Ove godine navršava se sedam decenija od pojave naivne umetnosti na prostorima Srbije. Njeno postojanje vezano je za 1933. godinu kada se prvim radovima oglasio Janko Brašić, najstariji srpski samouki slikar. Veoma dugo Brašić je bio usamljena slikarska pojava. Krajem pete i početkom šeste decenije, pojavljuje se veći broj slikara seljaka medu kojima su najznačajniji Budimir Rajković, Miroslav Marinković i Tomislav Jović.Kada je 25. maja 1960.godine slikar i likovni kritičar Pavle Vasić otvorio “ Stalnu izložbu galerije “, značajno mesto među u osmoricom izlagača pripalo je Tomislavu Joviću, slikaru iz sela Rabrova kraj Požarevca. Njegova dela “Oluja” (1956) i “Svadbena povorka“ ( 1957 ), ušla su u prvu izložbenu postavku Galerije i postala osnova muzejske zbirke.
Likovni kritičari koji su pratili kretanja u naivi Srbije isticali su Jovića kao darovitog stvaraoca koji svoje interesovanje za temu udružuje sa izvesnim osećajem za likovne vrednosti motiva, za izvesnu slobodu u postupku u sintetičnom shvatanju stvari. Oto Bihhalji Merin ga svrstava medu najbolje naivne slikare Jugoslavije, a zastupljen je i u knjizi Samouki likovni umetnici u Srbiji. U to vreme, mladi slikar Jović slikao je prizore iz seoskog života kao i teme vezane za život Cigana sa naglašenim romantičarskim osećajem prostora. Cigane je često susretao u svojoj mladosti. Ono sto ga je uvek vraćalo ovom motivu je u osnovi njihov nomadski duh, večiti nemir i čeznja za slobodom, a tu istu čeznju izazov nepoznatog osećao je i sam umentik. Iz želje za putovanjima susretanjem sa ljudima i novim saznanjima iznenada je napustio svoj rodni kraj. Otisnuo se u svet 1963.godine i ubrzo obreo u Parizu. Ali Pariz, ”grad svetlosti i slikara“ nije dugo zadržao Jovića. Put ga je odveo u Nemačku. Sve do ovog proleća, kada se pojavio iznenada kao i što je otišao o njemu se nije znalo gotovo ništa. Vratio se donoseći dela koja su “slike njegovog života, stradanja i patnji”.
Nova sredina, doživljaji i iskustva ne samo da nisu prekinuli njegov slikarski rad, već su na izvesni način doprineli produbljivanju njegovog slikarskog razmišljanja, obogatili ga novim motivima, probudili čeznju za zavičajem. Tako su nastale slike koje se odlikuju autentičnosću, povremenom ekspresijom i groteskom, reminiscencijama na detinjstvo i život u zavičaju, ali često sadrže i gest straha skepse i tajne.
U njegovom slikarstvu je teško pratiti razvojni put. Ne postoji stilsko jedinstvo u uobičajnom smislu reči. Neke slike su u duhu koloričkog i lirskog doživljaja prirode i anegdote, druge intimna ispovest socijalno naglašena, religiozne ili istorijske kompozicije.
Bez obzira na njihovu različitost, u pitanju su dela iste stvaralačke energije i senzibiliteta. Sud koji je na početku njegovog rada izrekao Oto Bihalji Merin danas je najpotpuniji: ”Tomislav Jovic slika anegdotične scene sa preciznom tvrdoćom i izvesnim efektima spretnosti koje je stekao u vreme njegovog firmopisačkog rada. Ljude i životinje stavlja u lirksi ili dramatični prostor prirode koja ima funkciju da izarazi unutrašnji ritam raspoloženja.“ Pejzaži nastali u rasponu od 1970. do 1992. godine predstavljaju sintezu uspomena i otkrića novog krajolika. Na njima dominiraju znalačka forma i zanatska poezija, naglašena lepota okoline i prigušena paleta nemačke romantike... U tamno zelene slikovite predele sa bogatom vegetacijom i hladnim prozirnim vodama, uveo je figure lovaca, pastira, ribara i stvarao jedan neponovljiv svet u kome naracija uvek ima neko dublje značenje.
Tegobni život pun lutanja i neizvesnosti, pojačava njegovu urođenu izražajnu sposobnost. Svoje nadahnuće prirodom preneo je na ono ljudsko – u pejzažima odslikava svoje nemire. Oni su za njega bekstvo iz stešnjenosti, čeznja za daljinom. Sve je tu prožeto atmosferom usamljenosti, melanholije, nostalgije. Posebno mesto u slikarskom opusu Tomislava Jovića pripada njegovim Zatvorskim slikama.
Slike iz ove faze karakterišu jedan period života slikara koji je po mnogo čemu bio najteži, najdramatičniji, najsuroviji. Otuda ove slike nose izuzetnu snagu i dramatiku. Slikar ih je stvorio u posebnom emocionalnom stanju. Na njima je izrazio svoje bolno doživljavanje otete i uskraćene slobode. Socijalna sadržina ovih slika nikako ne umanjuje značaj likovne komponente. Naprotiv, na njima nestaje svaki trag slikarske nesigurnosti. Duboko proživljene date su kao ekstrakt, sažeto i oporo. Izvrsno komponovanje u svojoj jednostavnosti u isti mah realistične ali i zastrašujuće nestvarne prikazuju čoveka u svoj svojoj nevolji. U velikom broju slika sa ovim motivom odabrali smo nekoliko na kojima se gradacijksi može pratiti smenjivanje sumornih i teških doživljaja zatvorske atmosfere koju slikar ubedljivo i autentično dočarava biranim detaljima i pojedinostima. Na njima se Jović koloristički i kompoziciono koncentriše oko glavnog motiva u središtu slike. No pritom on ne zanemaruje detalje koji su, naizgled, slučajno prisutni ali u strogoj funkciji dočaravanja opšte atmosfere i osećanja kolapsa čovekove moralnosti (Poslednja partija šaha, Atelje 213, Kuća pravde, Zajednička suza). Na jednoj slici dvojica staraca svečano i mirno igraju poslednju partiju šaha. Oni kao da nisu svesni da su im noge u vodi po kojoj zajedno sa pijavicama plivaju njihove fotografije sa venčanja, i fotografije njihove dece, niti da iza zatvoskih rešetaka buja život. U svetu prinude, grubosti i životarenja, sve je relativno cak i obični predmeti dobijaju nove alogicne odnose. Šahovske figure su im cetkice za zube, flašice aspirina, slanici, toalet papir... A umesto sata papuče sa kazaljkama napravljenim od pribora za jelo, koje za njih pokazuju različita vremena. Tu se živi od pisama koja retko stižu, od bledih sećanja na ikonu Bogorodice, na lik majke ili sestre od sna o slobodi. Sve je to dato u naglašenom naturalnom tonu.
Da bi pojačao nečovecnost zbilje i jetkost protesta, ponekad nam Jović prikazuje groteskni prizor. Slika sebe u pećini usred uzburkanog mora kako kroz rešetke pruža ruku za pticom koja mu doleće kao dar sa neba da bi mu postala jedini prijatelj i ozarila zatvorsku ćeliju. Društvo ove ptice pomoglo mu je da lakše prebrodi surovu stvarnost i usamljenost. Na polici iznad njega biblija i kuran, sveća, na zidu Bogorodica. Iza njegovih leda klozetska šolja i štakori. A u šuberu na vratima hleb. Precizno do najsitnijeg detalja, isprepleteno je nadrealno, fantastično, naivno realno i simbolično.
Na slici Šetnja u crkvenom dvorištu, prikazuje strogo pravougaono dvorište u kome grotesknu bespomoćnost pojačava studeno i sivo avetinjsko nebo. Kao da čujemo škripu snega ispod teških koraka zatvorenika koji se kreću poput mehaničkih figura na časovniku, rastureni i zaokupljeni svako ponaosob svojom ličnom tragedijom. A sa skulptorske figure katoličkog sveštenika ispružena ruka sa krstom ostalja utisak
gorke ironije; deluje kao pretnja više nego što nudi oproštaj i utehu. Na slikama Bože smiluj se na nas grešnike, Kuća pravde, Jabuka za svakoga, prikazuje svu dramatiku onih koje je sudbina tako grubo pomešala, izjednačila dobre i loše, i oduzela im identitet – svela ih na zatvorski broj.
Kompoziciju gradi pravolinijskim redovima i izraženom linearnošću , čime doprinosi stvaranju atmosfere strogosti. Dramatiku i potisnute strasti postiže crno belim kontrastima i baroknom svetlošću gorućeg rumenila.
Analizirajući Jovićeve slike ove faze mozemo mirne savesti zaključiti da su one paradigmaski primer opredeljenja koje se suprotstavlja ustaljenim obrascima u nasoj naivnoj umetnosti. Jović u svom likovnom izrazu neguje je crtež. Kod njega se crtež javlja ili u funckiji studije i predloška za sliku ili u vidu posebne likovne discipline.
U oba slučaja njegovi crteži pokazuju veštinu umetnika i umeće u izražavanju motiva. Linija mu teče lagano i tanano, a šrafiranjem postiže plastičnost figure. Najveci broj crteža takođe je nastao u zatvoru. Rađeni olovkom na malim formatima papira, najčešće pokazuju traume zatvorenika. Ali treba istaći da paralelno sa slikama i crtežima rađenim sa motivom zatvorskog zivota, Jović i dalje stvara čitav niz lirskih i vedrih slika, lišenih naturalizma na kojima se emocionalno vraća životu i rodnom kraju.
Na početku mlad slikar, romantičar i idealista, vidi i slika uznemirujuću lepotu nomadstva i radosti koje život pruža izražavajući je kroz čitav niz slika o životu u svom rodnom kraju i životu cigana, da bi na kraju, u tuđem svetu shvatio naličje i tragiku nomadstva izraženu kroz gastarbajterski život u tuđini.
Između ta dva nomadstva protekao je najveći deo života i sazrevanja Jovića kao čoveka i kao slikara. U taj prostor on je smestio sav svoj slikarski rad.
Koviljka Smiljković
izvor:totopictures.info 
Pon 17 Okt - 14:17
