Sto godina Jugoslavije

Lutajuće Srce ::

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ja svoje verno čuvam i dalje, posle toliko godina.

A ovo već ima mitski status...

" Priča o malom neumornom Fići,jugoslovenskom autu,našem prijatelju,koliko
smo ga voleli,koliko nam je značio,za nekoga sve,za svakog po nešto. "

Ima lepih scena, komentar duhovit..

Zanimljivo, emotivno...

Zanimljivi komentari :

eee gde je vreme kad si mogao osvojit zenske s ficom?Danas samo s porse moze
da osvojis neku, ali kad jedva za jednu bicikl imas novac ili neko magare.

...............

duconni, veliko hvala za upload ovog divnog kratkog dokumentarca, jednog od meni
najomijenijih videa na celom YouTube-u

" Jugoslavija , zemlja snova "

[You must be registered and logged in to see this image.]

Jugoslavija između velika dva rata bila je pobednica buržoazije,krupne prevare ideje krupnog zirardinskog kapitala..
Posle drugog velikog rata Jugoslavija je bila blato,stado i kaldrma..i iz tog blata podignuta je ebena država iz koje današnji državnici ne umeju iskoračiti iz mlave,a kamoli nešto vertikalno više..ali stado je ostalo..sreći nam nikad kraja..

ajd da napišem iskreno, koliko se sećam 

prelepa zemlja za govna koja ju nisu zalužila 

kako ju dobila, tako ju usrala 

Sa ove vremenske distance ta država je bila jedna ogromna greška. A kako i ne bi bila, kad je od početka bila nakaradna tvorevina, čiji glavni problemi nisu rešeni ni u drugoj Titinoj Yugi, već su gurani pod tepih.

................

Koreni propasti jugoslovenske ideje su duboki. Za potrebe ovakvog teksta dovoljno je navesti 
nekoliko, po meni, najbitnijih:


   •    Društva na prostoru nekadašnje Jugoslavije do današnjeg dana nisu osetila blagodeti
 evropskog prosvetiteljstva i racionalizma, što je rezultiralo bolnim odsustvom demokratskih
 tradicija;


   •    nezrele elite – ili, bolje, „elite" – koje su manipulisale etničkim razlikama i potencijalnim 
sukobima umesto da se posvete izgradnji demokratskih institucija i poštovanju pravila
 svojstvenih uredjenim državama;


   •    dominacija kolektivističkog (država, nacija, Partija, radnička klasa) nad slobodom 
emancipovanog pojedinca;


   •    manje ili više svesna zamena teza, u kojoj su relativne slobode (putovanje, 
radničko samoupravljanje) smatrane demokratijom, u čemu su
 prednjačile intelektualne elite – što, uostalom, nije bilo teško u poredjenju sa drugim
 zemljama sa komunistima na vlasti;


   •    neefikasne i partijskom diktatu podredjene institucije koje bi dovele do funkcionalne 
demokratije, vladavine prava, slobodnih medija i nezavisnog sudstva. Takozvana „partijska 
država" (partitokratija) koju su „patentirali" jugoslovenski komunisti i danas je bolest od koje
 boluju bezmalo sve nekadašnje republike


Zbog svega toga nije bilo teško napraviti sistem u kojem je vlast centralizovana i, u ličnosti 
Tita, otelotvorena u jednom pojedincu. Uveren u sopstvenu nepogrešivost, Tito nije trpeo 
prigovore – pogotovo ne kritiku – i okružio se intelektualno, politički i moralno inferiornim 
poslušnicima koji su čekali njegov odlazak da bi od sebe načinili šerife u svojim etnički
 omedjenim feudima.
Kritika i otpora je bilo i za Titovog vakta. Podsetimo se Milovana Djilasa i njegovog pokušaja 
da „Novom klasom" i disidentskim delovanjem ukaže da u jugoslovenskom socijalizmu ne 
postoje samo „objektivne okolnosti" nego i „subjektivne slabosti". Djilasov slučaj je samo 
jedan primer korišćenja aparata represije kako bi se onemogućio svako ko bi ukazao na 
demokratsku insuficijenciju i za nju optužio vladajući režim.


Otpora je bilo i na drugoj strani: sukob sa Staljinom je doveo i do nevidjenog talasa represije 
nad neistomišljenicima. Donekle razumljiva i opravdana odbrana države od pretećeg sovjetskog 
napada pretvorila se u monstruozan zločinački sistem koncentracionih logora kao što je bio 
notorni Goli otok.


Ovde treba pomenuti i progon kritičkih intelektualaca okupljenih oko časopisa „Praxis", koji
 su direktnim nalogom partijske vrhuške 1975. otpušteni sa Univerziteta u Beogradu. Neki od
 njih – treba i to reći – kasnije su postali fanatični sledbenici zločinačke klike Slobodana 
Miloševića i ideolozi histerične velikosrpske politike. 


Burna istorija KPJ/SKJ je možda najbolja potvrda teze da se u slučaju Jugoslavije kao zajednice
 srodnih naroda i slične prošlosti radilo o epohalnom „projektu" koji je – naročito u poslednjim
 godinama njenog postojanja „poveren" pohlepnim, nezrelim, nesposobnim i vlastoljubivim 
„elitama" – ili, tačnije, uzurpiran od njih, u nedostatku demokratskih mehanizama. Sve to je 
vodilo direktno u krvavi pir devedesetih godina prošlog veka, čiji su inspiratori, kreatori i
 kolovodje u mnogima od novonastalih državica i danas na vrhu piramide odlučivanja.


dw

Uvek mi je bio fascinantan taj dominirajući stav savremenih nacionalnih istoričara, ili tumača istorije raznoraznih profila, u kojem se termin ''raspad SFRJ'' koristi kao sinonim za ''nedela komunizma'', posebno spram pojedinih naroda i narodnosti, u zavisnosti od toga kome tumači naginju i pripadaju.
 
Tako mi je fascinantno recimo ovo pominjanje časopisa ''Praxis'', i dešavanja s početka sedamdesetih... Jer, iz ovako napisanog teksta, neupoznat čovek bi prosto pomislio da se radi o kritičkom časopisu iz Beograda... a istina je da je reč o dominantno hrvatskom neo-komunističkom filozofskom talasu, dok je pomenuti list konkretno štampan u Zagrebu, uz nekoliko saradnika iz Sarajeva i Beograda.
Onda se dalje navezuju otpuštanja sa Univerziteta u Beogradu 1975.g., i sve to skupa nekako pakuje sa slobodarskim kritičarskim mislima...
Što su, opet, babe i žabe, jer jedno s drugim nisu veze imali. 
Tačnije, dešavanja u periodu 1971. - 1975., i to u svim federalnim jedinicama, a ne samo Srbiji, ili Hrvatskoj, dominantno su bila vezana za prvobitnu pojavu secesionizma unutar hrvatskog ogranka partije ( ''Hrvatsko proljeće'' ), i naglu eskalaciju nacionalizma, kako hrvatskog, tako i srpskog.
Posledično, došlo je do žestokog obračuna sa zagovornicima, prvobitno u Hrvatskoj, odmah nakon toga Srbiji, ali i Sloveniji i Makedoniji istovremeno, sa kompletnim smenama unutar partijskih rukovodstava, kao i velikim brojem zatvorskih kazni zbog rušenja ustavnog poretka.
Između ostalih, i veliki broj univerzitetskih profesora je stradao, na oba centralna univerziteta.
Pomenuta dešavanja većinom su okončana do 1972.g., nakon čega je krenuo proces ustavnih promena, okončan 1974.g.
Istorijski dokazana činjenica, potkrepljena i skorašnjim otvaranjem dela arhiva nekolicine zapadnih obaveštajnih službi, jeste da su pomenuti događaji u velikoj meri osmišljeni, podržani i organizovani iz inostranstva, većinom u emigrantskim krugovima, uz pozamašnu finansijsku podršku zemalja domaćina.
Isto tako, a vezano za prethodni tekst koji to nekako predstavlja sasvim drugačije, u toku navedenih dešavanja, časopis ''Praxis'', odnosno njegovi urednici, su se jasno, glasno, čak i veoma oštro, izjasnili protiv navedenih tendencija, kako hrvatskog, tako i srpskog nacionalizma.
A, 1975.g., koliko znam, od univerzitetskih profesora bez posla je ostao samo otac Borisa Tadića, Ljubomir, i to zato što nije umeo da prepozna granicu nacionalnog izjašnjavanja o ustavnom uređenju, onako lepo kao Dobrica Ćosić, pa da mu ništa ne fali:)
 
I, najfascinatnije od svega...
Velike privredne reforme, 1980. - 1985.g., i danas se na svetskim univerzitetima izučavaju kao primer jednih od najuspešnijih makroekonomskih mera ikada. Njima je SFRJ, iako ne i verbalno eksplicitno, prevedena u režim tržišne ekonomije.
Posledično, u pogledu makroekonomskih pokazatelja, dopunjeno životnim standardom, drugu polovinu osamdesetih SFRJ je dočekala kao zvanično označena ''najviše rangirana srednje- razvijena zemlja Evrope'', npr. u navedenim pokazateljima, daleko ispred Republike Irske, ili Portugalije. Govorimo o zvaničnim podacima Evropske zajednice.
1991.g., u samom začetku pluralnog političkog uređenja, tadašnji savezni premijer, Ante Marković, je javno obelodanio informaciju da su u Evropskoj zajednici, očekivano vreme prijema za Jugoslaviju, ukoliko zatraži članstvo, utvrdili na 18 meseci.
Inače, čisto kurioziteta radi, SFRJ je bila član- posmatrač NATO-a:)
 
I tu mi je ta najnejasnoća- raspad Jugoslavije, iz 1991.g., nastao je u vreme kada ta država već pradavno nije bila komunistička, i po identičnom scenariju onom sa početka sedamdesetih, čak i sa velikim brojem istih personalnih učesnika, jedino što je ovom prilikom izostala bilo kakva adekvatna reakcija federalne države, kojom je dvadeset godina ranije taj scenario sprečen.
Fascinantna mi otud ta, totalno vladajuća, teza, koju redom nalazimo gde god se tema pominje, da je za raspad te države kriva komunistička partija i nedemokratija, iako se ona raspala u vreme kad i jednog i drugog, u tom smislu, već davno nije postojalo:)

Vidi kolki tekst, sad mogu da ćutim par godina da ne bude da ništa nisam progovorio 

,  i sa obrazlozenjem si izneo svoj stav, koji je  opsiran i konkretan.

I tu mi je ta najnejasnoća- raspad Jugoslavije, iz 1991.g., nastao je u vreme kada ta država već pradavno nije bila komunistička, i po identičnom scenariju onom sa početka sedamdesetih, čak i sa velikim brojem istih personalnih učesnika, jedino što je ovom prilikom izostala bilo kakva adekvatna reakcija federalne države, kojom je dvadeset godina ranije taj scenario sprečen.
Fascinantna mi otud ta, totalno vladajuća, teza, koju redom nalazimo gde god se tema pominje, da je za raspad te države kriva komunistička partija i nedemokratija, iako se ona raspala u vreme kad i jednog i drugog, u tom smislu, već davno nije postojalo:)


Ovaj deo objasnjava sve , nije nepostojeci konunizam za sve kriv.


Jednostavno, ta zemlja je, onima kojim je smetala, imala u redovima pojedinih politickih struktura i nacionalista
podrsku za razbijanje zemlje.
To je uradjeno na poguban nacin. Rezultati toga su tragicni  za svaku od bivsih Republika .


Kao Jugoslavija smo bili Nesto, a sada,  sa malim i slabasnim nacionalnim drzavicama, smo Nista .