Hemijsko oružje

Шта је хемијско оружје?

Употреба хемикалија у рату постојала је још у библијска времена, али се, на срећу, данас сматра противзаконитом


[You must be registered and logged in to see this image.]

Текст: Невена Грубач

Човек је ратовао од самог настанка сопствене врсте. Закон јачег крчио је пут кроз примитивне цивилизацијске конструкције и скоро па традиционално наставио да одржава људску пажњу у фокусу, а људску природу лакому на победу. Када је искорачено из мрачних историјских епоха, које су у књигама остављале трагове стида због недела које смо једни другима чинили, хтели смо да ствари радимо суптилније, префињеније, хуманије. Али нисмо пожелели да престанемо да ратујемо – пожелели смо да ратујемо по правилима.

Без обзира на чињеницу да је употреба хемикалија у ратним сукобима постојала још у библијска времена, данас се она сматра неетичком и противзаконитом, у складу са Конвенцијом о хемијском оружју, коју су потписале готово све нације света.


Спартанци су димом арсеника покушавали да протерају Атињане током Пелопонеског рата, кинеска династија Сунг се служила отровним испарењима на бојном пољу, а немачки војници су спаљивали кости уроњене у смолу, производивши тако неиздржив смрад, како би непријатеље држали на дистанци. Некада коришћене стреле са врховима натопљеним змијским отровима и каце пуне кључалог катрана, наследила су хемијска оружја новог доба. Она се разликују од конвенционалних, а заједно са нуклеарним и биолошким чине категорију оружја за масовно уништење.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Дефиниција каже да су хемијско оружје супстанце које су, због патофизиолошког механизма деловања, у војном смислу намењене да убију, озбиљно повреде или онеспособе људе. Чине их категорије нервних агенса, пликаваца и загушљиваца, а испоручују се из цистерни, мина, бомби, ракета, димних кутија и на многе друге начине. Постоје бројне врсте хемијског оружја, а заједничко им је то што своју ефикасност дугују низу фактора: чистоћи, стабилности, временским приликама, правцу ветра, начину дисеминације…

[You must be registered and logged in to see this image.]

Модерно хемијско оружје развијено је и први пут употребљено у Првом светском рату. Симптоми које изазива могу варирати од иритације коже, главобоље или кашља, па до тренутног отказивања респираторног или нервног система.

САРИН

[You must be registered and logged in to see this image.]

Сарин припада породици органофосфорних једињења. То је безбојни бојни отров без мириса, који је ван употребе од потписивања Конвенције о хемијском оружју из 1993.

Сарин напада нервни систем својих жртава. Првобитни симптоми су нос који цури и стискање у грудима, након чега следе тешкоће са дисањем и губљење контроле над телесним функцијама. Било да се удахне или унесе преко коже, сарин је подједнако опасан. Смртни исход може наступити већ један минут након контакта, уколико се унесе количина од 0,01 милиграм по килограму телесне масе, а противотров не да на време.

Открила су га 1938. два немачка војника, која су покушавала да створе јачи пестицид, а већ годину дана касније кренуло се са масовном производњом за потребе рата. Временом је НАТО уврстио сарин у своје стандардно хемијско оружје, а и САД и СССР су га производиле и складиштиле у војне сврхе.

Током ирачко-иранског рата, Ирак је на курдски град Халабџу бацио бојеве главе пуњене сарином, усмртивши око 5000 цивила.

СУМПОРНИ СЕНФ (Mustard gas)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Сумпорни сенф, или сенф-гас, бојни је отров који спада у категорију пликаваца, јер узрокује појаву пликова на кожи и слузницама. Понекад мирише на бели или црни лук, понекад на сенф, по чему је и добио популарно име, а често уопште нема мирис. Боја му варира од жуте до смеђе, када је у течном или чврстом стању, и може се унети у организам путем ваздуха, уношењем заражене воде или чак додиром.

Дејство овог хемијског оружја се не види тренутно, па жртве, незнајући, могу унети велику дозу. Двадесет четири сата након контаминације почињу симптоми у виду свраба и иритације коже, који се претварају у пликове пуне жуте течности на свим местима где је кожа била у додиру са отровом. Овај гас веома успешно продире кроз гардеробу и оставља хемијске опекотине. Уколико су очи биле изложене, може доћи до привременог слепила, а ако се удахне већа количина сенф-гаса, стварају се пликови и крварење и унутар респираторног система. Унет у већој концентрацији овај отров је смртоносан.

Након своје пионирске употребе током Првог светског рата, сумпорни сенф су користиле многе земље у бројним сукобима на бојном пољу: Уједињено Краљевство и Црвена армија 1919, Италија и Либија 1930, нацистичка Немачка против Пољске током Другог светског рата, Јапанско царство против Кине средином 20. века.

[You must be registered and logged in to see this image.]

ФОЗГЕН

[You must be registered and logged in to see this image.]

Фозген је безбојни гас који се на температури нижој од 8,2° Целзијуса кондензује у безбојну, уљасту течност која лако испарава. У ниским концентрацијама има мирис сена или покошене траве. Употребљаван је током Првог светског рата, када је изазвао око 80% укупне смртности проузроковане хемијским оружјем.

Овај представник загушљиваца, најотровнији од своје врсте, делује преко органа за дисање. Важна карактеристика тровања фозгеном је масивни плућни едем, који може довести до смрти 24 сата након контакта са отровом.

Велику количину фозгена комбинованог са хлором Немци су пустили на француске редове на белгијском фронту 1915. године, и на својеврстан начин отворили врата модерном хемијском ратовању. Фозген је ретко коришћен након Првог светског рата, што због негодовања широм планете изазваног неетичким ратовањем, што због чињенице да се тада већ овладало технологијом производње нервих гасова, далеко ефикаснијег хемијског оружја.



elementarium.

Rimski legionari su bili žrtve antičkog hemijskog oružja?

[You must be registered and logged in to see this image.]

Pre skoro 2000 godina, 19 rimskih vojnika je žurilo u podzemni tunel kako bi branili grad od persijske vojske koja je potkopavala bedeme

Pre skoro 2000 godina, 19 rimskih vojnika je žurilo u prokopan podzemni tunel, pripremljen da brani sirijski grad koji su držali Rimljani, Dura-Europos, od persijske vojske koja je pokušavala da potkopa bedeme grada izgrađene od ćerpiča. Ali umesto persijskih vojnika, Rimljani su se susreli sa zavesom otrovnog crnog dima koji se pretvarao u kiselinu u njihovim plućima. Njihovi mačevi su bili neupotrebljivi protiv ovog oružja; Rimljani su se davili i umirali u sekundama, mnogi od njih sa svojom poslednjom platom u novčićima u vrećici koja je visila o njihovom pojasu.

U blizini, persijski vojnik – verovatno onaj koji je upalio otrovnu podzemnu vatru – patio je u svojim smrtonosnim mukama, pokušavajući da se oslobodi oklopa, dok se davio. Ovih 20 ljudi, koji su preminuli 256. g.n.e., možda su prve žrtve hemijkog naoružanja koji su ostavili trag o svojoj pogibiji, prema novim istraživanjima. Slučaj je zastareo, sa malo fizičkih dokaza koji su preostali, osim crteža i beležaka sa arheoloških iskopavanja iz 1930-tih. Ali nova analiza materijala objavljenog u Američkom arheološkom žurnalu (American Journal of Archaeology) u januaru, otkriva da vojnici nisu umrli od povreda nanetih mačem, kao što je to verovao tadašnji istraživač. Umesto toga, oni su se otrovali gasom.

Oko 250. g. Persijsko Sasanidsko Carstvo se odlučilo da napadne sirijiski grad Dura-Europos i preuzme ga od Rimljana. Sam grad, koji se jednom stranom naslanja na reku Eufrat, je u to vreme bio rimska vojna baza – dobro utvrđena i sa nekoliko metara debelim zidovima. Persijanci su odlučili da potkopaju zidove usled čega bi se oni srušili, tako da trupe mogu da jurnu u grad. Oni su verovatno otpočeli svoj poduhvat potkopavanja na oko 40 m od grada, u grobnici, u podzemnoj nekropoli Dura-Europosa. U međuvremenu, rimski branioci grada su kopali svoje podzemne nhodnike u nadi da će preseći Persijance u njihovom poduhvatu.

Skicu ove podzemne igre mačke i miša je prvi načinio francuski arheolog Robert du Mesnil du Buisson, koji je prvi iskopavao ove opsadne tunele 1920-30 -tih godina. Du Mesni je takođe pronašao na gomili najmanje 19 rimskih vojnika i jednog usamljenog Persijanca u tunelima ispod zidova grada. On je zamislio snažnu borbu prsa u prsa u podzemlju, tokom koje su Persijanci naterali Rimljane na povlačenje i potom zapalili rimski tunel. Kristali sumpora i bitumena, prirodnog petrohemijskog elementa nalik na katran, nađeni su u tunelu, ukazujući da je vatra koju su podmetnuli Persijanci bila veoma brza i visoke temperature.

Nešto u tom scenariju nije imalo smisla za Simon James-a, arheologa i istoričara sa Univerziteta u Lejčesteru u Engleskoj. Sa jedne strane bilo bi teško da se tu odigrala borba prsa u prsa, u podzemnom tunelu koji je mogao primiti jednog čoveka koji pritom jedva može da stoji uspravno. Sa druge strane, položaji tela na Mesnilovim skicama ne odgovaraju scenariju u kome su Rimljani trčali kroz vatru i bili živi spaljeni.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Skelet ratnika je nađen u opsadnom rovu u Dura-Europosu. Vojnik se udavio toksičnim isparenjima. Njegov oklop je bio povučen ka njegovim prsima; arheolozi pretpostavljaju da je on pokušavao da ga skine dok je umirao.

”To nije bila gomila ljudi koji su bili nagurani u mali prostor i koji su se srušili tamo gde su stajali” ,rekao je James. Koristeći stare izveštaje i skice, James je rekonstruisao događaje u tunelu tog smrtonosnog dana. Najpre, rekao je on, mislio sam da su se Rimljani saplitali jedni o druge dok su pokušavali da napuste tunel. Međutim, kada je predložio tu ideju svojim kolegama, jedan je ukazao na alternativu. Šta je sa dimom? Hemijsko ratovanje je bilo dobro poznato i pre nego što su Persijanci opseli Dura-Europos, rekla je Adrienne Mayor, istoričar sa Stanford Univerziteta i autor knjige ” Grčka vatra, otrovne strele i škorpionske bombe: biološko i hemijsko ratovanje u antičkom svetu” (Overlook Press, 2003).

”Postojalo je mnoštvo hemijskog naoružanja ( u antičkom svetu) ”,rekla je Mayor, iako nije bila lično uključena u ovo istraživanje. Samo nekoliko ljudi je svesno da je to dokumentovano od strane antičkih istoričara. Jedan od najranijih primera, rekla je Mayor, je bitka iz 189. god. p.n.e., kada su Grci palili perje kokošaka i koristili mehove da uteraju dim u opsadne tunele rimskih napadača. Petrohemijska vatra je bila uobičajeno sredstvo na Bliskom Istoku, gde je zapaljivu naftu i uljani bitumen bilo lako naći. Antičke vojske su bile beskrajno kreativne. Kada je Aleksandar Veliki napao feničanski grad Tir, u IV veku p.n.e, feničanski branioci su imali iznenađenje koje je čekalo na njega. ”Oni su zagrejali fina zrna peska u štitovima, do te mere dok nisu bila zažarena i potom ih katapultirali na Aleksandrovu vojsku” rekla je Mayor. ”Ovi majušni delovi užarenog peska su prodirali ispod njihovih oklopa i nekoliko santimetara u njihovu kožu, tako da su dobijali opekotine.” Iz tog razloga je ideja da su Persijanci naučili kako da naprave toksični dim, ”sasvim održiva”, rekla je Mayor. Ja smatram da je James zaista shvatio šta se desilo, rekla je ona.

U novoj interpretaciji sudara tunera u Dura-Europosu, Rimljani su čuli da Persijanci kopaju ispod zemlje i usmerili su svoj tunel tako da preseku neprijatelja. Rimski tunel je bio plići od persijskog, tako da su Rimljani planirali da provale u persijski odozgo. Ali nije bilo elementa iznenađenja ni na jednoj strani. Persijanci su takođe mogli čuti da Rimljani dolaze. Tako su Persijanci postavili zamku. Baš kada su Rimljani upali, rekao je James, oni su zapalili vatru u sopstvenom tunelu. Verovatno su imali i mehove da usmere dim, ili su se možda oslonili na prirodan efekat dimnjaka, koji je povezivao dva tunela. U svakom slučaju, oni su bacili sumpor i bitumen u vatru. Jedan od Persijskih vojnika je bio preblizu i poginuo je, te je bio žrtva oružja sopstvene strane. Rimljani su se susreli sa gasom koji je gušio i koji se pretvarao u sumpornu kiselinu u njihovim plućima.

”Izgledalo je bukvalno tako, kao da isparenja iz pakla nadiru u rimski tunel” ,rekao je James. Ako je bilo rimskih vojnika koji su čekali da uđu u tunel, oni bi oklevali, videvši dim i čuvši, kako njihovi saborci umiru, rekao je James. U međuvremenu, Persijanci su sačekali da se tunel provetri i potom požurili da sruše rimski tunel. Oni su dovukli tela na jednu gomilu, onako kako će ih tu kasnije zateći du Mesnil. Kako nisu imali vremena da opljačkaju tela, oni su ostavili novac, oklope i oružje netaknutim. Nakon što je du Mesnil završio iskopavanja, on je zatrpao tunele. Verovatno je da su skeleti vojnika ostali na istom mestu gde ih je on našao. To čini dokazivanje teorije o hemijskom oružju teškim, ako ne i nemogućim, rekao je James.

Ukoliko su Persijanci koristili hemijsko oružje u ono vreme, to pokazuje da su njihove vojne operacije bile veoma sofisticirane, rekao je James. ”Oni su bili pametni i lukavi koliko i Rimljani i radili su iste stvari kao i oni”, rekao je on. Priča nas takođe podseća na realnost antičkog ratovanja, rekao je James. ”Lako je gledati na ovo klinički i posmatrati sve kao artefakte. Ovde u Dura-Europosu mi zaista imamo neverovatno živ dokaz horora antičkog ratovanja”, rekao je on. Ono je bilo bespoštedno opasno, brutalno i zaista je teško imati prave reči da se to opiše.”

LiveScience

Fric Haber i moderno hemijsko oružje

[You must be registered and logged in to see this image.]

Gotovo stogodišnja vremenska distanca ne daje ništa jasniju sliku o istorijskim detaljima početka Prvog svetskog rata. Čini se da su sve zavađene strane u rat ušle sa veoma velikim očekivanjima, detinje naivno, kao da je rat bezazlena partija monopola. Večita težnja Nemačke za stvaranjem evropske imperije sačinjene od Istočnog i Zapadnog carstva, oko Velike Britanije prema nemačkim posedima u Subsaharskoj Africi, poljuljana Francuska dominacija u zemljama Magreba usled jačanja nemačkog uticaja u Africi, ekspanzija Nemačke hemijske industrije i na posletku rađanje jugoslovenske ideje i poljuljani međunarodni kredibilitet Rusije nakon poraza u Rusko-japanskom ratu. U takvim međunarodnim okolnostima “disciplinska ekspedicija” Austro-Ugarske prema Kraljevini Srbiji iz 1914. je bila očekivana inicijalna kapisla za sukob svetskih razmera. Rat je bio neminovnost u tadašnjem svetu, počelo je vreme smrti.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kada je rat izbio u leto 1914. nemačka vrhovna komanda je bila ubeđena u brzu i laku pobedu, bar kada je u pitanju proboj na istok. Međutim, već prve bitke u ratu su bile ledeni tuš za ego imperije, nastali su frontovi i između neprijatelja prostor “ničije zemlje” koji je polako postao konstantna linija, vatrena granica. U takvim okolnostima veliki hemičar Fric Haber ponudio je domovini rešenje za brzu i čistu pobedu.

Prvi moralni sunovrat

“Die Wissenschaft gehört in Friedenszeiten der ganzen Welt, aber im Krieg gehört sie dem eigenen Land, dem Vaterland.” – Fritz Haber

“U vreme mira naučnik pripada celom svetu, ali tokom rata naučnik pripada samo svojoj zemlji, domovini.”

Kada je rat izbio 1914, Dr Fric Haber (nem. Fritz Haber) je već bio međunarodno priznati naučnik, pre svega zbog razvoja procesa za hemijsko prevođenje azota iz atmosfere u amonijak i nitrate, čuvenog Haber-Bošovog procesa.Proces je jedinstven po tome što reakciju azota sa vodonikom, koja je inače termodinamički veoma nepovoljna zbog velike stabilnosti molekula azota (N₂), čini mogućom na industrijskoj skali primenom katalizatora i promenom pritiska i temperature. Za početak 20. veka veoma složen tehnološki proces koji je iza sebe imao jasnu fizikohemijsku teoriju baziranu na zakonima termodinamike i katalize.]

Mirnodopski proces dobijanja nitratnih đubriva koja su drastično povećala svetsku proizvodnju hrane, ubrzo je dobio novi značaj u proizvodnji azotne kiseline neophodne u industriji eksploziva.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Dr Fric Haber

Nitroglicerin – dinamit, TNT, pikrinska kiselina, piroksilin, itd. svi ti nitro- derivati koje su koristile sve strane u ratu, veštačka đubriva su uskoro postala tek neophodnost, a industrija rata glavna “zabava”. Međutim, masovna produkcija eksploziva i “konvencionalnog” oružja nije bila dovoljna za izvojevanje pobede na Zapadnom frontu. Rat je na tom frontu bio jednako neizvestan za obe strane, jer su postojeće snage bile izjednačene. U takvim okolnostima Fric Haber je mislio da ima “magični metak” koji će Nemačkoj doneti pobedu. Možda je ovo pravo mesto da napomenemo da je Haber bio Jevrejin koji odbacio Judaizam i prihvatio Hrišćanstvo, verovatno vođen slepim idealima patriotizma prema zemlji koju je smatrao domovinom.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Shvativši da se velika količina smrtonosnih gasova već dobija kao nusproizvod u hemijskoj industriji, Haber je došao do zaključka da se ti gasovi mogu spakovati u kanistere, napakovati kao punjenje teške artiljerije i upotrebiti na bojnom polju. Na matičnom Berlinskom institutu, počeo je da ispituje upotrebljivost otrovnog gasa koji je koristila industrija boja, hlora.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Dr Klara Imerfar

Tokom istraživanja upotrebljivosti hlora kao oružja, Haberu se snažno suprotstavila njegova supruga Klara Imerfar (nem. Clara Immerwarhr), koja je takođe bila doktor hemije i saradnica na institutu. Osnovni razlog Klarinog protesta bio je lični stav da se upotreba nauke u razvoju oružja kosi sa osnovnim načelima nauke, a to su humanost i poboljšanje kvaliteta života, jednom rečju, nauka u službi čovečanstva i čovečnosti. Međutim, Haberova opsesija da je na putu da uradi nešto veliko za svoju “domovinu” načinila ga je potpuno slepim prema Klari i njenim stavovima. Ipak, svoja istraživanja je počeo da obavlja u tajnosti, međutim priroda tog istraživanja je dovela do opasnog akcidenta u kome je život izgubio jedan Klarin prijatelj i istraživač saradnik. Taj događaj je bio prekretnica u daljem životu Frica i Klare, tačka nakon koje je rasplet priče već bio očigledan.

Krajem 1914. Haber je obavestio vojsku da je razvio novo oružje koje će im obezbediti sigurnu i laku pobedu na svim frontovima. Ipak, u vojsci je to izazvalo skepticizam, pre nego optimizam, jer je hemijsko oružje bilo potpuno novi koncept u ratovanju, otvaranje jednog novog poglavlja u kome više ništa nije zabranjeno, time i u suprotnosti sa vojničkom čašću. Nemačka je takođe bila i jedan od potpisnika Haške konvencije koja je zabranjivala upotrebu takvog oružja za masovno ubijanje trovanjem. Ipak, događaji sa početka 1915. godine doveli su do toga da vojska ponovo razmotri Haberov predlog i da mu odobri proizvodnju novog oružja.

Hemija u službi neljudi

Oko 17 časova 22. aprila 1915. godine, tokom druge borbe na Ipru, nemačka armija je oslobodila 168 metričkih tona hlora. Hlor je gas koji je teži od vazduha, pa se zbog te osobine zadržava odmah uz tlo i ulazi u sve pukotine i rovove. Hlor je veoma otrovan gas, osnovna toksičnost potiče od hlorovodonične kiseline koja nastaje u reakciji hlora sa vodom. Sluzokoža je posebno osetljiva na hlorovodoničnu kiselinu, a prilikom trovanja prvo stradaju oči i respiratorni organi. U plućima nastala hlorovodonična kiselina uništava tkivo bronhija, nastaju edemi (podlivi), tkivo koje je zaduženo za respiraciju je nefunkcionalno, a time se drastično smanjuje kapacitet pluća. Usled smanjene dostupnosti kiseonika u cirkulaciji i povećane koncentracije ugljen-dioksida, srce počinje ubrzano da radi kako bi ubrzalo cirkulaciju, međutim budući da su pluća nefunkcionalna nakon par minuta srčani mišić se zamara i ulazi u stanje fibrilacije usled odumiranja mišićnih ćelija i poremećaja u funkcionisanju nervnog sistema. Nastaje stanje koje se u medicini definiše kao asfiksija (od starogrčkog termina σφύξις sphyxis i prefiksa a- što bi u slobodnom prevodu značilo “bez otkucaja srca”) i posledica je opisanog problema nedostatka kiseonika u cirkulaciji. Smrt izazvana ovakvim trovanjem je veoma mučna, otrovani prolazi kroz pravu agoniju u borbi za vazduh dok konačno mozak ne počne da se gasi i telo padne u komu. Tokom napada tog 22. aprila, Nemačka je zasula hlorom oko 6,5 km linije koju su držale francuske snage. Tokom prvih deset minuta od udara ubijeno je oko 6000 francuskih i kolonijalnih (Marokanaca i Alžiraca) vojnika. Stradao je i veliki broj nemačkih vojnika koji su tokom napada morali ručno da iniciraju svaki od 5730 cilindara napunjenih hlorom koji su upotrebljeni u napadu, pri čemu su značajne količine gasa izlazile tokom ispaljivanja. Ovaj tragični bilans je odmah pokrenuo veliku debatu oko novog oružja. Francuska je optužila Nemačku da je prekršila Hašku konvenciju, međutim u ludilu rata optužbe bilo kakvog tipa imaju malo smisla, naročito ukoliko su oštećeni i tuženi u oružanom sukobu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Napad upotrebom cilindara

Još uvek veoma potrešena gubitkom iz 1914. godine, Klara nije više mogla psihički da podnese činjenicu da je njen suprug odgovoran za toliko smrti i patnje u svetu koji je ionako posrnuo u besmisleni rat. Tokom šetnje na porodičnom imanju 15. maja 1915. godine Klara je izvršila samoubistvo pucavši sebi u grudi Haberovim službenim pištoljem. Preminula je u naručju njihovog sina Hermana (nem. Hermann Haber). Ta scena i razočaranje ocem je značajno uticala na Hermana, nakon što je zbog Hitlera pobegao u Ameriku, nošen tim demonima prošlosti 1946. godine je takođe izvršio samoubistvo.

I pored toliko smrti i ličnog gubitka Klare, Haber je ostao dosledan svom novom otkriću i već dan nakon Klarinog tragičnog odlaska, otputovao je na Istočni front kako bi posmatrao upotrebu gasa protiv ruskih trupa. Haber je sebe smatrao iskrenim patriotom i za “zasluge” je dobio čin kapetana, veoma retku čast za civila u tadašnjoj Nemačkoj. Do kraja rata bio je veoma predan hemijskom oružju, definisao je čak i matematičku zavisnost koncentracije gasa i vremena izloženosti gasu kako bi definisao konstantu smrtnosti. U nauci do danas zapamćena jednačina kao Haberovo pravilo C × t = k iz koga se izvodi zaključak da i duže izlaganje manjoj koncentraciji gasa ima jednako fatalan učinak kao i kratkotrajno izlaganje visokoj koncentraciji.

Francuska osuda Nemačke da krši Hašku konvenciju je doživela veliki eho u međunarodnoj zajednici, ali nisu postojale nikakve mogućnosti da Nemačka bude zbog toga i pravno kažnjena. U takvim okolnostima Francuska je rešila da preduzme inicijativu, i desilo se ono čega se Nemačka najviše plašila već na samom početku razmatranja upotrebe hemijskog oružja, a to je da više ništa neće biti zabranjeno. Najstrašniji od svih košmara Nemačke je krenuo da se ostvaruje, Francuska je angažovala svog vrhunskog organskog hemičara Viktora Grinjara (fr. François Auguste Victor Grignard) nosioca Nobelove nagrade za hemiju iz 1912. godine. [Čuvena Grinjarova reakcija u kojoj reaguju alkil- ili aril- magnezijum halidi sa elektrofilnim C-atomom iz npr. jedinjenja sa karbonilnom grupom.]

[You must be registered and logged in to see this image.]

Viktor Grinjar

Grinjar je sa saradnicima uspeo da razvije projektile napunjene fozgenom koje je francuska vojska upotrebila već te 1915. godine protiv Nemaca. Fozgen (COCl₂) je veoma otrovan gas koji se dobija reakcijom ugljen-monoksida i hlora. Bezbojan je i miriše na seno koje truli, tako da ga je veoma teško brzo detektovati na bojnom polju, što napadaču daje prednost da se brzo organizuje tokom napada. Grinjar je radio i na analitičkim tehnikama za brzo detektovanje različitih hemijskih agenasa na bojnom polju i u tome je imao izvesnog uspeha, naročito u detektovanju iperita (“mustard” gasa, ili gasa sa mirisom senfa, takođe poznatog i kao LOST prema inicijalima nemačkih naučnika Lommel-a i Steinkopf-a koji su predložili upotrebu kao hemijskog oružja). Dalji tok Prvog svetskog rata bio je obeležen razvojem i upotrebom sve opasnijih hemijskih agenasa koje su koristile sve strane u ratu. Uporedo sa razvojem oružja, razvijana je i zaštitna oprema, pre svega unapređene su gas maske u kojima su upotrebljavani filteri sa aktivnim ugljem koji je bio veoma pogodan zbog velike moći adsorpcije najrazličitijih organskih molekula, naročito halogenida. Bio je to jedan potpuno novi front koji je otvoren na sigurnoj teritoriji, daleko od linije borbe u tišini hemijskih laboratorija, vrhunski umovi su bili u prvoj borbenoj liniji tog fronta rizikujući živote tokom sintetisanja smrtonosnih gasova koji će već par nedelja kasnije možda biti upotrebljeni na pravoj liniji vatre noseći sa sobom hiljade ljudskih života u sigurnu i strašnu smrt.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kanadski vojnik na lečenju nakon trovanja iperitom (fotografija iz 1917. ili 1918. godine)

Tokom 1918. godine Velika Britanija je razvila novi metod za sintezu iperita, inače do tada je samo Nemačka koristila iperit. Britanija je tokom septembra 1918. godine upotrebla iperit na teritoriji Belgije protiv 16. bavarske rezervne jedinice. Ono što je ostalo kao kuriozitet tog napada je i činjenica da je u 16. jedinici bio i Adolf Hitler koji je bio otrovan i čak privremeno oslepljen dejstvom gasa.

Sunce se ponovo rađa

U novembru 1918. godine Nemačka je kapitulirala. Hemijsko oružje je ostalo kao jedna od najstrašnijih priča svetskog rata. Već u prvim godinama nakon rata međunarodna zajednica je donela seriju pravnih akata kojima su upotreba poznatog i razvoj novog hemijskog oružja najstrožije zabranjeni. Međutim, nestabilnost posleratne Evrope je dovela do toga da mnoge vlade počnu u tajnosti da proizvode velike količine svakojakog nekonvencionalnog oružja. Pored hemijskog, počelo je i intenzivno ispitivanje bioloških agenasa, a krajem 1930tih javile su se i ideje o primeni nuklearnog procesa fisije u vojne svrhe. Svet je polako ponovo gubio razum, počelo je japansko osvajanje Kine, Italija je u Abisiniji upotrebila iperit, novo mračno doba Drugog svetskog rata je bilo na pomolu.

Nesrećni “junak” naše priče, Dr Fric Haber je 1918. godine dobio Nobelovu nagradu za pronalazak procesa za prevođenje azota iz atmosfere u amonijak i kasnije u nitrate neophodne u sintezi veštačkih đubriva i u industriji eksploziva. Tokom 1920tih Haber je radio na ekstrahovanju zlata iz morske vode, objavio je čak nekoliko radova na tu temu da bi na kraju zaključio da je ekstrahovanje zlata iz morske vode moguće, ali nije ekonomično. Tokom 1930tih Nacisti su Haberu ponudili sredstva za nova istraživanja, međutim budući da je bio upoznat sa sudbinama jevrejskih istraživača u nacističkom sistemu, Haber je 1933. godine emigrirao u Britaniju, gde je par meseci radio kao istraživač u Kembridžu. Nakon što je Ernest Raderford odbio da se rukuje sa njim, kao znak protesta zbog Haberovog učešća u razvoju hemijskog oružja, Haber je odlučio da napusti Britaniju i ode u Britansku Palestinu (državu koja će nakon rata postati Izrael), međutim u tome ga je sprečio srčani udar. Nakon delimičnog oporavka u januaru 1934. je krenuo put Bliskog Istoka, ali narušeno zdravlje se pogoršalo i 29. januara 1934. godine Haber je preminuo u 65. godini. Smrt ga je zadesila u hotelu u Bazelu u kome je odseo tokom puta ka Bliskom Istoku. Haberovo telo je kremirano i zajedno sa Klarinim pepelom se čuva na bazelskom Hornli groblju.



wordpress.

Kemijsko oružje i njegovi tvorci


Malo tko nije bio dirnut slikama koje su proteklog tjedna stizale iz Sirije – djeca koja se bore da dođu do zraka, njihovi roditelji koji ih bespomoćno promatraju, ljudi koji izbacuju pjenu iz usta i nekontrolirano se trzaju. Najizgledniji krivac za to su organofosfati, kemikalije čiji je cilj onesposobiti funkciju enzima acetilkolinesteraze koji se nalazi u nervnom sustavu. Rezultat je reducirana komunikacija između mišića i živaca što uzrokuje smanjenu mišićnu funkciju čitavog tijela, ali najozbiljnije učinke ima na sposobnost disanja. Gušenje je ono što dovodi do smrti.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Manje otrovni organofosfati široko su rasprostranjeni u upotrebi kao insekticidi. Jedna specifična skupina organofosfata, međutim, najvjerojatniji je krivac za većinu nedavnih smrtnih slučajeva i ozljeda u Siriji – tzv. nervni agensi. To su ekstremno učinkoviti spojevi koji nemaju nikakvu drugu svrhu osim da služe kao bojni otrovi, tj. kao kemijsko oružje.

Ali kako je uopće došlo do toga da danas imamo nervne agense? Za odgovor na to pitanje moramo se vratiti stoljeće unatrag.

Kad pomislimo na Prvi svjetski rat obično zamišljamo slike ratnika u blatnim rovovima. Rovovi su pružali zaštitu objema stranama pa je napredovanje u ratnim operacijama često bilo ozbiljno ograničeno. Samo nekolicina generala bila je sposobna za vojne operacije koje bi donijele određeni napredak jednoj od zaraćenih strana.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Fritz Haber

Korak naprijed napravio je utjecajni njemački kemičar Fritz Haber. Poput mnogih patriotski nastrojenih znanstvenika tog vremena, bio je uključen u ratna vojna djelovanja. Haber je predložio inovativno rješenje za zastoj u rovovskim bitkama – korištenje plina klora. Ispravno je pretpostavio da ako se bilo koja trupa izloži djelovanju klora bez zaštite i pritom ne napusti rov, umrijet će.

Haber je 1915. godine nagovorio Njemačku vrhovnu komandu na eksperiment s klorom, pri kojem je u neposrednoj blizini ratišta u njemačkim rovovima postavljeno 5.000 spremnika pripravnih za djelovanje. Prva dva pokušaja su propala zbog promjene smjera vjetra, što je značilo da bi bilo kakvo otpuštanje plina utjecalo na njemačke, umjesto francuske i engleske vojnike.

Treći pokušaj pokazao se kao vrlo uspješan. Trupe koje su bile izložene djelovanju klora bili su Alžirci koji su se borili na strani Francuske. Mnogi su umrli ili pobjegli, ostavljajući tako prazninu u savezničkim redovima, što su Nijemci dobro iskoristili.

Britanci i Francuzi u roku mjesec dana odgovorili su na njemačku upotrebu klora na isti način. Klor je uskoro zamijenio još otrovniji plin – fozgen. Da bi se zaštitili od oba plina, vojnici su počeli koristiti gas-maske. No, 1917. godine Nijemci su uveli u upotrebu gorušičin plin, kasnije nazvan iperit po belgijskom gradu Ypresu gdje je prvi put korišten. To je plin iz grupe plikavaca koji, osim inhalacijom, u tijelo prodiru i preko kože.

Bilo je potrebno zaštitu gas-maskama nadopuniti odjećom koja štiti čitavo tijelo, što je situacija koja se uglavnom održala do današnjih dana. Gotovo polovica njemačkih kemičara bila je uključena u program kemijskog naoružanja, a slična situacija bila je i na savezničkoj strani.

1936. godine napravljen je nervni plin tabun, a 1938. sintetiziran je i sarin, koji je 1995. tijekom napada u tokijskoj podzemnoj željeznici prouzročio smrt 13 ljudi.

Posao je dovršio nadareni njemački kemičar Gerhard Schrader. On je radio na pronalaženju organofosfatnih insekticida za korištenje u poljoprivredi, koji bi smanjili potrebe Njemačke za njihovim uvozom. Nakon što je ustanovio da su kemikalije koje je dobio preotrovne za poljoprivredne potrebe, Schrader je obavijestio vlasti. Za potrebe njemačke vojske napravljena su streljiva s tim agensima, ali kako je postojao strah da će ih Britanci i ostali također koristiti, te da će zbog njihove superiornosti u zraku Nijemci izaći kao gubitnici, oni nikad tijekom Drugog Svjetskog rata nisu upotrijebljeni.

Nakon završetka rata sovjetski, britanski i američki obavještajci doznali su sve o njemačkom sintetiziranju nervnih i još otrovnijih plinova koji su bili namijenjeni vojnoj uporabi, unatoč Ženevskom protokolu iz 1925. godine kojim je zabranjeno kemijsko i biološko oružje. Ali izvan zakona stavljeno je samo to da se oni ne smiju upotrebljavati pri napadu – države su ostavile sebi za pravo da se njime obrane u slučaju da budu napadnute, što znači da im je omogućena proizvodnja kemijskog oružja.

Ženevski protokol zamijenila je 1997. godine Konvencija o kemijskom naoružanju koja zabranjuje bilo kakvo korištenje, a potpisnice obvezuje na uništavanje svih zaliha takvog oružja, zabranu trgovanja i pristanak na nadzor i inspekciju kako bi se osiguralo pridržavanje konvencije. Dosada je 189 država potpisalo konvenciju, no među njima ne i Sirija.

Unatoč svim dogovorima i uspostavi pravila, pojedine zemlje sve donedavno nisu se toga pridržavale, a sigurno je i da neke od njih posjedovanje kemijskog oružja drže u tajnosti.
Bez kemičara ne možete napraviti kemijsko oružje. Fritz Haber bio je briljantan znanstvenik koji je 1918. godine dobio i Nobelovu nagradu za kemiju za sintezu amonijaka od dušika iz atmosfere, što je omogućilo napredak u proizvodnji umjetnih gnojiva i eksploziva. Haberova nagrada bila je kontroverzna i mnogi laureati odbili su prisustvovati ceremoniji dodjele.

Većina vlada u današnje vrijeme šalju signale da ne žele imati nikakve veze s kemijskim oružjem. Dio njihove politike je i nadzor vlastitih državljana kako bi se osiguralo da ne dođe do proizvodnje ili distribucije takvog oružja. Brojne znanstvene organizacije nastoje educirati kemičare i ostale znanstvenike kako bi bili svjesni opasnosti koje kemijsko oružje predstavlja, posebno za nenaoružane civile.

Događaji u Siriji to potvrđuju. Nažalost, preostaje samo nada da će svi znanstvenici, poput njihovih vlada, zauzeti jedinstven stav da je upotreba kemijskog oružja potpuno neprihvatljiva i da će im njihovi vlastiti moralni standardi zabraniti uplitanje u nešto tako užasno kao što je kemijsko oružje.

Izvor:geek.