O ljubavi su rekli .....

Baruch Spinoza
"Kad ljubav hoće da govori, razum mora da ćuti."

Benjamin Disraeli
"Svi se rađamo za ljubav. Ona je načelo egzistencije i njezina jedina svrha."
"Zadovoljenje osjetila uskoro postaje vrlo malen dio onog dubokog i zamršenog osjećaja koji nazivamo ljubavlju. Ljubav je, pak, sveopća žudnja za zajedništvom, ne samo osjetila, nego i sveukupne naše prirode – intelektualne, razumske i sjećajne. Onaj ko pronađe svoj protutip uživa u savršenoj i trajnoj ljubavi; vrijeme je ne može promijeniti, udaljenost je ne može ukoloniti, razumijevanje je potpuno."

Bernard Shaw
"Na svijetu ne postoji ništa ljepše nego što je ljubav udane žene. Nažalost, oženjeni muškarci takvu ljubav nikada ne susretnu."
"Nema iskrenije ljubavi, nego što je ljubav prema jelu."
"Sva ljubav na svijetu čezne da progovori, samo se ne usuđuje, jer je strašljiva! To je tragedija svijeta."
"Zli su ljudi oni koji ne znaju za ljubav i zato ne znaju ni za stid. Oni imaju snage tražiti ljubav - jer je ne trebaju i imaju hrabrosti nuditi je - jer nemaju što dati."

Slaviša Pavlović

Bez obzira da li je to negde zapisano, znam da ću uspeti.
Ako to nije predodređeno, predodrediću, ili ako nije suđeno, ja ću to da uradim. Ako stignem do granice, precrtaću je, ako naiđem na kraj, stvoriću od njega početak.

I kada vas gađaju kamenjem, guraju u stranu, vuku unazad, vi nastavite. Sledite svoj cilj, polako koračajte, istrpite svaku nedaću i uspeh je neminovan. Onda ćete se osvrnuti, pogledati sve njih, bednike, koji i dalje stoje na istom mestu i rade to isto drugima. Ovog puta, vas će veličati, govoreći da su oni zaslužni za vaš uspeh. Oprostite i sažalite se, neka nisu pomogli, vi ste uspeli, a oni su ostali iza vas.

Ako zaviriš čoveku u dušu, shvatićeš da postoji gomila karakternih osobina, podjednako raspoređenih da se od njih može sastaviti celokupno društvo. Međutim, iz mnogih razloga – odrastanja, druženja, rada i događaja – jedan karakter se ističe i pokazuje čoveka onakvim kakav je zapravo. Mi smo niko, jer po rođenju nemamo izraženu karakternu crtu, ali, opet, mi smo svet, jer tih crta imamo u izobilju.

Ne dozvoli da tuđi duh ovlada tobom. Budi svoj, uvek slobodni elektron koji se kreće, radi i misli. Onda će tvoja glava uvek biti tvoja, a tvoj pogled samo tvoj. Ne možeš nikad tuđim očima videti ono što vidiš svojim, i ne može tuđe srce osetiti ljubav onako kako to može tvoje.

Ne znam šta tražim, ni gde treba da tražim, ali sam u jedno siguran – da je to negde blizu i da ću ga nekako prepoznati i osetiti.

Nada je kao Sunce. Kao vatra. Uništava mrak. Podgreva i ozaruje. Nadajte se, jer kao što virusi ne prežive u ključaloj vodi koja stoji iznad vatre, tako će i ono loše nestati jer je oterano istinskom nadom.

Ako moram da padnem, potrudiću se da padnem na odskočnu dasku.

Ono što ponekad vidimo, što nam otkupi i ukrade poglede, ne predstavlja istinit odraz, već samo viziju, čudnovatu fatamorganu lepote. Prava vrednost je duša, u njoj je skrivena naša spoljašnjost, naš sjaj, koji nekako nikad ne bledi, ne nestaje, dar od Boga koji, istaknut na pravi način, premašuje vidljivo i govori nam o slepilu površnosti. Uvek treba zaviriti u dušu, jer je u njoj, duboko, poput lavirinta, skrivena naša istinska lepota, naš žar, vatra i savršenstvo.

Inspiracija nikad ne dolazi sama od sebe. Ona jeste u nama, ali je sami ne možemo pokrenuti. Kao što jedan kamen ne može upaliti vatru dok ga drugim kamenom ne udarimo, tako i inspiracija neće doći dok nam neko drugi ne pomogne da tu varnicu stvorimo.

Neki ljudi pobeđuju, osvajaju, ali osećaj gubitništva ih tera da se iznova dokazuju, pa tako nastavljaju sa pobedama, sve do trenutka kada, istrošeni, padnu pod noge neprijatelju. Onda tek shvate da su sve dotadašnje pobede pretvorili u životni poraz, jer nikad nisu pobedili srcem, već su, u želji da budu pobednici u očima drugih, nesvesno pobedili sebe.

Kad bolje razmislim, koliko god da nam zvezde nisu naklonjene moramo znati da su to samo zvezde i da se pre ili kasnije moraju ugasiti. Dakle, zvezde se gase, ali svemir ostaje. On je beskonačan, nema kraja. Zar nam to ne govori da su naše mogućnosti beskonačne, neograničene, baš kao vasiona?

Nada nikad nije uzaludna, ma kako uzaludno izgledalo nadati se. Ona je proizvod naših najdubljih misli, želja i očekivanja, koja nas dalje navode da težimo njihovom ostvarenju, pa tako ponekad, bez obzira koliko se to činilo nemogućim, uspevamo. Siguran sam da nijedno umetničko delo i nijedan veliki izum ne bi postojali da im se naučnici i umetnici nisu nadali.

Strepnja je jedno od osećanja koje se ne može opravdati, jer ona predstavlja samo dodatak našem strahu da će se desiti ili možda neće ono čega se plašimo, a da pritom na to ne možemo uticati. Iako znamo da neke stvari ne možemo promeniti, mi i dalje strepimo, plašimo se, nepomirljivi smo sa sudbinom. To je cena ljudske pameti. Čini mi se da životinje nemaju takvih problema. One su u prednosti kada su osećanja u pitanju. Njihov mozak im ne dozvoljava takav luksuz, pa su im i osećanja čistija. Kada se plaše, plaše se, kada vole, vole, kada mrze, one mrze. Kladim se da je u nekim slučajevima mnogo bolje biti životinja nego čovek.

Ako je uspeh ispunjenje cilja, mi nikad nećemo biti dovoljno uspešni. Kad ostvarimo jedan, tragamo za ostvarenjem drugog. Uvek postoje želje, uvek postoje ciljevi, a mi, ma koliko uspešni bili, nećemo biti zadovoljni, osim kad nas očima posmatraju oni čiji se uspeh ne može ravnati sa našim. Takvi smo mi ljudi, umesto da budemo srećni zbog onog što imamo, mi smo nesrećni zbog onog što nemamo.

Koliko puta se čoveku zadesi da potone, upadne u neki vrtlog beznađa i ne radi ništa, verujući da se samo nekim čudom može izvući. Potom se pad nastavi. Čudo se mora izazvati, isprovocirati, prizvati da bi se pojavilo. Nekad je dovoljno da čovek samo mahne rukom na gore, pokaže trud i želju za postojanjem, za opstankom, a zvezde će onda prepoznati put kojim to čudo treba da vode.

Kada čovek dotakne dno, obično se preda, zastaje, i tako pasivan, ukočen od svoje ogorčenosti i poraza, ostane na dnu. To se zove pesimizam. Retki su ljudi koji to dno, taj poraz i tu ogorčenost razumeju na pravi način, pa ponovo, nepredano kreću, sa mnogo više sigurnosti, svesni da od dna ne mogu dalje i da svaki pokušaj, bez obzira koliko loš bio, vodi ka uzvišenju. Skoro uvek, ljudi tog tipa, pronađu svoje mesto na piramidi uspeha, pa tako bezbrižni i iskusni, gledaju dno kao najobičniju odskočnu dasku. To je za mene optimizam.

Možda ćeš nekad zaista pomisliti da nisi sposoban za uspeh, tapkaćeš u jednom mestu, tražeći način da se otrgneš svega, dođes do spasenja koje u tom trenutku nije poraz, već samo prosečnost zauvek udaljena od pobede. Biće ti teško da se odbraniš od naleta onih koji čine sve da te privole da udišeš prašinu sa dna zajedno sa njima i budeš bezbrižan u toj prosečnosti. Ne staj, nemoj se povlačiti, razmisli, i kreni dalje, makar te ti koraci iz prašine vodili ka gorem, u blato, gde ti se na prvi pogled ne piše dobro. Biće još gore, vući ćeš se, potonućeš do kolena. Pomislićeš da je kraj onog trenutka kada se kišne kapi obruše na tebe, ali hrabrost koju si ispoljio neće ostati nenagrađena. Voda će sa tebe isprati blato i postaćeš čist kao izvorska voda, za razliku od njih koji će zauvek udisati prašinu prosečnosti.

Jer, ma koliko to čudno zvučalo, ljubav se uvek može uporediti sa mačem sa dve oštrice. Prva oštrica, udaljenija, poput Eskalibura prividno budi najčistija osećanja, preplavljujući telo nekom začaranom energijom. Blagotvornom. Snažnom. Okrepljujućom. Ona je ta koja naše ciljeve načini ostvarljivim. Drugu oštricu ne vidimo. Ona jeste bliža, samo, od uprtih pogleda ka prvoj, mi se ne osvrćemo. Vidici su nam suženi. Tupi. Neretko, poneseni zaslepljenošću, ne upotrebljavamo svest, zdrav razum, pa tako nesvesni sami sebi nabijamo vrh oštrice u srce. Nakon toga, postajemo slabi, krhki, ranjivi… Tu ranjivost, taj neuspeh, ispoljavamo pogrešno. Kroz ljutnju. Bes. Trudimo se da prikrijemo stvarno stanje, sve više upadajući u vrtlog izgubljenosti, jer nas rđa i bezljubavna hladnoća oštrice sve više prlja Ipak, lek postoji. Ali se pametni leče. Oni drugi nastavljajući sa povređivanjem, ne primećuju da lek postoji u isto tako naoštrenom maču. Samo treba usmeriti pažnju na prvu oštricu. Tu se zapravo krije eliksir izlečenja. Ne u oštrici.Već u iskustvu. Svakom se dogodi.

Nekad verujem da u životu svako obećanje treba prihvatiti sa dozom sumnje, neverice, čak i kao laž, jer viteške karakteristike u svetu bez vitezova ne mogu postojati. Sve više mi se čini da danas ljudi olako daju obećanja, a jos lakše ih neispunjavaju.
Verujem da je osnovni zadatak svakog od nas da ovaj svet načinimo boljim, da svi postanemo vitezovi, ne po mačevima koje nosimo, već po rečima iza kojih stojimo.

Nekad nismo srećni, nismo ni tužni. Ravnodušni smo. Igramo se na klackalici tuge i sreće. Onda tuga prevagne, a mi, depresivni, sanjamo o sreći kao spasenju. Posle, kad tuga nestane, zaista postajemo srećniji, ne razmišljajući da je to samo zato sto vise nismo tužni. A zar na početku nismo bili u boljoj poziciji?

Duboko verujem da se veličina jednog čoveka ne ogleda u tome koliko ume, zna i može već koliko je spreman da podeli sa onima koji to isto nemaju, ne znaju i ne mogu.

Ne postoji nedostižna ljubav. Nije to zvezda u nekoj drugoj galaksiji, ili pak kapljica vode u nekom dalekom moru. Postoji samo neostvariva. Možda nekad, zbog tih čudnih ljudskih odnosa, ne treba stremiti ka ostvarenju. Ne moramo ubrati ružu da bi osetili njen savršeni miris.

Ljubav je jedini lep teret. Zamislite da na vas legne neko dok spavate. Ne bi mogli da dišete. Ali, ako bi legla voljena osoba, ne bi vam bilo bitno da uopšte dišete.

Ima onih koji daju nepobitne dokaze da mozak i srce ne mogu zajedno. Kod zaljubljenog čoveka, razum je isključen, vođen emocijama, on pravi najveće gluposti, neretko gine, samo da bi osetio malo parčence ljubavi, možda samo naznaku. Ništa više. Sa druge strane, razuman čovek ne dozvoljava srcu da prevagne, već umno korača kroz život. Odmereno, pažljivo, naposletku, postane bogat i uspešan. Obično doživi duboku starost. Nije li onda bolje biti pametan i oslanjati se samo na mozak?
Ali opet, ja ne vidim ništa pametnije nego isključiti mozak i prepustiti se emocijama.

Kаko zа sаmo mаlo vremenа veliki i nаdmeni ljudi mogu postаti tаko mаli, i kаko tаko mаli i neprimetni mogu postаti veliki. Zаprаvo, ti mаli i neprimetni ljudi ne postаju veliki, oni su oduvek tаkvi, sаmo se od gomile korovа ne ističu dok gа neko sličаn njimа, ne poseče.

Danas ljudi vole da mrze, mrze zato što vole, ratuju za mir, a u miru pronalaze priliku za rat, od vitezova prave kukavice, od kukavica vitezove – prema ljudima se ponašaju kao prema životinjama, a životinje dresiraju da budu ljudi i stalno dokazuju nedokazivo – da je priroda neprirodna i da čovek nije čovek.

Ali čemu vodi odustajanje? Odsustvu straha? Miru? Bezbrižnosti? Ne! Odustajanje donosi nemir, samo večan, trajan, nakon prividnog mira i bezbrižnosti koji se čoveku na početku učine. Odustajanje u sebi nosi greh, onaj najgori, greh propuštene šanse, koju je Bog podario; nosi i strah, samo ne od budućnosti, nego bedniji – od prošlosti, od sećanja, koja se nikada ne mogu zaboraviti; koja bole, muče, naposletku ubijaju i odvode čoveka na mesto gde niko ne želi da bude – u zaborav. Želi li neko da bude zaboravljen? Nikada! Najlakši put do neuspeha krije se upravo u predaji.

Svideo mi se njen stav, iako nadobudan, sama činjenica da poseduje petlju da mi se suprotstavi – inspirisala me da nastavim. Više nisam obraćao pažnju na njenu lepotu, njeno lice, usne, već me nahranio izazov, probudio onu pritajenu uobraženost u meni, koju sam oduvek skrivao. Nesvesno me je naterala da priznam da smo isti. A to me nerviralo. Mnogo. Mislio sam da tako pozitivnu dozu bezobrazluka imam samo ja. Na trenutak me je naterala da se osetim kao kralj, na trenutak sam postao bednik. Jedini problem je što sam se i kao bednik pored nje osećao savršeno.

Izgleda da se kroz ljubomoru ispoljavaju sve negativnosti u čoveku; i opravdane i neopravdane, i umišljene i realne, kao da se sve unutrašnje nesigurnosti podstaknute mržnjom osnaže i ispolje u vidu iznenadne i nepromišljene reakcije. Zato, kada se govori o mržnji, uvek se kaže da je jaka, a za ljubomoru da je glupost, jer osećanja nikada ne treba gledati kakva su, nego šta proizvode.

Naš narod ti je takav da ne trpi žive junake, nikako mu ne prija da neko bude bolji ili veći od njega, ili da pojavom pokazuje vrednosti koje su mnogima nedostižne. Zato su ti kod nas svi heroji mrtvi. Živih nema, a iako se pojave, sami ih pobijemo kako bismo im što pre stavili oreol iznad glave i govorili o njihovom junaštvu. Mi smo mrtvima spremni da oprostimo sve, čak i veličinu, znajući da oni ne mogu ustati da se izmere, niti ospore, pa tako lakše ravnamo naše reči sa njihovim delima.

Prirodna potreba malog čoveka nikada nije bila da se uzdigne visoko, već samo da bude viši od ostalih.

Ako ne možeš da prođeš kroz zid, onda ga preskoči. Ako ne možeš da ga preskočiš, provuci se ispod njega. Ne gledaj na granice koje drugi postavljaju – to su samo ograničenja ograničenih. Ne postavljaj ih ni sebi, jer za posebne ljude ne postoji kraj. Postoji samo večnost. Uhvati je…

Sukob ljubavi i ljubomore je sukob uzvišenog i glupog.

No, najveća nesreća nije što čovek dozvoljava takvu borbu u sebi, nego često, misleći da je povređen, on sebe zaista povredi. Onda mu uzvišenost postaje daleka, čudna i nerazumljiva, pa za glupošću posegne poput prostaka koji uzima samo ono što mu se nudi, nikako ono što bi mogao da dobije. Jer za glupost je potreban trenutak, a za uzvišenost vreme.

Ljubav je aktivna briga za život i razvitak osobe koju volimo. Erik From

Nezrela ljubav kaže: Volim te jer te trebam. Zrela ljubav kaže: Trebam te jer te volim Erik From

Ljubav nije rezultat seksualnog zadovoljenja, već je seksualno zadovoljenje rezultat ljubavi Erik From

LJjubav sve pobjeđuje Vergilije

Voleti znaci u tudoj sreci naci svoju sopstvenu Lajbnic

Svi smo mi rezultat ljubavi i zanosa. Bajron

Ljubav dolazi u papučama, ali kad odlazi zalupi vratima Frenk Sinatra

Čudna stvar: prvi znak istinske ljubavi u mladića je stidljivost, a u djevojke smjelost.” Victor Hugo

Ni jedna osoba ne zaslužuje tvoje suze, a ona koja ih zaslužuje neće te nikada rasplakati.

Uvek će biti ljudi koji će te povrediti. Nastavi da veruješ, samo budi oprezniji.

Volim te ne zbog toga šta si ti, već zbog toga šta sam ja kad sam pored tebe.

Najgori način da ti neko nedostaje je da sediš pored njega i znaš da ga nikada nećeš imati.

Pravi prijatelj je ona osoba koja te drži za ruku i dodiruje tvoje srce.

Nikada ne prestaj da se smeješ, čak ni kada si tužan. Neko će se možda zaljubiti baš u tvoj osmeh.

Samo zato što te neko ne voli onako kako bi ti to voleo, ne znači da nisi voljen celim njegovim bićem.

Nemoj da provodiš vreme s nekim kome nije stalo da ga provodi sa tobom.

Ne plači zato što se završilo. Smej se zato što se dogodilo!

Postani bolja osoba i budi siguran da znaš ko si pre nego što sretneš nekog novog, a nadaj se da ta osoba zna tko si.

Možda si ti jedna osoba na ovom svetu, ali za nekoga ti si celi svet.

Možda Bog želi da upoznaš mnogo pogrešnih osoba pre nego što upoznaš pravu i na tome ćeš mu, kad se to bude dogodilo, biti zahvalan.

Ne opiri se toliko. Najbolje stvari događaju se onda kada ih ne očekuješ.