Matija Bećković

Ti si moja, ipak

Ti si cesta slika moje zalosne ljubavi
Ti si moja samoca u kojoj smo prisutni oboje
Ti si moja Sinagoga ogradjena zicom
Ti si moja narocito u ovo doba pogotovu sada
Ti si moj razgovor koji se u pocetku odnosio na nesto drugo
Ti si moj Pablo Pikaso i njegova ljubav prema nepojamnom
Ti si moja igra koja pocinje kamencicima
Ti si moja Sahara sa jednim cvetom pa cak i bez njega
Ti si moja devojka o kojoj ti nisam govorio
Ti si moj plemic koji je nekada ziveo na Kavkazu neki Vsvold
Ti si mojih nekoliko godina od one noci
Ti si moja zena – ponocni voz sa jednim putnikom
Zelezara u kamenom dobu – tы моя русская земля
Jedina zena koju menjam svakog dana
I pravi smisao toliko hvaljenih sloboda
Ti si moj heroj koji se postideo i ipak pocinio izdajstvo
Ti si moja ljubav slavnih ljudi
Ti si moja junacka ljubav kako sam vec rekao
Ti si moja obecanja koja nikada nisu nista znacila
Ti si moja ljubav iako sam bez nje kao sto je poznato
Ti si moja, ipak
Tako je bilo oduvek i uzalud sam se bunio i sramotio oboje
Ti si jedna stvar koju je volela jedna zena
Ti si jedna zena koliko i svaka druga
Ti si moja uprkos poznatim istinama
To su bedni podaci kojima raspolazem
To su sva dela moje izvitoperene ljubavi
To sam sve mogao lepse reći ali nema razloga
Ionako samo nagadjam i pretpostavljam
Ti si moja bolest bolescu izlecena
Ti si moje dete ti nista ne razumes
I ja doslovno moram reci da te volim.

Još nema reči u našem jeziku koje bez straha silaze iz usta.

(Matija Bećković)

Na terasi

Plamti naš jasen i šib žuti
i nagone me da mrmorim
(dok mi lepota oči muti)
zar sve to treba da pregorim?

Al ako bih se zbog čega
bacio lastom sa balkona
bilo bi zato što posle svega
taj šib i jasen ne gleda ona

Пророчанство језика

1.

Ни један геноцид се не може разумети. Ни геноцид над српским народом не може стати у људски мозак. .
Једна од окосница „КАЖЕ“ је пророчанство језика. Погледајте само како се јаме зову и замислите зашто се тако зову. Рцимо: Јадовно. Тако је названо пре поклања у II светском рату. Значи није именовано оно што се већ догодило, него је предсказано оно што ће се догодити. Да је крштено после злочина, не верујем да бисмо показали такву проницљивост језика.
Таквих примера има много. Једини преживели из Глинске цркве зове се Љубо Једнак. Онај који је бранио једно од најсветијих начела свога народа звао се Гаврило Принцип. Онај који је извео војску и народ из отаџбине звао се Радомир Путник. А тако су се звали и пре него што су своја имена доказали и оправдали. Као да име предодређује судбину, а живот иде по плану језика


2.

Недавно је пронађен усташки документ из којег се види да су усташе још још пре рата, дакле пре оснивања НДХ – направиле попис јама у Херцеговини са прорачуна колико која може да прими људских тела. Тај план су касније и испунили, а запремину погодили. Тако су јаме постале етнички чисте, а јамографија незаобилазна за изучавање судбине српског народа.
Невине жртве су једини мотив уметности, једина брига језика, тема сваког озбиљног разговора Никад нико није страдао на правди Бога, а да неко није видио. И да после није живео једино зато да би о томе сведочио. Многи су се само зато и родили.
Залуду је јаме бетонирати и прећуткивати. Земља се не може смирити све док жртве које су у њој не изађу на видело.
Битку са невиним жртвама нико није добио. Она се може окончати само признањем и покајањем. Докле се може искривити душа и поклекнути ум - најбоље показују они који у наше дане лицитирају бројке невиних жртава. У том посртању дошли су до броја 40000 жртава и тај број им се чини мали. Готово као доказ да су невини, да нису убили никога. А замислите како бисте се осећали да сте убили 40000 птица или мрава. . .


3.

Моја је најдубља вера да највеће духовно благо једног народа чине његове невине жртве.
Нико се није показао јачни и моћнији од невиних жртава.
И међу невиним највеће су оне због свог имена и рођења. Ту су се са Јеврејима, страдалницима без премца и поређења, својом невином крвљу придружили и Срби. Тим жртвама смо навише дужни.
Срби имају неизбројне жртве које нису именовали. Невине жртве могу сачекати свој народ. Можда оне и одлучују кад ћемо их се сетити. Што их се пре сетимо, пре ћемо постојати. “

SONET

Orfeju gorki gori tvoja frula
Pokreće predele pepela i pića
U sedam rupa grob sedam vlašića
Svira kroz uštap slavu mog rasula.

Vrt crnog cveća pod pepelom cveta
Žestoka ustoka tamni jug ispira
U tuđini tugi grob mog oca svira
U zarazne trave iza celog sveta

O bože me večeras u polju
Kada odsvira moju gorku bolju
I pepeo me ispuni do lica

Pogodio metak lutalica
Što od iskona bez zvuka i puta
Za nekim čelom po Srbiji luta

POSLEDNJE PITANJE

Od pamtivekova do dan-danas
Neka je beda padala na nas
Gde je kraj izdavanja i prodavanja
Beše pitanje svih pitanja
Al da je kucnuo i Sudnji čas
Shvatismo tek onda kad svi uglas
Zavapijasmo: "Pošto smo danas?"

Onaj sam kog volim

Mislim na tebe
da bih znao ko sam
Da te zaboravim
ne bih znao gde sam.

Znam da sam tamo
gde za tobom cheznem
Drzhim te na umu
da se ne izgubim.

Onaj sam kog volim
Taj sam na kog mislim.

MOLITVA

Uđi u moje oči
pre nego što ih sklopim
da te pod trepavicama čuvam.

Ti si moja

Prostori kao akvarijumi i pošumljena nebesa
Moj potiljak pun otisaka tvojih prstiju
Moje srce dignuto u termometru kao krv u zločincu
Moj jauk oberučke zavitlan u nebesa kao kladivo –
Evo vraća mi se kao ptica pogođena strelom
Rastu zelene uši zidova visoko kao bršljeni
Manijak u bašti ždere pomrčinu
Dete ugrožno svetlošću – tačko veća od kruga u kome si
Kao što su nebesa topla od jedne malaksale ptice
Kao što mrtvaci odolevaju želji za bližnjima
Kao što grom svoj teret u nebu istovara
Kao što ljubavnici učiniše zemlju toplom i tako blagotvornom
Idealni neskladu, ljubljena
U imaginarnom avionu nad mojim ponorima
Izmišljajući, ja te učinih nemogućom.
Uzalud smo zajedno kao dve šine
I dva jauka se negde sastaju mi nikada!
Moja mašta na nekoj drugoj planeti izaziva požare
A u istom trenu je pred tobom tako savršeno nemoćna
Lažni i istinski pesnici u istim bolovima
Već sam vazduhu već sam vodi probio uši pričama o toj ženi
I sve što je patilo mora da je na mojoj strani!
Poklanjam ti svoje uči od hroma i sitnog stakla
I tu pred tobom se uz urlik u zemlju zakopavam.
Plod se u tebi rasplamsava posle ljubavi.
Sve je manje mog srca kao mastila u mastionici
Nečitkim rukopisom, okolnim brdima, susednim državama,
Čime god stignem ja te opisujem
I tako nedostojno govorim o tebi
Različitoj od svakog poređenja.
Ali uvek postoji nada
Na ulazima u polja
Izdvojena kao ludnica.

Da nas ima -
Kao što nas nema,
Da možemo -
Ko što ne možemo,
Da hoćemo -
Kao što nećemo,
Da sve nije -
Onako kako je,
Da je dao Bog -
Kao što nije,
Pa da jesmo -
Kao što nijesmo,
I da nije bilo -
Kao što je,
I da oće biti -
Ko što neće,
Tako bi se nanovo rodili,
Ime i crn obraz osvetlali!

Uz vino

Uz vino gubim volju za zivotom
I zelju da umrem, evo, odmah potom.

O, prepelico nad dalekim zitom
Sto okreces brda, a i mene pritom

Patim iz straha da cu tek da patim
I svejedno mi je, evo, odmah zatim.

Sedimo nas dvoje u sutonu plavom

Sedimo nas dvoje u sutonu plavom
Osecamo nebo kao krov nad glavom.

Ustajemo naglo, nekud odlazimo
I prolazeći tako prolazimo.

A negde nas čekaju Veliki Antili
Gde nećemo nikad biti nit smo bili.

Kažem ti tiho: ništa nam ne treba
Ali više nema ni tebe ni neba.

Tugovanka za Verom Pavladoljskom

Ne mogu da zaspim
a ni da se probudim;
jedino tebe nema
a samo ti postojiš


Više je biti pesma
nego pesnik;
a biti ti više je od oboje

Kad bi ti otisla iz ovoga grada

Kad bi ti otišla iz ovoga grada
Kome bih levu ruku prebacio preko ramena
A desnom pokazivao obronke dalekih brda i rekao:
"Priroda je puna mojih pogleda na svet".
S kim bih zastao pred raspuklim orahom govoreci:
"U ovom orahu možda raste moj sanduk
Kad sam bio dete njegovo je stablo posadeno".
Zbog koga bih prekinuo ove reci i rekao nešto radosno,
Mada ne znam šta bih sve mogao da kažem
Na osnovu cele šume i drugih elemenata!
S kime bih se vracao u grad ponosan kao u mojim pesmama.
Kome bih govorio o sajdžiji koji živi u zemlji
I o mom srednjem uhu koje je gusto kao šecer.
S kime bih podigao glavu prema besputnim nebesima,
Kome bih pokazivao kozje staze medu zvezdama.
Ciji bi zubi zvonili kao promrzla jabuka u pšenicnoj plevi
S kime bih pomenuo: tajge, sneg na Etni, ljude po tamnicama.
Bela ptica na snegu, plastu snega u vodi,
Kome bih rekao kako mi se cini
Da u reci Ararat kljuca kamenje
I ko bi me zbog toga voleo?
Danas svi znaju da sam na tebe mislio kad sam rekao:
"Ona kaže balkonu da ga voli
I balkon se sruši u tom casu".
Poštari bi širom sveta raznosili jedno isto pismo
Dok zver skupog krzna drema u glupoj toploti na Tibetu
I bilo kakav mesec prelazi preko smetova.
S kime bih dugo u noci govorio protiv svakoga
I ko bi me zbog toga voleo?
Kad bi ti otišla iz ovoga grada,
Govorio bih uzalud:
Moje reci se ne bi ni na koga odnosile.

UŽE

Istina je ono uže koje
Spominjati kod nas ne valja se.
Za istine i cene postoje
Sa koliko koja kažnjava se.

Još nema reči u našem jeziku
Koja bez straha izlazi iz usta.
I da iz rečnika ko iz cenovnika
Ne znamo cenu njenoga izusta.

I sami možemo lako sračunati
Koliko vredi sve što smo slagali.
I sa onim što smo prećutali-znati
Koliko smo tako zlata naslagali.

PONOVO IMAM POTREBU DA ĆUTIM

Ponovo imam potrebu da ćutim
Jer ono što najlepše umem da kažem više me ne zanima.
Odlučio sam da govorim kao da će mi svaka reč biti poslednja
Šta sam ja da bi pevao?
Moj siromašni rečnik zamenjujem prirodom
I gdje god putujem nailazim na nju
I njena smela poređenja.
Priroda je izrazila moje namere na više načina
Svojim biljem,svojim požarima
I drugim čudesima čiji sam učenik.
Ona je dala oblik ptici
Smelije no što se usudio ijedan pesnik
I ja se ispod njenih ptica potpisujem
Ne dodajući im gotovo ništa.
O mutna jelo izrasla iz moje mastionice,
Priroda je puna mojih pogleda na svet
Ja stoim iza njenih cvetova bez granica
Ja poštujem jedino njene neumoljive zakone.
U čitavoj prirodi nigde,osim na svoj život,
Ne mogu da stavim tačku,
Jer se sve javlja ponovo i ravnomerno sa godišnjim dobima.

Kad posle jeseni ne bi došla zima
U šta bi smo onda verovali i čemu se nadali?
Ponovo imam potrebu da ćutim
Jer govorim sa željom da budem ućutkan.
Vetar upada u sudsku pisarnicu i diže papire sa stolova

Ceo dan sam napolju kao da sam cvet,
Napolju su šume, oblasti pod snegom, ovas i raž su napolju,
Gradovi su na ulicama, ulice su na ulicama
Svi kontinenti su napolju.
Ja bih bio jedini grad koji sam unutra!
O nebesa jedini naslove na mome grobu
Bunim se protiv svega, jer nemam na šta da pristanem.

Šta sam ja da bih ćutao?
Sve što sam rekao ponavljam još jedamput,
Moje ćutanje je službi strašne istine.
Sve što ima na svetu ima i u meni.
Ne znam dali je noć ili sam sklopio oči:
Moje slike sveta se menjaju dok putujem.
Nisam ništa video prvi put sve sam prepoznao.
Predeli koje otkrivam oni su koje sam sanjao.
Šta će mi more.Imam ga u glavi
I ja ih samo poredim i bratimim.
Prizor koji gledam odavno postoji u mome sjećanju,
Putevi što godinama zavijaju na istom uglu,
Najređe biljke,jedini primeri,
Nalaze se i u mom srcu,
A sve što je u njemu
Postoji i još negde u svetu ili se potuca.
Ja putujem da bi svakoj stvari prineo drugu svojom dušom
Da bi obe bile manje usamljene.
Sedeći među drvećem govorim o svojoj prirodi,
A kad bih razumeo pticu
Rekao bih joj isti što i vama:
Svemu pretpostvaljam prirodu,
Ali svoju!

ZA TEBE GOVORIM

Ako jednom staviš na gramofon moje srce,
Čućeš ono što sam izmislio samo da bih tebi rekao:
"Mozak svih biljaka, mozak svakog drveta nalazi se u zamlji,
Da li je tamo već i mozak čovečanstva?"
Javno iznosim rečenice kojima sam te osvojio,
Govoreći o drugim stvarima govorio sam o tebi,
Pucajući u plafon izjavljivao sam da te volim
I sve što sam lepo rekao o drugima tebi je namenjeno,
Dok sam s tobom govorio telefonom
Moja krv je tekla žicom do tvojih usta
I telefonska mreža se pretvarala u krvotok,
Kao što se bolest pismom prenosi iz države u državu,
Kao što stotine koza ubijenih životinja čine tvoju bundu,
Kao što je u mojoj glavi prostor manji od ovog izvan nje,
Tako je i u mojoj utrobi sapeto nesto veće od mene.
Ja, sin ženin, kćeri čovekova, tebi sam ovako govorio:
"Ako eksplozija provetri utrobu zemnje
Izleteće iz nje kamenje veće od naše planete,
Oko bivše zemlje ostaće kao kavez nagoreli meridijani,
Kao konstrukcije porušenih hangara,
Kao kosturi konja na nekoj visoravni. "
Neka mi bude zabranjeno da te volim,
Hoću da ispaštam, hoću da pokažem šta mogu da učinim za tebe.
Neka mi na ledja natovare betonsku kuglu,
Hoću da zamenjujem gipsanog roba na ulazu u tvoju kuću!
Neka poštari odbiju da ti uruče moja pisma,
Neka mi bude zabranjena upotreba javnog saobraćaja i telefona.
Sve što je rečeno o budućnosti,
Da je rečeno o tebi, bilo bi istinito i ne bi propalo.
Da je uzidano u tebe ono što je uzidano u hramove,
Sve to ne bi bilo besmisleno.
Ono što se govori tudjim ženama ja sam govorio tebi,
Iz punih pluća pod šlemom i pod punom ratnom spremom,
Jer ništa ne zaslužuje himne i toliku patetiku osim ljubavi.
Zato što me voliš ja volim sve ostalo,
I nikome ne želim zlo.
Moja ljubavi, digla si me toliko visoko
Da i kad bih pao - do zemlje bi se naživeo!
Dižem primitivnu buku kao što sneg grmi i dimi se u klancima,
Da si muškarac imao bih najboljeg druga!
Neka se izvrne sav svet i na levak sruči u tebe,
Neka niče drveće koje niko nije posadio.
Neka se niko ne pridržava svojih oblika i granica,
Neka trešnje, neka jabuke ne budu okrugle,
Nego kakve god i kolike god hoće,
Neka se slonovi uvuku u mišje rupe!
Neka moju dušu grubo istovare na prvom djubrištu,
Neka najjači glasovi sruše sve plafone,
Neka se nebesa otarase snega i kiše,
Neka sve ostane čisto i slobodno,
Neka samo moji prsti budu prljavi od mastila,
I neka se proglasi ludakom
Svako ko pomisli da te vise voli!

Hodajte kroz život otvorenih očiju i s verom. Zavirite u svaki ugao – nikad se ne zna gdje je sreća. Sreća je slijepa. Na sreću svako ima pravo. Sreća ne zna za razlike u boji kože, polu, socijalnom položaju, titulama i slično.”
“Nigde čovek nije toliko mali kao pred šalterom i nigde mali ljudi nisu veći nego iza njega.”

“Ja ne znam za drugo nebo osim njenog kišobrana. Kad me ona voli ne znam od čega živim. Ne jedem, zaboravljam da dišem i vrlo često umirem.”

"Još nijedan vođa nije obećavao narodu nepravdu i bezakonje. Niko još nije poginuo za pogrešnu stvar, pa ipak pravda nije pobedila..."

"Šalter je najstravičniji izum naše civilizacije..."

"Svoja zemlja voli se bez napora, kao što se diše, govori maternji jezik i hoda. Zemlju, možda, najviše vole oni koji ne znaju ni kolika je ni gde je. Ljubav prema otadžbini je platonska. Još se nije rodio čovek koji nije imao mesta u svojoj otadžbini..."

- Matija Bećković