskih komunista. Odlazi u Moskvu gde nastavlja studije. Posle V kongresa Kominterne Ho Ši Min odlazi sa Borodinom u Kinu da pomogne borbu kineskih komunista. Tada nosi ime Ngujen Aj Kvok.

Ngujen Aj Kvok pokreće inicijativu za ujedinjenje tri komunističke partije u Indokini. U Hong Kongu je 1930. na livadi jednog stadiona za vreme nogometne utakmice održana Konferencija ujedinjenja komunističkih partija. Stvorena je KP Vijetnama.

Strategija KP Vijetnama je bila jasna, dok se u taktici lutalo. Kasnije se iskristalisala taktika jedinstvenog fronta — više prijatelja a manje neprijatelja.

Ngujen Aj Kvok je 1931. uhapšen u Hong Kongu. Crvena pomoć je pokrenula akciju za njegovo oslobađanje, tako da su ga na kraju engleske vlasti pustile. Te iste godine je uhapšen i generalni sekretar KP Tan Fu. Umro je u zatvoru od posledica mučenja. Svi čalnovi Centralnog komiteta KP bili su po zatvorima.

Posle krvavih događaja iz 1930. Komunistička partija se raspala. Prestala je skoro svaka aktivnost partije u zemlji. U zatvorima se nalazilo 10.000 ljudi. To su bile mračne godine komunističkog pokreta.

III NOVA POLITIKA

Odluke VII Kongresa Kominterne 1935. o jedinstvenom frontu borbe protiv fašizma i pobeda Narodnog fronta 1936. na izborima u Francuskoj stvorili su pogodniju klimu za rad Komunističke partije. Direktivom Centralnog komiteta KP iz 1936. prešlo se na stvaranje širokog antiimperijalističkog fronta. Parole o konfiskaciji zemlje i uspostavljanje nove vlasti su ostavljene po strani.

U Sajgonu je 1936. održan skup na kome je prisustvovalo nekoliko hiljada ljudi. Izabran je komitet u koji su ušli i levičari. Komunistička partija je polulegalna i oprezno nastupa zbog lošeg iskustva iz prethodnih godina.

Japan je 1940. dobio pravo da njegove trupe mogu slobodno da se transportuju kroz Indokinu i time je faktički stavio pod svoju kontrolu.

U nepovoljnim uslovima započinje spontani otpor invaziji Japanaca.

U Bak Sonu, teško pristupačnom terenu, izbija ustanak seljaka. Vrlo slabo naoružani ustanici su napali straže mandarina. Zatim su napali Francuze.

Centralni komitet KP je 1939. rešio da formira antiimperijalistički front indokineskog naroda radi ujedinjenja stanovništva u borbi protiv fašističkog imperijalizma.

Komitet KP Nam Boa je, na svoju ruku, 1940. organizovao ustanak. Pohapšeno je rukovodstvo ustanka, ali nedelju dana kasnije je izbio novi ustanak koji je u krvi ugušen. Od najgoreg ološa je formirana vojska za gušenje ustanka. Zarobljene ustanike su vezivali žicom, probijajući im telo.

Ho Ši Min se 1941. vraća u Vijetnam. Nekoliko meseci kasnije održava se odlučujuća sednica Centralnog komiteta KP. Među prisutnima su i Fam Van Dong i Ngujen Đap. Dolazi do fuzije dve struje — iz zemlje i inostranstva. Stvorena je Liga za nezavisnost Vijetanama — Vijetmin. Parola o nacionalnom oslobođenju i priprema oružanog ustanka su stavljene u prvi plan.

Politika nacionalnog fronta je jasno definisana — feudalni odnosi bi bili likvidirani merama buduće vlade, uz opšte pravo glasa i sveopšti razvoj školstva. Proklamovana je borba protiv kolaboracionističke francuske vlade iz Višija i protiv Japana.

Ho Ši Min oboleva od malarije i jedva ostaje u životu. Jutarnja fiskultura, rad u bašti da bi se preživelo, pisanje na mašini i večernji razgovori kraj vatre, bio je tadašnji radni dan Ho Ši Mina. U tim uslovima pokreće list Vijetnam Dok Lap koji izlazi na običnom papiru.

Ho Ši Min kreće peške za Kinu i dugo se za njega nije ništa čulo. Verovalo se da je mrtav. U stvari, on je bio godinu dana u kuomintanškom zatvoru. Na povratku iz Kine uzeo je ime Ho Ši Min (onaj koji osvetljava).

IV ORUŽANA BORBA

Septembra 1944. situacija se promenila. Dolazi do kraha fašističkih sila osovine.

Stadijum miroljubivog razvoja revolucionarnog pokreta je prevaziđen, ali još nije došao do faze opšteg ustanka. Bilo je potrebno istovremeno razvijati oružanu borbu i političku agitaciju, nastojeći da politička akcija ima prevlast nad oružanom borbom.

Dvadeset drugog decembra 1944. pod komandom Ngujen Đapa svečano je od 34 borca formirana jedinica koja će kasnije postati armija Dijen Bijen Fua.

Đap je odmah s vojnicima izašao iz džungle i otpočeo marš. Tako se počela stvarati oslobodilačka armija.

Devetog marta 1945. Japanci su razoružali francuske snage.

Dvanaestog marta Vijetmin je pozvao na opšti ustanak. Oslobodilačka armija ubrzano osvaja gradove. U julu se sve srušilo. U avgustu je Japan kapitulirao.

Šesnaestog avgusta je oslobođen Hanoj, a 25. avgusta je 100.000 vojnika defilovalo ulicama Hanoja. Parola oterati Japance zamenjena je parolom protiv svake imperijalističke intervencije, za nacionalnu nezavisnost Vijetnama. Car Bao Daj je abdicirao.

Ho Ši Min je teško bolestan i vezan za krevet. Tri stotine kilometara su ga njegovi borci nosili do Hanoja.

Drugog septembra Ho Ši Min u lakoj uniformi (dan ranije nabavljenoj), obuven u sandale s gumenim đonom i remenjem od gume, proglašava nezavisnost i stvaranje Demokratske Republike Vijetnam.

V REPUBLIKA

Nova Republika se suočila sa strahovitim ekonomskim problemima. Cena pirinča vrtoglavo je rasla. Nastupila je užasna glad takvog stepena da više nije bilo kuće u kojoj već neko nije umro od gladi. Došlo se dotle da su ljudi ležali po zemlji da bi žvakali nešto hrane. Tokom 1944-45. oko 2 miliona ljudi je umrlo od gladi. Leševi su bili po putevima. Sahranjivani su masovno, u zajedničke grobnice. Zatim su nastupile poplave, a potom suše.

Septembra 1945. britanska vojska je razoružala sve Japance. Ubrzo su se iskrcali i Francuzi i zauzeli su praktično ceo Južni Vijetnam. Severno od 17 paralele kontrolu teritorije je vršio Kuomintang (kineski režim Čang Kaj Šeka), dok su južno bili Britanci.

Narod je faktički bio nepismen, industrija nije postojala, vojska još nedovoljno oformljena.

Ho Ši Min: „Tri su nam neprijatelja koja treba pobediti — strani osvajači, glad i neznanje”.

Tokom 1945-46. cela vijetnamska politika bila je pod geslom: treba raditi da bi se jelo. Vođena je opšta kampanja protiv lenčarenja. Glad je na kraju savladana. Ukinuti su mnogi porezi, smanjena je poljoprivredna renta, rekvirirana su preduzeća javnog značaja — železnice, fabrike i električne centrale. Proklamovane su sindikalne slobode. Utvrđen je osmočasovni radni dan i minimalna nadnica. Škole se masovno otvaraju. Čitava nacija ide u školu.

Septembra 1945. raspisanui su izbori za Ustavotvornu skupštinu. Komunistička partija je pristala da se formalno raspusti nastavljajući polulegalnu aktivnost.

Januara 1946. održavaju se izbori kojima je vlada dobila legitimnost.

Da bi se oslobodio prisustva Kuomintanga Ho Ši Min je zaigrao na francusku kartu. Francuzi su se iskrcali da bi zamenili Čang Kaj Šekove trupe. U zemlji vlada nezadovoljstvo što je Ho Ši Min popustio, ali on nije imao izbora — to je bio put ka ujedinjenju zemlje.

Iako se Ho Ši Min iskreno zalaže za saradnju, Francuzi čine sve da do nje ne dođe. Sve su češći međusobni incidenti.

Oktobra 1946. Francuzi su bombardovali Hajfong, da bi ga potom okupirali. Vlada Demokratske Republike Vijetnam je povukla administraciju iz Sajgona i smestila je po selima. Francuzi su postavili ultimatum: da se snage Ho Ši Mina razoružaju.

Ho Ši Min upućuje apel narodu: „Za ljubav mira mi smo učinili ustupke. Ali što smo ih više činili, to su kolonijalisti više uzurpirali naša prava... Počnite borbu svim sredstvima koji vam stoje na raspolaganju, puška i hladno oružje, a ako ih nemate — kopljima i štapovima”. Strategija je pružati što duži otpor, ali osnovno je sačuvati snage po svaku cenu.

Uskoro se i Hanoj našao u teškom položaju. Preduzeta je evakuacija. Po zidovima kuća ugljem su ispisane poruke — Vratićemo se. Prestonički puk se povukao ne izgubivši nijednog čoveka. Pre nego što bi napustali gradove i odlazili u sela stanovništvo je uništavalo svoje kuće. Sravnjena su sa zemljom 36 grada, 10.200 kilometara puteva je onesposobljeno i 1540 kilometara železnice. Nije ostao nijedan most na reci. Šine su na leđima prenošene u džungle i nepristupačne terene.

Ho Ši Min: „Radije ćemo sve žrtvovati nego izgubiti svoju otadžbinu i ponovo pasti u ropstvo".

Ho Ši Min objavljuje Apel za mir u Parizu, ali to nema odjeka. Čak je smanjen broj komunista u vladi. Bivši car Bao Daj je jedini odlučio da pregovara sa Francuzima. Istovremeno, pod vođstvom rukovodioca naoružanja Trag Daj Ngia, počela je konstrukcija i proizvodnja topova. Teritorija je bila danju u posedu okupatora, a noću u posedu pokreta otpora.

Ceo život se odvija na selu. Nastavlja se masovna kampanja opismenjavanja stanovništva. Za 18 meseci tri i po miliona ljudi je dobilo neophodno obrazovanje.

VI OD DELTE DO DIJEN BIJEN FUA

Uspesi koje DR Vijetnam postiže u proizvodnji kao i politička aktivnost dobijaju na značaju. Marionetski režim bivšeg cara Bao Daja nema nikakvu podršku.

Vlada DR Vijetnama je 1948. priznata od strane SSSR, Kine i Jugoslavije, čime je prestala njena politička izolacija.

Započinju borbe po gradovima, gde traju štrajkovi i izvode se sabotaže.

Francuzi se okružuju bunkerima, zidajući utvrđenja. Ta strategija dovodi ih u sve težu situaciju. Oni ne mogu sami da se bore, pa zato stvaraju boadajističku nacionalnu armiju. Međutim, svesni da ne mogu sami skršiti otpor, Francuzi traže pomoć. SAD su obećale pomoć Francuzima.

Francuska ofanziva uništenja oslobodilačkog pokreta ne daje rezultate. Pokret je nedostupan — nastaje podzemni pokret, ukopan u zemlju i sakriven u džungli. U mirnim zonama oslobodilački pokret se intergrisao sa seljaštvom, poštujući njihove običaje i postepeno budeći svest o potrebi započinjanja oružanog otpora.

Posle 1950. američka pomoć je sve veća. Amerikanci objavljuju svoj cilj: „Uspostaviti tesnu saradnju između Francuza i nacionalista koji žele eleminisati komuniste”.

U Vijetnamu je 1951. stvorena Partija rada.

I pored apsolutne premoći francuskih snaga u vazduhu, na terenu se uspostavlja ravnoteža snaga.

Od 1952. vijetnamska armija je u ofanzivi. Oslobodilačka armija počinje da dobija vojnu opremu od socijalističkih zemalja. Ujedno se vodi uspešna kampanja protiv malarije, dizenterije i muva. Za devet godina borbe nijednom se nije pojavila glad.

Tokom 1953. Francuzi prave plan Navaro. Prestali su sa statičnom pozicijom utvrđenja. Đap je primoran da grupiše oslobodilačke snage, kako bi odbranio ključne strateške pozicije.

Ho Ši Min 1954. nudi pregovore.

Severna delta je bila težak i nepristupačan teren za vojsku Đapa. Tu je i Dijen Bijen Fu, strateški najvažnija prepreka ka Laosu. Oslobodilački pokret je krišom, artiljerijom, okružio utvrđenje Dijen Bijen Fu što je odigralo presudnu ulogu u nastupajućoj bici. Francuzi su doživeli totalni poraz. Zarobljen je ceo francuski štab. Pretila je opasnost od sveopšteg poraza Francuza.

Jula 1954 potpisano je primirje u Ženevi. Konstituisane su dve zone — iznad i ispod 17. paralele. Snage DR Vijetnama bile su spremne da se povuku iz južnog dela, ako se garantuje teritorijalni integritet Vijetnama.

Predsednik SAD Ajzenhauer: „SAD nisu učestvovale u odlukama donetim na konferenciji u Ženevi i nisu prema njima obavezne”.

VII PARALELA KOJA DELI

SAD ubrzano 1954. u Jugositočnoj Aziji stvaraju vojni savez SEATO, kako situacija ne bi izmakla kontroli.

Južni Vijetnam je postao bastion vojnog prisustva SAD u tom regionu. Sve sa severa je preneseno u Sajgon kako ne bi ostalo Vijetminu. Na 17. paraleli je izvršena razmena zarobljenika.

Ministar inostranih poslova DR Vijetnama Fam Van Dong: „Francuska treba da izabere između Hanoja i Vašingtona”. Francuska je izabrala Vašington.

SAD su se odmah izjasnile protiv održavanja izbora. DR Vijetnam čini sve kako bi izbegao podelu zemlje. Sajgon prekida poštanske veze. Vlada u Sajgonu je pod uticajem katoličkog klana na čelu sa Ngo Din Dijem. On je uz pomoć CIA-e uništio protivnike i stavio armiju pod svoju kontrolu. Svrgao je i cara Bao Daja, vodeći kompradorsku, filoameričku politiku.

Dijem odmah započinje kampanju lova na komuniste. Masovno denunciranje se podstiče. Instruktori idu po selima sprovodeći najgori teror.

SAD dolarskim injekcijama podupiru vlast u Sajgonu. Međutim, do 1960. nije otvorena nijedna nova fabrika. SAD nisu želele industrijalizaciju zemlje. Krediti i vojne baze su slika Južnog Vijetnama.

U Severnom Vijetnamu je novi ustav 1959. udario temelje socijalizma. Već 1958. je likvidirana nepismenost i data su prava ženama.

Marta 1959. deset aviona iz Južnog Vijetnama je bombardovalo predeo u Severnom Vijetnamu. Protiv civilnog stanovništva upotrebljena je aviacija.

Dijem izjavljuje: „Južni Vijetnam je u ratnom stanju".

Pošto ženevskim sporazumom nije dozvoljeno da SAD imaju baze na teritoriji Južnog Viejtnama, Amerikanci prave široke auto-strade za svoje avione. Tako je napravljen put Sajgon - Bie Hoa sa sto metara širine i 32 kilometra dužine.

Zatvori u Južnom Vijetnamu su prepuni zatvorenika, gde jedna četvrtina zatvorenika stalno stoji. Izgrađeno je 20 novih koncentracionih logora. Naredba režima je da svaka oblast mora izgraditi po jedan novi zatvor.

VIII RAT BEZ IMENA

U oblasti Fu Loj, u kojoj su svi politički zatvorenici bili otrovani 1959, započinje oružana borba. Dijem odgovara represijom.

FNO — Front nacionalnog oslobođenja Vijetnama formiran je 1960. godine. Program Fronta se odlikuje umerenošću. U njega su ušle razne partije i udruženja. FNO se zalaže za demokratske slobode, ukidanje koncentracionih logora, političku amnestiju, razvoj nacionalne kulture, likvidaciju sistema američkih vojnih savetnika i stvaranje nacionalne armije, ravnopravnost polova i nacionalnosti, pravo manjina na autonomiju i postepeno ujedinjenje Severnog i Južnog Vijetnama.

U programu je stajalo: „Kapitalisti svih nacionalnosti imaju pravo na komercijanu aktivnost u Južnom Vijetnamu. Njihovi interesi će biti obezbeđeni pod uslovom da poštuju južnovijetnamske zakone”. Ovo su bile nužne koncesije Zapadu.

U programu FNO predviđena je i agrarna reforma kao proces, ali ne i metodi njenog sprovođenja.

NO je 1962. održao svoj prvi kongres — za neutralnu zonu u Indokini (Vijetnam, Laos, Kambodža). Na čelo FNO je Ngujen Hu To, intelektualac i aktivni borac za ljudska prava. Bio je u koncentracionom logoru iz koga je uspeo da pobegne.

Budistički sveštenici su 1963. otpočeli proteste javnim spaljivanjem zbog zabrana njihovih svetkovina. Takav otpor budista izaziva sve veću pažnju. Do tada, Vijetnamci se uglavnom nisu religijski izjašnjavali kao budisti, već ako nisu bili katolici, govorili su za sebe da su luong (čestiti) — sledbenici laičkog kulta predaka u vezi sa konfučijanskom praksom. Žandarmerija napada budističke svetkovine. Povodom toga 40 profesora i 2.000 studenata univerziteta je pohapšeno. Međutim, dani dijemističke vlade su bili izbrojani.

Amerikanci su 1963. smenili Ngo Din Dijema. Dijem je pobegao zajedno sa svojim bratom u jednu katoličku crkvu. Pod misterioznim okolnostima izvršili su samoubistvo.

Tokom 1964-65. u južnom Vijetnamu se smenjuju državni udari i kontraudari.

Prvog avgusta 1964. američki bombarderi su napali DR Vijetnam.

Robert Maknamara, sekretar odbrane i najuticajniji čovek u Kenedijevom aparatu: „Reč je o antiustaničkom ratu koji treba da vode oružane snage lokalne vlasti, dok bi SAD slale oružje i savetnike".

Južni Vijetnam postaje poligon za isprobavanje novog oružja i vojne strategije SAD.

FNO je od 20.000 boraca 1962. narastao 1964. na 40.000. Nacionalna vojska je sposobna jedino za odbranu državnog aparata. Plan Amerikanaca je pacifikacija zemlje putem strategijskih sela — napraviti prazan prostor oko sela i dovesti gerilu do gladi i lišiti je podrške naroda. Prostor oko sela je ograđen žicom i osmatračnicama. Započinje i hemijsko uništavanje vegetacije.

U Severnom Vijetnamu su 1961. formirane zadruge i prinosi su povećani. Dolazi do duboke promene na selu. Odvija se spoj modernizacije i tradicije. U Hanoju su zatvorene kafane i luksuzni restorani.

FNO je na slobodnoj teritoriji počeo 1964. da deli zemlju seljacima. Krupni veleposednici su bežali u gradove ostavljajući neobrađenu zemlju. Srednjem seljaštvu je smanjena renta i zakupnina. U slobodnim zonama je počeo da se uspostavlja novi sistem.

FNO je uputio mirovni apel za likvidaciju i obustavu vatre, ali na apel se ne dobija odgovor.

Strategijska sela su doživela poraz, što je zabrinulo Pentagon.

Posle incidenta u tonkinškom zalivu, topovima s brodova se bombarduju naseljana mesta u Severnom Vijetnamu.

IX ESKALACIJA SUKOBA

Nekoliko časova pre dolaska premijera SSSR, 7. februara 1964, bombardovano je od strane američke aviacije jedno selo iznad 17. paralele. Zatim su usledila svakodnevna bombardovanja. Upotrebljuju se i otrovni gasovi, napalm bombe.

Krajem 1964. FNO prelazi u ofanzivu. Američki marinci se iskrcavaju na vijetnamsko tlo. Strateški bombarderi B-52 tepih bombama zasipaju teritoriju pod kontrolom Vijetkonga. Pri tim bombardovanjima prve bombe bi eksplodirale na 6 metara iznad zemlje, a druge 5 metara u zemlji.

Početkom 1965. bilo je 23.000 američkih vojnika, sredinom godine 75.000, da bi na kraju godine već bilo 181.000 vojnika. Hteli su da izazovu psihološki šok da bi Hanoj prihvatio američke uslove.

Predsednik SAD Lindon Džonson: „Mi ćemo vršiti pritisak sve dok smrt i pustošenje ne dovedu do pregovaračkog stola” (tj. kapitulacije).

Započinje opšta mobilizacija vijetnamskog naroda. Vijetnamci upotrebljuju novo oružje, migove i rakete zemlja-vazduh.

Aprila 1965. Džonson pokreće mirovnu inicijativu, ali ne daje ponudu FNO već vladi DR Vijetnama, kao da je ona agresor na Južni Vijetnam.

Odgovor Vijetnama na američku inicijativu je u 4 tačke: evakuacija američkih oružanih snaga, prestanak bombardovanja DR Vijetnama, priznavanje FNO i priznavanje nacionalne suverenosti.

River, predsednik komisije američkih oružanih snaga, u oktobru 1966. izjavljuje: „Samo jedan američki život vredi koliko sav Vijetnam”.

Specijalne američke jedinice, sa mrtvačkim glavama, ubijaju sve živo po selima, ostavljajući jednog seljanina u životu kako bi svojom pričom izazivao strah. Sprovodi se programirani genocid.

Dolaskom generala Kana 1965. na čelo Južnog Vijetnama trebalo je staviti tačku na epidemiju pučeva posle Dijemove smrti.

SAD nastoje da prošire sukob, i zato je prvo trebalo početi s neprijateljstvima u Laosu. General Kan se sastaje sa Nosavanom, laoskim ekstremnim desničarem. Dolazi do planiranog udara u Laosu, gde je razbijena triparitna vlada u kojoj je bio i pokret Petet Lao. Ženevskim sporazumom iz 1962. SAD su u slučaju građanskog rata mogle intervenisati u Laosu. Sada su SAD bile odrešene ruke i mogle su bombardovanjem pograničnog područja Laosa da prekinu svako snabdevanje Južnog Viejtnama, i tako omoguće esklaciju rata na severu.

Tokom 1966. se organizuju izbori za Skupštinu u Južnom Vijetnamu, ali u gradskim četvrtima otpočinje otpor sajgonskom režimu i to ne od strane FNO već od samih građana.

U zemlji vlada haos — vrtoglava inflacija, pad proizvodnje, finansijske špekulacije, masovna prostitucija. Izbijaju demonstracije radnika u Sajgonu sa glavnom parolom: Yankee go home!

Septembra 1966. De Gol izjavljuje da mirovni sporazum zavisi od američke odluke da povuku svoje snage.

Decembra 1966. bombardovan je Hanoj, glavni grad DR Vijetnama.

BOMBARDOVANJE HANOJA 1972. GODINE TRAJALO JE NEPREKIDNO 12 DANA I NOĆI

[You must be registered and logged in to see this image.]

X AMERIČKI PORAZ

[You must be registered and logged in to see this image.]

Janaura 1967. američke snage započinju operaciju u delti Mekonga. Međutim sve ove ofanzive nisu dale rezultata. Širi se teritorija i broj stanovnika pod FNO. Početkom 1967. Pentagon je pred nerešivom dilemom — kako istovremeno uništiti FNO i okupirati teritorije.

Američkoj politici u Vijetnamu pojavljuje se otpor i u samim SAD. Otpočinju mirovne demonstracije. Mirovni pokret u SAD i drugim zemljama je iz dana u dan sve snažniji.

DR Vijetnam jača vojnu saradnju sa SSSR. Istovremeno razvija svoju privredu pod bombama. Studenti masovno odlaze na školovanje u zemlje tzv. realnog socijalizma.

Džonson žrtvuje socijalni program pomoći siromašnim u SAD i smanjuje subvencije radi rata u Vijetnamu. To izaziva još veći otpor stanovništva SAD i dolazi do previranja i u sindikatima. Crnački mirovni pokret je izrazito snažan i aktivan. Ovaj pokret mirovnu borbu povezuje sa borbom za ostvarenje svojih prva.

U Vijetnamu strateška inicijativa, polako, prelazi u ruke oslobodilačkih snaga. Za vreme Lunarne nove godine 1968. izvedena je ofanziva TET. U ovoj opštoj ofanzivi, operacije Vijetkonga su vođene u Sajgonu i drugim gradovima. Za 45 dana ofanzive 150.000 američkih i sajgonskih vojnika je izbačeno iz stroja.

Usled potpunog vojnog i političkog poraza u Vijetnamu i sve većeg otpora u samim SAD i međunarodnog pritiska, SAD započinju mirovne pregovore u Parizu. Juna 1969. FNO stvara privremenu revolucionarnu vladu od svih patriotskih snaga. Proći će još nekoliko godina dok se ne potpiše mir za okončanje rata u Vijetnamu. Pred naletom oslobodilačkih snaga, Amerikanci su u potpunoj žurbi i neredu napustili Sajgon 1975. godine.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ključni momenti

Напад на америчку амбасаду


Напад на америчку амбасаду је био посебно значајан у јавном разумевању контроле над ситуацијом америчке војске. У 2:45 ујутро 31. јануара, 19 командоса Вијет Конга је напало амбасаду. Иако се напад Вијет Конга у Сајгону одвијао већ више од сат времена, стража у амбасади није била обавештена о овоме и није појачана. Вијет Конг је направио рупу у зиду дворишта амбасаде, убио неколико војних полицајаца и ушао у двориште. Неколико преосталих америчких стражара се повукло у зграду амбасаде и закључало врата. Иако је Вијет Конг имао довољну количину експлозива, нису наставили напад. Оба команданта одреда Вијет Конга су убијена у почетном нападу, а преостали герилци су вртели без циља око дворишта. На крају је стигло америчко појачање и ујутро, шест сати након што је почео напад, војна полиција је повратила двориште амбасаде.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Давши симболичан значај овом нападу у “само срце америчке моћи у Јужном Вијетнаму”, репортери су се брзо скупили на месту догађаја. Са телима мртвих Вијет Конговаца која су још увек лежала разбацана около и усред гомиле рушевина са тешко оштећене амбасаде, генерал Вестморленд је одржао новинарску конференцију унутар дворишта. Уверавао је скептичну штампу да непријатељ није ушао у “саму амбасаду” и да савезници узвраћају на офанзиву. Репортер Вашингтон Поста се касније присећао: “Репортери су једва веровали својим ушима. Вестморленд је стајао на рушевинама и говорио је да је све сјајно”.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Адамсова фотографија

Шеф полиције Јужног Вијетнама Нгајен Нок Лоан убија капетана Виет Конга Нгајена Ван Лијема

Битка у Сајгону је такође произвела једну од најпознатијих слика из Вијетнамског рата фотографа Едија Адамса награђеном Пулицеровом наградом која је приказивала погубљење заробљеног Вијет Конговца 1. фебруара.

Нгајена Ван Лијема је заробила полиција Јужног Вијетнама, које га је идентификовала као капетана Вијет Конговог вода за убиства и освете и оптужила га за убиства породица полицијских официра. Он је доведен пред бригадног генерала Нгајена Нок Лоана, шефа полиције, који га је кратко испитивао. Генерал Нгајен је онда извукао пиштољ из футроле и убио заробљеника. Нгајенови мотиви су можда били лични; њему су потчињени да је осумњичени убио полицијског мајора који је био један од најбољих Нгајенових пријатеља, као и породицу тог мајора.

Сведоци убиства су били Адамс и екипа вести Ен-Би-Сија. Фотографија се појавила на насловним страницама широм света и добија још осам награда поред Пулицерове. Филм Ен-Би-Сија је пуштен на Хантли-Бринклијевом извештају и другде, у неким случајевима као неми филм са додатим звучним ефектима пуцња. Генерал Вестморленд је касније написао: “Фотографија и филм су шокирали свет, изолован инцидент у далеко суровијем рату, али поред тога психолошки ударац за Јужновијетнамце”.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Тет офанзива

[You must be registered and logged in to see this image.]

Тет офанзива (30. јануар 1968. - 8. јун 1969.) је била серија офанзивних операција током Вијетнамског рата, координисана између елемената Народног Ослободилачког Фронта величине батаљона и елемената војске Северног Вијетнама величине дивизије против војске Јужног Вијетнама и војске САД и других савезника војске Јужног Вијетнама. Операције се називају Тет офанзива пошто су темпиране да почну у ноћ 30./31. јануара 1969, на дан вијетнамске лунарне Нове Године. Офанзива је спектакуларно започела током прослава Нове Године, а спорадичне операције повезане са офанзивом су се наставиле до 1969.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Тет офанзива се може сматрати великим војним поразом за комунистичке снаге, пошто ни Вијет Конг ни војска Северног Вијетнама нису постигле своје тактичке циљеве. Даље, цена офанзиве је била висока, са Вијет Конгом који је био практично обогаљен великим губицима које су му нанеле америчке и јужновијетнамске снаге. Ипак, офанзива се широко сматра прекретницом рата у Вијетнаму, пошто су Вијет Конг и северновијетнамска војска извојевале огромну психолошку и пропагандну победу. Иако су анкете у САД наставиле да показују већинску подршку ангажовању у рату, ова подршка је наставила да опада и нација је постала значајно поларизована због рата. Амерички председник Линдон Џонсон је, видевши како његова популарност нагло опада након офанзиве, повукао је своју кандидатуту за изборе марта 1968. Тет офанзива се често види као пример вредности пропаганде, утицаја медија и јавног мишљења на извођење војних циљева.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Стратешки контекст Тет офанзиве

Све до 1969. стратегија Северног Вијетнама и Вијет Конга у Јужном Вијетнаму је била подређења развијању социјалне револуцију која ће почети на селу и завршиће се као национални урбани устанак. Ова стратегија је објавила операциону доктрину постепеног појачавања копненог рата и развијања Вијет Конгових капацитета за операцијски рат. Са локалном сеоском елитом која се сврстала уз владу Јужног Вијетнама као примарним непријатељем у суштини социјалном рату, рани напори на југу су били усмерени на села и велике фарме. Намера ове стратегије је била да привуче сеоско становништво да подржава Национално Ослободилачки Фронт и тако социјално изолујује градску елиту и придобије подршку градских левичара и незадовољних. Овај облик рата је изазвао крваву борбу где ниједна страна није успела да придобије значајнију предност над другом. Реакција сеоског становништва је често била да бежи из села у градове.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ideja

Vijetnamski rat

Ono što poznajemo pod pojmom Vijetnamski rat ustvari su dva rata. Prvi koji je Viet min vodio protiv francuskih kolonijalnih vlasti (1945. - 1954.) i drugi rat za ujedinjenje sjevernog i južnog Vijetnama (1955. - 1975.) u kojem su glavnog neprijatelja predstavljale SAD.
U razdoblju kolonijalne ekspanzije u drugoj polovini XIX stoljeća, Francuska je zauzela Indokinu, što vijetnamski narod nije primio s oduševljenjem. Borba za nacionalno oslobođenje odvijala se svo vrijeme francuske kolonijalne vladavine, da bi vrhunac doživjela krajem II svjetskog rata kada je oslobodilački pokret, nakon kapitulacije Japana prerastao u općenarodni ustanak protiv kolonijalnih vlasti, poznat kao kolovoška revolucija. U Hanoju je 02.09.1945. proglašena Demokratska republika Vijetnam, a za predsjednika je proglašen Ho Ši Min (Ho Chi Minh). To je izazvalo intervenciju kineskih snaga Kuomintanga u sjevernom, a britanskih i francuskih u južnom Vijetnamu.
Da bi uništili novouspostavljenu državu Francuzi su od 1945. - 1954. vodili borbe protiv Vijetnamske vojske. No, poslije poraza kod Dien Bien Phua 1954. Francuska je pristupila mirovnim pregovorima koji su okončani na konferenciji u Ženevi u srpnju 1954. Tada su zaraćene strane potpisale akt o prekidu vatre, a Francuska je priznala Demokratsku republiku Vijetnam. Odredbama tog sporazuma teritorij Vijetnama je po 17. paraleli privremeno podijeljen na sjeverni (Demokratska republika Vijetnam) i južni dio (Republika Vijetnam). Ženevskim sporazumom predviđeno je u roku od dvije godine održavanje općih slobodnih izbora na kojima su gradani trebali odlučiti o ujedinjenju.
Vlada Južnog Vijetnama, podupirući interese krupnog kapitala i zemljoposjednika započela je strahovladu kojoj je bio za cilj očuvanje vlasti, suprotno interesima širokih slojeva koji su očekivali veće političko ekonomske reforme nakon pobjede nad kolonijalnim vlastima. Strahovlada vlasti dovodi do jačanja oslobodilačkog pokreta, obilno potpomaganog pomoći sa sjevera.
Paralelno s francuskim povlačenjem iz nekadašnje Indokine, dolazi do većeg miješanja SAD u Vijetnamski rat. Po okončanju Korejskog rata (1950. - 1953.), u američkoj vanjskoj politici je prevladala doktrina "teorija domina", pretpostavka prema kojoj, ako se dozvoli da u nekoj zemlji jugoistočne Azije pobjedi komunizam, druge će zemlje, poput poslaganih domina, početi padati pod komunistički utjecaj i vlast. Uslijed paranoje od globalnog širenja komunizma, SAD su se odlučile intenzivnije angažirati u Vijetnamu da bi spriječile sovjetski i kineski utjecaj.
Od 1955. počinje pristizanje američkih vojnih savjetnika koji su trebali osposobiti južnovijetnamsku vojsku za borbu protiv komunističke infiltracije sa sjevera. Deset godina kasnije, preko pola milijuna američkih vojnika se borilo u džunglama Vijetnama.
U strahu od širenja komunizma, američka vlada nije uočila da je osnovni motiv borbe vijetnamskog naroda nacionalno oslobođenje i ujedinjenje, a ne širenje komunizma. Komunizam kao ideologija predstavljao je samo sredstvo za ostvarenje nacionalnog cilja.
Iako je najčešća slika vijetnamskog rata borba američkih vojnika protiv neuhvatljive gerile u nepreglednoj džungli, to je bio pravi rat regularnih vojski. Naime, uz južnovijetnamsku Frontu nacionalnog oslobodenja (FLN), poznatu kao Viet Cong, u borbama su sudjelovale i regularne postrojbe sjevernog Vijetnama, ranga divizija, koje su se ubacivale preko demilitarizirane zone oko 17.paralele ili su prelazile granicu preko Laosa.
Američka strategija se sastojala u onemogućavanju ubacivanja sjevernovijetnamskih postrojbi u južni Vijetnam, kontroli demilitarizirane zone, glavnih putova i prometnica, te u izgradnji utvrđenih uporišta na ključnim pozicijama koje su kontrolirale okolni teritorij, što je unekoliko podsjećalo na izgradnju utvrđenja na Divljem zapadu, sa mnogo manjim uspjehom. Naime, Amerikanci su zahvaljujući ogromnoj tehnološkoj premoći kontrolirali nebo i more, no teritorij Vijetnama nisu uspjeli podvrći efikasnoj kontroli.
Cijelo vrijeme trajanja vijetnamskog rata Viet Cong je održao sposobnost da napadne Amerikance na bilo kojoj točki južnog Vijetnama, čak i tamo gdje su Amerikanci smatrali da su potpuno sigurni, kao što je američka ambasada u Saigonu.
Primjer toga je Teth ofenziva koja je započela 31. siječnja 1968. godine. Tijekom 1967. Američke vojne procjene su govorile o enormnim uspjesima u savladavanju protivnika i njihovim sve manjima aktivnostima koje upućuju da je gerila savladana. No, na vijetnamsku Novu godinu postrojbe Viet Conga su izvršile napad na Saigon i Hue, staru vijetnamsku prijestolnicu i uspjele strategijski iznenaditi Amerikance. U okviru te ofanzive, skupine Viet Conga su napale i skoro zauzele američku ambasadu u Saigonu, time demonstrirajući da su vrlo daleko od uništenja.
Vijetnamski rat bilježi veliki broj okršaja i borbi u kojima je američka vojska skoro redovno uspijevala pobijediti slabije opremljenog neprijatelja, no, usprkos "pobjedama u stotinama bitaka", Amerikanci su izgubili rat.
Američka politika nikada nije imala jasno definiran cilj zašto je zapravo u Vijetnamu, tako da nije uspjela stvoriti adekvatnu politiku koja bi odgovorila na brojna pitanja koja je američka javnost pokretala kod kuće o smislu samog rata. Vijetnamski rat je obilježio mandate tri američka predsjednika, Kennedya, Johnsona i Nixona. Kennedy je započeo s intenzivnijim slanjem američkih vojnih savjetnika, Johnson je eskalirao rat i na tome izgubio popularnost, a Nixon je svoju izbornu pobjedu ostvario dobrim dijelom i obećanjem o povlačenju američkih snaga iz Vijetnama.
U tome je i uspio 1973. kada su američke snage, nakon sklapanja primirja i obustave vatre povučene iz južnog Vijetnama. Vojska južnog Vijetnama nikada nije uspjela postati efikasna u samostalnom djelovanju, a južnovijetnamski režimi koji su se mijenjali kao na tekućoj vrpci nisu uspjeli uspostaviti efikasnu kontrolu nad zemljom u kojoj je stvarnu vlast predstavljao Viet Cong.
Dvije godine kasnije, Viet Cong i sjevernovijetnamska vojska pokrenuli su završnu ofenzivu u kojoj su 1.svibnja 1975. trijumfalno ušli u Saigon, odakle su se posljednji bjegunci u panici evakuirali sa krova američke ambasade.

POSLJEDICE

Danas slika koju imamo o vijetnamskom ratu dolazi uglavnom preko američkih filmova u kojima je sve puno pucnjave, helikoptera, napalma, droge i rock and rolla. Takva slika nije neobična kad znamo da je prosječni američki vojnik u Vijetnamu imao 19 godina.
Izvan toga, bio je to vrlo ozbiljan i okrutan rat u kojem je poginulo preko 600 000 Vijetnamaca i oko 52 000 američkih vojnika. To je bio prvi rat u povijesti SAD u kojem američka vojska nije izvojevala pobjedu, koji je izvršio ogromne promjene u američkom društvu, pokrenuo čitav niz promjena od pitanja ljudskih i građanskih prava, izazvao građanske nemire u SAD i ozbiljno doveo u pitanje uopće funkcioniranje američkog sustava.
Trideset godina neprekidnog rata ostavilo je još veće posljedice na Vijetnam, od broja mrtvih, ranjenih, nestalih, te raseljenih osoba što se osjeća do danas, pa sve do utjecaja na okoliš.
Tijekom rata, američka vojska je Vijetnam koristila i kao poligon za isprobavanje najnovijih vrsta oružja, uključujući razne vrste bojnih otrova i kemikalija, od kojih je najpoznatiji Agens Orange, kemikalija koja je posipana po vijetnamskim džunglama, a izazivala je otpadanje lišća sa drveća. Amerikanci su zaključili da, kad već ne mogu pobijediti Viet Cong u džungli, mogu pokušati pobijediti džunglu. Priroda se ipak pokazala otpornom i na svu američku tehnologiju, a kasniji slučajevi su pokazali da je upravo Agens Orange izazvao rak brojnim američkim vojnicima.
Vijetnamski rat je poznat i po selu Mai Lai, u kojem je skupina američkih vojnika izvršila pokolj civila. Zbog toga je njihov zapovjednik suđen i osuđen za ratni zločin, kao i vojnici koji su u pokolju sudjelovali. Suđenje je provelo američko pravosuđe.
Uz Ho Chi Minha, najpoznatiji sudionik vijetnamskog rata je general Vo Nguen Giap, briljantni vojni strateg koji je ne samo porazio Francuze kod Dien Bien Phua, već je izgradio strategiju koja je na kraju otjerala i Amerikance iz Vijetnama, čime se Giap uvrstio među najuspješnije vojskovođe 20. stoljeća u pozamašnoj konkurenciji.

Vijetnamski rat je ponovo potvrdio da je narod u borbi za slobodu nemoguće pobijediti, lekcija koju sami Vijetnamci nisu dobro naučili, jer su nekoliko godina kasnije vojno intervenirali u Kambodži (Kampuciji) iz koje su se nekoliko godina kasnije, baš kao i Amerikanci iz Vijetnama, bili prisiljeni povući.

(Multikultura)

Hrabri, herojski američki vojnici u akciji čišćenja.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ho Chi Minh


[You must be registered and logged in to see this image.]


Rođen 19. svibnja 1890 u Hoang Tru, Vietnam, Francuska Indokina, imenom NGUYEN SINH CUNG, također zvanim NGUYEN TAT THANH, ili NGUYEN AI QUOC, osnivač indokineske komunističke partije, vođa vijetnamskog nacionalnog pokreta tri desetljeća, jedan od prvih vođa antikolonijalnih pokreta i jedan od najutjecajnijih komunističkih lidera 20. stoljeća.
Sin siromašnog seoskog učitelja, odrastao je u selu Kim Lien, imao je teško djetinjstvo ali je od 14. do 18. godine života pohađao školu gramatike u Hueu, zna se da je bio ravnatelj u školi u Pan Thietu i da je bio student tehničkog instituta u Saigonu.

Pod imenon Ba, 1911. radi kao kuhar na francuskom parobrodu. Bio je i mornar više od tri godine, posjetivši mnoge afričke i američke gradove, od Bostona do New Yorka. Živio je u Londonu od 1915. do 1917., nakon čega se preselio u Francusku, gdje je radio kao kao vrtlar, smetlar, konobar, retušer i ložac.
Boravio je u Rusiji 20-tih godina oduševljen oktobarskom revolucijom.
U Kinu se vraća 1938. i provodi nekoliko mjeseci s Mao Zedong u Yen-anu. Nakon što je Francuska okupirana od Njemačke 1940., Ho i njegovi poručnici Vo Nguyen Giap i Pham Van Dong, iskoristili su ovakav slijed događaja u svoju korist. Od tog vremena počinje koristiti ime Ho Chi Minh (Onaj Koji Prosvjetljuje).
Osniva Ligu za neovisnost Vijetnama ili Viet Minh.

Viet Minh je tražio pomoć od Kine i vlade Chiang Kei-sheka, ali Chiang nije vjerovao Hou kao komunistu i dao ga je uhititi. Ho je tada zatvoren u Kini 18 mjeseci, a tijekom tog vremena napisao je svoju slavnu Bilježnicu iz zatvora (zbirka kratkih pjesama pisanih na klasičnom kineskom, mješavina melankolije, stoicizma i revolucionarnog poziva).
Nakon japanskog poraza i gubljenja utjecaja u Indokini, Ho Chi Minh koristi svoju priliku i, u suradnji s amerikancima oslobađa Vijetnam od Japana, te 2. rujna 1945. proglašava neovisnost Vijetnama.
Tijekom sukoba s Francuskom i Amerikom, te Kinom, dolazi do suradnje s SSSR-om. U takvim oprečnim uvjetima, vladavina Ho Chi Minha je postala represivna i kruto totalitarna. Poljoprivredne reforme, koje su se namjeravale provesti od 1955-56, su napuštene neznalačkom brutalnošću i represijom.

Njegova javna osobnost, koja nikada nije bila predmet kulta usporedivog s onim Staljina, Maoa ili Tita najbolje je simbolizirana njegovim popularnim imenom Ujak Ho.

Kao Marxist, Ho je uz Tita jedan od utemeljitelja i pokretača "nacionalnog komunizma" koji je razvijen 60-tih od strane komunističke Kine i Mao Zedonga.

(Multikultura)

Kulturni aspekti Vijetnamskog rata

Рокери јесу интересантни и врло често се појављује музика из тог периода у филмовима...Е, кад сам већ њих ''дотакао''. О Вијетнаму је снимљено укупно нешто преко 500 (!) играних филмова, документарних серијала, телевизијских серија. Преко 200 филмова из те бројке су врхунског уметничког квалитета. Постоје бројни форуми који се баве само филмским аспектом и многе топ листе десет најбољих филмова о вијетнамском рату. Утицај филмске индустрије (за разлику од рок музике који није мали, али је битно мањи) био је огроман! Филмови као што су ''Ловац на јелене'', ''Таксиста'', ''Вод'' , ''Full metal jacket'',''Повратак ратника'', ''Апокалипса сада'' (која се сматра најрокерскијим филмом свих времена!) и многи други представљају сам светски врх кинематографије. Не зна се који је бољи од кога , а оскари које су филмови о Вијетнаму покупили броје се двоцифрено.

Написано је стотине изванредних романа и фељтона, насликано хиљаде слика. И друге друштвене науке (посебно философија са етиком) дале су свој допринос.

Непобитна је чињеница да је вијетнамски рат био први локални рат који је по свом карактеру и утицајима био глобални. У том утицају, више од политике и рата, пресудну улогу играла је култура, односно уметност. Да није било наведених филмова, ми девет десетина ствари о Вијетнаму не бисмо никада сазнали.

(My city military forum)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Mart 1965

[You must be registered and logged in to see this image.]

Sajgon, 30.03.1965.

[You must be registered and logged in to see this image.]

1966.

[You must be registered and logged in to see this image.]

27.11.1965.

[You must be registered and logged in to see this image.]

24.01.1967.

Džon Hartli Robertson jedno je od 60.000 ugraviranih imena u Spomenik vijetnamskim veteranima u Vašingtonu, koji su njegova udovica i dvoje dece sigurno više puta posetili.

Džon Hartli Robertson iz vremena vojničkih dana (FOTO: movieunclaimed.com)
Džon Hartli Robertson iz vremena vojničkih dana (FOTO: movieunclaimed.com)
Ali, šta ako Robertson nije poginuo za vreme specijalne tajne misije u Laosu 1968, kako se navodi u zvaničnoj vojnoj dokumentaciji, nego je i danas živ i zdrav?

Ovo iznenađujuće pitanje nameće novi dokumentarni film “Unclaimed” (vojnik koga nisu tražili), prema kome bivši pripadnik Zelenih beretki na jugu centralnog Vijetnama danas ima 76 godina i ne može da se seti svog rođendana, imena svoje dece i čak je zaboravio engleski jezik.

Autori filma tvrde da bi dementni mršavi čovek veoma lako mogao da bude nestali ratni zarobljenik, koji se nikada nije vratio kući.
“Narednik Robertson” je ispričao reditelju Majklu Jorgensenu da je zarobljen kada se tokom vatrenog okršaja njegov helikopter zapalio i srušio na vrh planine u Laosu. Borci Severnog Vijetnama su ga navodno odmah zarobili.

- Zatvorili su me u kavez, duboko u šumi. Onesvešćivao sam se i ponovo se budio, jer su me mučili i morili glađu. Severnovijetnamski vojnik me je tukao motkom po glavi, urlajući: ‘Amerikanac!’”. Onda su me tukli još jače, mislio sam da ću umreti. Nisam ni reč rekao, iako su me tukli i mučili - kaže on.

Robertson tvrdi da je četiri godine kasnije uspeo da pobegne, da se skrivao u šumi i da ga je u jednom polju našla žena, koja ga je lečila i kojom se oženio. “Pozajmio” je prezime i datum rođenja njenog pokojnog muža i registrovan je kao vijetnamski Francuz Dan Tan Ngok.

Dobili su i decu, ali nema dokaza o njegovim pokušajima da stupi u kontakt sa ženom ili decom u SAD. Uprkos nelogičnostima, koje navode na zaključak da su mu njegovi otmičari naneli teške povrede mozga, ili da je, u najgorem slučaju, emocionalno potpuno otupeo, mnogi veruju da je zaista reč o Robertsonu.

Dokumentarni film je snimljen na inicijativu veterana Vijetnamskog rata Toma Faunsa, koji želi da dokaže da je čovek za koga je prvi put čuo za vreme humanitarne misije 2008. godine, zaista njegov bivši saborac.

Tom je otišao da vidi Robertsona i bio je veoma sumnjičav, preslišavao ga ne bi li ga naveo da kaže da je sve izmislio, ali on je uporno tvrdio da jeste taj čovek, ispričao je reditelj filma za “Toronto star".

Radeći na filmu, Jorgensen je otkrio izveštaje iz 1982. godine o tome da je Robertson preživeo, što ga je navelo da se zapita zašto nikada nije uspostavljen kontakt sa njegovom porodicom da bi se to dokazalo.

- Zašto su ga Amerikanci ostavili tamo sve te godine? Ima li još Džona Harlija Robertsona u Vijetnamu? - pita se Jorgensen u intervjuima “Gloubu” i “Dejli mejlu”.

A zatim sam odgovara da mu je “izvor na visokog položaju rekao da ih ima i to ne zato što Vijetnamci neće da ih puste, već zato što američke vojne vlasti ne žele da se oni vrate kući”.
Fauns i Jorgensen su otkrili da su 2010. Robertsonu uzeti otisci prstiju u američkoj ambasadi. Faunsu je rečeno da nije bilo dovoljno dokaza koji bi potvrdili da je reč o Džonu Harliju Robertsonu.

U nastavku filma prikazan je dirljivi susret Robertsona sa vojnikom koga je on obučavao 1960. godine - i koji tvrdi da ga je odmah prepoznao. U drugoj sceni susreće se sa 80-godišnjom Džin Robertson Holi u njenom domu u Kanadi - jedinom preživelom sestrom narednika Robertsona.

Džin kaže da nema sumnje da je to on.

- Kada sam uzela njegovu ruku u svoju i pogledala ga u oči, nije bilo sumnje da je moj brat - rekla je ona.

Naravno, pravu istinu će pokazati upoređivanje rezultata DNK analize brata i sestre, ali ona kaže da i bez toga zna da joj on brat.