Neki ljudi uživaju u zvuku kišnih kapljica, a drugi samo pokisnu.
Znam, znam da to zvuči kao jedan od onih dosadnih citata koje svi šeruju po društvenim mrežama (i, da budem iskrena, verovatno i jeste) ali to ne menja činjenicu da je u potpunosti istinit! Čak i najcrnji pesimista s vremena na vreme zastane i skapira da je svet onoliko crn koliko mu mi dozvolimo da to bude. I obrnuto, ako smo spremni da obratimo pažnju na lepe stvari, naše okruženje i naš život će nam delovati lepše i bićemo srećniji. Postoji bezbroj naučnih istraživanja koja pokazuju da optimizam direktno utiče na to koliko ćete srećni biti u životu, jer drugačije opažate stvari - ali, jedno su naučna istraživanja, a drugo je realnost. Zato smo rešili da testiramo stvari u realnom svetu i pošaljemo jednog optimistu i jednog pesimistu u najobičniju šetnju Beogradom.
Dobili su istu maršutu šetnje, isti vremenski period i isti zadatak - obraćajte pažnju na što više detalja, na sve što vas obraduje, razneži, iznervira ili razljuti. Cilj nam je bio da vidimo koliko će se njihov doživljaj identične situacije razlikovati i da na kraju vidimo ko će se osećati bolje nakon šetnje. Kada su se vratili, zamolili smo ih da nam ukratko opišu kako je izgledala šetnja, šta im je najviše zapalo za oko i kako se sada osećaju.
Ovo su njihovi odgovori.
Optimista: Marijana (27)
"Ruta koju su mi zadali je preko Francuske ulice do Trga, pa kroz Knez Mihailovu, a to je ruta kojom i inače često šetam jer mi je usput. Mnogo volim ulice na Dorćolu, jer imaju dušu i podsećaju me na neka starija vremena, sve te stare zgradice sa divnim vratima. Ima jedna kuća pri vrhu ulice koja deluje jako zapušteno i staro, ali često zastanem pored nje jer deluje kao da ne pripada Beogradu, kao da je slučajno tu zalutala... Napolju je baš lep letnji dan i za sad uživam u šetnji. Jedan od detalja koji mi prvo zapada za oko jesu klinci, verovatno iz Prve gimnazije, koji onako čoporativno idu ispred mene ka Trgu i smeju se na sav glas, toliko slatko da i meni izmame osmeh. Eto zato volim leto, nosi taj osvežavajući optimizam.
Pored Narodnog pozorišta obavezno zastanem i pogledam svoj odraz u staklu (nemojte da me osuđujete!) i danas nisam baš zadovoljna onim što vidim. Grupa turista prolazi pored mene i nasmeju mi se, jer vide da se ogledam i ja krenem da se smejem. Kad sam stigla na Trg republike primetila sam da je pun ljudi koji čekaju da se nađu sa nekim drugim ljudima, a među njima i jedna devojka sa najsavršenijim crvenim cipelama koje sam videla u životu! Prišla sam joj da je pitam gde ih je kupila, rekla mi je (previše skupo za moj budžet, nažalost) i zahvalila se na komplimentu. Usput prolazim pored punih kafića i gledam ljude kako uživaju na suncu i u piću i baš m je krivo što ne mogu da sednem i ja malo odmorim - prijalo bi mi.
Mislim da mi je Knez omiljena ulica na svetu, ali ne zbog radnji, već zbog toga što nema šanse da prošetate u popodnevnim satima a da ne doživite bar tri-četiri besplatna koncerta na otvorenom. Mladi, talentovani ljudi koji sviraju, pevaju i igraju na ulici čine ovu šetnju uvek posebnom i nema šanse da prođem, a da ne zastanem i ne priložim onoliko novca koliko mogu. Iskreno, zbog toga i izbegavam Knez kad negde žurim.
Danas je baš lep dan i dođe mi da nastavim na Kalemegdan, ali vratila sam se da bih odmah prenela sveže utiske. Drago mi je ne samo što sam prošetala, nego što sam obraćala pažnju na svaki detalj jer mi je tako rečeno da radim - primetila sam neke lepe stvari koje verovatno inače zanemarujem.
Osećam se bolje nego pre šetnje i mislim da ću ubuduće da radim ovakve stvari kao eksperiment - da teram sebe da obraćam pažnju na sve što inače ne vidim".
Pesimista: Vladimir (28)
"Čim sam krenuo shvatio sam da ovo neće biti jako prijatna šetnja, jer je napolju jako vruće i odmah sam se preznojio. Dok sam se peo uz Francusku ulicu nisam mogao a da ne primetim fasade zgrada koje deluju kao da će svakog trenutka otpasti i udariti nekoga u glavu, ali ljudima to, izgleda, uopšte ne smeta. Bila je dosta velika gužva, pa sam morao da se probijam do Trga kroz ljude koji iz dana u dan deluju sve nervoznije i neraspoloženije. Ne sećam se da su Beograđani bili takvi ranije, sad su svi nešto u žurbi, guraju se, odmah bi da se svađaju. To mi svaki put zasmeta kad šetam gradom, jer realno više ne možeš nigde da vidiš srećne ljude osim na TV-u.
Gužva je i u saobraćaju, pa gledam ljude u zagljavljenoj 26-ici kako se guraju, mokri od znoja i svi do jednog neraspoloženi. A vozači su još gori, malo-malo pa neko krene da svira kao da će sad, eto, kad je on zatrubi, volšebno da se upali zeleno na semaforu i nestaće gužva! To me je beš iznerviralo na nekoliko minuta i jedva sam čekao da izađem do Trga. Usput sam naišao na nekog čoveka koji šeta mnogo slatko kuče, pa me je to oraspoložilo jer je prišao da se igra.
A na Trgu - još više gužve! Kunem vam se, ponekad pomislim da ljudi u BG-u nemaju pojma da u gradu postoje i druga mesta za nalaženje, ne moraju svi kao ovce da bleje pored sata! Kafići su standardno prepuni ljudi iako je radni dan i iako svi tako mnogo kukaju da nemaju para. Ulazim u Knez Mihailovu i momentalno poželim da se vratim nazad kad vidimo koliko ima ljudi i koliko su radnje prepune bezveze garderobe, a izlozi najavljuju neka sniženja, a unutra nema ni "s" od sniženja i uh... Gomila ljudi stoji okupljena blizu česme oko nekog lika koji nešto svira. Malo dalje niz ulicu, jedna devojka stoji s leve strane i peva neku pesmu. Kako se pruibližavam Kališu, sve više ljud naleće na mene i sad stvarno odustajem od šetnje - ko, pobogu, šeta po gradu po ovoj vrućini i gužvi, i ko u tome može da uživa?!
Vratio sam se dosta mokar, iziritiran i umoran".
Noizz
Pet 13 Jul - 8:38
