|
| |
Autor | Poruka |
---|
wild filly ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
| Naslov: Istorija Beograda Sre 2 Jan - 22:50 | |
| Прво осветљење Београда Осветљење на београдским улицама појавило се за потребе читања првог Хатишерифа, на Ташмајдану, 1830. године. Први фењери нестали су до 1946. године. Изостанак фењера у главној вароши Кнежевине Србије није узбуђивало градске власти јер је закључено да „поштен свет ионако ноћу спава“. Они који су ноћу скитали били су обавезни да носе фењер са собом, или би на основу одлуке кнеза Милоша завршили у затвору. Када је 1857. године председник градске општине постао Никола Христић, утврђено је да су постојала само 2 фењера јавне расвете – испред зграде општине и на Теразијама. Нови председник је одлучио да се у београдској вароши постави 60 фењера о трошку становника улица које би биле осветљене. Убрзо се то показало недовољним, па је Христић онда прописао обавезу механџијама и кафеџијама да истакну фењере испред својих радњи у новогодишњој ноћи, под претњом затварања радњи. То се може сматрати почетком ноћног живота у Београду. Прва сијалица у Београду упаљена је 1880. године, само годину дана након што је Едисон демонстрирао свој изум. Улогу модернизатора тада је преузео власник кафане „Хамбург“, која се налазила преко пута Народне скупштине, на углу данашњих улица Кнеза Милоша и Масарикове. Грађани су данима опседали кафану, опремљени нагарављеним стаклом да им, до тада невиђено, светло не би оштетило очи. Две године касније „чудо технике“ је уведено и у Народном позоришту и испред њега, на Позоришном тргу. Најјачу модернизацијску визију у тим првим годинама урбанизације Београда имао је Владан Ђорђевић, који је у то време био председник општине. Оформио је комисију која је обилазила бројне европске градове да би испитала како су тамо били уређени комунални проблеми. На основу свог извештаја, комисија је предложила и решењe за Београд. Комисија је одбацила идеју да Београд треба осветлити електричном струјом, уместо фењера на гас. Струју су сматрали само скупим експериментом. Раправе су се наставиле, а јавност и политичари су се оштро поделили. Противници електричног осветљења тврдили су да јака електрична светлост може да изазове очне болести и да се становништво тако излаже смртној опасности од струје. Победу су ипак однели присталице електричног осветљења и таква одлука је донешена 1891. године. Међутим, та одлука није значила и престанак противљења увођењу струје. Њени противници су сматрали да је донела болести и унаказила град, а бандере су називали „београдска вешала“. Упркос свим противљенима, радови на увођењу електричног осветљена су окончани 1894. године. Одлука о увођењу струје за јавну расвету у Београд је донета у време када су и највећи европски градови доносили сличне одлуке. У домаћинствима је струја у потпуности преовладала тек 20-их година XX века. Одмах по увођењу јавне расвете на струју донета је и одлука о паљењу и гашењу светла у зависности од месечевих мена. Том уредбом није предвиђено шта се дешава ако је пун месец а облачно време, што је штампа одмах искористичла за напад на власт. Istorijskacitanka. |
| | | wild filly ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
| Naslov: Re: Istorija Beograda Sre 2 Jan - 23:03 | |
| Zeleni Venac - prvo izletište Zeleni venac, koji je zauzimao prostor od Brankove, Lomine, Reljine, Prizrenske i Sremske ulice, bio je nekada prostrana ustajala duboka bara, kao malo jezero, u koju su se clivale vode sa Terazija Prizrenskom ulicom i sa Varoš-kapije Brankovom ulicom. Na samom kraju bare ctajala je jedna mehana koju je držao neki Manojlo. Pored te mehane držao je on i lepo uređenu baštu kraj koje su stajali čamci za vožnju po jezeru. To je bilo "uveselitelno mesto" — prvo izletište za Beograđane u koje su navraćala ondašnja gospoda činovnici na meze i čašu piva koje je utostitelj nabavljao iz Zemuna. Kako je ta bašta bila udaljena od varoši, to je knjeginja Ljubica sa Tomanijom Obrenović i ostalim gospođama, kad grane proleće i olepšaju dani, dolazila volujskim kolima od Konaka do Manojlove bašte. Malo podalje od ove mehane nalazio se u zemlji podrum u kome je ugostitelj držao razna pića. Ovaj je podrum sa placem docnije pripao knezu Maksimu Rankoviću iz Ostružnice. On je tu podigao dvospratnu kuću po turskom kroju, pa ju je docnije prodao državi. U toj kući je niz godina bio smešten Sud okruga beogradskog u kome je i književnik Milan Đ. Milićević 1852. godine započeo svoju činovničku karijeru kao pisar. Podrum je služio kao apsana za osuđanike. Posle Katanske bune, 1842. godine u toj apsani su bili zatvoreni buntovnici, među njima i Matija Simić, poznat u političvoj istoriji ,pod imenom "Crveni Matija". Četrdesetih godina izvršeno je isušivanje tog prostora. Prokopan je kanal i voda je odvedena u Baru Veneciju, ali je posao izvršen nestručno i ceo je teren ostao podvodan. Pa ipak se u tom kraju počelo zidati. Sagradili su kuće Aleksa Simić, Maksim Ranković, Filip Hristić, Ugričić, Cenić, Rajović, Milosavljević, Delini i drugi. Tih godina sagrađena je i kuća u Brankovoj br. 1, tipičan primer stare arhitekture. U toj zgradi otvorila je gostionicu mlada Saksonka, koja je tih godina došla u Beograd sa dve kćeri i sinom Teodorom Hermanom, ocem inženjera Toše Seleskovića i dedom dr Momčila Seleskovića, profesora univerziteta. Gostionica je umesto firme imala od lima izrađen venac zelene boje — Zeleni venac, po kome je ceo taj kraj dobio ime. Vredna i uredna domaćica Hermanka je stekla veliki ugled te su kod nje odsedali strani putnici, trgovci, zanatlije i radnici. Docnije je tu gostionicu preuzeo slepi Jeremija Obradović-Karadžić, prvi srpski kolporter. U toj kući pedesetih godina stanavao je advokat Živko Nedić i u njoj se 1858. godine rodio dr Ljubomir Nedić, (1858 —1902) književnik kritičar. Između ulica Brankove i Jug-Bogdanove postojala je 1847. godine pijaca, što se vidi iz akata po sporu abadžija i Uprave varoši oko nekih dućana, jer abadžije " ... u njima neće da sede što su od Zelenog venca jako udaljeni, pa time i od pazara ..." Malo niže, na uglu Kameničke i Lomine ulgace bila je Ciganska česma koja je imala jednu lulu i davala 259 grama vode u sekundi. U Zarićevom planu Beograda iz 1878. godine slobodan prostor današnje pijace na Zelenom vencu označen je kao trg. Kasnije je taj prostor pretvoren u park. Kako je preko Zelenog venca išao glavni put od Varoš-kapije za Savamalu i Vračar, Pozorišni odbor odluči da tu podigne stalnu pozorišnu zgradu i poveri izradu planova talijanskom arhitekti Josifu Kasanu — iako je Vuk Karadžić godine 1853. u jednom pismu Jovanu Gavriloviću, smatrao da "...je to mjesto... ćorbudžak prema sredini beogradske varoši". Međutim, zbog podvodnog terena — udareni su samo temelji i posao oko izgradnje teatra je obustavljen. Vladan Đorđević (1842—1930) u svojim "Uspomenama" pominje ih " ... kroz abadžisku čaršiju, pored velikih razvalina od nesuđenoga teatra na Zelenom vencu, gde je imao da se podigne taj teatar, ali je samo do "cokle" ozidan pa anda napušten..." Ruševine su ostale sve do sedamdesetih godina kada su raščišćene zbog regulacije, postavljanja kaldrme i sađenja jablanova. Na Zelenom vencu, u stanu Mite Velikovića, u Jug-Bogdanovoj ulici br. 3 (danas zgrada više ne postoji) nalazila se 1871. godine redakcija "Radanika" Svetozara Markovića, a do kafane "Žirovni venac" osamdesetih godina otvorio je knjižaru Toma Jovanović koji je niz godina izdavao knjige za narod. U Sremskoj br. 9 nalazila se redakcija "Zvona", šaljivog lista, a od 1926. godine knjižare Toše Jovanovića i Vujića i Zdravka M. Spasojevića. U gostionicama kod "Morune", "Žirovnog venca", "Zlatnog burenceta" bilo je svratište gimnazista, velikoškolaca, trgovaca, radnika i zanatlija iz svih naših krajeva. Kod "Morune" (danas restoran "Triglav") osnovano je 5. aprila 1906. godine Radničko tipografsko pevačko društvo "Jedinstvo". Na kući je 1951. godine utisnuta spamen ploča. |
| | | wild filly ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
| Naslov: Re: Istorija Beograda Čet 3 Jan - 0:54 | |
| Prvi bioskop kod "Zlatnog Krsta" Na Terazijama, u zgradi koja danas više ne postoji, a u čijim je prostorijama bio smešten stari restoran "Dušanov grad", postojala je nekada kafana kod "Zlatnog krsta", u kojoj je prvi put u Beogradu prikazana prva bioskopska predstava. Krajem prošloga veka, 1895. godine, Francuzi braća Limijer, Luj i Ogist, rodom iz Liona, pronašli su model za prikazivanje filma i patentirali "aparat koji služi za dobijanje i gledanje predstava". Njihov zastupnik Pronie, prolazeći na putu iz Beča za Carigrad, zadržao se u Beogradu i prikazao "žive slike" u prestonici, nepunih šest meseci posle prve javne bioskopske predstave u svetu. Prikazivanje je najpre izvršeno u jednoj privatnoj kući u Beogradu. Kada se svetlost ugasila, na razapetom platnu pojavila se prvo mlečna električna svetlost, pa potom neki natpis na nemačkom jeziku. Odmah zatim prikazana je panorama jedne varoši sa mostom, a preko njega lepo se videlo kako voz juri punom parom. Kod prisutnih nastalo je pravo oduševljenje. Posle toga ređale su se raznovrsne slike: šetališta u Nici, scene pred kafanom, igranje dece i još nekoliko takvih snimaka, i film je završen. Posle prve privatne predstave film je prikazan za javnost u sali kod "Zlatnog krsta" na dan 25. maja 1896. godine. O prvoj predstavi pisale su "Male novine" prvi dnevni list u Srbiji koji je uređivao niz godina Pera Todorović, (1852—1907) publicist. U broju 145 od 26. maja 1896. godine zabeleženo je: "Kinematograf. Od danas će u gostionici kod "Zlatnog krsta" na Terazijama g.g. Ogist i Luj Limijer iz Liona (francuske), prikazivati najveći i skoro neverovatni uspeh u fotografiji. To je tako zvano "oživljeno" fotografisanje pomoću kinematografa. Tu će se moći videti snimci stvorova i predmeta u najrazličitijim kretanjima videće se pokret kako dete igra; pokreti koje čini železnički voz kad ide, i to je sve tako živo predstavljeno, da se čini kao da gledate stvarnost a ne fotografije. Beograđani ne treba da propuste ovu priliku da vide ovaj doista najveći uspeh, a ulazna je cena od osobe 1 dinar. Početak je svakog dana u 4 sah. po podne i traje do 9 sah. u veče, a nedeljom i praznikom ima prikazivanja i pre podne." Posle nekoliko dana, u broju od 3. juna 1896. godine, "Male novine" su zabeležile: "Kinematograf. Ima već nekoliko dana kako se kod "Zlatnog krsta" prikazuje dejstvo i produkcije tako zvanog kinematografa — aparata, koji je za kretanje isto što i fonograf za tonove. Videće slike, ne, vidite život, kretanje, tako da se divite što još ne čujete šuštanje vetra, huku morskih ta-lasa, zvrktanje kola, pisak lokomotive i tutnjavu voza, govor, plač i smejanje. Zaista ko ovo "čudo od nauke" video nije, ne treba da propusti ovu zgodnu priliku tim pre što g. g. Limijer i Ogist, koji pomoću kinematografa izvode sve te produkcije prirodnog kretanja i života, ne nameravaju dugo baviti se u Beogradu. Videti se može od 9 do 12 č. pre podne i od 3 do 9 č. posle podne." Kao što smo u početku rekli, braća Limijer nisu nikad bili u Beogradu, već se njihov zastupnik Promio putujući za Carigrad zadržao u našoj prestonici. Posle polumesečnog bavljenja Promio je otputovao i Beograd nije imao bioskopskih predstava sve do 1900. godine. Tada su se pojavili putujući bisokopi — "žive slike" pod šatorima. Predstave su obično davane na poljanama kod Zelenog venca, Malog Kalemegdana, Tašmajdana i Trkališta, gde su putujuće trupe Henria, Subotičanina, Lifke i drugih svetskih lutalica zabavljale ondašnje Beograđane. Tek od 1906. godine otvoreni su stalni bioskopi. Jedan od. prvih uređenijih bioskopa bio je kod "Hajduk-Veljka" (na mestu današnje velike palate u početku Knez-Mihailove ulice, zatim kod "Starog Petrograda", poznatijeg pod imenom "Štibner", kod "Crne mačke" (danas prazan prostor na uglu Nemanjine i Garašaninove ulice), kod "Takova" (danas palata Jugoslovenske knjige na Terazijama), gde se film gledao besplatno uz čašu piva. Elitni "Moderni bioskop" Braće Savića (danas palata Jugoslovenske banke u Kolarčevoj ulici) i 1911. godine "Koloseum", današnji bioskop "Zvezda". Prvi bioskopi bili su provizorno uređeni. Umesto sedišta su klupe; projekcioni aparat bio je postavljen nasred sale, između sedišta, a platno je bilo postavljeno između dva stuba. Iza platna nalazio se klavir, jer je klavirista pratio filmsku radnju. Programi u bisokopima sadržavali su tada pet do deset tačaka. U početku su žurnali ispunjavali skoro ceo program, ali docnije su se prikazivale i jednočine šale. Sa otvaranjem novih bioskopa nabavljeni su i duži filmovi koji su prikazivani u nekoliko činova. Filmovi su većinom nabavljani iz Austrije i Nemačke, a žurnali su bili Pateovi. Prvi stalni bioskop u Srbiji počeo je da radi pre tačno sto godina, u decembru 1908. na mestu sadašnjeg Bezistana u centru Beograda. Precizan datum nije utvrđen, jer nisu sačuvana izdanja dnevnih novina iz tog perioda ali, sudeći prema podacima istoričarke filma Bose Slijepčević, to je najverovatnije bio 13. decembar. Bioskop se zvao "Grand" i radio je u hotelu "Pariz" vlasnika Svetozara Botorića, koji je nešto kasnije postao i prvi srpski producent. Beograđani su prvi put videli pokretne slike samo pola godine nakon što je u Parizu održana svetska premijera novog čuda tehnike. Hotel "Pariz" bio je moderan i otmen po standardima s početka 20. veka, imao je parno grejanje, električno osvetljenje, ventilaciju i telefon. Bioskop je smešten u kafanu u parteru, sa 120 stolova, za kojima se tokom projekcije posluživala hrana i piće. Kako je prostorija bila duga, platno je postavljeno po sredini, a publika je sedela sa obe strane. Erdeljanović ukazuje da je zbog toga polovina publike gledala dobru sliku, a ostala nešto bleđu i morala je da iščitava naopako slova sa natpisa između scena. Da bi platno bilo što više providno, pred svaku projekciju polivano je vodom. U prvo vreme međunatpisi nisu prevođeni na platnu, nego ih je na srpskom izvikivao ovlašćeni tumač. Izgleda da zaljubljenicima u novu atrakciju sve to nije puno smetalo i da je posao cvetao, sudeći po tome što se Botorić već 1911. godine upustio i u producentske vode, snimivši prvi srpski igrani film "Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa". Do tada je prikazivao uglavnom filmove najveće svetske kuće "Braća Pate", kao ekskluzivni zastupnik te francuske firme za Srbiju i Bugarsku. Projekcije je pratila raznovrsna živa muzika, od pijanista do pleh orkestra, a ostalo je zabeleženo da su u "Grandu" svirali i tamburaši. Za kratko vreme, do 1914. godine, Beograd je dobio čak 14 pravih bioskopa. Botorić je stradao u Prvom svetskom ratu, kao talac u logoru. Njegov filmski fond je razvučen na razne strane i pronađen tek pre nekoliko godina u arhivu u Beču. Bioskop "Pariz" radio je i između dva svetska rata, a srušen je 1948. godine. Ostalo je sećanje na pionirsko doba srpske kinematografije. In4s.net |
| | | wild filly ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
| Naslov: Re: Istorija Beograda Čet 3 Jan - 1:24 | |
| Сингидоунон (келтски назив), Сингидава (у Херодотово доба), Сингидунум (римско). Сингидон (Византија). Сингидуно, Блград Београд, Alba Bulgaria, Alba Graeca, Nandoralba, Nandorfejervar, Griechisch Weissenburg, Castelbianco… Београд. Tачно и оно, да име дугује белим кречњачким стенама. Aли, Бели град значи пре свега: Западни град. У византијској симболици стране света су означаване бојама. Север - црвена, југ - зелена, исток - црвена, запад - бела. Словенска племена на територији Бугарске су многе топониме западно од њих тако називали: Бела паланка, Бела река, Белгород. Бели град. Београд. Стеновити рт, на ушћу Саве у Дунав, зове се Галебов Гребен. Београдска тврђава. Не «Калемегданска тврђава», како многи погрешно зову. Калемегдан је парк. У време Турака, била је то ледина испред Тврђаве, која је служила њиховој војсци за вежбу, и повремено као стратиште ухваћених српских бораца за слободу. Парк је настао тек после предаје Београда Кнезу Михаилу, 1867. Улазном стазом право, па лево, покрај фонтане «Борба са змијом» Симеона Роксандића. С «Борбом» је вајар учествовао на великој Балканској изложби у Лондону. Обавештен да је брод на коме се налазила скулптура потонуо, по сачуваној гипсаној макети излио је нову фигуру рибара. Касније се показало да обавештење о катастрофи брода није тачно, те су остала два истоветна примерка. Један откупила Општина београдска и поставила га на Калемегдану, а други Опћина Загреба и поставила га као фонтану на Гричу. Излазимо на широку стазу, где преко Саве пукне поглед ка Новом Београду, ходамо туда, пратећи јој ток у последњим метрима. Стазу је, сазнајем, пројектовала прва српска архитектица, Јелисавета Начић, тада и главна урбанисткиња у Београду (Завршила архитектуру само десет година након прве жене архитекте у Европи, а пројектовала је такође школу „Краљ Петар Први“, крај Саборне цркве, и цркву Александра Невског). |
| | | wild filly ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
| Naslov: Re: Istorija Beograda Čet 3 Jan - 1:29 | |
| Železnička stanica Nalazi se na Savskom trgu broj 2, na prostoru nekadašnje Bare „ Venecije" , koji je tokom XlX veka u dva maha bio „otiman" od reke Save. Prvi put kada je močvara delimično regulisana podizanjem nekoliko manjih nasipa pod rukovodstvom Atanasija Nikolića i drugi put, kada je u najvećoj meri nasuta zemljom iz Prokopa i isušena radi izgradnje stanične zgrade, početkom osamdesetih godina XIX veka. Sama građevina je podignuta 1884, u godini izgradnje prve srpske železničke pruge. Za istoriju domaće železnice i srpskog inženjerstva uopšte bio je to svakako prelomni događaj, poduhvat koji je osim neimarskih, doticao kako državna i socio-politička tako i trgovinska pitanja od presudne važnosti za novoproglašenu Kraljevinu Srbiju tadašnjeg vladara kralja Milana Obrenovića. Čak i sama groznica iščekivanja pred otvaranje prvog beogradskog terminala i pruge Beograd—Niš, kao i vizija unosnih mogućnosti eksploatacije zapuštenih srpskih rudnika, učinila je da dotadašnji konzervativni Beograd namah postane žovijalan. Grad je, kako posvedočuje Feliks Kanic, u tom času stupio u eru gotovo razuzdane i vesele raskalašnosti, zapadnjačkog pomodarstva, ali i „naglog materijalnog uspona". „Zavodljivi primer", slikovito piše on, „mnogih stranih sjajno plaćenih inženjera, činovnika i njihovih porodica, još razuzdaniji način života francuskih preduzimača i odvažnih projektanata, koji su, nadajući se basnoslovnim zaradama (...), često i poslednji svoj napoleon olako trošili u skupim hotelima koji su nicali kao gljive posle kiše, i - last but not least - zapadna moda, koja je sa svih strana prodirala, potkopavali su nezadrživo stare navike i običaje, koji su i inače bili načeti". Otvaranje beogradske Zelezničke stanice bilo je zapravo neposredno uslovljeno odlukama Berlinskog mirovnog ugovora 1878, posle Srpsko-turskog rata, po kojima su se srpska vlada i tadašnji knez Milan Obrenović obavezali da sprovedu u delo sporazum o brzom uključivanju srpske železnice u sistem austrougarskih pruga. Iscrpljena neuspelim rat¬nim pohodom, ekonomski i finansijski slaba, Srbija je bila prinuđena da potraži pomoć stranih koncesionara, te posle političkih bura i pretresa, neslavne afere podmićivanja srpskih ministara i skupštinskih poslanika („Bontuova afera"), ugovor biva sklopljen sa je¬dnim pariškim akcionarskim društvom. Od 1880. do 1884, zahvaljujući prevashodno fi-nansijskoj i stručnoj pomoći stranaca, Kraljevina Srbija dobija prvu železničku prugu između Beograda i Niša. Velikom poduhvatu uključivanja Beograda i Srbije u mrežu za¬padnih i istočnih saobraćajnih puteva doprineli su i domaći inženjeri poput Jovana Smederevca , Vase Atanackovića, kasnije i Dragutina Milutinovića , Svetozara Zorića , Miloša Savčića, Jefte Stefanovića i drugih. Protokolarnom otvaranju stanice, kao i trenutku polaska prvog voza, prisustvovalo je više od dve stotine zvanica iz cele Evrope. Dana 20. avgusta 1884, prugom je do Zemuna na relaciji Beograd-Savski most pošao dvorski voz sa kraljem Milanom, kraljicom Natalijom i prestolonaslednikom Aleksandrom i bio ispraćen svečano, uz vojnu muziku koja je svirala sve dok voz nije prešao novoizgradeni gvozdeni savski most. Tri dana kasnije, kada je obavljeno svečano otvaranje železničke pruge Beograd-Niš, Zeleznička stanica je bila okićena trobojkama i zelenilom. Po svim važnim i važećim arhitektonskim kriterijumima poslednje četvrtine XIX veka, sama stanična zgrada svojom funkcionalnošću, skladom arhitektonske gradnje i ideje, korišćenjem najnovijih tehničkih dostignuća tog vremena, predstavljala je reprezentativno zdanje kojim se na dostojan način oglašavalo prisustvo Beograda na mapi Evrope. O takvoj nameri investitora svedočilo je i angažovanje stranog arhitekte koji je u prestonici evropskog istorizma — Beču, načinio skice po kojima će plan stanice biti razrađen. Njegov identitet, međutim, nije pouzdan i izvori se ne slažu radi li se o fon Šlihtu ili fon Flatihu, najverovatnije Vilhelmu Flatihu, autoru Južne stanice u sastavu bečkog Ringa. Stupanj realizacije, kao i posla razrade nacrta u detaljni plan, bio je poveren tadašnjem profesoru Tehničke škole Dragutinu Milutinoviću i saradnicima. Zgrada je ostvarena kao položena i razudena jednospratna struktura na dodiru dve ulice iz koje u pravilnom poretku izrastaju sprat viši i nešto istureniji rizaliti kako po sredini i sa bokova glavne fasade prema Savskom trgu, tako i u krilu prema Karađorđevoj ulici. Beograd. |
| | | wild filly ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
| Naslov: Re: Istorija Beograda Čet 3 Jan - 1:36 | |
| U vreme svoga nastanka beogradska stanica je projektovana kao čeona stanica, imala je tri koloseka za prijem putničkih i petnaest koloseka za teretne vozove, dva pokrivena perona i više pomoćnih zgrada. U poređenju sa građevinama koje će u to vreme, ali i dugo posle toga biti pod jednakim urbanističkim okolnostima podizane u Beogradu, stanična zgrada se, osim veličinom i funkcijom, isticala još jednim važnim atributom. Svojim portalom vešto postavljena u osovinu današnje Nemanjine, a ondašnje Spomeničke ulice, građevina je nesumnjivo predstavljala njenu vizuelnu poentu, uzrokujući pri tom vrstu emotivnog delovanja čije je povode dobro definisao B. Maksimović: „Pored svoje arhitektonske vrednosti, stanica je izazivala i drugu vrstu emocija - ona je svojom jedinstvenom funkcijom u gradu i velikogradskom arhitekturom, preko koje se Beograd jedino vezivao sa Evropom i Istokom, delovala kao isečak iz nekog dalekog, velikog grada". |
| | | wild filly ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
| Naslov: Re: Istorija Beograda Čet 3 Jan - 1:40 | |
| Prvu verziju skupštine formirao je Vožd Karađorđe Petrović i to u zgradi koja se nalazila na današnjem praznom placu u ulici Zmaja od Noćaja (ispred ovog placa danas se nalazi benzinska pumpa). Sa trinaest popečitelja (ministra) ova skupština je trajala do prvih dinastičkih prevrata da bi potom u potpunosti isčezla u funkcionalnom smislu. Takva situacija potrajala je sve do 1900. godine oko koje je formirana nova Skupština Srbije koja je radila u staroj kasarni na uglu ulica Kraljice Natalije i Kneza Miloša, danas se na ovoj lokaciji nalazi Palata Odeon. Planirano je da se skupštinsko veće u ovoj zgradi skrasi do 1910. godine kada je planirana realizacija nove zgrade Parlamenta na mestu Batal džamije. Međutim, već dobro poznata priča oko autorstva i idejnog projektanta današnje Savezne skupštine između arhitekata Jovana Ilkića i Konstantina Jovanovića dodatno je usporavala početak građenja ovog velelepnog zdanja. Najzad, 1907. godine započelo se sa izgradnjom kada su uklonjeni i poslednji ostaci stare džamije. Radovi su sporo odmicali i odužili su se sve do početka Prvog svetskog rata 1914. godine kada je Ilkić zarobljen i odveden u logor u Nežider gde je i preminuo. Radovi na zgradi Parlamenta nastavljeni su tek nakon 1922. godine prema uputima Pavla Ilkića, Jovanovog sina, i Nikole Krasnova koji je projektovao enterijer. U Ulici kneza Miloša naspram stare Državne finansijske kontrole podignuta je takozvana Velika kasarna. Prostrana zgrada sa prizemljem i spratom imala je osnovu u obliku slova ''P'' otvorenu prema Knez-Miloševoj ulici, a približno u sredini bloka postavljenu. Iz prepiske se vidi da je ovom zdanju posvećena naročita pažnja, da je solidno zidano i pokriveno crepom u novoj arhitekturi, slično ostalim državnim zgradama ove epohe. Nemamo međutim sačuvan ni plan osnove njene niti fasade a čitava zgrada je prepravljena 1920. godine za privremenu Narodnu skupštinu Kraljevine S H S. Gospodar Vučić izveštava Kneza početkom maja 1835. godine da nabavlja materijal za podizanje kasarne u Savamali, da je temelj iskopan i da je radove poverio majstoru Veselinu. Nema tačnih podataka ko je izradio planove ove velike zgrade koja je međutim već imala sve odlike srednjeevropske arhitekture. Može se pretpostaviti da ih je izradio Johan Hengster iz Zemuna no verovatnije je da je glavni autor inženjer Franc Janke koji je već bio u Beogradu. Mada je beogradski paša protestvovao što se ova kasarna i druga velika zdanja u Savamali grade, na šta se uostalom Knez Miloš nije obazirao, kasarna je normalno i dalje zidana a septembra je ozidana i pokrivena i u prizemlju malterisana pa je već i naručeno 68 gvozdenih peći iz Austrije. Do kraja godine zidarski radovi na kasarni su završeni jer izvođač, majstor Veselin, već aprila 1836. gradi novi han na Topčiderskoj skeli, a potpuno je dovršena oktobra 1836. godine. Po jednoj zabeleški radovi su stajali 388.057,37 groša poreskih. U međuvremenu, parlament i Vlada preselili su se u novu zgradu Ministarstva saobraćaja u Sarajevskoj ulici. Desno krilo ovog reprezentativnog objekta kao i poseban ulaz iz Birčaninove ulice, obezbeđivali su neometan rad Parlamenta koji je imao i svoju veliku salu u ovoj zgradi. Sala postoji i danas u ne izmenjenom obliku. Palata Ministarstva saobraćaja izgrađena je 1932. godine prema projektu arh. Svetozara Jovanovića kao tada najveća zgrada na Balkanu a imala je i najveći broj prostorija u Jugoistočnoj Evropi sve do izgradnje Dunavske banovine u Novom sadu 1939. godine. Najzad, Nova zgrada parlamenta u Bulevaru Kralja Aleksandra izgrađena je i dovršena tokom 1936. godine kada je i zvanično puštena u rad. |
| | | wild filly ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
| Naslov: Re: Istorija Beograda Čet 3 Jan - 1:50 | |
| Beogradski mostovi Prvi most preko Save je bio onaj koji je istoričar Zosim (5. vek) pominjao u napisima o Singidunumu. Pontonski mostovi preko Save podizani su u doba Vizantije, a zatim u vreme turskih pohoda ka Evropi. Sulejmanov vojskovođa Karadža-paša učinio je to pred osvajanje Beograda 1521. godine, dok su graditelji sultana Ahmeda kod sela Višnjica prvi premostili Dunav 1595. godine. Na istom mestu, 120 godina kasnije, vojska Eugena Savojskog je izgradila novi pontonski most i osvojila Beograd (1717). Ipak, najspektakularniji beogradski most je podignut 1688. godine. Austrougari su premostili Savu kod Ostružnice, a zatim i preko Ade Ciganlije. Najpre je napravljen Dugi most ili Most preko močvareª preko vodoplavnog terena današnjeg Novog Beograda. Na taj most se oslanjao pontonac preko Save. Iskusni beogradski majstor Đorđević, za samo mesec dana uz pomoć 400 radnika, podigao je Dugi most, koristeći 2.000 stabala, 1.100 drvenih stubova, 15.500 snopova kolja i 12.000 palisadnih oblica. ŽELEZNIČKI MOST Dvadesetog dana avgusta 1884. godine otvoren je 462 metra dugi i 7.200 tona težak Železnički most, koji je premostio Savu oslonjen na šest kamenih stubova. Srušen je u Prvom svetskom ratu, obnovljen 1919. godine, a ponovo srušen 1941. godine. Današnji stari železnički most izgrađen je po završetku Drugog svetskog rata, u okviru ratne reparacije i bio je jedini beogradski železnički most preko Save sve do izgradnje Novog železničkog mosta, 1979. godine. Dugačak je 350, a visok 13 metara. Preko njega saobraćaju vozovi između Srema i beogradske Glavne železničke stanice. Most je poslednji put rekonstruisan 1986. godine, uz manje popravke 1995. i 1996. godine, a za 2009. godinu planirana je zamena 10 drvenih železničkih pragova sintetičkim. MOST KRALJA ALEKSANDRA KARAĐORĐEVIĆA Prvi, prelepi drumski most je otvoren 16. decembra 1934. godine. Most kralja Aleksandra Karađorđevića je premostio Savu oslonjen na dva armirano-betonska stuba u srpsko-vizantinskom stilu, dok su čelična užad držala celokupnu konstrukciju. Delimično je srušen tokom Hitlerovog bombardovanja 1941. godine, a potpuno uništen u američkom bombardovanju Beograda 1944. godine. Obnovljen je 1955. godine i nazvan MOST BRATSTVA I JEDINSTVA. Narod je pak prihvatio naziv BRANKOV MOST. PANČEVAČKI MOST Prvi pravi most preko Dunava, Pančevački, ili most Kralja Petra Karađorđevića (otvoren 1935), takođe je trajao do Drugog svetskog rata. Kada je ratna oluja prošla, na novom mostu prema banatskoj strani Beograda, 29. novembra 1946. godine, traku je presekao Josip Broz Tito i dao mu ime most Crvene Armije. Pravo ime dunavske ćuprije danas zna malo njenih korisnika. Takozvani STARI SAVSKI MOST Most koji spaja Autobusku stanicu i Staro Sajmište izgradili su Nemci u Drugom svetskom ratu (1942), nameravajući da ga postave na Tisi kod Žablja. Most je obnavljan od 1964. do 1969. godine. Stubove, od oko 40 šipova od hrastovine, dužine deset, a prečnika oko 30 santimetara su postavili Danci. Oko šipova su pobijene čelične šipke Larsen talpe, a između šipova je uliven beton. NOVI ŽELEZNIČKI MOST Novi železnički most preko Save u Beogradu izgrađen je u periodu 1975-1979. godine, u sklopu rekonstrukcije beogradskog železničkog čvora (tzv. rešenja "Prokop"). GAZELA Prelazak trase autoputa E-75, na delu koji prolazi kroz Beograd rešen je 1970. godine izgradnjom mosta Gazela. OSTRUŽNIČKI MOST |
| | | wild filly ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
| Naslov: Re: Istorija Beograda Čet 3 Jan - 2:05 | |
| Evo kako su izgledale neke od danas znamenitih beogradskih građevina dok su bile u izgradnji. Pobednik Palata „Albanija“ Crkva Svetog Marka Fontana na Terazijama Spomenik Neznanom junaku na Avali Pančevački most Narodna Skupština CK Most "Gazela" Agrarna banka Hram Svetog Save Most kralja Aleksandra I Karađorđevića Oslobodioca Novi Beograd Generalštab Hotel "Avala" Beograd. |
| | | wild filly ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
| Naslov: Re: Istorija Beograda Čet 3 Jan - 14:31 | |
| Cvetni trg Još u prvoj polovini XIX veka ovaj deo opštinskog zemljišta na Vračaru , između današnje Ulice kralja Milana , Njegoševe i Svetozara Markovića, nazvan je Cvetnom pijacom. Odluku o tome donela je još 1843. posebna komisija zadužena za razdeljivanje placeva u ovom, tada posve nenaseljenom delu varoši. Predviđeni plac za pijacu, koji je najverovatnije bio pokriven hrastovom šumom, dopirao je sve do samih konjičkih štala i vežbaonice kavalerijskog eskadrona. Kada je 1864. izvršeno prvo „pokrštavanje" beogradskih ulica, lokacija Cvetne pijace određena je spram susedne jahačnice, potonjeg „Manježa" i opisana da se nalazi „više Velike kasarne kod stare barutane na putu Kragujevačkom". U poslednjoj četvrtini istog veka, zauzimanjem vrednih Vračaraca, ovde je uređen omanji park, no tek od 1884. i osnivanja Društva za ulepšavanje Vračara Cvetni trg se izgrađuje planski. Tokom sledeće dve i po decenije ovo će se Društvo, inače i najstarija asocijacija građana te vrste u Beogradu, isticati preduzimljivošću i neobičnim „ustalaštvom" svojih članova, pa stoga i očevidnim rezultatima na polju „ulepšavanja" Vračara. Neki od takvih bili su otvaranje preko potrebne aporeke M. Protića naspram Oficirskog doma, zatim stalne filijale Pošte i Telegrafa u Kralja Milana ulici, kaldrmisanje ulica i zasađivanje ukrasnog drveća. Od svih rezultata najveći je svakako bio podizanje „lepe i ugodne" pijačne zgrade sa dva odeljenja i sedam dućana s obe strane širokog prolaza. Vračarci kojima je do varoške Velike pijace i one na Zelenom vencu trebalo čak „ sahat hoda", konačno su dobili dobro snabdevenu i uređenu pijacu. Neumitna fluktuacija sveta koji je od pijace živeo i koji se tamo snabdevao, doprinela je da se 1886, a ,,u interesu bržeg saobraćaja Vračara sa ostalim delovima ove varoši", na Cvetnom trgu ustali i fijakerska stanica sa čak deset fijakerista. Ali, kako je i po oceni tadašnje štampe, ova pijačna zgrada od lake grade spolja više ličila na kakvu „pričekaonicu" železnice, kakve su podizane širom Srbije, Društvo je ocenilo da je od velike važnosti za opštevračarsko dobro i zadovoljenje pijačnih potreba ovog kraja varoši, podizanje nove i daleko solidnije tržnice. U ono doba, 1889, kada je izgrađeno po projektu inženjera Grgura Milenkovića, uz angažovanje preduzimača I. Fidanovića i A. Joksimovića, bilo je to sasvim jednostavno, ali solidno i funkcionalno zdanje, pravougane osnove sa ulazom, dva obična i dva „šlepa" bočna prozora na glavnoj fasadi prema novoimenovanoj Ulici kralja Milana, a pokriveno dvoslivnim krovom. Već i takva građevinska pojava bila je dovoljna da zgrada bude svrstana, barem po oceni Feliksa Kanica, „među bolje na Vračaru". Tokom poslednje decenije veka tržište je odeljeno zidano-gvozdenom, „kitnjastom" ogradom (beleži isti pisac) od Ulice kralja Milana, njegova podloga je kaldrmisana, izgrađeni su ribnjak i 16 dućana lake građe.4 Tokom naredne decenije i pored svesrdnog zalaganja Društva da sprovede u delo daroviti projekat „velikog modernog tržišta gvozdene konstrucije, po primeru sličnih ustanova u naprednijim gradovima Evrope", Dragutina Maslaća11 i Vladimira Popovića - stanje je ostalo nepromenjeno. U prostornom smislu građevina je bila zamišljena da pokrije površinu čitavog neravnog i nepravilnog bloka između tri ulice. Premda su, po svemu sudeći, sve fasade tretirane sa podjednakom pažnjom i estetskom ravnopravnošću, glavna je bila postavljena na zasečenom uglu između tadašnje Njeguševe i Kralja Milana, a akcentovana zalučenim, srpsko-vizantijskim portalom m, flankiranim sa dve manje poligonalne kule pod kupolama Bila je to, gledano en bloc, eklektička građevina slikovite, dinamične i razuđene spoljašnjosti, maštovito skrojenih oblika, svrsishodno okupljenih oko središnjeg kružnog prostora pod kupolom gvozdene konstrukcije. Da je kojim slučajem realizovana 1910, ostala bi do danas kao nesumnjivi dragulj beogradske arhitekture, koji je uspešno sučelio simboličko-istorijske aspekte domicilnog graditeljstva sa ranim izazovima tada moderne arhitekture, savremenih konstrukcija i velikih zastakljenih površina. Umesto svega stara pijaca je samo obnovljena 1928. godine. Bilo kako bilo, Cvetni trg je bio hronološka prethodnica uređenih pijačnih prostora na Zelenom vencu, Bajlonovoj pijaci i Kalenića gumnu. Fenomen gravitiranja novoformiranom tržištu, no i blizina Ulice kralja Milana koja je vodila dvorovima i Terazijama, takođe su uslovili pažljivije arhitektonsko uobličavanje prostora oko „Manježa" . Do nekadašnje Cukićeve kuće, na uglu Milanove ulice, Jovan Ristić, istaknuti političar i prvak Srpske liberalne stranke, podigao je 1891. novu kuću, kao jedan od nekoliko referentnih građevinskih repera čitavog Vračara ili samo Cvetnog trga. Ova, tzv. Velika Ristićeva kuća, izvedena po projektu „dvorskog arhitekte" Jovana Ilkića , a čuvena ne samo po svojoj us-peloj arhitekturi, već i po istorijskoj važnosti, obeležiće politički i kulturni život prestonice sve do 1938. kada će biti srušena voljom Trgovačkog fonda. Posle Ristićeve smrti u ovom zdanju radiće, i to u dva navrata, Ministarstvo inostranih poslova i Predsedništvo vlade (Srbije i docnije Kraljevine SHS), te će u salonima ove jednospratnice biti doneta odluka o stupanju Srbije u Prvi svetski rat. Godine 1895. podignut je Oficirski dom J. Ilkića i M. Ruvidića , a krajem prve i početkom druge decenije novog veka, Oficirska zadruga S. Jovanovića i stambena zgrada u Njegoševoj broj 11. Tanazevića. Dom Društva za ulepšavanje Vračara kao građevina kojom se ne samo Cvetni trg, već i čitav Vračar doista mogao podičiti, dovršen je u mesecu aprilu 1902. godine. Sama pijaca, u svom prvobitnom stanju, trajala je svoj vek. Cak ni posle Drugog svetskog rata nije bilo spremnosti da se na Cvetnom trgu, u tom smislu, preduzme značajniji arhitektonski poduhvat. Godine 1958. po projektu Slobodama Janjića, ipak je preuređena i dogradena stara pijačna zgrada Grgura Milenkovića i tom prilikom otvorena prodavnica „Cvetni trg". Kao i mnoge trgovine slične organizacije poslovanja, sa sobom će poneti jezički teret veoma nespretnog neologizma - „samoposluga". Ustrojena po zakonima američke self-service potrošačke strategije, ona je predstavljala istovremeno i prvu „džinovsku samouslugu s hiljadu pipaka" u Beogradu, a posle zagrebačke samoposluge u Ivancu, i drugu po redu takvu prodavnicu u čitavoj Jugoslaviji. Nepretencioznu athitekturu horizontalno položene građevine, međutim, uveliko je nadoknadio njen unutrašnji sadržaj megaprodavnice, a možda i više, novouspostavljeni tip modernog konzumerizma s dugačkim „spiskom" različitih potrošačkih pogodnosti. Nizovi rafova prepunih različite i mahom dostupne robe, okupljene pod istim krovom, na dohvat ruke potrošača, proizvodi sa „zelene pijace" neočekivano upakovani u najlon, metalne korpe koje su, isprva, provocirale nedoumice da li su za prodaju ili ne - sve to zajedno, prevashodno u sociološkom smislu, označilo je prekretnicu ne samo u tehnologiji i modusu potrošnje, već i u oblikovanju društvene svesti i njenom pomeranju ka sferi lične nezavisnosti, individualnih umesto kolektivnih izbora. Supermarket „Cvetni trg" je, drugim recima, bio tek jedan od ranih nagoveštaja epohe vesternizacije tranzicionog društva, u kome će iako daleki ideal dolce vita tokom naredne dve decenije u mnogome liberalizovati zatvorenu socijalističku tržišnu praksu. Ispred samoposluge, kao redak pokazatelj civilizacijskog obzira prema vegetacionom nasledu grada i posebno, „individualitetu" jednog stogodišnjaka, očuvan je i konstiukcijom poduprt hrast iz doba kneza Miloša, svojevrsni memento na nekadašnju hrastovu šumu koja je krasila ovaj deo starog Vračara. Beograd |
| | | wild filly ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
| Naslov: Re: Istorija Beograda Čet 3 Jan - 17:20 | |
| DEDINJE „Ono brdo koje se, medu padinom Mokrog Luga i dolinom Topčiderske reke, najlak spušta ka Savi, zove se Dedija ili Dedina. Bilo je i jedno manje brdašce koje se zvalo Mala Dedija, pa je to brdašce raskopano kad se gradio put u Topčider. Tako se ime Mala Dedija izgubilo, a ostalo samo ime Dedija ili Dedina. To je ono brdo gde su danas vinogradi i letnjikovci: Đoke Sirnica, N. Z. Popovića, Braće Đordevića, Rajovića, Đurića, Pa-vlovića i drugih Beograđana. U novije vreme retko se i čuje ime Dedija ili Dedina, nego se obično naziva Topčidersko brdo". I na početku XX veka, sudeći po ovom navodu M. Đ. Milićevića, „nominalistički" paradoks Dedinja bio je prisutan jednako kao i danas. Predstave o Dedinju i Topčiderskom brdu, zapravo, proishodile su iz njihovog nejasnog topografskog odnosa zbog čega je granice dve gradske oblasti odvajkada bilo teško odrediti. Obrnuta tendencija od pomenute, za potiranjem naziva Dedinje i disperzijom toponima „Topčidersko brdo", koju spominje Milićević, danas postoji u nezvaničnoj težnji za „rastezanjem" granica Dedinja, sve dalje ka prostorno i toponimijski jasno definisanim celinama - Banjici, Topčideru, Senjaku , pa čak i Mostaru i Prokopu. Kako je Dedinje s vremenom dobilo visoki profil elitnog kraja Beograda u kome su kultura i karakter individualnog stanovanja u probranom susedstvu i okruženju zelenila postali vrsta teško dostižnog ideala, na neutemeljeno širenje njegovih granica u velikoj meri je uticala težnja za statusnim prestižom u naj-profanijem pogledu. Po B. Tirnaniću, koji hrabro raščišćava ovo „geografsko" pitanje, dobro datirajući početak pojmovne zbrke još u meduratno doba, Dedinje se od Ulice Teodora Drajzera, Železničke bolnice i bolnice ,,Dr Dragiša Mišović", prostire na jug prema Banjičkom platou, na istok spušta ka Bulevaru JA, a na zapad prema Topčiderskoj reci.' Cesto navođena insignija Dedinja — Užička i njoj prostorno bliske ulice (Tolstojeva, Botićeva, Lackovićeva, Bulevar mira i druge) otuda, ostaju van dedinjskog područja, potpadajući pod Topčidersko brdo, dok se Ulica Teodora Drajzera može uzeti kao kondicionalna međa dve regije. No i pored ovako rezolutnog razgraničenja, prostorni pojam Dedinja u „užem smislu" i dalje se preklapa sa pojmom ovog dela grada u „širem smislu", koji se i u kompetentnim i zvanično usvojenim urbanističkim elaboratima definiše kao zona koja obuhvata ne samo Topčidersko brdo i Topčider, već i Senjak, Banjicu, Košutnjak , kao i samo Dedinje, shvaćeno u navedenom, „užem smislu". Toponim „Dedinje" najverovatnije potiče od naziva „dede" koji se davao šeihu, strarešini ili čuvaru tekije. Na ovom brdu, kako pokazuje turski popis iz 1560, jedna od beogradskih tekija (muslimanski manastir gde su živeli derviši), imala je svoje vinograde. Krajem XIX i početkom XX veka ovde je i dalje bilo voćnjaka i vinograda, ali nikakve značajnije naseobine. Za svu „sadašnju lepotu i naseljenost Topčiderskog brda i Dedinja", po Petru Popoviću, valja zahvaliti dalekovidosti kralja Aleksandra Karadordevića i njegovoj ideji o podizanju vlastite vile-dvorca, bez kojeg bi „ova divna okolina Beograda bila još i sad samo utrina". Bio je to, obaveštava nas isti pisac, rezultat kraljeve lične „studije" beogradske okoline posle koje je „mesto više Topčidera", s pogledom na „divnu i sočnu šumu na Košutnjaku", Rakovičku kotlinu, Kneževac i „plavu" Avalu, ali i na ceo Beograd, Zemun i modro pozade Fruške gore - opčinilo regenta, pokazavši se kao najprivlačnije za novi dvorac. Premda je pretvaranje „utrine" u rezidencijalnu stambenu zonu zavisilo i od manje perso¬nalnih činilaca no što je bila Aleksandrova odluka, ipak su vladareva ljubav i istančan odnos prema arhitekturi, koje je isticao Popović, njegov doprinos arhitektonsko-stilskom rešenju Starog dvora, a pre svega izbor tog istaknutog „ćuvika" za njegovu lokaciju, presudno uticali na drugačije poimanje ovog dela beogradske periferije. Tim više što je u ovom kraju grada bezmalo sve valjalo započeti ex nihilo, počev od krčenja šume, dovođenja vode preko Topčidera, podizanja pruge... Pre izgradnje kraljevih dvorova, Starog i Belog dvora, kasarni, oficirskih stanova, reprezentativnog Gardijskog doma i drugih objekata, na Dedinju su se nalazila privatna imanja videnijih beogradskih porodica poput Bajlonija, Ribnikara, Markoviča, no i same Patrijaršije. Bile su to „po većoj časti", njive i „vinogradi", na kojima su posle Prvog svetskog rata Beograđani otpočeli gradnju nešto luksuznijih letnjikovaca, a s vremenom i „udobnih" porodičnih vila. Upravo ova činjenica, polovinom tridesetih godina, a u vreme konačnog formiranja kompleksa oko dvorova, postavila se i kao jedan od urbanističkih problema Dedinja jer, kako je pisano u „Opštinskim novinama", „privatnim licima, pa ma koja ona bila, ne može se i ne sme dopustiti da se sa svojim letnjikovcima izmešaju sa Kraljevskim dvorom i kasarnama Kraljeve garde. U neposrednoj okolini Kraljevoga dvora", bio je apodiktičan autor ovoga napisa, „ne srne se dopustiti podizanje privatnih zgrada u kojima se uz dobru kiriju u njima mogu useljavati i osobe sa rdavim pre¬dumišljajima". Imajući i ovako nešto u vidu, Patrijaršija Srpske pravoslavne crkve je 1925. proglasila regenta za „pravog gospodara" velike površine zemljišta na kome je on odmah otpočeo zidanje Starog dvora s dvorskom kapelom. Jedan deo zemljišnog kompleksa, ukupne površine oko 100 hektara, bio je još ranije, 1921, otkupljen od udove osnivača dnevnog lista „Politika", Vladislava F. Ribnikara. Sam plan letnjikovca ili vile, kako je nazivan Stari dvor, zamišljen i izveden u srpsko-vizantijskom stilu nastao je, po rečima Smirnova, u saradnji kralja Aleksandra Karadordevića i njegovog glavnog arhitekte Živojina Nikolića. U razradi projekta je zatim, zaključno sa 1925, učestvovao i Viktor Lukomski , jedan od kraljevih miljenika — Rusa, da bi se timu stvaralaca priključio i emigrantski dvojac — Nikolaj Krasnov i Sergej Smirnov, prihvativši se posla projektovanja i opremanja enterijera, kao i uređenja parka oko Dvorca.'' Osim izrade brojnih ukrasnih elemenata, posebnu vtstu stvaralačkog oživljavanja vremena kada je gradio i preuređivao dvorske palate predrevolucionarne Rusije, predstavljao je, za Krasnova, izazov uređenja „Ružičastog salona" i kino-dvorane dedinjskog dvorca. Osnovni likovni motiv spoljašnje arhitekture Starog dvora činile su obilato primenjene arkade na lodama sprata, kao i stubovi tipično vizantijskih impostnih kapitela u vidu obrnutih, krnjih piramida sa obe strane otvorene bašte-atrijuma između dvora i dvorske kapele. Skladni obrisi građevine s krovom na četiri vode, otmena uzdržanost u izrazu i veličini, uklopljenost u pejsaž, vanredna odmerenost odnosa između javnog i intimnog karaktera zdanja, samo su neki od kvaliteta arhitekture Dvora. Voden vlastitim osećanjem za metu, kralj Aleksandar Karađordević nije mario da, kako to obično biva, po obrascu „arhitekture moći", ugradi u zdanje spoljašnje odlike distinkcije i javnog značaja. U toj uzdržanosti sagradio je od vlastitog ne od državnog novca, radom domaćih „radenika", u zavičajnom duhu i od domaćeg bračkog mermera, svoj privatni „letnjikovac", kako se govorilo, građevinu koja predstavlja opredmećeni izraz njegovog dubokog i intimnog osećanja, a ne ekstravertni znamen namenjen reprezentaciji. A iz njega, makar to bilo samo u graditeljstvu, zračila je privrženost lokalnom i nacionalnom srpskom stilu koja nije tumačena kao ugrožavanje, već sasvim obrnuto, kao jačanje dominantne ideje jugoslovenstva. Početkom treće decenije deluje i stručna Komisija zadužena za izradu Generalnog plana Beograda, koji je dovršen 1923. a usvojen sledeće godine. Sledstveno načelima ono¬vremene urbanističke teorije, oko grada je zamišljen neprekidan prsten zelenil, u vidu parkova, bulevara i šuma. Ovaj spoljašnji, zeleni pojas se protezao preko Topčidera, Košutnjaka i Banjice, zahvatajući tako i oblast Dedinja namenjenu izgradnji vila.1 Kao glavna tekovina ovog plana, uz park na Topčiderskom brdu, do danas je opstao i reprezentativni Dedinjski bulevar (nekadašnji Bulevar kneza Aleksandra Karadorđevića, kasnije — Bulevar mira) sa dvostrukim drvoredom jablanova po sredini ulice, kolovozima, kao i stazama za pešake i konjanike. Verovatno ne samo zbog urbanističkih planova, već i zbog prestižne blizine Dvora, na Dedinju se u međuratnom periodu „rasplamsava" i „utakmica u rafiniranom ukusu i lepoti" gospodskih, kvalitetnih vila, kada su, po recima D. Popovića, mnogi imućni ljudi, industrijalci, generali, bankari, trgovci i političari, uveliko tražili da im kuća bude lepa, za njenu lepotu žrtvujući, „katkada i previše". Komunalna „podloga" je pri tom vrlo brzo obezbedena, te je Dedinje već početkom tridesetih godina dobilo epitete naj¬zdravijeg, najuredenijeg, najčistijeg, najotmenijeg predgrađa Beograda. Tramvajska linija broj 12, predata saobraćaju 1932, preko „Mostara i Senjaka , povezivala je Dedinje sa centrom grada, kao i autobusi koji su saobraćali do Pozorišnog trga i Slavije. Među više od osam hiljada privatnih zgrada podignutih u Beogradu u tom razdoblju od dvadeset godina, više desetina dedinjskih „malih dvoraca" izgrađenih u kolopletu postakademskih stilskih težnji, ostali su trajan zalog solidnosti neimarstva međura-tnog perioda. Uzorne u tom smislu jesu zgrade izgrađene u duhu francuskog akademizma poput onih na uglovima Bulevara mira sa Ulicom Alekse Bačvanskog (Milutin Borisavljević) i Solinom (Franja Urban, obnovljena i dograđena 2002); dopadljiva vila Milke Jovanović u Maglajskoj ulici, izlomljenih krovova, suptilnih detalja i u celini podređena „nedirigovanom" arhitektonskom izrazu maštovitog projektanta Vojislava Đokića, eklektička i reprezentativna vila Diše Stevanovića na uglu Bulevara mira broj 62 i Užičke ulice (najverovatnije projekat švajcarskih arhitekata), sopstvena kuća za odmor M. Korunovića u Ulici Z. Marinovića 15, i mnoge druge. U istom razdoblju, 1929. i 1937, podignute su i dve značajne javne građevine — Bolnica za žene i decu dr Elzi Inglis (Zeleznička bolnica), kao i zgrada osnovne škole „Knez Pavle Karadorđevic" u Ljutice Bogdana broj 46 (danas Viša škola za obrazovanje vaspitača) M. Tričkovića. Krajem pedesetih godina, Dedinje će dobiti i bolnicu ,,Dr Dragiša Mišović" koja je izgrađena po projektu L. Tomorija. Po želji Aleksandra Karadordevića, u vreme dovršavanja radova u enterijeru Starog dvora i pomenute crkvice sv. Andrije Prvozvanog, kao i uređivanja parkovskog pro¬stora po uzoru na slična rešenja čuvenog francuskog pejzažnog arhitekte i teoretičara Eduar Fransoa Andrea,2 počele su pripreme za izgradnju obližnje „velike zgrade za prinčeve" ili tzv. Belog dvora. Između dvanaest priloženih radova kralj se u avgustu 1934. odlučio da poveri posao Aleksandru Đordeviću 11 koji se prihvatio i izvođenja radova. U arhitekto¬nskom smislu, a u poredenju sa nacionalno osvešćenom arhitekturom Starog dvora, novo dvorsko zdanje pokazalo je privrženost stranim uzorima - francuskoj neorenesansi prožetoj elegancijom i jednostavnošću neoklasicističkog obrasca. Ovakvo opredeljenje najočiglednije je ukazalo na koegzistenciju glavnih tokova u meduratnoj arhitekturi Kraljevine, te na čestu kolebljivost u pogledu određivanja stila građevina od državnog značaja iza koje su svakako ležali i dublji politički razlozi. Atentat na kralja Aleksandra u oktobtu iste godine nije omeo gradnju Dvora, čiji je kamen temeljac položio sam Aleksandar a dovršio knez Pavle Karadorđevic novembra 1936. godine.3 Do početka rata čitav dvorski kompleks s pratećim objektima (ekonomskom zgradom, zgradom dvorske straže, otvorenim bazenom, koncertnom dvoranom, terasama, fontanama, dekorativnim bazenima, gatažom Be¬log dvora i drugim objektima), dobio je adekvatno okruženje u možda i najvrednijoj hortikulturnoj celini Beograda. Posle rata, samo pravno i taksativno promenivši vlasnika, (postavši „narodna svojina", a zapravo zvanična rezidencija predsednika FNRJ), nekadašnja nepokretna imovina Karadordevića će dugo vremena ostati intaktna i s pravom poneti naziv „srpskog zabranjenog grada". Ne samo obični građani „otvorenog" Beograda, već i brojni stručnjaci i isto-ričari umetnosti su se o „gradu" mogli informisati s retkih fotografija, iz daljine, sa Košutnjaka, ili, kako je duhovito primetio jedan od dedinjskih stanovnika — književnik S. Lukić, provirujući kroz rešetke ograde i svečane kapije, nazirući katkad „ugao Belog dvora kao deo haljine neke začarane lepotice". Možda i više od samih dvorova, ovenčanih „onostranošću" i povlašćenošću, u genezi uobičajene predstave o Dedinju, gledano očima većine Beograđana, presudnu ulogu imao je svakako pojam „dedinjske vile". Posle Drugog svetskog rata Dedinje u širem smislu biva, poslužimo li se jezikom onoga doba - „centralizovano", ili prostije, zaposednuto i na¬seljeno državno-partijskom vrhuškom novoga društva. Mnoge vile u Užičkoj ulici poput onih na broju 1, 7a, 11—15, 16, 20, 23, 25, 38, 40), Bulevaru mira (51, 75), Lackovićevoj (10), Tolstojevoj (2a) što nacionalizacijom, što konfiskacijom, katkad i prisilnom proda¬jom, postaju vlasništvo države, zapravo, rezidencije saveznih i republičkih funkcionera. Za Marksovo upozorenje iz Ekonomsko-filosofskih rukopisa da ukidanje privatnog vlasništva ne sme imati veze sa zbiljskim prisvajanjem te da se radi samo o pojavnom obliku podlosti onih koji do vlasništva još nisu došli, malo je ko mario. Pod plakatnom idejom likvidacije „privatne svojine", u vile „narodnih neprijatelja" useljavaju se Tito, Ranković, Đilas, Te¬mpo, Peko Dapčević, Koča Popović, Rodoljub Čolaković i mnogi drugi. O napuštanju no¬vostečene imovine, zaslužni ratnici su razmišljali samo iz principijelnih razloga (poput Đilasa), kada bi bili razvlašćeni, ili, u krajnjem, tek u slučaju neposredne ratne opasnosti. Bude li Beograd napadnut (od SSSR-a), trebalo bi prvo „decentralizovati" Dedinje i videti kako tamo stvar stoji sa skloništima, upozoravao je Tito na sednici Politbiroa krajem 1950. godine. Pitanje demilitarizacije ove kulturno-istorijske baštine, kao i njene veće pristupačnosti, pokrenuto je ali ne i rešeno predlogom ekspertske grupe vlade SRJ, 1993. godine. Tek posle oktobarskih promena 2000. godine, princ Aleksandar Karadorđevic s porodicom useljava se u dvorski kompleks dobivši pravo korišćenja, ali ne i vlasništva nad njim. Beograd |
| | | wild filly ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
| Naslov: Re: Istorija Beograda Sre 23 Jan - 0:26 | |
| TAŠMAJDAN Reč je nastala od turskog taš— kamen i maden, majdan — kop, rudnik. Još od antičkih vremena ili, kako veli S. L. Popović, „još kad je prvi kamen postavljen Beogradu u temelj", na mestu današnjeg Tašmajdanskog stadiona, postojao je majdan kamena. Kao gradu najbliži, taj kamenolom je vekovima obezbedivao materijal za izgradnju i opravku bedema Tvrđave na Kalemegdanu, kao i za gotovo „sva u Beogradu stara zdanja, džamije, česme i ograde oko bivših avlija u Turaka". U XVII veku, međutim, Tašmajdan više nije mogao podmiriti potrebe grada za tesanim kamenom, te je u njegovoj okolini, na Karaburmi, a najverovatnije u to doba otvoren novi kamenolom. Posle razaranja u austro-turskom ratu početkom sledećeg veka, kamen iz majdana u okolini Višnjice, vadili su i obrađivali pančevački kamenoresci." Osim kamena, iz rudnika na Tašmajdanu vadena je i šalitra, so azotne kiseline koja se koristila za spravljanje eksploziva. Od otpadaka kamena, „istučenog" i kroz velika rešeta prosejanog, spravljana je smesa za malter, daleko bolja od svakog, pa i dunavskog peska. Kako se stoga u tašmajdanski breg sve dublje i izdašnije zahvatalo, s vremenom je u podnožju današnjeg parka stvoren veštački „amfiteatar", a pod njim izdubljen čitav sistem katakombi, laguma, pećina i hodnika. Već prilikom borbi za Beograd u Prvom srpskom ustanku, kako beleži vojvoda i državnik, Prota Mateja Nenadović, u jednom od mnogih vojno-strateških nadmudrivanja ustanika i Turaka, sprski konjanici su se umeli skriti u majdan, ,,u onu rupu, gde je sada groblje: a kad Turci iziđu u Mokri Lug i Vračar da traže trave", pisao je Prota, „onda oni istrče iz majdana, preseku Turke, i dosta i' pobiju (...)". Umesto da se vesto upotrebe kao najlepše hladište i pribežište u vreme beograd¬skih pripeka, kako je početkom XX veka predlagao S. Zorić, ove pećine su služile u ra¬zličite svrhe, a posebno za, kako je eufemistički sročio isti pisac, „ostavu poznatih kola koja noću vrše svoju malo mirišljavu službu". Šezdesetih godina XIX veka, jedno radničko domaćinstvo sa stajama za magarce i konje u poluosvetljenoj dubini kamenoloma, podsećalo je poljskog književnika R. Zmorskog na kakav odlomak iz narodne bajke."' U ratnim vremenima, pri opsadama i bombardovanjima Beograda, a posebno onom u 1862. i tokom Prvog svetskog rata, u tašmajdanskim lagumima tražili su spas brojni zbegovi, civili i ranjenici, bile organizovane prihvatne ambulante i „zavijališta".'' Tokom Drugog svetskog rata, ,,u dubini iskopane zemlje", a po nacrtima nemačkih inženjera, projektovan je i opremljen čak čitav podzemni grad, a zapravo komandni centar Vermahta za jugoistočnu Evropu i sklonište generala Lera. U majdanu, u koji se moglo ući i kamionima, na dubini od 20 metara pod zemljom, načinjeni su restoran, bolnica, svečana sala Vermahta, telefonska i dizel-centrala, autonomni sistem napajanja strujom, spavaće sobe, i u celini stvoren prostor za bezbedan, a po prilici i višemesečni smeštaj oko hiljadu ljudi. Osim ove, savremeni istraživači beogradskog podzemlja opisali su u novije vreme još nekoliko tašmajdanskih pećina, utvrdili postojanje čitavog spleta koridora između njih, medu njima i onih zazidanih, problematizujući pitanje njihove nekadašnje i sadašnje namene. Kroz istoriju, tašmajdansko uzvišenje je takođe, zbog svog izuzetnog položaja u beogradskom reljefu, zadobijalo i stratešku važnost. Prema jednoj neostvarenoj varijanti projekta inž. Doksata de Moresa za preuređenje Tvrđave i podizanje spoljašnjih varoških fortifikacija, ovaj je prostor određen za izgradnju zvezdastog utvrđenja petougaone osnove sa jasnom funkcijom da spreči instalisanje neprijateljskih opsadnih baterija na Tašmajdan-skom visu, kao što je to bio slučaj 1717. godine. Da je Doksatova neostvarena zamisao imala svog osnova, potvrdili su 1879. artiljerci feldmaršala Gideona Ernesta Laudona, koji su odatle napadali Turke na Vračaru ali i srpski ustanici s Karađorđem, kada su 1806, pripremajući odlučan napad na Beograd, upravo ovde postavili deo svoje artiljerije koja je tom prilikom ukupno brojala 40 topova." Tokom ove prve opsade, Turci su, uzvrativši vatrom, srušili visoku tašmajdansku vetrenjaču koja se do tada nalazila u blizini crkve sv. Marka i koja je poslužila kao odlična orijentacija topovskom nišandžiji.'' Početak nove etape u istoriji Tašmajdana počinje 1826. kada je po zapovesti kneza Miloša Obrenovića ovde preseljeno srpsko pravoslavno groblje koje se do tada nalazilo sa spoljne strane Varoš-kapije u današnjoj Brankovoj ulici. Budući da je varoš-kapijsko groblje zapremalo prostor koji je stajao na putu planiranom širenju varoši, a da je kod Tašmajdana od ranije postojalo groblje sela Palilule , o izboru lokacije se nije mnogo razmišljalo. Ipak, veza ovog kraja sa samom varoši nije bila nimalo ugodna, pošto je do groblja vodio stari seljački put, prolokan u vreme kiša i pun prašine u letnjim mesecima. Tek 1859, „put carigradskij od Batal-džamije pa do na kraj Fišekčijske čaršije", sav je „kao što treba kaldrmisan". Prvo sahranjivanje izvesnog Dimitrija zvanog „Bik", izveštava Popović, „koji se sam ubio u najvećem veselju", obavljeno je tek po podizanju stare Markove crkve 1835. godine. Od tada, pa gotovo tokom čitavog XIX veka, uvećavala se „čitava varoš od groblja i lepih nadgrobnih spomenika" i dugo vremena, okasnelim putnicima na Carigradskom drumu, u plavičastoj svedosti mesečine koja bi „naginjala zahodu", ulivala strah u kosti. Za videla i dok još ne beše groblja i palilulske crkve, na Tašmajdanu je pročitan i pred narodom obznanjen sultanov Hatišerif iz 1830, kojim je utvrđena organizacija srpske autonomije, a Milošu priznato nasledno kneževsko „dostojanstvo" i poverena unu¬trašnja uprava nad zemljom uz učestvovanje skupštine starešina. Za tu priliku, u porti da¬našnje crkve sv. Marka bio je razapet skupocen šator sa dva ulaza, za tursku i srpsku stranu. U zimu iste godine, humka sa koje je, uz prisustvo mase radosnog naroda iz varoši i sela, obnarodovan ferman, obeležena je ogradom od prošća. Na ovom istom prostoru, u porti crkve, pa i dalje prema Batal-džamiji, panadure su priređivali i žitelji Palilule, slaveći Markovdan - „svoju domaću svetkovinu, nezavisnu od sviju promena i režima, kroz dugi niz godina".' Uporedo, oko crkve i prema Trkalište, u grobljanskoj tišini, držano je oproštajno slovo preminulima, pa i najvećim uglednicima - Tomi Vučiću Perišiću, Stojanu Sirnicu, trgovcu i zadužbinaru Iliji Milosavljeviću Kolarcu, filologu Đuri Daničiću, botaničaru Josifu Pančiću, položenom, protiv tadašnjih propisa, u kovčeg od drveta omorike koju je naučnik za života „negde na Kopaoniku našao i opisao", Jovanu Skerliću i dr. Kada je 1884. na čelo Beogradske opštine stao dr Vladan Đordević, predsednik Srpskog lekarskog društva, političar i reformator, već desetinu godina stara ideja mitropo¬lita Mihaila o izmeštanju tašmajdanskog groblja, počela je da dobija jasnije obrise. Tim pre što se već početkom osamdesetih godina,o ovome groblju, neizdeljenom na parcele, zapuštenom, obraslom u žbunje, a čuvenom po vandalizmu i krađama, pisalo kao o beogradskom ruglu, „skloništu mangupa i neradnika". Za potrebe tadašnje varoši koja se ljudstvom umnožavala, groblje je, uz to, postalo nedovoljno, a njegovom fizičkom širenju stajalo je na putu kako naselje tako i duboki kopovi rudnika prema kome je groblje delio šanac i drvena ograda koja je „udarena" 1872. godine. Sledeći razlog za njegovo izmeštanje bila je i mitropolitova želja da se ovo zemljište, kao svojina crkve, njoj vrati na slobodno raspolaganje, što će se ubrzo dogoditi i donositi joj lepu rentu od dućana sazidanih s lica Fišekdžijske čaršije i Takovske koji su porušeni 1932. go¬dine. Svima, osim onima koji imaju ozidane grobnice, 1883, zabranjeno je sahranjivanje na tašmajdanskom groblju. No i pored ove naredbe, ono je živelo i dalje, dočekavši novi, XX vek. Groblje je prekopano krajem dvadesetih godina, ali je tokom sledeće decenije, kako pokazuju fotografije Jeremije Stanojevića, u zaleđini neprekinutog niza starinarnica, kafanica i prizemnih zgrada, prostor bio zakrčen grobnim mestima i grobovima koji se nisu dali raspoznati, medu njima i ponekom kapelom, poput grobnice braće Radovanović podignute u srpsko-vizantijskom stilu . Na jedinoj tašmajdanskoj uzvišici još od 1909. nalazio se prizemni paviljon Seizmološkog zavoda (dozidan spratom 1912), stvaralački prvenac Montira Korunovića a dalje prema istoku, ruska crkva sv. Trojice, podignuta 1924. po projektu Valerija Staševskog (krovna konstrukcija oštećena u bombardovanju 1999). Početak današnje Takovske ulice markirala je i dalje zidana ograda groblja sa ulaznom kapijom zalučenog oblika. Na drugom kraju grada, iznad Bulbuldera na Vladanovcu tj. Novom groblju, otpočela su prva sahranjivanja 1886. godine. Već početkom dvadesetih godina program internacionalnog konkursa za Generalni urbanistički plan Beograda odredio je prostor Batal-džamije, Starog groblja i Trkališta kao najuži gradski centar na kome bi trebalo rasporediti najistaknutije javne građevine. Posle završenog konkursa, posluživši se njegovim rezultatima, posebna stručna komisija planirala je stvaranje univerzitetskog kompleksa na Trkalištu, parka na Tašmajdanu, kao i podizanje zgrade Beogradske opštine u gradskom bloku koji bi se dobio produženjem Kosovske i Resavske ulice te zgrade Ministarstva spoljnih poslova (na mestu današnje poslovnice JAT-a). Izgradnjom Univerzitetske biblioteke, u sledećoj deceniji, i podizanjem Opštinske štedionice (Glavne pošte), zatim stambeno-poslovne višespratnice crkve sv. Marka, kao i zgrade „Madera" na mestu predviđenom za Ministarstvo unutrašnjih dela, plan je bio poreknut pre svega nemarnim činodejstvovanjem države i opštine. Potpuno nepoštovanje plana pokazao je i izbor lokacije za zgrade Tehničkog fakulteta i Državnog arhiva, a nemarnost u njegovom sprovodenju, potvrdilo je otrajavanje ledine davno napuštenog i zakorovljenog groblja na Tašmajdanu, koja je bezuspešno bila predviđena „za vaspitno-zabavne atrakcije podmlatka". Napušten je i prvobitni projekat S. Jovanovića11 i određena lokacija zgrade Pravnog fakulteta koja je podignuta na današnjem mestu 1935-38. po nacrtu P. Bajalovića11 i P. Anagnostija. Ipak, tokom čitave decenije, od 1932. do 1939, crkva je dosledno i istrajno gradila novi pravoslavni hram svetog Marka po projektu Petra i Branka Krstića. Nešto niže u Aberdarevoj ulici, krajem iste decenije, 1939-40, zaslugom kraljice Marije Karađordević, podignuta je i zgrada Đačke trpeze po projektu Rajka Tatića11 (kasnije zgrada Radio-televizije Srbije, dogradena po projektu Miomira Lužajića i Dragoslava Marčića, 1988). Oblik najdominantnijeg dela objekta s nadvišenom kulom, otvori i sekundarna dekoracija, otkrivali su uticaje nacionalnog stila. Krajem aprila 1999, pod nepojmljivim izgovorom da jedna medijska kuća, ma kakav bio način njenog izveštavanja, i njeno tehničko osoblje mogu predstavljati „legitiman vojni cilj", glavni rizalit građevine sa svojih šest etaža razoren je u Nato bombardovanju krajem aprila 1999. godine. Na neizgrađenom delu Tašmajdana gde su često gostovale šatre mnogih cirkuskih trupa i putujućih bioskopa, a kako je bilo i nagovešteno novim Generalnim urbanističkim planom iz 1950, Beograd je konačno dobio dugo očekivanu zelenu oazu u samom centru grada. Radovi na raščišćavanju terena i uređenju parka na površini od 10,8 hetara otpočeli su 1952. i dovršeni sledeće godine. U tu svrhu iseljena je i porušena cela „Pištolj-mala" sa njenih 800 stanovnika, među kojima je bilo i onih koji su se opirali preseljenju u nove stanove s kupatilima na Karaburmi. Gotovo istovremeno, u potpunosti poštujući amfiteatarski oblik tašmajdanske stene, ispod koje su dotle bili smešteni tereni Beogradskog teniskog kluba, podignut je Tašmajdanski stadion M. Jankovića 1 i U. Bogunovića . U sklopu stadiona izgrađena je i Ledara koja je, u to doba bez frižidera i zamr-zivača, snabdevala beogradske domove takozvanim „higijenskim ledom". U plitak bazen budućeg veštačkog klizališta, koje je zvanično otvoreno početkom 1954, ugrađeno je gotovo 20 kilometara rashladnih cevi kojima je strujala slana voda od —15 stepeni Celzijusa. Po završetku zimske sezone, preko cevi je nasipana šljaka pomešana sa mlevenim tašmaj-danskim kamenom i teren se pretvarao u igralište za vrhunsku košarku, tenis i odbojku. Do tada neprikosnovenim savskim i dunavskim kupalištima preotet je primat kada je 1961. na Tašmajdanu izgrađena prva gradska „plaža na asfaltu", a zapravo letnje olimpijsko plivalište, te kada je čitav sportski kompleks Tašmajdana dovršen izgradnjom pokrivenog olimpijskog bazena sa skakaonicom, 1968. godine.3 Oba projekta izvešće osnivač i prvi protagonista projektantskog ateljea „Stadion" — M. Janković. Angažovanje omladinskih radnih brigada proteglo se i na onaj prostor starog Trkališta gde su se, još od Balkanskih ratova održavala mobilizaciona zborišta srpske vojske. Zatvaranje rubnih delova budućeg malog Tašmajdana prema Bulevaru kralja Ale¬ksandra 1 započeto je još predratnom izgradnjom Pravnog fakulteta i raspisivanjem konkur¬sa za Ekonomsko-komercijalnu visoku školu na kome je prvu nagradu 1940. odneo Dimitrije M. Leko . Ono je dovršeno posle rata podizanjem velike, osmospratne zgrade Omladinskog doma po nacrtu Đorđa Ristića (upravo na stopama temelja Ekonomske škole), koja je, posle dužeg prekrajanja i intervencije D. Brašovana , pretvorena u hotel (današnji „Metropol"). Krajem XX veka, prepušten propadanju, nemaru i neodržavanju, urastao u korov, zazidanih prolaza, okružen priraslicama u liku lokala i noćnih klubova, izgubivši namenu koja je godinama unazad potvrđivana košarkaškim, rukometnim i hokejaškim utakmica¬ma, nebrojenim koncertima i radom otvorenog klizališta, Tašmajdanski stadion je doživeo degradaciju na sličan način na koji se to dogodilo i Letnjoj pozornici u Topčideru. |
| | | wild filly ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
| Naslov: Re: Istorija Beograda Sre 23 Jan - 1:02 | |
| Studentski trg Na prostoru današnjeg Studentskog trga, još pre 1688. nalazilo se tursko groblje. Prilikom austrijske rekonstrukcije Tvrđave i varoši između 1723. i 1736. postavljena je kapija na jugoistočnom bedemu Gornjeg grada i probijena današnja saobraćajnica na pravcu Uzun Mirkove i Vase Čarapića ulice, prema Stambol-kapiji. Premda tek kao naznaka prostornog definisanja trga, ova je intervencija do danas opstala kao jedan od retkih „otisaka" urbane rekonstrukcije varoši iz tog doba. Groblje sa zadržalo i po odlasku Austrijanaca, opstajući čak i kada je na ovom mestu otvoreno prvo beogradsko „pazarište", Velika pijaca, u leto 1824. godine. Čak četrdeset jednu godinu, pijaca je „živela" neposredno do groblja koje je prekopano tek dve godine po izgradnji Kapetan Mišinog zdanja 1865. godine. Između 1872. i 1896. ovaj prostor je nazivan Veliki trg, od tada do 1946. nosio je naziv Kraljev trg, da bi tada bio nazvan sadašnjim imenom. Velika pijaca ili, kako je kasnije nazivana, Pijaca kod Glavne policije, bila je centar svakovrsne trgovine, dok je Ulica Vase Čarapića slovila kao čaršija gde su s obe strane bili smešteni brojni turski dućani, kako ih pominje Košta N. Hristić: kasapnice, saračke i papudžijske radnje, duvandžinice, bozadžinice, aščinice, alvadžinice, bakalnice i kafane. U okolini pijace, mahom uz regulacionu liniju današnje zgrade Kapetan Mišinog zdanja, podignuto je više arhitektonskih objekata koji su se isticali svojom građevinskom solidnošću i javnim značajem. Na danas praznom prostoru-platou ispred Filozofskog fakulteta, nalazio se Turski han iz XVIII veka. Han je imao podrum, prizemlje i sprat, a pred njim su bila pobijena četiri stuba sa alkama za koje su se privezivali konji. U ovo zdanje, temeljno prepravljeno i adaptirano po neorenesansnom stilskom obrascu osamdesetih godina XIX veka, useljen je hotel „Imperijal". Ne izmenivši funkciju, „Imperija!" (tj. potonja „Stambol-kapija"), radio je sve do 1968. godine. Pre no što je srušen, u leto te godine, kao i mnogo puta pre i posle toga, nadležni se nisu prisetili tradicije niti spomenuli jedne rečite poruke iz spiska bivših turskih meana i kafana, napisane čitav vek ranije: „Prema važnosti mesta gdi postoji ova zgrada, kao i dobrom prihodu koi se otuda dobija, trebalo bi da ostane i dalje kao mehana". Verovatno ni tada više ne kao mehana ili kafana, a možda i najmanje zarad prihoda, ova je zgrada morala biti sačuvana kao redak i vredan arhitektonski spomenik Beograda iz XVIII veka. Na istoj liniji, na mestu zgrade današnjeg Filološkog fakulteta, i na uglu sa Ulicom 1300 kaplara, nalazila se omanja spratna zgrada, u kojoj je, pre no što je preuzeo presto i preselio se u Stari konak , živeo knez Aleksandar Karadordević. U toj kući, u sobi na uglu, rođen je budući kralj Petar I Karadordević u leto 1844, a u prvoj godini Prvog svetskog rata, u njoj je našao privremeni smeštaj i tadašnji Narodni muzej. (To je ovaj kućerak desno) U nastavku, sa ugaonom pozicijom u odnosu na poprečnu (tadašnju Uskočku ulicu), a najverovatnije na starom broju 9, nalazila se i rezidencija beogradskog guvernera i brata kneza Miloša - gospodara Jevrema Obrenovića. Ne samo po svome položaju unutar varoši u Šancu , već i po arhitektonskom oblikovanju, ovaj spratni objekat, podignut između 1835. i 1841, predstavljao je referentnu građevinu starog Beograda. Na istom uličnom frontu, bliže Kalemegdanskom parku, danas Uzun Mirkovoj broj 1, 1853. podignut je hotel „Srpska kruna , posle „Starog zdanja drugi po vremenu nastanka i najveći hotel u Beogradu toga doba. Preko puta ovog hotela nalazila se kuća prvog starešine vojske kneza Miloša, političara i pisca „Načertanija" Ilije Garašanina, a na uglovima današnje Višnjićeve i Braće Jugovića - zgrade turske i srpske policije koje je međusobno delio samo uzan sokak. U ovoj drugoj, počev od 1840, radilo je Upraviteljstvo varoši ili, kasnije, Uprava varoši Beograda. Zbog njene trošnosti, u neko doba, najverovatnije 1856. ili 1857, seli se u obližnju novosazidanu građevinu. Na ovoj adresi — Kraljev trg broj 16, nalazio se glavni policijski zatvor tzv. „Glavnjača" u čijim su prostorijama isleđivani i bili zatočeni „rastrojni elementi" svih režima, politički i kriminalni kažnjenici, čak i posle Drugog svetskog rata. Niže zgrade turske policije nalazila se Kizlar-agina džamija koja je 1875. srušena, a preko puta, turska tekija i u njenim nekadašnjim zabranima, Šejh-Mustafino turbe iz poslednje četvrtine XVIII veka, kao jedina preostala istorijska retkost onoga doba. U pomenutoj, nevelikoj zgradi tekije Hadži-šeih Muhameda, koja je najverovatnije bila podignuta polovinom XVII veka, a srušena 1892, u tih nekoliko prostorija ukupne površine oko 200m2, sednicama Praviteljstvujuščeg sovjeta srbskog za vreme Prvog srpskog ustanka začeta je tradicija parlamentarnog života u Srbiji. Na dodiru današnje Vasine i Studentskog trga, sem hotela „Makedonija", bila je i kafana „Rajić", poznata po tome da je već oko 1860. gostima prva u Beogradu nudila do tada potpuno nepoznat, tursko-leskovački izum - ćevapčiće. Na gornjoj strani današnjeg parka, odmah do Turskog hana, kako je već pomenuto, 1863. po projektu Jana Nevole, izgrađeno je Kapetan Mišino zdanje, najveća i najdopadljivija zgrada Beograda toga vremena. Ova građevina, po želji zadužbinara Miše Anastasijevića, zaveštana „za smeštaj učbenih i prosvetnih zavoda kao što su: Licej, Narodna biblioteka, Narodni muzej, po vremenu Narodni univerzitet itd.", podignuta je u okružju mahom prizemnih zgrada i usred pijačne vreve. Zbog njene superiorne visine, u posebnoj kuli-motrilji na krovu zdanja, danonoćno je dežurao stražar sa zadatkom da uoči i locira požar i o tome hitno obavesti požarnu četu koja je bila smeštena u uskoj zgradi drvene fasade sa karakterističnim „kanelurama", u blizini današnjeg Etnografskog muzeja, na Studentskom trgu broj 17. O akademskoj tišini i o kultivisanom prostoru ispred Kapetan Mišinog zdanja stoga, nije moglo biti reči, a sama okolina, kako uvida Hristić, nije bila prijatna „ni po ono¬me što se sa prozora široke fasade Univerziteta dole vidi, ni po onome što se otud ovamo čuje". Istom utisku je u neko doba doprinosio i „razuzdani kor" fijakerista postrojenih ispred zdanja, praveći larmu i uznemirujući svojim skarednim recima okolinu i posebno „školsku mladež" Velike škole, ako je verovati jednoj epistoli konjičkog kapetana Konstantinovića Upravi varoši Beograda. Čitav ovaj nesklad i vrevu nije bilo teško uočiti, te je već 1867, planom rekonstrukcije varoši u Šancuprofesora Velike škole i inženjera Emilijana Josimovića , predloženo da se pijaca ispred zdanja ukloni i na njenom mestu načini park. Odmah po oslobođenju od Turaka, teren Velike pijace je iznivelisan i zaravnjen, i tom prilikom prosečene su i pravolinijske staze. Godine 1880, na sredini trga podignuta je česma sa obeliskom. I pored tih manjih intervencija, Josimovićev predlog ostvaren je tek 1886, i to delimično, buduči da park nije bio na čitavom prostoru već samo „na praznoj polovini pijace". Krajem veka u središte mladog parka postavljen je spomenik Josifu Pančiću, po kome je ovaj jeleni sad" i dobio ime: „Pančićev park". Iz nejasnih razloga, ovaj rad vajara Đorđa Jovanovića, dugo posle postavljanja, stajao je prekriven sargijom (sve do 11. maja 1897), i omaleni park koji se „prostirao samo u onom delu prema Kolarčevom univer¬zitetu", spontano biva nazvan „park čoveka u džaku". Najverovatnije zahvaljujući stečenoj reputaciji i navikama Beograđana, ali i onih koji su donosili proizvode na pijacu, ona je opstala na starom mestu sve do 1926. godine. Iako se izgradnjom parka pijačni prostor uveliko smanjio i početkom veka bio sveden samo na trotoare i prostor ispred zgrade Univerziteta, popularnosti pijace u velikoj meri je doprinelo uvođenje tramvajske linije-okretnice broj 1, čime je poboljšano snabdevanje i prevoz brojnih mušterija i prodavača. Uvođenje ove tramvajske linije koliko je pomoglo toliko je i odmoglo pijaci, uglavnom „otimajući" prostor prodaje i onemogućavajući izgradnju adekvatnih proširenja u skladu sa zahtevima vremena. Otuda je već Generalnim urbanističkim planom od 1924, s razlogom predloženo izmeštanje pijace u Jovanovu ulicu i proširenje tadašnjeg „Pančićevog skvera" u „Akademski park", što je i bilo ostvareno krajem treće decenije XX veka. Još od 1914, u parku se nalazio i spomenik Dositeju Obradoviću, rad vajara Rudolfa Valdeca. Posle rata i oštećenja Kapetan Mišinog zdanja, a shodno naporima brze obnove visokoškolske nastave, podignut je Novi univerzitet (1922), danas Filološki fakultet ,po planovima Petra Gačića. Ova zgrada, izgrađena u postakademskom stilu, oštećena je za vreme, a obnovljena posle Drugog svetskog rata, po projektu Aleksandra Sekulića. U trećoj deceniji istog veka preduzeta je i izgradnja ostalih delova trga. Godine 1931, sa frankofilskim sentimentom, ali i vrsnim poznavanjem arhitektonskih uzora, Milutin Borisavljević, u kompilativnom maniru koji je izazvao bujicu prigovora domaćih stručnjaka, pa čak i navođenje konkretnih dela koja su autoru poslužila kao uzor, dovršio je ogradu i kapije parka. Ipak, ovo skladno i za Beograd vredno, čak prestižno delo, od tada do danas je jedina uzorno oblikovana parkovska međa prestonice. Godine 1934, na mestu nekadašnje kafane „Ujedinjenje" podignuta je zgrada Beogradske berze ili Trgovinska komora (kasnije Etnografski muzej) po projektu takode francuskog vaspitanika, Aleksandra Đorđevića. Nekoliko godina ranije, 1929-31, Petar Bajalović ostvaruje nacrt zgrade Kolarčeve zadužbine na Studentskom trgu broj 5. Svoju kulturnu misiju i zenit, ova će institucija, osnovana sredstvima iz fonda Ilije Milosavljevića Kolarca, doživeti u prvim posleratnim godinama izrastavši u značajnu „koncertnu poslovnicu" i „javnu tribinu". Za jednog od svedoka svakovečernih okupljanja u koncertnoj dvotani do danas nenadmašene akustičnosti, Svetu Lukića, „Kolarac" je u to vreme značio i mnogo više od institucije opštekulturne namene i predstavljao „jedan planinski vrh koji prevazilazi i samu muziku, postajući središnja kota naše duhovne avanture ako ne i celokupnog života". Na mestu stare „Glavnjače", koja je delimično oštećena u bombardovanju a kasnije srušena, po projektu arhitekata A. Sekulića11 i Đorda Stefanovića, podignuta je 1954. veličinom impozantna zgrada Hemijskog instituta, tj. Prirodno-matematičkog fakulteta. Izgradnjom monumentalnog korpusa sa gabaritnim blokovima koji su obrazovali početna slova imena instituta (HE), današnji Univerzitetski park je dobio vizuelno nepropustljiv okvir prema Dunavu. Ne samo usled takve paravanske postavljenosti zgrade, a još manje zbog njene implicitne simbolike, već pre svega zbog nesrećno određenih urbanističkih uslova, taj granični deo Studentskog trga ostao je primer izvorne neusklađenosti Šireg ambijenta i „korbizijanski" samodovoljne arhitekture kojoj bi svakako više odgovarala osama na kakvom manje urbanistički osetljivom terenu van grada. U osovini fakulteta, a u samom parku, kao treća u nizu skulptura na ovom prostoru, 1994, postavljen je spomenik Jovanu Cvijiću, rad vajara Ota Loga. |
| | | Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Re: Istorija Beograda Pon 18 Feb - 23:04 | |
| Узун Миркова улица у Београду Прва улица која је у Београду добила име по неком од јунака Првог српског устанка била је Узун Миркова, именована 1872. године, четири године после смрти Узун (Високи) Мирка Апостоловића. Карађорђе је улицу добио тек 1904. године. |
| | | wild filly ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
| Naslov: Re: Istorija Beograda Sre 8 Maj - 23:03 | |
| Kako je terdzuman Sima dobio ulicu u Beogradu Simina ulica u Beogradu jedna je od svega trideset prestoničkih ulica koje nisu “prekrštene” od 1872. godine. U njoj se nalaze zgrade holandske ambasade, Međunarodne federacije društava Crvenog krsta i Crvenog polumeseca, Hram Svete Trojice, kub “The Tube” i galerija Atrijum, a naziv je dobila u spomen na bivšeg poštara Simu Nešića, poliglotu, koji je stradao u sukobu na Čukur – česmi. Uroš Knežević, Sima Nešić, terdžuman, Narodni muzej, Beograd Beogradska varoš je, još u doba kneza Aleksandra Karađorđevića, bila podeljena na kvartove, a pri svakom kvartu je ustanovljeno odeljenje Upraviteljstva varoši, koje su činili članovi (upravno – sudsko – policijski činovnici) i pisari. Svakom kvartu je dodeljeno i po jedno odeljenje žandarma, koji su se brinuli o održavanju reda i mira. Vremenom se pojam kvarta izjednačio sa pojmom policijske stanice. Najveće odeljenje Upraviteljstva varoši je bilo ono koje je otvoreno u neposrednoj blizini Velike pijace (današnjeg Studentskog trga), odnosno sa donje strane pijace, prema Dorćolu. Tu se već nalazila i posada turske policijske stanice, smeštena u jednoj zgradi pored džamije. U to vreme na Dorćolu je obitavao i veći broj Turaka, trgovaca i zanatlija. Zbog koordinacije sa turskom policijom i zbog komunikacije sa građanima turskog porekla, knez Mihajlo Obrenović je, dole navedenim aktom, kruševačkog upravnika pošte Simu Nešića postavio za policijskog terdžumana, odnosno tumača, prevodioca za turski jezik. Nešić je, inače, bio poliglota – osim turskog, govorio je još i francuski, nemački, grčki i jevrejski jezik. Dve godine je sve teklo po propisu, a onda je došlo do slučaja koji će promeniti srpsku istoriju. U nedelju, 3. juna 1862. godine, bakalin Aleksa Nikolić, čija radnja se nalazila sa gornje strane Velike pijace (gde je sada Kapetan – Mišino zdanje) poslao je po vodu svog šesnaestogodišnjeg šegrta Savu Petrovića. Najbliža je bila Čukur – česma, te je Sava prešao preko pijace, sišao do česme i stao u red da natoči vodu. Po vodu dođoše i turski nizami, iz njihove policijske stanice, koji ne htedoše da čekaju u redu, već stadoše da odguruju narod i probijaju se ka česmi. U tom guranju Sava dokači krčag jednog Turčina i razbije ga. Obesni nizam potegne jatagan i smesta poseče dečaka. Čukur česma Prisutni Beograđani potegnu svoje oružje, pohvataju Turke i pozovu srpsku policiju iz obližnjeg kvarta. Pošto se radilo o turskim izgrednicima, Sima terdžuman stade na čelo srpskih žandarma, dođe do mesta događaja, naloži da se teško ranjeni dečak odmah prenese u Varošku bolnicu, a zatim naredi da se nizamu zavežu ruke i da se povede u srpski kvart. Ova grupa je, na putu ka kvartu, morala da prođe pored turske policijske stanice. U prolasku, zasužnjeni turski nizam poviče, te naoružani turski policajci istrče iz svoje stanice. Sima iziđe Turcima u susret i stade da objašnjava da je turski policajac samo poveden na saslušanje i da će kasnije biti predat turskim vlastima na dalju nadležnost. Međutim, Turci nisu hteli da slušaju, već su ispalili plotun u pravcu srpskih policajaca. Na mestu su poginuli terdžuman Sima Nešić i žandarmi Petar Banović, Milan Aranđelović, Aleksa Jovanović i Jovan Ponerac, dok je teško ranjeni žandarm Đorđe Jovanović umro posle nekoliko dana. Pored srpskih policajaca poginuli su i služavka Marija Josifović, kolarski šegrt Ilija i učenik šestog razreda gimnazije Todor Lukić. To je bio znak za početak opšteg sukoba između Srba i Turaka. Sukob je trajao ceo dan i noć, te je izginulo još Srba. Tek uz posredovanje iskusnog engleskog konzula Longvorta primirje su potpisali predsednik srpske vlade Ilija Garašanin i zapovednik turske artiljerije Etem – paša. U utorak, 5. juna pre podne, okupio se ceo Beograd da isprati i sahrani svoje mrtve sugrađane, Simu Nešića i Ivka Prokića. Posle opela u Sabornoj crkvi, pogrebna povorka je, uz zvonjavu zvona, pošla preko Velike pijace današnjom Vasinom ulicom ka Tašmajdanskom groblju. U trenutku kada se povorka našla kod Stambol kapije (na mestu današnjeg Narodnog pozorišta), Turci su, bez ikakvog povoda, sa Kalemegdanskih zidina počeli da bombarduju Beograd. Bombardovanje je trajalo četiri i po sata. Knez Mihajlo je proglasio mobilizaciju i za par dana u celoj Srbiji se podigla sva srpska narodna vojska. Zatim je knez pokrenuo sva diplomatska sredstva da se turska vojske povuče iz Srbije, da ne bi više zlostavljala srpski narod. Rezultat mirovnih pregovora u Kanlidži je bio da da se turska vojska povlači iz utvrđenja u Užicu i Sokolu (kraj Drine). Međutim, knez Mihajlo nije odustajao, pojačao je svoju diplomatsku aktivnost, sve dok se 1867. godine turska vojska definitivno nije povukla iz Srbije. Bio je potreban samo još jedan korak i dva srpsko-turska rata (1876 – 1878) do oslobođenja i potpune samostalnosti Srbije. Tako je telo bivšeg poštara Sime Nešića, kao žrtva bilo položeno u temelj samostalnosti srpske države. U Beogradu se danas, po njemu, jedna ulica zove Simina ulica. Imenovanje Sime Nešića za terdžumana U Zvaničnim novinama Knjažestva Srbije, broj 40 od 2. aprila 1860. godine, objavljeno je: Po predstavljenju Popečiteljstva Vnutreni Dela, blagovolila je Njegova Svetlost ukazom svojim od 25. tek(ućeg) mes(eca) i godine VNo 951 pored dosadašnjeg personala Upraviteljstva Varoši Beograda postaviti: za članove istog upraviteljstva g. Milana Šukića, dojakošnjeg sekretara upraviteljstva i Mojsila Bogdanovića; za terdžumana Simu Nešića, poštara kruševačkog; a za pisare odeljenja Vučka Veljkovića, Milana Sretenovića i Dimitrija Jovanovića, dosadašnje praktikante upraviteljstva, (kao i) Dimitrija Tošića, Milana Damjanovića i Luku Sarića, dojakošnje praktikante Popečiteljstva Vnutrenji Dela. top.shop |
| | | Shadow ADMIN
Poruka : 97443
Lokacija : U svom svetu..
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : Samo
| Naslov: Re: Istorija Beograda Čet 18 Jul - 19:08 | |
| Most viteškog kralja Aleksandraizvor:novosti.rs Kako je Beograd opkoračio Savu i prešao na njenu levu obalu. Na današnjem mestu Brankovog mosta tokom istorije se smenilo deset pontonskih Gradnja mosta 1934. godine JEDNA od najvažnijih građevina koja je ikada postojala u srpskom glavnom gradu bio je Most viteškog kralja Aleksandra, predivan, viseći kolos koji je istovremeno bio i prvi drumski most koji je prešao na levu obalu reke. Ovaj viseći most postojao je na mestu današnjeg Brankovog mosta od 1934. do 1941. godine, kada ga je, na samom početku Drugog svetskog rata srušila ondašnja Vojska Kraljevine Jugoslavije u nadi da će tako zaustaviti nadiranje nacista ka Beogradu. Tako je most završio u reci u noći između 10. i 11. aprila 1941. godine, zauvek prekinuvši mnoge nade i sećanja, ali i tramvajsku liniju za Zemun. Tramvaj koji je saobraćao ka Zemunu, nosio je oznaku "14" i od hotela "Moskva" do hotela "Central" imao je sedam stanica. PRETHODNICA Na mestu današnjeg Brankovog mosta Sava je, očigledno, bila najpogodnija za prelaz, pa su tu, tokom istorije, bili najčešće postavljani pontonski mostovi. Oni su bili delo Austrijanaca i Turaka, u doba kada su ova dva carstva bila žestoko suprotstavljena, a nekoliko strahovito krvavih bitaka između njih odigravalo se upravo u Beogradu. Tokom prohujalih vekova istoričari su izbrojali po pet austrijskih i turskih pontonskih mostova u Beogradu, uglavnom na ovom mestu, pre nego što je prvi "pravi" most prešao preko reke. To je bio Železnički most, napravljen 1884. godine, koji i danas postoji i paralelan je sa Gazelom. Ali, on ovog puta nije deo naše priče... Aleksandrov most, ili, kako su ga još zvali Zemunski ili Viseći, u kooperaciji su uradile francuska firma "Batinjol" i nemačko preduzeće koje je bilo vlasnik i potonjeg, čuvenog MAN. Eto tipične beogradske ironije, kada je 1956. godine, na temeljima prethodnog mosta podizana nova konstrukcija, današnji Brankov most, konstrukciju mosta upravo je obezbedio - MAN! Prilazi i definisanje prvog gradskog drumskog mosta počeli su davno pre toga. Još 1921. godine prvi put su pozvani koncesionari kako bi sveže osnovana Kraljevina pregazila ka sremskoj strani. Pa ipak, tek 1930. zatvorena je "finansijska konstrukcija", a radovi na mostu koštali su oko 190 miliona ondašnjih dinara. Za prilaze iz Brankove ulice ondašnja opština izdvojila je još 30 miliona. Spajanje poslednjih delova gvozdene konstrukcije obavljeno je u novembru 1933. godine, a jednu godinu kasnije okončani su i radovi na prilazima mostu, kako bi svečano otvaranje moglo da bude upriličeno na kraju 1934. Pre toga, u Marselju je ubijen kralj Aleksandar, pa je most, njemu u čast i dobio ime Most viteškog kralja Aleksandra. TESTIRANJE ZA VEČNOST Sredinom decembra 1934. godine, kada je most zvanično i svečano pušten u promet, u Beogradu se odvijalo najneobičnije testiranje onog doba. Tada je 700 konjanika prejahalo preko mosta, kako bi dokazali njegovu stabilnost. To je bila jedinica kombinovana od Artiljerije Kraljeve garde, konjice Podoficirske škole i Zemunskog đačkog eskadrona. Četiri puta su u kasu prejahali preko mosta, dokazujući njegov konačni mir, natkriljen nad Savom. Ceo mali Beograd onoga doba, jedva nešto brojniji od 300.000 stanovnika, sjatio se na obalu Save, kako bi bili sigurni da će njihov prvi drumski most "preživeti" probu. I, naravno, izdržao je, jer je jedan beogradski "Švajcarac", čovek elitnog inženjerskog obrazovanja - Mirko Roš vodio ceo projekat. On je čak preciznim novinarima još preciznije objasnio da se most uvijao oko 13 centimetara tokom testiranja i da je to "sasvim prirodno, i da Beograđani mogu mirne duše da šetaju mostom"... I bi tako. Još jedan kuriozitet, od bezbroj onih vezanih za ovu građevinu, jeste da ima brata blizanca u nemačkom Kelnu. Još interesantnije je da u gotovo isto vreme izgrađen sličan most, po gotovo identičnom projektu u Beču, 1937. godine. Srušio se sam od sebe u Dunav u ranu jutro 1. avgusta 1976. godine, uz samo jednu žrtvu. Na neki simboličan način, ovaj most i danas postoji. Žitelji Kraljeva i danas imaju svoj, Savski most, iako Sava protiče oko 200 kilometara daleko od ovog grada. Ipak, preko Ibra se protegao most koji žitelji ovog grada ipak zovu Savskim. Otkuda takva nelogičnost? A odgovor je jednostavan: od delova srušenog Mosta kralja Aleksandra, posle rata, stručnjaci su sklopili manji, ali ipak funkcionalan most kojim su u Kraljevu prekoračili Ibar. Tako da most počivšeg kralja, na neki, tipično srpski način - ipak postoji. |
| | | Shadow ADMIN
Poruka : 97443
Lokacija : U svom svetu..
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : Samo
| Naslov: Most Čet 18 Jul - 19:09 | |
| MEŠTROVIĆ I SPOMENICIPosle otvaranja Mosta kralja Aleksandra u javnosti je održana veoma burna rasprava oko ideje Ivana Meštrovića, autora najpoznatijih spomenika u Beogradu. Meštrović je planirao da, na vrlo visokim stubovima, prikaže četiri konjanika, po dva sa obe obale Save. Na beogradskoj strani trebalo je da na konjima budu prikazani car Dušan i kralj Petar, a na novobeogradskoj kraljevi Tvrtko i Tomislav. To je unekoliko bila simbolična priča ondašnje vizije jugoslovenstva za koju se Meštrović tobože zalagao. Ipak, spomenici nisu bili podignuti jer su se ondašnje beogradske arhitekte sa Dragišom Brašovanom na čelu, oštro suprotstavile ovoj Meštrovićevoj viziji. Osim toga što je vajar veoma skupo naplaćivao svoje usluge, ovog puta mu je zamerena i megalomanija, odnosno činjenica da bi ogromne skulpture bitno naružile izgled mosta. ALEKSANDAR BEZ SOKAČETA Poslednja građevina koja je nazvana prema imenu kralja Aleksandra bio je upravo ovaj most. Danas Aleksandar Karađorđević nema nijednu ulicu ili obeležje u Beogradu, za razliku od svoje supruge, kraljice Marije. Bulevar kralja Aleksandra koji je dominira centralnim delovima našeg grada posvećen je kralju Aleksandru Obrenoviću. DIMENZIJE Prema projektu, Most viteškog kralja Aleksandra trebalo je da služi za tramvajski, kolski i pešački saobraćaj. Njegova ukupna dužina bila je 457 metara, a raspon 261 metar. Zarad nesmetane plovidbe, predviđeno je da se reka premosti otvorom širine najmanje 250 metara, dok je maksimalna visina plovila smela da dosegne 12 metara. novosti.rs |
| | | Shadow ADMIN
Poruka : 97443
Lokacija : U svom svetu..
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : Samo
| Naslov: Re: Istorija Beograda Sre 31 Jul - 18:35 | |
| Ko je Neznani junak?U potrazi za Neznanim junakom, i ko je zaista sahranjen na Avali. Izvesno je samo da nastradali vojnik počiva bez levog dela grudnog koša Izgradnja spomenika Neznanom junaku 1937. godine GOTOVO stotinu godina prošlo je od kad je ubijen Neznani junak, vojnik koji je postao sinonim za sve žrtve koje je Srbija položila u Prvom svetskom ratu. Posle stravičnog evropskog sukoba u drugoj deceniji dvadesetog veka, kada je poginulo više od deset miliona ljudi, mnoge evropske prestonice uvele su monumente neznanim herojima, koji su bili simbol svih stradalih tokom vojnih razaranja. Tako, na primer, i Pariz i Prag imaju svoje spomenike u spomen poginulim vojnicima, a ondašnja Kraljevina SHS, a potonja Jugoslavija, odlučila je da napravi slično znamenje. O identitetu vojnika koji je proglašen Neznanim junakom mnogi su se raspitivali, ali niko nije uspeo da odgonetne ko je zaista bio ovaj čovek. IZVEŠTAJ KOMISIJE Naš heroj nastradao je od projektila austrougarske haubice 1915. godine, pri vrhu Avale, gde je prvobitno bio sahranjen. Sudbina mu ni mrtvom nije dala mira, pa je prvo bio ukopan u humku koju je napravio krater granate koja ga je i ubila. Nekoliko godina posle rata, iznad njega stajala je samo krstača, na kojoj su okupatori na nemačkom jeziku napisali „ovde počiva nepoznati srpski vojnik“. Ne ulazeći u simboliku koju je Ivan Meštrović, autor mauzoleja hteo da postavi kada je pravio ovaj spomenik (a njome ćemo se pozabaviti u posebnom tekstu), probaćemo da se vratimo samom čoveku koji je sahranjen na ovom mestu i bezbrojnim pokušajima da se otkrije njegov identitet. Proteklih godina u štampi se čak pojavio i napis da je Neznani junak bio musliman, već u tradiciji današnjih „dobronamernih“ raspirivača mržnje, međutim, kako nam je objasnio direktor Instituta za savremenu istoriju dr Momčilo Pavlović, „čak i da je bilo tako, u vreme Prvog svetskog rata ovi ljudi su bili Srbi muslimanske veroispovesti, i odane patriote baš kao i svi ostali koji su se odazvali pozivu na mobilizaciju“. Grob Neznanog junaka prvo su obeležili stanovnici Belog Potoka, a u porti njihove crkve i danas stoji krst sa piramidalnog spomenika koji je nekada bio obeležje stradanja ovog srpskog vojnika. Najinteresantniji podatak nalazimo u predratnom listu „Vreme“, kada sjajni novinar-reporter Ante Matekalo pravi priču sa Avale. On prisustvuje pokušaju zvanične državne komisije da utvrdi pravi identitet Neznanog junaka, jer su oni otvorili grob 23. novembra 1921. godine. - Nije trebalo dugo kopati - beleži Matekalo. - Prvo su se ukazali delovi granate. Hiljade ovakvih granata padalo je na srpsku vojsku. Težina - 10,3 kilograma. Ali, ova je ležala kao jastuk na grobu Neznanoga. Glava se odmarala na čeliku. NAGAĐANjA
IZMEĐU dva rata često su se javljali oni koji su „sigurno“ znali ko je Neznani junak. U starom, dobrom, srpskom maniru, jedni su tvrdili da je heroj njihov prijatelj Bora iz Beograda, dok su drugi bili sigurni kako se radi o Todoru iz Bitolja... I sve tako, svi su bili željni da ga nekako prisvoje, i da makar malo bude njihov...Na čelu takozvane Tehničke komisije, koja je obavljala uviđaj, bio je izvesni gospodin Andonović. On nije našao vojničku amajliju pod lobanjom, „koja je bila sitna, kao u dečaka“, već samo rasutu ratnikovu municiju. Amajlija je imala urezanu identifikaciju vojnika, za slučaj da strada, međutim trećepozivci, koji su skupljeni na brzinu, nisu je imali. Posebno potresan deo istrage Tehničke komisije bio je u trenutku kada su shvatili da je ceo levi deo grudnog koša nesrećnog vojnika raznesen granatom. Jedan od Belopotočana, koji je prisustvovao ovom tužnom činu, čak nije krio svoje zaprepašćenje kada je glasno rekao: Ovom vojniku neprijatelj nije mogao srce da sahrani! To je bila istina. Ono je ostalo rasuto negde na Avali. ŠAKA PUNA METAKA Komisija je pedantno pretražila svaki deo umrlog vojnika, ali nije mogla da utvrdi njegov identitet. Kostur je, zabeležili su, bio tanak i sitniji, kao u dečaka. Prsti su držali municiju kojom se naša vojska snabdevala od 1908. godine. Opasač je obavijao struk kojeg više nije bilo, a kaiševi (uprtači) padali su preko desnog ramena. Na dnu grobnice nalazile su se cokule, a one nisu mogle da budu ničije nego srpske... Teške cokule koje je često nosila naša vojska u vreme Velikog rata, kako su tada zvali Prvi svetski rat, ne znajući da će imati još krvavijeg „naslednika“ u Drugom, pretvarale su noge u žive rane. Ponekad su vezivane, baš kao i u slučaju Neznanog junaka - telegrafskom žicom. Ratne 1915. godine bilo je i takvih veza, budući da su se vojnici snalazili kako su znali i umeli. Upravo zato, kada je Komisija pronašla cokule, više nije bilo nikave dileme da je ratnik sahranjen u krateru od granate - srpski vojnik. Kod nesrećnika koji je tu sahranjen, u trenutku kada Tehnička komisija pravi izveštaj, ostao je novčanik, upleten u njegov kostur. U njemu su pronađena tri srebrna srpska dvodinarca, sa likom kralja Petra i jedan groš. U novčaniku su pronašli i parče hartije, zbog kojeg su nastala mnoga nagađanja, jer je to, navodno, bilo pismo koje je trebalo da bude upućeno najbližim rođacima Neznanoga. Ipak, na kraju je gospodin Andonović, posle svih stručnih analiza, zaključio da je nemoguće sa njega razaznati bilo koju reč, a hartija je čak formatom podsećala na jednu od novčanica toga doba. Selidba posmrtnih ostataka Neznanog junaka na sam vrh Avale, gde danas počiva u mauzoleju, obavljena je 1938. godine. Tada je okončana izgradnja crnog spomenika. Ostalo je zabeleženo da ovaj „posao“ nije „prošao glatko“ u javnosti, a da se bard srpskog teatra Branislav Nušić burno protivio ideji da Neznani počiva na Avali, tako daleko od samih Beograđana, koji bi valjalo da mu odaju dužnu počast. Nušić je u ondašnjoj štampi pisao kako se na „Avalu sklanjaju samo dobrostojeći ljudi koji imaju automobile, odvodeći tamo ljubavnice...“, ali je kralj Aleksandar čvrsto odlučio da spomenik bude „ili tamo ili nigde“. Na kraju, tako je i bilo. Sa vrha Avale i danas na Beograd i njegove stanovnike „gleda“ heroj bez srca. „NUŠIĆEVSKA“ IRONIJA KRALj Aleksandar bio je nepopustljiv u sprovođenju ideje da spomenik Neznanom junaku bude na Avali. Iako se Nušić burno suprotstavljao toj ideji, kralj je bio neumoljiv. Istovremeno, veliki pisac je insistirao da se spomenik postavi u centru grada, na Trgu republike, u blizini današnjeg „Staklenca“. Eto tipične beogradske ironije: na tom mestu danas stoji spomenik podignut upravo njemu - Branislavu Nušiću. izvor:novosti.rs |
| | | Shadow ADMIN
Poruka : 97443
Lokacija : U svom svetu..
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : Samo
| Naslov: Re: Istorija Beograda Pet 2 Avg - 12:53 | |
| Večna zahvalnost – svinjiNa uglu Takovske i Svetogorske ulice vrh prelepe palate krasi svinjska glava. Vlasnik bio predratni trgovac Sima Nikolić, koji se obogatio trgujući prasićima RAZLIČITE skulpture, medaljoni i ukrasi služe kako bi dekorisali beogradske fasade, a mnogi mitski likovi, bogovi i boginje bili su zaštitnici kuća u kojima su živeli znameniti Beograđani. Pa ipak, jedna zgrada izdvaja se od drugih, i na poseban način privlači pažnju. To je zdanje na uglu Svetogorske i Takovske ulice. Kitnjasta ulazna vrata od livenog gvožđa i danas krase stilski ispisane cifre koje označavaju godinu kada je palata izgrađena - 1937. Žitelji glavnog grada uglavnom poznaju tu zgradu po tome što se u njenom prizemnom delu nalazi apoteka, dok je višespratnica tačno na raskrsnici na kojoj trolejbusi i gust saobraćaj umeju da naprave pogolemu gužvu. Nije ovo priča ni o gužvi, ni o saobraćaju, a srećom, ni o lekovima i apoteci, već o čoveku koji je napravio ovu palatu, još u predratno vreme. Saznajemo da se zvao Sima Nikolić, da je bio predratni trgovac, i upravo zato je čeoni deo svoje fasade, odnosno njen vrh, dekorisao na sasvim autentičan način. Zahvalan prasićima, kojima je trgovao i koji su mu doneli više nego pristojno bogatstvo, Nikolić je na neobičan način rešio da se oduži - svinji. Tako je na vrhu njegove palate postavljena svinjska glava, koja je i danas, više od pola veka od kada je zgrada napravljena, ostala tu, da „nadgleda“ raskršće, i da stoji ponosno natkriljena nad beograsku saobraćajnu vrevu. A Nikolić je uspeo, na sebi svojstven i simboličan način, da pokaže zahvalnost „dobronamernoj“ životinji koja mu je pomogla da u berićetu provede svoj život. Prošlo je više od sedamdeset godina od kako je ovo zdanje sazidano, a na ugao ovih dveju ulica i sada gleda glava iste životinje. Istina je da je Svetogorska ulica menjala naziv i da je tokom pola veka nosila ime revolucionara Ive Lole Ribara. Kako danas stvari stoje, zahvalnost Sime Nikolića svinji bila je dugotrajnija od zahvalnosti revolucionarima iz potonjeg rata. Svinjska glava je do danas ostala očuvana na svom uzvišenom mestu, dok je Lola „prekomandovan“ u zaborav, sa svojim komunističkim kamaradima. Sada su došla neka druga vremena, pa Beograđani sve ređe dižu pogled visoko. Valjda ni stanovnici glavnog grada više ne gledaju s ponosom uvis. I tako je sve manje onih koji primete na vrhu ove prelepe građevine sačuvan spomen starog, predratnog beogradskog trgovca. DOMANOVIĆ I „SVINjE“ BESMRTNI i uvek aktuelni Radoje Domanović imao je svoj stav o svemu ovome. Njegovo večito podsmevanje vlastodršcima imalo je uporište u vremenu u kojem je živeo, ali je, eto, sasvim upotrebljivo i danas. Tako Domanovićeva rečenica, koja se makar posredno odnosi na životinju koja je glavni junak ove priče, kaže kako je „Srbija zemlja poznata po svinjama i ministrima. Svinje izvozi, ministre, nažalost – ne“! novosti.rs |
| | | Shadow ADMIN
Poruka : 97443
Lokacija : U svom svetu..
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : Samo
| Naslov: Re: Istorija Beograda Čet 5 Sep - 23:22 | |
| Neobična sudbina spomenika na Kalemegdanu Na mestu Spomenika zahvalnosti Francuskoj nekada je stajao monument posvećen Karađorđu, a onda su Austrougari hteli da postave bistu Franje Josifa Spomenik zahvalnosti Francuskoj Ispred Beogradske tvrđave na Kalemegdanu nekada je, nakratko, stajao spomenik Karađorđu, koji je imao istu sudbinu kao vođa kojem je bio posvećen. Svečano otvaranje je bilo 1913. godine, pre skoro jednog veka. Danas na ovom mestu stoji velika Meštrovićeva „oda“ prijateljstvu sa Francuskom posvećena sazvezništvu iz Prvog svetskog rata. Spomenik je, ipak, imao neverovatnu sudbinu. Sredinom 19. veka rođena je ideja da rodonačelnik dinastije Karađorđević dobije spomenik. Teška vremena osujetila su njegovu izradu. Početkom 20. veka, pod patronatom Ministarstva vojnog, vlasti su odlučile da se oduže voždu. Tokom 1908. godine na konkursu je pobedio Paško Vučetić. Usled balkanskih ratova postavljanje spomenika odloženo je do 13. avgusta 1913. godine, kada je voždov unuk, kralj Petar Prvi Karađorđević, svečano otkrio spomenik. Samo godinu dana kasnije počeo je Prvi svetski rat. Baš tada kao i njegov narod, stradao je i spomenik Karađorđu. Austrougari su rešili da na mesto vožda postave „njihovog“ lidera - Franju Josipa, odnosno Franca Jozefa. Već tokom ratnih operacija u Beču je počela izrada velike skulpture posvećena pretposlednjem vladaru te velike države. Do kraja 1918. godine spomenik je trebalo da bude postavljen u parku ispred Beogradske tvrđave... Kao i svaka država u rasulu, koja sluti sopstveni kraj i Austrougarska je umela da donese pogrešne ili makar nelogične odluke. Jedna, nevažna, bila je i namera da postave „svog“ Franju na vrh Beograda. Tako je, poslednje godine Prvog svetskog rata u Beograd Dunavom na lađi dopremljena velika skulptura poslednjeg austrougarskog monarha. Namenjena da dominira umesto Karađorđa. Šta da činimo sa Franjom, pitali su se mnogi, koji su imali pred sobom ogroman posao raščišćavanja zemlje od strašnog rata? Istoričar Predrag Lažetić objasnio nam je da se tada rodila neobična ideja, koja i danas ima svoj čudnovat „odjek“ u Beogradu. Naši preci rešili su da je pretope „Franju“ i da od njegove skulpture izliju zvona za Crkvu Ružicu, pa tako „zlosrećni“ austrougarski vladar i sada „zvoni“ nad Beogradom. Danas na ovom mestu stoji Spomenik zahvalnosti Francuskoj na kojem krupnim slovima piše da „volimo Francusku kao što je ona volela nas 1914-1918. godine“. Vredno je pomenuti da je Francuska imala ogroman i pretežan uticaj na nastanak, prvo Kraljevine SHS, potonje Jugoslavije, kao i na kralja Aleksandra Karađorđevića. U celoj toj priči Ivan Meštrović je bio veoma značajan umetnik, čiju veštinu malo ko osporava, ali biografija mu „vrca“ od neobičnih momenata. Tako je, kao poznati mason (uostalom, to su uglavnom bili svi tvorci ondašnje Kraljevine SHS, od Kralja Ujedinitelja do njegovih francuskih prijatelja), i Ivan Meštrović bio omiljeni dvorski skulptor. Njegova dela i danas predstavljaju „temene tačke Beograda“, od Spomenika Neznanom junaku, preko „Pobednika“ (odnosno „Vesnika pobede“, kako se prvobitno zvao), do pomenutog monumenta zahvalnosti Francuskoj. Pod ogromnim političkim talasima i previranjima Meštrović je tokom Drugog svetskog rata otvoreno koketirao sa Nezavisnom državom Hrvatskom i Vatikanom, da bi posle komunističke revolucije ponovo bio „dvorski vajar“, ovog puta pod Brozovim režimom. novosti.rs |
| | | Shadow ADMIN
Poruka : 97443
Lokacija : U svom svetu..
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : Samo
| Naslov: Re: Istorija Beograda Čet 5 Sep - 23:27 | |
| Devet dvorova jedne prestonice Vladarske rezidencije našeg glavnog grada: Za naš grad su vojske ratovale 115 puta, ali rezidencije sačuvane tek od 1830. godine NAŠ grad najkraće je bio prestonica neke države. Od svih podataka vezanih za Beograd, ovaj najviše zbunjuje. Kada kažemo „prestonica“ mislimo pre svega na ono što označava koren tog pojma, odnosno na činjenicu da je neki vladar smestio svoje prestono mesto baš u Beograd. A tako se mnogo krunisanih glava raznih vera i nacija borilo da zauzme Beli grad! Ovim rečima za „Novosti“ počinje priču Tamara Ognjević, istoričar umetnosti i književnica. - Ako je verovati Britanskoj enciklopediji, za prevlast u našem gradu ratovalo se čak 115 puta - kaže Ognjević. - Pojedini autori ga nazivaju „Vratima rata“, pa je možda upravo ta činjenica bila presudna da Beograd zadugo ne bude prestonica. Iako su Srbi ovde proveli mnogo manje vremena u odnosu na Rimljane, Turke ili Vizantince, tokom protekla dva milenijuma svog burnog i kobnog postojanja naš grad bio je samo prestonica Srbije, a zatim i Jugoslavije - kaže Tamara Ognjević, autorka monografije „Blago Srbije, kulturno istorijska baština“. - Za sve ove gospodare Beograda grad je bio strateški važno utvrđenje, pa se na Beogradskoj tvrđavi uglavnom srećemo sa vojnim objektima. Tek sa despotom Stefanom Lazarevićem Beograd prvi put u svojoj istoriji početkom 15. veka postaje prestonica i grad dobija pravi dvorski kompleks u kome stoluje vladar, a ne neki vladarski izaslanik - objašnjava ova naučnica koja se bavi istraživanjem srpskih dvorova, vladarskih gozbi i drugih kulturnih obrazaca iz života vladara i aristokratije na tlu srednjovekovne Srbije, i one novijeg doba. - Brojni izvori upućuju da je Beograd došao u posed nekog srpskog vladara krajem 13. veka kada ga kao deo miraza svoje ugarske neveste Kateline dobija kralj Dragutin Nemanjić. Nema, međutim, podataka, a ni arheoloških tragova da je najstariji sin Jelene Anžujske ovde imao svoj dvorac. Prava pomama za gradnjom dvorskih kompleksa počinje 1830, kada knez Miloš Obrenović prenosi svoju prestonicu iz Kragujevca i Požarevca u Beograd na današnju Varoš kapiju. - Čudesno je s kakvom energijom knez Miloš gradi konake na Varoš kapiji i u Topčideru. On ima potpuno jasnu ideju šta sve treba da čini i dvorski kompleks i urbano okruženje koje definiše pojam vladarskog sedišta. Tako uz dva beogradska konaka koji su građeni u takozvanom balkanskom stilu odmah daje da se sazidaju crkve, kafane, česme, škola. Paralelno sa gradnjom objekata teče i promena kulturnih obrazaca, a Beograd se zahvaljujući pre svega sposobnosti vladarskog doma da brzo usvaja određene za ono vreme napredne ideje, transformiše u evropsku metropolu - objašnjava naša sagovornica. Za manje od jednog veka u Beogradu je nastalo čak osam vladarskih rezidencija. Osim pomenutih konaka u Topčideru u Pionirskom parku je jedna luksuzna kuća pretvorena u dvor, da bi potom na istom prostoru bio sazidan dvor kneza Mihaila, današnji Stari i Novi dvor. Kompleks dvorova na Dedinju koji čine Kraljevski i Beli dvor, poslednji je sagrađen u nizu vladarskih rezidencija na tlu Beograda. Dva od navedenih dvorova nestala su zauvek, i to ne u oružanim sukobima, već u nezapamćenom ratu dinastija koji je tragično okončan pre tačno 110 godina ubistvom poslednjeg Obrenovića i njegove supruge, upravo u jednom od tih nestalih dvorova. Tamara Ognjević kaže da je stari konak, ili Simićeva kuća - koju je u prvoj polovini 19. veka na potezu gde se danas nalazi park između Starog i Novog dvora na Terazijama - mesto na kome se šest decenija krojila istorija Srbije i njene dve dinastije. Pored njega je bio dvor Kneza Mihaila, sagrađen prema projektu Koste Šrepalovića, koji je porušen uoči Prvog svetskog rata kako bi se tu zidao današnji Novi dvor, nekad rezidencija kralja Aleksandra Karađorđevića. - Knez Mihailo nikako nije želeo da živi u Starom konaku, pa je šezdesetih godina 19. veka sazidana zgrada u duhu istoricizma koja iako namenjena da bude dvor nikada neće služiti u tu svrhu. Naime, knez je odlučio da ostane u omraženom starom konaku, a ovu zgradu je ustupio ondašnjem ministarstvu spoljnih poslova. Pošto je imala prizemlje i sprat, tokom vremena se u prizemlje uselilo Ministartstvo policije. Tako su dva ministarstva istisla jednog kneza - uz osmeh kazuje priču o nesuđenom dvoru naša sagovornica. Stari konak ili Simićeva kuća porušen je 1904. Zli jezici kažu da ne inspiriše neke nove zaverenike na svrgavanje vladara s prestola. Činjenica je, međutim, da je nestankom upravo ove zgrade izgubljen važan svedok kulturne istorije. Stari konak je ona dinamična žila kucavica u kojoj se živelo, obedovalo, držala savetovanja, rađalo i umiralo. Tu su doneli ubijenog kneza Mihaila iz Topčidera, kada je ceo Beograd došao da mu oda poštu. Tu su ubijeni Draga i Aleksandar, ali tu su se održavali i prvi balovi, saloni, koncerti, svečane večere. Jedan mali broj fotografija i crteža danas svedoči o tome kako su izgledale pojedine prostorije u ovoj rezidenciji. Nažalost, vrlo malo dvorskog inventara je sačuvano a pojedini predmeti iz salona kraljice Natalije nalaze se u Muzeju grada Beograda. Muzej istorije Srbije takođe baštini izuzetne zbirke u kojima se čuvaju predmeti dinastije Obrenović i Karađorđević, a zanimljivih predmeta ima i u riznici Crkve Svetog Marka na Tašmajdanu, gde su sahranjeni Draga i Aleksandar. Razmišljanje Tamare Ognjević da bi vredelo objediniti ove zbirke i imati stalnu postavku o vladarskim porodicama Srbije temelji se na uverenju da je to odličan način da publika sazna više i o domaćim dinastijama, ali i o Beogradu, koji je tek sa srpskim vladarima postao prestonica. ZAMALO DVOR Čuveno Kapetan Mišino zdanje na Studentskom trgu, zidano po projektu češkog arhitekte Jana Nevolea sredinom 19. veka, trebalo je da i samo bude dvor. Ambiciozni podunavski kapetan bio je nameran da svoje veliko imanje oplemeni i krunom. Kako drugačije nego bračnim vezama? Tako je naumio da svoju temperamentnu i politički ambicioznu kćer Sarku uda za princa Đorđa Karađorđevića, sina Alekse Karađorđevića i Marije Torokine, kćeri dvorskog feldmaršala Romanovih. Aleksa je bio stariji sin Karađorđev, pa mu je to davalo izvesna prava u redosledu nasleđivanja prestola. Brak je sklopljen, pa se srpski milioner dao na zidanje luksuznog zdanja koje i danas ima jednu od najlepših svečanih dvorana u Beogradu. Smutna politika i stalni izgoni i prevrati osujetili su ovaj ambiciozni plan, pa je kapetan Miša Anastasijević odlučio da nesuđeni dvor pokloni svom narodu u obrazovne svrhe. U zgradu se već 1863. uselila Velika škola iz koje je nastao današnji Beogradski univerzitet. novosti.rs |
| | | Shadow ADMIN
Poruka : 97443
Lokacija : U svom svetu..
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : Samo
| Naslov: Re: Istorija Beograda Čet 5 Sep - 23:31 | |
| Kako je Beograd dobio grb Kako je nastajao grb grada Beograda: Heraldičari osmislili zvaničan grb Beograda tek 1931. godine, da bi od 2003. prestonica dobila obeležje kakvo zaslužuje Prvi zvanični predlog grba nastao je 1914. godine RAZLIČITI simboli određuju našu sudbinu još od srednjeg veka. Zato postoji posebna nauka koja se bavi proučavanjem istorije istražujući poreklo grbova. To je heraldika. O Beogradu i njegovoj prošlosti kroz ovu disciplinu govorili smo sa Nebojšom Dikićem, heraldičkim umetnikom Centra za istraživanje pravoslavnog monarhizma, kneževske grane porodice Karađorđević i heraldičkim umetnikom kraljevske kuće Gruzije. - Prvi heraldički tragovi grba Beograda sežu u vreme despota Stefana Lazarevića koji je grad dobio na upravu 1403. godine, a najstariju poznatu predstavu nalazimo u delu „Fugersko ogledalo časti“ iz 1555. godine - počinje priču za „Novosti“ Nebojša Dikić. - Grb je kombinacija stare i nove mađarske države sa kulom koja predstavlja grad Beograd. Takav grb, uz manje izmene opstao je do pada Beograda u turske ruke 1521. godine, a danas ga baštini Opština Stari grad kao najstarija beogradska opština. Tokom turske okupacije heraldička istorija Beograda se prekida barem tokom dva veka. Sve do 19. veka domaća politička javnost nije primećivala nedostatak grbovnog obeležja naše prestonice, mada su postojale jasne indicije koje su govorile da je Beograd imao grb. Tada otpočinje rasprava u javnosti koja je iznedrila niz ideja o tome kako bi trebalo da izgleda budući grb grada. - Tako je Stratimirović predložio na trećoj stogodišnjici spaljivanja moštiju Svetog Save da grb grada bude lik svetitelja na plavom polju - nastavlja Dikić. - No, ni taj ni neki drugi predlozi nisu prošli. Prvi zvanični predlog nastao je 1914. godine. Grb je trebalo da se sastoji od dva polja, donje da nosi zidine rimskog utvrđenja u čijem podnožju bi bila reka na kojoj bi plovila rimska trirema, u gornjem polju bi bila kula Nebojša srednjovekovnog oblika sa dvoglavim belim orlom bez krune na vrhu kule, od kojeg bi polazili zraci na sve strane. Nadolazeći svetski rat je sprečio usvajanje ili makar raspravu o ovom grbu. Stvaranje države Srba, Hrvata i Slovenaca donelo je veći uticaj heraldike u novonastaloj državi. Jedan od najvažnijih heraldičkih poduhvata bio je stvaranje grba prestonice nove države. Iako su oživljeni Stratimirovićevi predlozi, veliki slikar Uroš Predić smatrao je da Sveti Sava nije zaštitnik Beograda, već prosvetiteljstva, a u novoj državi je bilo mnogo ljudi drugih veroispovesti, pa je taj predlog bio neprimeren. - Tek 1931. godine ozbiljno se pristupilo izradi grba grada Beograda, a na konkursu je pobedio Đorđe Andrejević Kun. Predsednik opštine inženjer Milan Nedić obrazovao je poseban odbor, koji je prvonagrađeni predlog doradio, tako što su dodate kule motrilje sa strane, a tvrđava je podignuta na uzdignuti zemljani bedem. Rešenje je usvojeno 10. decembra 1931. godine i ono i danas postoji kao zvaničan grb grada Beograda u nešto izmenjenom obliku. U periodu posle Drugog svetskog rata heraldika nije bila poželjna kao relikt kapitalističkog i monarhističkog društva, te su i državne i mesne oznake bile svedene na nivo amblema. Uprkos tome, grb Beograda je u svedenoj dizajnerskoj formi preživeo do devedesetih godina 20. veka. Jedan od razloga što je beogradski grb preživeo sveopštu revolucionarnu čistku je i njegov kreator Đorđe Andrejević Kun, koji je bio uvažavan od novih vlasti. Jedina „žrtva“ bila je dodavanje velike crvene petokrake na vrhu štita grba iz 1931. godine. - Tek od devedesetih godina počinje vrlo mukotrpna i spora heraldička obnova u Srbiji - zaključuje Dikić. - Stari grad je postala prva opština koja je usvojila pravi heraldički grb. Potom su opštine Vračar, Savski venac, Voždovac i Zvezdara sledile primer. Do 2006. godine su sve beogradske opštine to učinile. Tokom 1991. godine sastavljena je radna grupa koju su činili Mira Kun, Branko Miljuš, Dragomir Acović i Tomislav Lakušić. Cilj je bio da se naprave izmene u grbu Beograda u verziji iz 1931. godine. Dodat je još jedan red vesala na lađu kako bi grb odgovarao blazonu (trirema ima tri reda vesala, a dotadašnja verzija je imala dva reda). Uklonjene su senke i crte sa jedara, pomeren je temeni kamen kapije, a kule motrilje su jasno izdvojene od ostatka bedema. - Tek od jula 2003. godine Beograd dobija grb kakav prestonica zaslužuje u tri nivoa: mali (samo štit), srednji (štit, bedemska kula, deviza i floralni ukras) i veliki. Veliki grb Beograda izradio je Dragomir Acović iz Srpskog heraldičkog društva „Beli orao“. VELIKI GRB VELIKI grb Beograda je srebrni dvoglavi orao u poletu, a na grudima mu počiva osnovni grb Beograda. Orao u kandžama drži mač i granu lovora. Ispod orla su zlatne hrastove grane preko čije ukrsnice je postavljen prvi poznati grb grada. Preko hrastovih grana nalaze se i četiri odlikovanja čijih je Beograd nosilac. To su Orden Krsta viteza Legije časti, Orden Karađorđeve zvezde sa mačevima, Orden narodnog heroja i Čehoslovački ratni krst. HERALDIČAR NAŠ sagovornik je svoja znanja sticao širom sveta, i kaže da u Srbiji ne postoji zvanična institucija koja proglašava nekog heraldičarem. - Postoji obimna literatura, kao i određen broj poznavalaca ove oblasti - kaže Dikić. - Postoji nekoliko društava, od kojih su neka ozbiljna heraldička udruženja, kao što su „Beli orao“ i Centar za istraživanje pravoslavnog monarhizma. Važna su i društva koja okupljaju entuzijaste, poput Društva srpskih grbonosaca „Miloš Obilić“. novosti.rs |
| | | wild filly ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
| Naslov: Re: Istorija Beograda Čet 3 Okt - 23:44 | |
| Bulevar kralja Aleksandra Nekadašnji Carigradski, Smederevski drum, Fišekdžijska čaršija ili Fišeklija. Od 1872. deo ulice od Takovske do Beogradske nazivan je Fišekdžijskom, a onaj od Terazija do Dragoslava Jovanovića - Markovom. Godine 1895. Bulevar je poneo ime kralja Aleksandra Obrenovića, da bi posle rata (1946) bio nazvan Bulevarom Crvene armije. Od 1952. do 1997. ulica nosi ime Bulevar revolucije, kada joj je vraćen nekadašnji naziv - Bulevar kralja Aleksandra. Nekadašnja se Fišeklija, nastala polovinom XIX veka, smatra pretečom današnjeg Bulevara. Jednovremeno sa početkom regulisanja vračarskog dela Beograda, te tako i razmeravanja vračarskih placeva na preporuku Popečiteljstva, Uprava beogradske varoši ocenila je 1845. tadašnji tašmajdanski kraj kao „bezopasan" za prodaju i promet baruta. Na taj se način „na velikom putu carigradskom kod Tašmajdana", fišekdžijama, sklonjenim od ostalih žitelja, odredilo mesto shodno njihovom zanatu koji će oni, po mišljenju gradskih vlasti, „bez i najmanje opasnosti ostalima upražnjavati moći". Po ovom zanatu i zanatlijama, a zapravo fišecima u kojima se prodavao barut, ulica je imenovana Fišekdžijska čaršija ili, jed¬nostavno, Fišeklija. Godine 1859, deo Carigradske džade od pomenute džamije „do na kraj Fišekšijske čaršije" bio je „sav" kaldrmisan. Odatle se, međutim, put nastavljao dalje pre¬ma Trkalištu, sužen, poput nešto šireg seoskog druma, i probijao katkad kroz grmlje a mestimice i kroz barsku trsku. U poslednjoj četvrtini XIX veka fišekdžijama se pridružuju telali - starinari i pre¬prodava iz varoši, za čiji se espap „iz sanitetskih obzira" tvrdilo da je „zarazan i epidemičan". Dvadeset sedam članova trgovaca starudijama i rabljenom robom doselilo se sa Bitpazara, Zelenog venca i drugih krajeva varoši, te je Fišekdžijska čaršija dobila reputaciju druge čuvene „buvlje pijace" starog Beograda. Red „barudžinica" i „telalnica" na potezu od Takovske ulice do Starine Novaka sasvim je zatvarao prilaz starom tašmajdanskom groblju koje je tu preseljeno sa Varoš kapiji. Okolina Fišekdžijske čaršije bila je na „lošem glasu", posebno zbog groblja koje je 1880, po pisanju „Videla", bilo kao neko leglo vandala i „mesto na kome se za mrtve nema nikakvog pijeteta". Već početkom XX veka, međutim, čitav kraj je polako gubio ondašnju funkciju trgovine oružjem i barutom, a na starom groblju oko turskog majdana bilo je zabranjeno sahranjivanje. Budući da prostor današnjeg Tašmajdana neće biti prekopan sve do kraja treće ili početka četvrte decenije, ovom su se, još jednako „tužnom" ulicom, dugo vremena kretale mnoge pogrebne povorke ka staroj Markovoj crkvi i groblju. Godine 1892. proradile su tri linije prve gradske mreže „varoške železnice" - tramvaja. Na uglu sa današnjom Sredačkom ulicom, naspram ondašnje kafane „Sibirija", iza povisoke zidane ograde, a na prostoru od 5000 m2, Opština je podigla depo, duhovito nazvan Tramvajske štale, koji je služio za garažiranje tramvajskih vagona i koji i danas postoji. Ne dugo zatim oko „štala" naselili su se radnici tramvajskog saobraćaja, uz njih i siromašan svet, te je čitav kraj poneo ime „Đeram", po rampi trošarinske stanice na Smederevskom drumu koja se nalazila upravo na mestu istoimene pijace. Oni je pamte kao široku, pravu i lipama ozelenjenu „veliko-varošku aveniju" sa čije se najviše tačke pružao veličanstven pogled na gradski centar. Početkom veka kolovoz Aleksandrove prekrivala je kaldrma, trotoari su dobili zastor od četvrtastih kamenih ploča kojima je kasnije kaldrmisana Kalenićeva pijaca, a jedan deo nekadašnje „Carigradske džade" bio je namenjen i stazi za jahače. I pored toga, u vreme žestokih kiša, zbog loše nivelacije i izrovane kaldrme, Aleksandrova je odavala utisak „neprelazne, blatnjave reke". Mnoštvom kafana i intenzitetom kafanskog života u dvadesetim i tridesetim godinama XX veka, isticao se kraj oko Đerma koji je po tome, verovatno, nadmašivao čak i Terazije. Na mestu današnjih arkada „Novog doma", iz večeri u veče, održavan korzo. I sama Đeramska pijaca, otvorena sredinom dvadesetih, smeštena na uzdignutom platou između dve strme ulice, po svojoj šarolikosti i živosti predstavljala je „posebni spektakl, neuporedivo koloritniji nego što su današnje tržnice". Notu šarolikost, davali su okretni prodavci ,,s nogu": prodavci bureka, gibanice, đevreka, šećerlema, kandiranog voća, salepa i boze, sladoledžije, oštrači noževa i makaza, testeraši i svakako neizbežni trgovci — „torbari". |
| | | wild filly ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
| Naslov: Re: Istorija Beograda Čet 3 Okt - 23:46 | |
| Počev od tadašnje „Popovske kuće" na mestu današnje zgrade JAT-a (J. Ranković, 1930-32), pa sve do naselja „Sedam kuća" (ugao Batutove i neparne strane Bulevara) i „Cvetkove kafane", koji su smatrani sinonimima krajnje udaljenosti od varoši, ova „avenija" je bila prepuna kafana i mehana. Istoriografske beležnice o kafanama Beograda ispuniće pripovesti o mnogim „bulevarskim" restoranima poput „Sablje dimiskije" sa baštom između telalnica, „Smedereva" koje se nalazilo na mestu savremenije „Madere" (1936), ka¬fane „Grgeč" koja je prvobitno poslovala u trošnoj zgradi na suprotnom uglu od današnjeg, „Orašcu" - kafani „meraka i sevdaha" koja i danas stoji na istom mestu, starog „Lipovog lada" na broju 252 ili već pomenute „Cvetkove kafane", gde je dvadesetih godina premešte-na trošarinska stanica. Posle Prvog svetskog rata, čitav kraj oko „Lipovog lada" i naselje koje se obrazovalo između Bulevara i Ulice Vojislava Ilica, poneo je naziv kafane, premda je bilo težnji da se odomaći ime „Predgrađe kraljevića Tomislava". U međuratnom periodu ovaj deo Bulevara, ponajviše potez od kafane „Lion" do „Cvetkove kafane", odlikovao se posebnom društvenom, trgovačkom i privrednom živošću. Sa obe strane ulice nizale su se zanatske radnje, trgovine konfekcijom, drogerije i apoteke, kolonijalne radnje, mesare, pe¬kare, poslastičarnice, knjižare, no bilo je i začetaka metalske, štofarsko-tekstilne i kožarske industrije. Poslednje telalnice, koje su kao recidiv čaršijske živosti stare Fišeklije još uvek poslovale čak i kada je postavljana kupola palate Narodne skupštine, srušene su 1935. godine. Period između dva rata je ujedno i razdoblje najživlje izgradnje Bulevara čije frontove postepeno popunjava sve veći broj značajnih javnih građevina. Gradi se palata Narodne skupštine, zgrada Cehoslovačkog poslanstva (u kojoj je potpisana kapitulacija Jugoslavije, aprila 1941), Pravnog (podignut 1935—38, obnovljen 1996) i Tehničkog fakulteta (podignut 1926—31, obnovljen 1996). |
| | | wild filly ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
| Naslov: Re: Istorija Beograda Čet 3 Okt - 23:48 | |
| Od gotovog novca dobijenog kao svadbeni dar, ali i od onog ubranog na ime ratnih reparacija, kralj Aleksandar I Karadordević 1928. finansira izgradnju Studentskog doma u Kralja Aleksandra broj 75, za smeštaj pet stotina studenata. |
| | | Sponsored content
| Naslov: Re: Istorija Beograda | |
| |
| | | |
Similar topics | |
|
Strana 1 od 4 | Idi na stranu : 1, 2, 3, 4 | |
| Dozvole ovog foruma: | Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
| |
| |
| Ko je trenutno na forumu | Imamo 719 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 719 Gosta :: 2 Provajderi
Nema
Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 930 dana Pet 27 Sep - 15:38
|
Dvorana slavnih |
Naj Avatar Haossa !
Kreja
|
Poslanici naj aktivniji nedelje | |
|