СЛАВА ИЗНАД СВЕГА
[You must be registered and logged in to see this image.]„А мој пепео нек буде просут у кратер неког вулкана”, била је последња жеља сликарке која је обележила време „лудих двадесетих” година 20. века. Том необичном жељом хтела је да заокружи свој живот који је режирала као филм испуњен луксузом, брзим аутомобилима, мушкарцима, лепим моделима...
Tамара де Лемпицка рођена је 16. маја 1898. године у Варшави, у имућној породици Пољкиње и оца Руса, као Тамара Горска. Дане детињства проводила је играјући се са старијим братом и млађом сестром и већ тада успевала да се наметне као вођа, чија се реч слушала. Када је као дванаестогодишња девојчица с мајком отишла код познатог сликара да јој направи портрет, пожелела је да улогу модела замени улогом уметника. По повратку кући воденим бојама веома верно насликала је сестру која јој је стрпљиво позирала. Већ наредне године спровела је план о бекству из школе у којој се досађивала: претварала се да је болесна, све док јој родитељи нису поверовали и пустили је да оде на „опоравак”. А кад је с баком отпутовала у Италију, срела се са уметничким делима ренесансе, која су је одушевила.
Школовање је наставила у Лозани, али чим је 1914. године чула да се њена мајка други пут удала, одбила је да се за време распуста врати кући. Из протеста је отишла код тетке у Петроград, што се показало као судбинска одлука – у постојбини свог оца срела је лепог и богатог адвоката Тадеуша Лемпицког, у кога се заљубила на први поглед. Да би му привукла пажњу, на једном балу појавила се обучена у сељанчицу, док је на узици водила гуску! Завођење је успело и 1916. године венчање је обављено у Капели малтешких витезова у престоници Русије. У исто време док је руски народ трпео сиромаштво и глад, брачни пар живео је на високој нози, попут грофова. После Октобарске револуције тајна полиција ЧЕКА ухапсила је Тадеуша, али је Тамара преко канцеларије шведског конзула у Петрограду успела да га ослободи. Након боравка у Копенхагену њих двоје су, попут многих других руских избеглица, уточиште пронашли у Паризу.
Степенице ка небу
Иако су живели у јефтином хотелу, уштеђевина им се убрзано топила, нарочито после рођења кћерке Кизете. Док је гледала супруга како без посла све више тоне у безнађе и пиће, Тамара је одлучила да помоћу сликања почне да издржава породицу. Купила је палету и кичице и, по савету сестре која је у Паризу студирала архитектуру, уписала две ликовне академије. Чим је кренула на часове код симболисте Мориса Денија и кубисте Андреа Лота, самопоуздање јој се вратило. Добила је огромну жељу да успе, што је у њеном случају значио само једно – новац у великом износу!
С убеђењем да се чуда се не догађају и да постоји само оно што човек сам створи, трудила се да стекне богату клијентелу, али и да на платну изгради нов, препознатљив стил са јарким бојама. У друштву је наступила тајанствено: крила је прошлост, годину рођења, љубавне везе, брак и дете... Док је објашњавала да је као емигрант дошла из Русије након Револуције, држала се отмено попут руских грофица. Пошто није имала новца да плаћа моделе, сликала је своју кћерку, познанице, мртву природу... Више гладна него сита, једном је кренула је да наслика шест „религиоза” – колача пуњених кремом, али је своју „мртву природу” на лицу места појела.
[You must be registered and logged in to see this image.] ''Аутопортрет у зеленом бугатију'', 1925. година
„Ја живим на маргини друштва. А правила нормалног друштва не вреде за оне који су на маргинама”, овим речима оправдавала је љубавне везе са мушкарцима и женама, луде забаве у ритму танга и чарлстона, разна претеривања... Пошто је презирала све што је осредње и буржоаско, приклонила се уметничким круговима које је добро разумела. Уживала је у друштву футуристе Маринетија, који ју је звао да запале „гробље уметности” Лувр, али је више него икад жудела да упозна војводе, грофове, маркизе, принцезе... Предузимала је нове кораке и грабила степеницама успеха: у галерији Колет Веил продала је прву слику, а затим је изложила је 1922. године излагала на Јесењем салону. Наглас је маштала:
„После сваке друге слике, купићу наруквицу, све док једног дана не будем прекривена дијамантима и драгуљима од шаке до рамена!”
Звезда је рођена
Њени снови о луксузу, путовањима у иностранство и дружењу са славнима убрзо су постали јава! Придржавала се плана који је сама смислила: исту пажњу посвећивала је сликању, као и изласцима у клубова „на гласу”. Поред уметника богатих духом, попут Брака, Андреа Жида, Жана Коктоа, Исидоре Данкан, успела је да се зближи са аристократијом. Када се увече враћала из провода, будила је ћерку и причала јој кога је упознала, како се провела на забави код чувеног модног дизајнера Пола Поареа, ко ју је позвао на вечеру, а ко у оперу... Ипак, све вечерње изласке са којих се враћала око два ујутру завршавала је сликањем уз светло лампе, често до свитања.
Године 1925. учествовала је на првој „арт деко” изложби одржаној у Паризу, што јој је широм отворило врата успеха. Те године насликала је портрет маркиза Сомија Пикенардија, портрет маркиза Афлита, портрет војвоткиње ла Сале... Ипак, највише пажње скренула је аутопортретом, на коме се представила с кацигом на глави и за воланом зеленог аутомобила „бугати” (иако је у стварности возила само мали, жути „рено”). Слика је изашла на насловној страни немачког модног часописа „Die Dame” и преко ноћи постала славна. Постала је симбол једног доба, јер су сви у сликарки препознали жену која је модерна и слободна!
[You must be registered and logged in to see this image.] ''Адам у Ева'', 1932. година
Исте године Тамара је са кћерком отпутовала у Италију, како би проучавала уметничка дела. Прихватила је позив да излаже у Милану, у „Дућану поезије” грофа Емануела Кастелбарка, пријатеља тада најпознатијег европског писца Габријелеа д' Анунција. Пошто је „цркавала од жеље да постане познати уметник”, радо се одазвала и позиву писца да му уради портрет. Иако је одлазила код њега у вилу и принала веома скупоцене поклоне, због несугласица посао није завршила. С друге стране, све чешће је облетала око женских модела: рецимо, а: рецимо, „лепу Рафаелу” срела је на улици и позвала је да јој обнажена позира на софи. У свој модел се и заљубила, а свету је ускоро пружила „један од највеличанственијих актова двадесетог века”.
Тамара де Лемпицка ускоро је почела да добија и јавна признања: године 1927. са сликом „Кизета на балкону” освојила је прво место на Међународној изложби сликарства у Бордоу, две године касније са „Кизетиним причешћем” бронзану медаљу у Пољској, у Познању.
Међутим, на приватном плану имала је неприлике: после бројних свађа, 1928. године развела се од супруга Тадеуша, који више није могао да трпи њена неверства. На портрету га је представила као наочитог и тамнопутог, како је и изгледао, али из освете није хтела да наслика руку на којој је носио венчани прстен. Изјављивала је да не жали за том „пијаницом и пропалицом” и да ће се следећег пута удати за некога плаве крви, ко ће јој пружити титулу и богатство.
Облакодер у рају
Исте године после развода упознала је пребогатог барона Раула Куфнера, који је у Аустроугарској имао огромна имања и који је, као колекционар, сакупљао њене радове. Барон је тражио да му наслика портрет његове драгане – андалузијске плесачице Нане де Ерера, и изашла му је у сусрет. Међутим, сви су приметили да је, због заинтересованости за наручиоца, своју супарницу знатно поружнела. Чим је успела да заузме њено место, од барона је добила лепо опремљен, простран стан у троспратници у Улици Мешен. Ту је „окружена сликама као тапетама” позивала крем друштво – уметнике, амбасадоре, војвоткиње, принцезе... Примала их је дотерана, обучена у пурпурно или сатенски бело, накићена смарагдима и перјем марабуа. С надмоћним ставом заводила је моделе и колекционаре, жене и мушкарце... Ни новинари нису остајали равнодушни и „узнемирујућу лепотицу” описивали су речима: „Висока и витка, али са облинама на одговарајућим местима”.
Слике које је тих година излагала увек су се налазиле у центру галерија, што је сведочило о постигнутом успеху. Међутим, тврдила је да њени јасни, прецизни и довршенои радови увек привлаче пажњу и издвајају се из мноштва. Пошто је све више проучавала технику сликарства, заволела је чувеног сликара Енгра, па је, надахнута његовом сликом „Турско купатило”, насликала „Жене на купању”. Стварала је помоћу једне врсте „безбедног” кубизма, јер су купци те слике радо стављали на зидове, без страха да ће „уплашити госте”, за разлику од модерних радова Пикаса и Брака које су, по савету стручњака, куповали као добро улагање.
[You must be registered and logged in to see this image.] ''Рафаела'', 1927. година, слика од које до смрти није хтела да се одвоји
Поред портрета, њен заштитни знак постали су актови, који „одишу телесним присуством” и стоје „на граници кича или, бар, греха”. Тржишту гладном новитета 1932. године понудила је слику „Адам и Ева”, којом је порушила многе границе. Наиме, Еву је видела као јаку, еротичну жену, која у руци са налакираним ноктима држи јабуку греха, Адама као нагог, атлетски грађеног мушкарца, док је у рај поставила облакодере. У друштву је често причала анегдоту како је млади полицајац који јој је позирао најпре скинуо и сложио униформу, а поврх ње ставио пиштољ!
Када је 1933. године остао удовац, барон Куфнер запросио је Тамару. Одмах је пристала. Није јој сметала велика разлика у годинама, јер је тим браком добијала положај за којим је одувек жудела. После удаје постала је љубимица аристократских кругова, али је сада сама бирала је коме ће урадити слику, а коме не. Без обзира на то што је пливала у богатству, тражила је огромне хонораре и због њих је пристајала на услове наручилаца. На пример, прихватила је да богатом доктору Бокару продаје слике које ће урадити тек наредне године, као и да због израде портрета месец дана проведе на ранчу код једног милионера у Њу Мексику. У Америци је тада видела последице пада берзе на Вол стриту, што је није оставило равнодушном.
По повратку у земљу и даље је, упркос кризи, излагала је у париским галеријама. Међутим, када се сенка нацизма надвила над Европом, предложила је супругу да продају све што имају и побегну за Америку. То су и урадили: наследство, новац и намештај пренели су у Швајцарску, а потом 1939. године напустили Европу. Тамара је у то време запала у мрачно расположење, па је изненада почела да се занима за сиромашне и религију. Непосредно пре пута у Америку посетила је манастир у близини Парме, где је насликала једну игуманију. „Слика људске патње” није се допала никоме, осим њеном супругу, и чак је проглашена њеним најлошијим делом.
Баронеса са кичицом
По доласку у Америку, славна сликарка најпре је сакупљала добротворне прилоге за ратом погођене, а затим је пожелела да се врати старом послу. Међутим, због преласка у нову средину као да је „нестала”: сви су је познавали само као бароницу Куфнер. Као што је некада у Паризу осећала глад за новцем, сада је постала гладна фотографија, часописа, публике... Већ 1940. године на Западној обали, у Калифорнији, отворила је такмичење на коме је тражила модел за слику „Сузана и старци”, али ништа се важније није променило. Пошто је закључила да своје планове може да оствари само на „правом месту”, 1943. године преселили су се у Њујорк. Поред кћерке Кизете, која је у међувремену дошла из Енглеске, друштво ду јој правиле бројне холивудке3 звезде и разни „позери”.
С времена на време одржавала је изложбе у Њујорку, Сан Франциску, Милвокију, али и даље није успевала да је прихвате као уметницу. Говорило се: „Бароница је тако забавна, а њене слике су баш занимљиве”. Те коментаре је мрзела и, у жељи да поново врати стару славу, 1960. године приклонила се апстрактној, беспредметној уметности, коју иначе није волела. Своја нова, не баш уверљива дела, изложила је 1962. године. али и публика и критика остали су уздржани. Неуспех ју је веома погоди9о, због чега се повукла и престала да излаже. Када јој је исте године умро супруг, кћерка Кизета почела је да управља свим њеним пословима.
Као сликарка Тамара де Лемпицка остала је заборављена, све док је млади париски галеристи седамдесетих година прошлог века нису поново открили. Одушевљени њеним сликама из „златног” периода, предложили су јој да учествује на изложби са тридесетак радова. Одмах је пристала, задовољна што се као некад налази у средишту пажње. Лично је присуствовала отварању ретроспективе изложбе, одржане 1973. године у Луксембуршкој галерији у Паризу. С траговима година и старим надмоћним ставом, окупљеним поштоваоцима говорила је: „Живим спортски. Не пијем, не пушим, доста спавам. Није ни чудо што лепо изгледам!” А на шкакљива питања новинара о некадашњем бурном животу кратко је одговарала: „Мој живот је био рад!”
[You must be registered and logged in to see this image.] ''Кизета на балкону'', 1927. година
Одлично посећена и медијски пропраћена изложба није донела добит, јер су се због изузетно високих цена слике слабо продавале. Тамара се 1974. године преселила у Куернавако у Мексику, где је живела у раскошној вили, окружена намештајем, зидовима и теписима у лаванда плавој боји. У позним годинама је поново, са фотографија, сликала своје радове, и још једном у машти проживљавала младалачке дане. На штафелају је последња остала слика „Лепа Рафаела”, коју је највише волела и од које није желела да се раздваја. Када се кроз неколико година разболела, почела је да живи са кћерком, која је предано неговала. Тамара де Лемпицка умрла је у сну 1980. године, а кћерка Кизета испунила јој је последњу жељу – изнајмљеним хеликоптером расула је њен пепео у вулкан Попокатепетл.
„Богиња ере аутомобила, са очима боје челика” није доживела да види свој поновни успех, који се десио средином осамдесетих година. На аукцијама у Њујорку њене слике плаћане су милионима долара, упркос мишљењу ликовних критичара да су хладне и површне, и да не заслужују место у енциклопедијама историје уметности. О миљеници аристократије, али и нове публике, 1985. године урађена је позоришна представа са Анђеликом Хјустон у главној улози. Данас њена платна скупљају певачица Мадона, глумац Џек Николсон и разни колекционари, без обзира на приче да су „сликана лаком за нокте и премазивана лаком за косу”'!
Pon 21 Jan - 1:52
