Olja Ivanjicki

Sazvežđe Olje Ivanjicki u Rovinju


[You must be registered and logged in to see this image.]
Rovinjski krovovi, 1966, Olja Ivanjicki i Ljiljana Petrović

Od 15. juna do 21. jula 2013. godine, izložba Olje Ivanjicki “Sazvežđe” gostuje u Zavičajnom muzeju Grada Rovinja. Izložba u Rovinju je memorijalna, priređuje se povodom četvrte godišnjice smrti Olje Ivanjicki, a omogućena je zahvaljujući saradnji sa Većem Srpske nacionalne manjine Grada Rovinja, Generalnim konzulatom Republike Srbije u Rijeci i gospođom Dušankom S. Subotić Homen, koja je do sada mnogo pomogla radu Fonda Olge Olje Ivanjicki organizujući izložbe širom sveta.


Olja Ivanjicki je u svom umetničkom opusu spojila je nespojivo – kosmonaute i renesansu, Ruse i Amerikance, mitove i holivudske dive, interplanetarna istraživanja i humor pop arta, Zemljane i vanzemaljce, sve zajedno u velikoj hronologiji vremena i trajanja. Govorila je da je umetnost pre svega promišljanje, beleženje, življenje svog doba i da pravi mislilac mora da vidi više, da upozori, konstatuje, klasifikuje.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Olja Ivanjicki u Rovinju, sa prijateljima

Olja Ivanjicki ponekad se zabavljala time da smišlja nazive novih sazvežđa. Tako smo imali Sazvežđe Evinog rebra i Adamovog kolena, Sazvežđe Lemura, Atlantidin kod i razna druga sazvežđa. Kroz svoj stvaralački put, kroz biranje tema i ličnosti koje je unela u svoja dela, Olja Ivanjicki stvorila je jedno novo, posebno sazvežđe kome pripadaju i Žan Kokto, Andre Malro, Andre Žid, Pol Valeri, Leonardo da Vinči, Nikola Pusen i mnogi drugi. Tom zvezdanom društvu Olja je oduvek pripadala, misaono, stvaralački, energetski, a u naše živote unela je zvezdani prah svih svojih dvanaest svemira i nesebično nas njime posula, zauvek, te smo i sami postali deo zvezdanog beskraja.


Izložba Sazvežđe je u okviru projekta “Umetnost bez granica” koji vodi advokat Dušanka S. Subotić Homen za četiri godine otkako je Olja Ivanjicki napustila svoje zemaljsko boravište, proputovala širom planete. Gospođa Dušanka Subotić Homen i Fond Olge Olje Ivanjicki do sada su “Sazvežđe” prikazali publici u Vašingtonu, Njujorku, Parizu, Adis Abebi, Stokholmu, Kotoru, Kruševcu, Prokuplju, Svilajncu, Somboru, Kondželju, Aleksandrovcu

[You must be registered and logged in to see this image.]

Rovinjski krovovi, hepening

Izložba Sazvežđe stigla je i u Istru, u Rovinj, u mesto koje je bilo dugo godina tačka okupljanja umetnika – slikara, pisaca, kompozitora, koje je bilo letnja oaza stvaralaca iz cele bivše Jugoslavije koji su se ovde družili, viđali i stvarali. Olju Ivanjicki vezivale su za Rovinj uspomene i prijateljstva, u njenom nevelikom stanu u ulici Ulici Kronache broj 4 neretko su se susretali i članovi Mediale i drugi viđeniji rovinjski i beogradski umetnici koji su zajedno sa Oljom Ivanjicki činili posebnu draž i lepotu ovog istarskog bisera. Olja je i među osnivačima danas tradicionalne Grisije, redovno je učestvovala na izložbama Grisije i Likovne kolonije, sve do 1990. godine kada izlaže poslednji put. U svojim beleškama, Olja Ivanjicki je ostavila trag o tome kako je sa pažnjom birala dela za izlaganje u Rovinju. Uvek bi izabrala najbolje iz godišnjeg opusa.

Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka, Olja Ivanjicki je eksperimentisala sa novim tendencijama u umetnosti. Organizovala je nekoliko hepeninga, a jedan, pionirski takav događaj za rovinjsku kulturu zbio se tokom leta 1966. godine na rovinjskim krovovima. Dimnjaci i žensko telo bili su objekti na kojima je Olja slikala. Za Olju Ivanjicki, Rovinj je bio letnje utočište, ezoterični centar sveta zajedno sa Beogradom, a sam boravak u ovom istarskom gradu bio je mešavina beskonačnih druženja, razmene ideja, i hrana za dušu. Kada je kasnijih posleratnih godina govorila o Rovinju, uvek je to bilo sa izvesnom setom, ali uvek u prošlom vremenu, kao o gradu kog više i nema, kao o mestu koje je netaknuto u sećanjima i koje bez nje i njenih prijatelja prosto kao da nije ni postojalo.

Kada je negde posle 2000. godine potpisivala ugovor o prodaji svog stana na Kronache broj 4, advokatu koji je tom prilikom došao u njen atelje rekla je samo: “Hvala Vam što brišete moje uspomene”. U Rovinj više nikad nije došla, svoj izgon iz zemaljskog Raja podnela je kako to samo veliki mogu, bez ljutnje, bez besa, tiho i u sebi. Onako isto kako su nekada njeni roditelji napustili svoju rusku carevinu okrenuvši se nekom novom svetu.

I zato je ova izložba Olje Ivanjicki u Rovinju, u muzeju koji pamti dugogodišnju saradnju sa umetnicom, a i sam poseduje osam Oljinih dela, upravo povratak i prvi korak u uspostavljanju u uspostavljanju kulturne i umetničke saradnje i jednog opšteg pomirenja i zajedničkog koraka napred. Verujemo da bi se Olja Ivanjicki, da je fizički tu među nama i sama veoma radovala ovom povratku u njen i naš, vanvremeni i večiti Rovinj.

Suzana Spasić

U tekstu korišćeni izvodi iz teksta pratećeg kataloga izložbe, autor Dario Šošić, viši kustos Zavičajnog muzeja grada Rovinja

avantartmagazin.com

[You must be registered and logged in to see this image.]

Olja Ivanjicki i njeno vreme

Oljini hepeninzi iz šezdesetih, skupljanje odbačenih predmeta, proglašavanje odbačenih i bezvrednih stvari za umetnička dela, igra sa lutkama kao umetnikovim dvojnicima, rituali spaljivanja dvojnika kao izraz samozaborava, sve je to bio doprinos podsmevanju životu kao otuđenom obliku nove Velike Igre moderne umetnosti. O tome treba razmišljati kada govorimo o Olji Ivanjicki, a ne o nekakvom lažnom glamuru, pomodarstvu, ili o tobožnjoj renesansi savremenog sveta. Nesposobnost tumačenja danas je odraz propasti znanja, invencije i imaginacije.

Olja Ivanjicki je bila učesnik najburnijih godina našeg slikarstva, i ostavila je u tom vremenu višeznačan trag. Bilo je to vreme ideologije u umetnosti, ali i vreme u kojem su obručevi počeli da popuštaju pod pritiskom vrenja drugačijeg osećanja sveta. Toj lomljavi je doprinela i ova slikarka u dva važna trenutka. Prvi je okupljanje umetnika u grupu Mediala, grupu sa jasnim opredeljenjem za integralnog, celovitog čoveka i za jedinstvo suprotnosti u idejama i u umetnosti. Da ove ideje ni do danas nisu pravilno shvaćene i protumačene uverili smo se i ovih dana, naslušavši se fraza, budalaština i gluposti raznih tumača Oljinog rada.
Odraz medialne ideje, bolje reći težnje, jer rad na medialnoj slici kao osnovnom cilju podrazumeva rad generacija, putovanje bez kraja, oblik neprekidnog ritualnog pročišćenja (o čemu su potanko i jasno pisali Šejka u svom Traktatu o slikarstvu, Miro Glavurtić i Siniša Vuković u svojim manifestima Mediale), dakle odraz te težnje Olja je prikazala na svojim slikama iz toga doba, a posebno bih izdvojio sliku Teuta. Kao i njeni drugovi-piloti, kako bi rekao suprematista Maljevič, ona nije tragala za likovnim izrazom kao takvim, nego je preko slikarstva tražila put da izrazi egzistencijalne probleme modernog sveta, napustivši pri tom svaku nadu da će se taj put jasno ukazati.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Drugi važan Oljin doprinos našoj savremenoj umetnosti bio je šezdesetih godina, posle njenog boravka u Njujorku. Kod nas je tada nastajao pokret nova figuracija, koji je, nasuprot Mediali, ali pod njenim prepoznatljivim uticajem i refleksom, bio bez posebnog programa, ali jasno izdiferenciranog, ironičnog odnosa prema savremenom svetu, potrošačkom društvu i ideji progresa. I Mediala i nova figuracija su tragale u suštini za istim razrešenjima kada je reč o jednodimenzionalnom čoveku, otuđenom društvu i entropiji tehnologije. Mediala je želela da u čoveku ponovo ujedini i sabere krajnosti, da uspostavi izgubljenu ravnotežu, a nova figuracija da izbaci krik o posledicama napuštenog sklada i postvarenja sveta u hajdegerovskom smislu, a samim tim i robovanja čoveka izumima svog opredmećenog rada, koji se pretvara u đubrište, na čijem prestolju sede tvorci đubrišta savremene umetnosti.

Zahvaljujući Italijanu Enriku Krispoltiju, jedna izložba nove figuracije, na kojoj su izlagali i naši slikari, izazvala je početkom sedamdesetih veliku pažnju svetske javnosti kao povratak poverenja u "vrli novi svet", svet koji je imao sluha za moderno, ali u čijem je stvaralaštvu bila i strepnja od onoga što moderno može da donese čovečanstvu. Ti slikari (Šejka, Olja, Miljuš, Reljić, Otašević, Kalajić, da pomenem nekoliko imena) upozoravali su na "uspon beznačajnosti". Nažalost, to upozorenje je zaglušila buka i panika vremena. Jer, kako je Olja Ivanjicki zapisala u svom Dnevniku 1956–1957, "mogućnost za pronalaženje novog Puta ne postoji; umesto Puta tražimo đubrište, odbačeno i napušteno". Ove reči su u stvari bile sumorno zaveštanje umetnika iz šezdesetih. I ono se ispunilo.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Oljini hepeninzi iz šezdesetih, skupljanje odbačenih predmeta, proglašavanje odbačenih i bezvrednih stvari za umetnička dela, igra sa lutkama kao umetnikovim dvojnicima, rituali spaljivanja dvojnika kao izraz samozaborava, sve je to bio doprinos podsmevanju životu kao otuđenom obliku nove Velike Igre moderne umetnosti. O tome treba razmišljati kada govorimo o Olji Ivanjicki, a ne o nekakvom lažnom glamuru, pomodarstvu, ili o tobožnjoj renesansi savremenog sveta. Nesposobnost tumačenja danas je odraz propasti znanja, invencije i imaginacije.
Sa svojim saučesnicima i sagovornicima Olja Ivanjicki se bavila problemima budućnosti, ali mnoge od njih je upravo ta budućnost uzela pod svoje i samlela ih svojim levijatanskim čeljustima, ne ostavivši ni trag jednog zanosa. Budućnost je te tragove ne trepnuvši nonšalantno polizala, a umetnost je ponovo odškrinula vrata novoj ideologiji.
Zbog toga strepimo da će vreme koje dolazi isključiti svaku pomisao na ljudsko u umetnosti, na iskrenost, tu zaboravljenu činjenicu svakog značajnog umetničkog dela. Zaborav je mračna perspektiva čovekovih težnji koje se događaju na ivici, sa izvesnošću da će jedino ivica izdržati. Ostalo će se izgubiti u ponorima Malstrema, u prolaznosti, bez one nade koja je već prešla u sarkazam. Nadam se da je to Olja Ivanjicki shvatila.

vreme.com
2.jul 2009.