Žan-Pol Sartr

Žan-Pol Sartr (fr: 'Jean-Paul Sartre') (21. jun 1905 - 15. april 1980),francuski filozof, romansijer, esejist i dramski pisac, tvorac ateističkog egzistencijalizma. Posle gimnazije upisuje prestižnu Visoku školu normi (1924), u kojoj će sresti svoju buduću saputnicu Simon de Bovoar. Po završetku studija radi jedno vreme u Avru kao profesor filozofije, zatim odlazi u Berlin, gde proučava Huserla i Hajdegera.

Kada se vratio u Avr objavljuje (1936) filozofske eseje Transcendencija Ega i Imaginacija, zatim (1939) Skicu teorije emocija, kojima u Francusku donosi nemačku fenomenologiju i egzistencijalizam. Polse putovanja u Italiju (1936) nudi „Galimaru“ roman Melanholija. Poznati izdavač ga odbija. Ovo delo postaće 1938. Mučnina. Od tada pa sve do kraja života Sartr će nastupati na tri fronta: filozofskom, književnom i političkom.

Njegova najznačajnija filozofska dela su Biće i ništavilo (1943), trotomni Putevi slobode (1945-1949; Zrelo doba, Odlaganje i Ubijene duše) i Kritika dijalektičkog uma (1960).

Sartrovi pozorišni komadi Iza zatvorenih vrata (1945), Prljave ruke (1948) i Đavo i Gospod Bog (1951) stekli su svetsku slavu. Sem Mučnine od proznih dela na glasu je njegova zbirka pripovedaka Zid (1939) i autobiografska proza Reči (1964). Najbolji eseji su mu Bodler (1947), Sveti Žene, glumac i mučenik (o pesniku Žanu Ženeu, 1952), a poslednje Sartrovo delo je monumentalna studija o Floberu Porodični idiot (1971).

Član Pokreta otpora i zarobljenih za vreme Drugog svetskog rata, bio je jedno vreme blizak komunistima, ali se s njima razišao još pedesetih godina. Protivio se sovjetskoj intervenciji u Mađarskoj, ratovima u Vijetnamu i Alžiru, podržao studentski pokret 1968. Bio jedna od retkih intelektualaca sa Zapada koji je obišao komunističke zmelje, Sovjetski Savez (1954), Kinu (1956), Jugoslaviju (1958) i Kubu (1960). „Za svoj rad koji je, bogat u idejama i pun duha slobode i traganja za istinom, izvršio širok uticaj na naše vreme“, Žan-Pol Sartr je 1964. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, koju je odbio da primi, uz obrazloženje da je uvek odbijao zvanične počasti, i da ne želi da se ravna sa institucijama.

Tekstovi biografija su preuzeti u celini sa Wikipedia

Citati:

"Dok ne okusim sve ni u čemu neću uživati; dok ne budem imao sve, ništa neću imati"

"Dok ne postanem sve i sva, biću niko i ništa"

"Čovek pre svega egzistira, susreće sebe samoga, uranja u svet i definiše sebe kasnije"

"Mučnina"

"Slobodan sam: ne ostaje mi vise nijedan razlog da zivim, svi razlozi koje sam pokusao da pronadjem propali su, a ja vise ne mogu da izmislim druge. Jos sam dosta mlad, imam jos dovoljno snage da ponovo pocnem.Ali sta treba ponovo poceti? Tek sada shvatam koliko sam, u trenucima najvecih uzasa i mucnina, racunao na Ani da me spase. Moja proslost je umrla, g. De Rolbon je umro, Ani se vratila samo zato da mi oduzme svaku nadu. Sam u toj beloj ulici oivicenoj vrtovima. Sam i slobodan. Ali ta sloboda pomalo lici na smrt."


"Nisam imao pustolovina. Dogodile su mi se neke neprilike, zgode, ispadi, kako vam drago. Ali ne pustolovine. To nije pitanje reci, pocinjem da shvatam. Postojalo je nesto do cega mi je stalo vise nego do svega ostalog- a da to nisam dobro shvatio. To nije bila ljubav, ne, Boze, ni slava, ni bogatstvo. Bilo je to...Najzad, zamisljao sam da u izvesnim trenucima moj zivot moze steci retku i dragocenu vrednost. Nisu bile potrebne izuzetne okolnosti: trazio sam samo malo tacnosti .U mom sadasnjem zivotu nema niceg izuzetno blistavog: ali, s vremena na vreme, na primer, kad bi u kafanama svirala muzika, vracao sam se unazad i govorio sebi: nekad, u Londonu, u Meknesu, u Tokiju, upoznao sam divne trenutke, doziveo sam pustolovine. Upravo to mi se sad oduzima. Upravo sam odjednom saznao, bez vidljivog povoda, da sam deset godina lagao sebe. Pustolovine su u knjigama. I prirodno, sve sto se u knjigama prica moze se odista dogoditi, ali ne na isti nacin. Meni je tako mnogo stalo upravo do tog nacina na koji se nesto dogadja."

Žan Pol Sartr, PRLJAVE RUKE


Sartrova dramska dela su angažovana u oba smisla: on nam zaista sve vreme "prodaje" jednu doktrinu, ali ona čak ni u jednoj nedvosmisleno političkoj drami kao što su Prljave ruke nije politička nego filozofska. U Prljavim rukama imamo posla sa ovakvim i onakvim komunistima, anarhistima, monarhistima, službama, aktivistima, izdajnicima... sve sami političari, sukobljeni da sukobljeniji ne mogu biti, ali nam se ni u jednom trenutku ozbiljno ne sugeriše da su neki od tih političkih pogleda ispravniji od onih drugih. Komunizmu se posvećuje malo veća pažnja samo zato što se sve dešava unutar Partije, čije ružno naličje takođe vidimo. Sartr je filozof, ono najbitnije što ima da nam saopšti prevazilazi ovozemaljske ideologije (paradoksalno veličajući ovozemaljsko). Pogled na svet koji nam on nudi je egzistencijalizam.

Egzistencijalizam

Prema većini filozofskih i svim religijskim sistemima, esencija prethodi egzistenciji, što znači da postoji neka nepromenljiva ljudska suština, koja se prema različitim učenjima nalazi u nama (psihološka učenja o karakteru) ili izvan nas (bog), u svakom slučaju, celokupni život nekog pojedinca odvija se u skladu sa njom. Govorimo o metafizici (ontologiji). Osim u filozofskim sistemima, metafiziku nalazimo i u književnosti, pa tako možema na primer govoriti u metafizici u romanima Dostojevskog. U centru svake metafizike je ideja da suština (esencija) ima veću težinu od ovozemaljskog života (egzistencije). Egzistencijalizam je antimetafizika. Ne postoji ništa osim nas, a i mi smo ništa dok sami sa sobom nešto ne uradimo. Čovek je slobodan da bira i definisan sopstvenim izborom, on nije ništa drugo do zbir onoga što u životu učini: delanje daje težinu egzistenciji.

Sartrove drame su egzistencijalističke, dakle filozofske. Ova konstatacija je u kritičkoj literaturi obično praćena verbalnim prevrtanjem očiju, čemu ne vidim opravdan razlog - nije li jedinstven pogled na svet ono što tražimo kod svakog pisca i u svakom delu?

Egzistencijalističko pozorište Sartr je nazvao pozorištem situacija. Junaci bivaju dovedeni u granične situacije u kojima moraju da naprave izbor i da na taj način "biraju sebe same". Među likovima dolazi do sukoba, ali ti sukobi nisu posledica razlika u karakterima, nego su po sredi sukobi prava. Napustili smo teren psihologije i krećemo se na polju ideja i morala, što znači da se sve što se dešava i nas tiče, drugim rečima - angažuje nas.

Žan-Pol Sartr je francuski egzistencijalistički filozof, romansijer, esejista i dramski pisac. Njegovo najpoznatije delo je “Mučnina”, pored mnogih drugih. Bio je u zarobljeništvu za vreme Drugog svetskog rata, a sam je bio borac za mir i protivnik ratova u Alžiru i Vijetnamu. Žan-Pol Sartr je dobitnik Nobelove nagrade za književnost, 1964. godine, koju je odbio da primi.

Pored svojih filozofskih ideja i celokupnog stvaralaštva, Žan Pol-Sartr je poznat i po svojoj vezi sa Simon de Bovoar, poznatom francuskom spisateljicom i feministkinjom. Preminuo je 1980. godine.


“Što se tiče ljudi, ne zanima me ono što jesu, već ono što mogu postati.”

“Ako si usamljen kada si sam, onda si u lošem društvu.”

“Iskustva su najbolja škola. Samo je školarina vrlo skupa.”

“Bolje je umreti stojeći na nogama, nego živeti klečeći na kolenima.”

“Možda će biti i lepših vremena, ali ovo je naše.”

“Ne znamo šta želimo, a opet smo odgovorni za ono što jesmo – to je činjenica.”

“U ljubavi, jedan i jedan su jedan.”

“Reči su napunjeni pištolji.”

“Ja uvek imam izbor, ali isto tako moram da znam da čak i u slučaju da ništa ne izaberem, ja sam zapravo nešto izabrao.”

“Nekima se može pomoći samo ako im se ne pomaže.”

Simon de Bovoar i Žan Pol Sartr

Od kada su se upoznali nisu se razdvajali, obavezali su se da se nikada u životu neće rastati, bez obzira na sve... i tako je i bilo uprkos čuvenom paktu o slobodnoj ljubavi kojim su pristali da ne žive zajedno i da nisu obavezni na vernost
Žan Pol Sartr i Simon de Bovoar
FRANCUSKA književnica i filozof Simon de Bovoar bila je heroina savremenog feminizma i robinja ljubavi. Apsolutni gospodar njenog srca i života bio je čuveni filozof Žan Pol Sartr, sa kojim je imala ljubavno-prijateljsko-kolegijalni odnos. Uprkos usponima i padovima, od kada su se upoznali, pa do svoje smrti, oboje su tvrdili da je to prava ljubav i da su srodne duše.
Oni su rodonačelnici termina "slobodna ljubav" i "veza bez obaveza", koji su danas uvreženi u savremenom svetu. Malo ko zna da je njegov tvorac francuski intelektualac Sartr, koji je baš ovim rečima pokušao da objasni svojoj tadašnjoj devojci Simon prirodu njihovog odnosa. Zabavljali su se više od godinu dana, bili su strastveni ljubavnici, zaljubljeni i nerazdvojni, apsolutni istomišljenici, ona je imala 22. godine, a on 30, šetali su u parku oko Luvra, seli na klupu, on je zagrlio i tiho saopštio:
- Naša ljubav je jaka, nju ništa ne može da ugrozi. Ipak, ne smemo da dozvolimo da nas ta ljubav spreči da napredujemo i kao individue, da svako od nas ima svoj svet, svoju kuću, svoj život i gradi odnose sa drugim ljudima. Mi ćemo uvek da imamo jedno drugo, ali ne smemo da se zatvorimo u ljušturu.
Njegove reči bile su neočekivane za njegovu mladu i veoma lepu koleginicu, koja je potajno očekivala da će biti zaprošena, tako da je predlog nije baš oduševio, ali je mladić, onako filozofski, objasnio da je njegova zamisao o "slobodnoj ljubavi" revolucionarna, da će osvojiti svet, a oni će ostati upamćeni kao njeni rodonačelnici. Umesto da joj predloži zajednički život, Sartr je uverljivo govorio koliko je važno da svako živi u svom domu, da imaju svoj prostor, baš kao i predstavnici francuske aristrokratije u 18. i 19. veku.
Otmena Parižanka prefinjenih crta lica, Simon Lucija Ernestina Mari Bertran de Bovoar, rođena je u buržoaskoj porodici, otac Žorž je bio advokat koji je zbog glume napustio karijeru, a majka ćerka imućnog bankara. Školovala se u Katoličkoj školi za devojke, jer je u to vreme ta institucija smatrana idealnim mestom za mlade devojke kojima je jedini cilj u životu da budu dobre supruge, majke i domaćice, dok se obrazovanju nije posvećivala posebna pažnja. Posle Prvog svetskog rata, njen deda po majci, bankar Gustav Braser, bankrotirao je i kompletna porodica je zapala u veliko siromaštvo, pa je bila primorana da se preseli u mali stan i odrekne svakog luksuza i lagodnog života, a njen otac je morao da se vrati advokaturi koju je u biti prezirao, jer je bio i ostao glumac u duši. Otac nije krio veliko razočaranje što nije dobio sina i naslednika, tako da je u ćerkama Simon i mlađoj Hani tražio muške crte, pa je jednom prilikom zadovoljno pohvalio Simonu rečima: "Imaš mozak muškarca". Ipak, Žorž de Bovoar preneo je kćerkama i ljubav prema umetnosti, pozorištu i književnosti i mnogo je ulagao u njihovo obrazovanje tvrdeći da samo to može da ih izvuče iz siromaštva.
Ambiciozna Simon u ranoj mladosti odlučila je da bude književnica, bila je odličan đak, a naročito je privlačila filozofija, koju je upisala u Parizu. Zaista je stekla odlično obrazovanje, studirala je matematiku na Katoličkom institutu, kao i književnost i strane jezike na Institutu San-Mari, konačno i filozofiju na prestižnoj Sorboni. Sa 21. godinom postala je najmlađi diplomirani filozof na svetu i deveta žena koja je uspela da uđe u ovaj zatvoren krug muških intelektualaca. Tokom života bila je veoma plodan autor, pisala je novele, monografije o filozofiji, politici i socijalnim pitanjima, eseje, biografije i autobiografiju u nekoliko tomova. Od 1931. do 1941. godine predavala je filozofiju u Marseju, Ruanu i Parizu, a od 1943. potpuno se posvećuje književnosti. Inspiraciju je iznova i iznova nalazila u svojoj najvećoj ljubavi, Sartru, i odnosu sa njim, njegovim ljubavnicama, ali i u iskustvu svojih roditelja.

Čuveni pakt o slobodnoj ljubavi, koji je kao vrlo mlada devojka sklopila sa Sartrom, u početku joj je zadavao bol jer nije delila entuzijazam svog partnera da imaju ljubavnike i ljubavnice, ali je ipak prihvatila predlog čoveka koga je iskreno volela i kojem se beskrajno divila. Obavezali su se da se nikada u životu neće rastati, bez obzira na sve. I tako je i bilo... uprkos tome što su se u sporazumu obavezali da neće nikada živeti zajedno i da nisu obavezni na vernost, kao i da u njihovom odnosu ne sme da se pojavi ljubomora. Sartr je predložio da svake dve godine obnove pakt, što su prvih godina i radili, ali vremenom su prestali jer je bilo jasno da jedno bez drugoga ne mogu. On je njoj trebao jer ga je volela svim žarom prve ljubavi, bio je prvi muškarac u njenom životu, a ona je njemu bila potrebna kao srodna duša, prijatelj, podrška u svakom smislu, najverniji obožavalac. Svojim izuzetnim darom za književnost Simon je oblikovala Sartrove konfuzne rečenice u pitke filozofske eseje i bila mu spona sa drugim ljudima, stišavala je koliko je mogla njegovu impulsivnu prirodu, zbog koje je čak i svojim saradnicima bio dalek i nerazumljiv. Uprkos skromnom fizičkom izgledu, Sartr je bio vrlo upečatljiva ličnost, bio je vatreni zagovornik egzistencijalizma, dramaturg, kritičar i mnogi su ga tada smatrali najvećim intelektualcem toga doba. Podržavao je Marksovo učenje i oštro kritikovao književnost tvrdeći da je to tekovina buržoazije kako bi se otupeo otpor nezadovoljnih u svetu. Ironija je što mu je dodeljena baš Nobelova nagrada za književnost, koju je on u skladu sa svojim stavom odlučno odbio da primi. Njegovi mnogobrojni citati i danas su aktuelni, a praktično je opisao svoj odnos sa ženama rečenicom: "Ljubav, to je ceo život žene, a samo epizoda u životu muškarca".
Ovom inteligentnom i harizmatičnom muškarcu mnoge žene nisu mogle da odole, tako ni Simon. Bliskost i strast na početku njihove romanse, kasnije su preneli na posao, iako nisu zajedno živeli, svakodnevno su radili, stvarali, razmenjivali mišljenja i čitali dela jedno drugog pre objavljivanja. Simon je kasnije zapisala da je Sartr odbio da pročita samo jedan njen esej, "Starost" iz 1970. godine, koji govori o intelektualnom padu i samoći svih ljudi koji ne umru pre šezdesete, a 1981. je napisala "Ceremoniju oproštaja", bolan opis Sartrovih poslednjih godina.

Tokom života čuveni filozof je svakodnevno koristio svoj šarm da zavodi žene. Njegovi savremenici su čak tvrdili da ima seksualne probleme, jer, uprkos jakom uzbuđenju, često nije uspevao da ostvari odnos sa ženom. Uprkos tome, bilo je perioda kada je imao sedam ljubavnica istovremeno! Ipak, i tada je Sartru Simon bila potrebna, samo ona je umela da prenese na jednostavan način baš to što on želi da kaže, budući da je često "gubio nit" u svom filozofiranju i nije uvek bio razumljiv čitaocima. Bovoar je zato u velikoj meri doprinela njegovoj uspešnoj karijeri i ugledu, a mnogi su verovali da su njegova dela u stvari "njeni zapisi njegovog viđenja stvari". Kraj Drugog svetskog rata ovaj filozofsko-ljubavni par zatekao je na mestu urednika političkog magazina "Moderna vremena", koji je osnovao Žan Pol sa grupom istomišljenika, a Simon je do kraja života obavljala tu funkciju.
Međutim, iza naizgled romantične heroine i uspešne žene skrivala se tužna i povređena žena, sasvim drugačija od hrabre rodonačelnice modernog feminizma i one koja je bila uzor ženama. Samo njeni najbliži su znali da je Sartr bio prvi muškarac koji je poljubio, sa kojim je vodila ljubav i koji je povredio slomivši joj srce. Mnogi savremenici su ga kritikovali smatrajući da se okrutno igra njenim srcem, budući da je maksimalno koristio prednosti njihove slobodne veze na kojoj je insistirao, a njeni ljubavnici uglavnom su bili pokušaj da mu vrati istom merom. Ona je doslovno bila umešana u svaki segment njegovog života, čak je bila neraskidivi deo njegovih veza sa drugim ženama. Delila je ljubavnice sa njim i ulazila u romanse sa njegovim prijateljima. Sartrova strast prema Simon potpuno je iščezla posle nekoliko godina, pa iako više nije bilo seksualnih odnosa među njima, Simon je uvek pronalazila načine da bude deo njegove intime. Zbližavala se sa ženama koje su njega oduševljavale i koje je zavodio. Složenost odnosa sa Sartrom prenosila je na gotovo sva svoja dela i opisivala kroz likove. Njen čuveni roman "Gošća", iz 1943. godine, baziran je na odnosu njene učenice, ruske emigrantikinje Olge Kosakjevič i Sartra.  

U svom delu Simon je uspela da dočara sve slojeve ljubavnog petougla koji su činili ona, njen ljubavnik i kasnije Olgin muž, Olga, njena sestra Vanda i, naravno, Sartr. Uprkos tome što se čitavog života borila za prava žena, Simon je uvek bila u senci muškaraca kojima je silno želela da se dokaže - prvo je to bio njen otac, a zatim Sartr. U knjizi je kroz živopisne likove opisana i kulminacija njenog bola 1940. godine, kada je 32-godišnja Simon dobila pismo od Sartra u kojem je obaveštava da je ipak odlučio da se oženi, i to njenom prijateljicom Vandom, sa kojom je tada imao aferu. Napisao je: "Znam da ti ova vest neće biti prijatna, ali taj čin braka je čista simbolika". Filozof se na kraju ipak nije oženio Vandom, a Bovoar je kasnije ušla u emotivnu vezu sa američkim piscem i novinarem Nelsonom Algrenom. Delovali su srećno, imali skladan odnos i izgledalo je kao da je napokon pronašla muškarca koji će je voleti, poštovati i oženiti, kada se sve neočekivano završilo. Savremenici su bili ubeđeni da je, u skladu sa svojim dramama, Sartr "napisao" scenario i za kraj romanse Simon-Nelson, jer ona je javno ponizila svog partnera u romanu "Mandarini", njihov odnos predstavila kao banalan i napisala da nikada nije želela ni da bude sa njim. Baš to delo donelo joj je najviše priznanje iz književnosti u Francuskoj i gubitak čoveka koji je iskreno voleo. Kroz likove u romanu opisan je Sartr, Algren, kao i mnogi filozofi toga doba. Bovoar je tim delom uzburkala ne samo francusku i svetsku javnost, već i srce i sujetu Amerikanca, on je bio šokiran njenim javnim odricanjem od njega, a ona je dokazala da je u stanju da žrtvuje i sebe i ljubav i brak samo da bi ostala uz Sartra i ispoštovala pakt. U najznačajnijem delu, "Drugi pol", ispoljila je neverovatan bes i ogorčenost prema muškarcima generalno, pa i prema ženama, a u filozofskim krugovima pričalo se da je prava meta njene ogorčenosti Sartr i njegove ljubavnice. Baš taj esej doneo joj je svetsku slavu i uvrstio je u najelitnije filozofe. U njemu je sa velikim žarom dokazivala da muškarci nikada nisu želeli da razumeju žene i njihove probleme, pa su namerno stvorili stereotip da su dame kapriciozne, komplikovane i misteriozne. Na taj način su zadržavali svoju patrijarhalnu ulogu u društvu i žene stavljali u podređeni položaj.


- Ne želim da žene imaju moć nad muškarcima, već nad sobom - isticala je tada slavna književnica aludirajući na sebe.
Simon je bila i ostala jedna od najkontroverznijih osoba u svetu intelektualaca, jer je svako njeno delo neraskidivo povezano sa njenim životom i ličnošću, a globalna borba za prava žena bila je zapravo njena lična bitka za srce muškarca koji nije nikada želeo da se veže samo za jednu ženu. I dok je francuska i svetska javnost smatrala vodećom intelektualkom 20. veka, i sa velikim poštovanjem čitala sva njena dela, diveći se njenoj samostalnosti i mudrosti, njeno srce je robovalo muškarcu i njegovim kapricima.  
Kada je njen dugogodišnji partner Sartr umro, Bovoar je ostala posvećena njegovom imenu i delu. Živela je još šest godina i za to vreme pisala o njihovom neobičnom emotivnom odnosu, objavila je i njihova pisma, ali je izbacila delove u kojima se spominju treće osobe. Tvrdila je da je to učinila da ih ne bi povredila, ali oni koji su je dobro poznavali tvrdili su da zapravo nije želela da se i posle Sartrove smrti "treće osobe" upliću u njihov život. Simon je umrla od upale pluća i po sopstvenoj želji sahranjena je pored čoveka uz koga je provela čitav život, Žana Pola Sartra, a o snažnoj bliskosti ove dve srodne duše svedoči i zajednička nadgrobna ploča.

"Madlen, hoćete li ponovo da stavite ploču? Samo jednom, pre nego što odem".

A Rokanten "Mučnina" Ž. P. Sartr

Hteo sam da kazem da su pakao drugi ljudi.Ali ta recenica,"pakao,to su
drugi"je uvek bila pogresno shvacena.Smatralo se da sam time zeleo da
kazem da su nasi odnosi sa drugima uvek zatrovani,da su to uvek pakleni
odnosi.Ali ja sam zeleo da kazem nesto sasvim drugo.Hteo sam da kazem da
ako su odnosi sa drugima napeti,iskvareni,to onda moze da bude samo
pakao.
Zasto?Zato sto su drugi ono sto je najsustinskije vazno u nama samima da
bi imali samosvest.Kada mislimo o sebi,kad pokusavamo da se spoznamo,u
sustini koristimo znanja koja drugi imaju o nama.I sebe procenjujemo
nacinima koje drugi poseduju,koje su nam dali da sebe procenjujemo.I sta
god rekao ja o sebi,uvek je misljene drugoga unutra.Sto ce reci da,ako
su moji odnosi sa ljudima losi,ja sam onda u potpunoj zavisnosti u
odnosu na drugo bice.I tada sam u sustini u paklu.
Ali to nikako ne treba da znaci da ne mozemo da imamo i drugacije odnose
s drugima.To samo pokazuje sustinski znacaj koji drugi ljudi imaju za
svakog od nas.
Druga stvar koju sam zeleo da kazem,bila je da nam ljudi nisu slicni.Tri
licnosti koje su akteri komada"Iza zatvorenih vrata"ne lice na nas jer
smo mi zivi a oni su mrtvi.Naravno ovde "mrtvi"ima drugu simboliku.Ono
sto sam zeleo da naznacim,je da je mnogo ljudi ukotvljeno u nizu
navika,ob icaja,sudova o sebi zbog kojih pate ali ni ne pokusavaju da ih
promene.I ti su ljudi kao zivi mrtvaci.U smislu da ne mogu da razbiju
klupko svojih briga,opsesija i navika,i da tako ostaju zrtve sudova koji
su drugi doneli o njima.I iako se tako gleda,ocima drugih,vrlo je
ocigledno da su kukavice ili da su losi ljudi naprimer.
Ako covek postane kukavica,nista ne menja cinjenicu da je kukavica.I
zato su ljudi mrtvi,i zato,je to nacin da se kaze da je to ziva smrt kad
se covek okruzi stalnom brigom o sudovima i reakcijama koje ne zeli da
promeni.Tako da,u sustini,posto smo zivi,hteo sam da pokazem prinicipom
apsurda,kolika je vaznost ljudske slobode,to jest vaznost promene nekih
delovanja drugim delovanjima.I kakav god da je pakao u kome
zivimo,mislim da smo slobodni da ga razbijemo.I ako ga ljudi ne
razbiju,takodje onda slobodnom voljom u njemu ostaju,tako da se moze
reci da dobrovoljno ostaju u paklu.
I vidite,dakle,da odnosi s drugima podrazumevaju slobodu,slobodu kao
drugu stranu nametnute patnje,i to su tri teme koje su sustinske u
pozorisnom komadu.I voleo bih da se toga setite kad cujete da neko
kaze"pakao,to su drugi"

"Hteo sam da kazem da su pakao drugi ljudi.Ali ta recenica,"pakao,to su drugi"je uvek bila pogresno shvacena.Smatralo se da sam time zeleo da kazem da su nasi odnosi sa drugima uvek zatrovani,da su to uvek pakleni odnosi.Ali ja sam zeleo da kazem nesto sasvim drugo.Hteo sam da kazem da ako su odnosi sa drugima napeti,iskvareni,to onda moze da bude samo pakao.
Zasto?Zato sto su drugi ono sto je najsustinskije vazno u nama samima da bi imali samosvest.Kada mislimo o sebi,kad pokusavamo da se spoznamo,u sustini koristimo znanja koja drugi imaju o nama.I sebe procenjujemo nacinima koje drugi poseduju,koje su nam dali da sebe procenjujemo.I sta god rekao ja o sebi,uvek je misljene drugoga unutra.Sto ce reci da,ako su moji odnosi sa ljudima losi,ja sam onda u potpunoj zavisnosti u odnosu na drugo bice.I tada sam u sustini u paklu.
Ali to nikako ne treba da znaci da ne mozemo da imamo i drugacije odnose s drugima.To samo pokazuje sustinski znacaj koji drugi ljudi imaju za svakog od nas.
Druga stvar koju sam zeleo da kazem,bila je da nam ljudi nisu slicni.Tri licnosti koje su akteri komada"Iza zatvorenih vrata"ne lice na nas jer smo mi zivi a oni su mrtvi.Naravno ovde "mrtvi"ima drugu simboliku.Ono sto sam zeleo da naznacim,je da je mnogo ljudi ukotvljeno u nizu navika,ob icaja,sudova o sebi zbog kojih pate ali ni ne pokusavaju da ih promene.I ti su ljudi kao zivi mrtvaci.U smislu da ne mogu da razbiju klupko svojih briga,opsesija i navika,i da tako ostaju zrtve sudova koji su drugi doneli o njima.I iako se tako gleda,ocima drugih,vrlo je ocigledno da su kukavice ili da su losi ljudi naprimer.
Ako covek postane kukavica,nista ne menja cinjenicu da je kukavica.I zato su ljudi mrtvi,i zato,je to nacin da se kaze da je to ziva smrt kad se covek okruzi stalnom brigom o sudovima i reakcijama koje ne zeli da promeni.Tako da,u sustini,posto smo zivi,hteo sam da pokazem prinicipom apsurda,kolika je vaznost ljudske slobode,to jest vaznost promene nekih delovanja drugim delovanjima.I kakav god da je pakao u kome zivimo,mislim da smo slobodni da ga razbijemo.I ako ga ljudi ne razbiju,takodje onda slobodnom voljom u njemu ostaju,tako da se moze reci da dobrovoljno ostaju u paklu.
I vidite,dakle,da odnosi s drugima podrazumevaju slobodu,slobodu kao drugu stranu nametnute patnje,i to su tri teme koje su sustinske u pozorisnom komadu.I voleo bih da se toga setite kad cujete da neko kaze"pakao,to su drugi"

S kakvom sam pohlepom jurio za srećom, za ženama, za slobodom

Ustao sam, ušetao se uzduž i poprijeko i, da skrenem misli na drugo, zavezem se u misli na svoj prošli život. Gomila sjećanja uskovitla se bez reda preda mnom. Bilo je ugodnih i neugodnih - ili sam ih barem tako ja krstio prije. Oživljavala su preda mnom lica i zbivanja. Iskrsne lice nekog malog noviliera, kojega je bik nataknuo na rogove u Valenciji za Ferije, pa nekog mog ujaka i Ramona Grisa. Sjećao sam se raznih doživljaja: kako sam bio nezaposlen tri mjeseca 1926, kako sam gotovo crknuo od gladi. Sjetio sam se jedne noći provedene na klupi u Granadi; već tri dana ne bijah ništa okusio, bio sam bijesan, nisam htio crći. Osmjehnuo sam se na to. S kakvom sam pohlepom jurio za srećom, za ženama, za slobodom. Zašto? Htio sam osloboditi Španiju, divio sam se Pi-i-Maralju, bio pristaša anarhističkog pokreta; govorio na javnim zborovima. Sve sam uzimao ozbiljno, kao da sam besmrtan.
U tom mi se času učinilo da je cijeli moj život preda mnom, i mislio sam: “To je prokleta laž.“ On je bio bezvrijedan, jer je bio završen. Čudno mi je bilo kako sam se mogao šetati, šaliti se s djevojkama: ne bih ni malim prstom bio maknuo da sam samo i zamisliti mogao kako ću umrijeti ovako. Moj je život bio preda mnom, završen, zatvoren, kao vreće, a ipak sve ono što je bilo u vreći, bilo je nedovršeno. U jednom sam trenutku pokušao da ga ocijenim. Bio bih volio reći sebi: to je lijep život. Ali kako bih mogao procijeniti tek zacrtan život; proveo sam svoj vijek potpisujući mjenice za vječnost, i ništa nisam razumio. Nisam ni za čim žalio; mnogo je toga bilo što sam mogao žaliti, okus manzanilje, ili kupanje ljeti u dragi kraj Kadisa; ali smrt je svemu oduzela čar.
Iz pripovetke Zid (zbirka pripovedaka Zid)