Odlazak na onaj svet

Sahrane

Čim neko umre, tamo gde ima crkve, zvoni se u zvona, da bi se oglasila nečija smrt. Ali, malo se danas zna da oglašavanje nije bio prvobitan cilj zvonjenju, a to se vidi iz činjenice da se zvonjenje ponavlja u više mahova, sve dok mrtvoga ne spuste u raku.



Cilj zvonjave je, zapravo, da odagna zle demone koji bi čak i pokojnika mogli da ugroze. Dakle, u zvonjenju je važna larma, a buka se podiže i na razne druge načine. Zvono je najzgodnije i to zbog materijala od koga je napravljeno! Od zvuka bronze se, naime plaše demoni. U istu svrhu se može udarati u bronzane i bakarne tepsije, i druge sudove.

Do danas je ostao običaj da se pokojnik s odra u kući prenese u kovčeg, ali se ne baš tako davno u srpskim selima sahranjivalo još jednostavnije, neposredno u grob koji je samo osiguran daskama sa strane. Preci naroda sa Balkana su se sahranjivali još primitivnije: mrtvi se položi na ploču, a iznad njega se stavi red ploča i malo kamenja i drače, žbunaste biljke sa trnovima, tako da mu je drača pod nogama, a ploča pod glavom, "nek ne može ni gori, ni doli", zabeležio je Vuk Karadžić. Vuk kaže u Molitvi od veštice: "Bog joj ozgo draču, ozdo ploču".



Ovo se kasnije činilo samo kada su se sahranjivali opasni mrtvaci koji će sigurno hteti da se povampire, jer i kamen i drača imaju magičnu moć da vežu dušu za sebe. Ista procedura je bila poznata i varvarima, naročito Germanima, ali i civilizovanim Rimljanimna. Kovčezi, ukoliko su tada uopšte bili u upotrebi, pravljeni su od javorovog drveta. Prvih decenija prošlog veka u okolini Novog Pazara je čak zabeleženo da su se mrtvi sahranjivali u kovčezima koji su zapravo bila izdubljena javorova stabla. Za veliku starinu drveta kao kovčega govori i činjenica da se ovaj običaj nalazi i kod Rusa.


Grob se uvek smatrao mrtvačevom kućom. Tako se zove i u tužbalicama narikača, pa se i njemu, ako je moguće, i dan danas, naročito na srpskom istoku, daje oblik doma: oprema se celokupnim pokućstvom, od kreveta i ormana do frižidera i televizora. Ponekad se mrtvima ostavlja i mobilni telefon, koji ume da zazvoni iz kovčega u najnezgodnijem trenutku, na primer tokom opela, ukoliko zove neko ko ne zna da je vlasnik telefona pokojni. I kovčegu se davao oblik večne kuće, o čemu govori i pesma:

"Napravi mi majko sanduk od olova, na sanduku majko četiri prozora". Ovo shvatanje je veoma staro, i zajedničko je slovensko. I Rusi i danas imaju kovčege sa prozorima.

Vesti

Šta to znači sahraniti nekoga i zbog čega to radimo.

U najužem smislu reči, sahrana je proces odlaganja posmrtnih ostataka. Ne nužno samo ljudskih, ali u ovom tekstu ćemo se baviti samo time. Običaji i metode ovog čina drugačiji su u svim kulturama, a mi ćemo pokušati da vam objasnimo bar mali deo onoga što možda niste znali, a zanima vas.

Počnimo od toga da se u današnjem dobu najčešće koriste dve forme sahranjivanja. To su inhumacija (što bi značilo da se ljudsko telo ukopava u tlo) i inflamacija (u svakodnevnom govoru poznatije kao kremacija – spaljivanje tela).

Bez obzira na razlike, ono što povezuje sve kulture kada je u pitanju sahranjivanje je poštovanje ljudskog tela. Iz te velike korpe različitosti, možemo krenuti od Islama i islamskih obreda i običaja.



Iako praksa sahranjivanja nije zapisana u Kuranu, praktikuje se da se telo sahrani najkasnije 24 sata po smrti čoveka u želji da se ispoštuje telo i zaobiđe njegovo propadanje. Posle smrti, muškarca bi trebalo da opere muškarac, a ženu žena, posle čega se tela umotavaju u beli čaršav. U ovom slučaju tela se ne stavljaju u kovčeg, nego se obmotana čaršavom samo spuštaju u zemlju, na desni bok, tako da budu usmerena prema Meki. Kremacija se ne praktikuje, kao ni autopsija, osim u slučaju da zakon to zahteva. Neke muslimanske zemlje ne dozvoljavaju ženama da prisustvuju sahrani. Grobna mesta se ne dekorišu i svi spomenici su isti.

Ono što je slično između jevrejskih i islamskih običaja je to da se i po običajima judaizma tela sahranjuju 24 sata po smrti, najkasnije 48 jewish-burialsati. Tokom tog perioda telo se ne ostavlja samo, već uz njega mora biti bdelac, Shomer, najčešće član porodice preminulog. Kremacija je zabranjena. Tela se oblače u jednostavnu belu odoru nalik haljini i potom se sahranjuju u drvenim kovčezima. Po jevrejskim običajima kovčezi se ne otvaraju, jer bi time neki neprijatelji pokojnika mogli da ga vide u bespomoćnom stanju.



Na dan sahrane rabin iščitava određene psalme uz prisustvo prijatelja i porodice. Rabin i ostali prisutni bacaju po tri lopate zemlje na kovčeg. Sahrana se smatra ispraćajem, te na njoj nema ni cveća, ni venaca. Običaj nalaže da svaki put kada neko obiđe grob ostavi kamen na istome, kao znak da je došao u posetu.

Kao potpunu suprotnost, spomenućemo i hinduizam. U hinduizmu, religiji koja uključuje verovanje u reinkarnaciju i besmrtnost duše, tela pokojnika se spaljuju i retki su slučajevi inhumacije. Kod kremacije obred vodi najstariji sin u slučaju očeve smrti, ili najmlađi u slučaju majčine smrti. Nakon kremacije, skuplja se pepeo i najčešće baca u reku ili okean zajedno sa cvećem. Samo u retkim slučajevima pepeo ostaje u urni. Inhumacija se uzima u obzir kada su u pitanju deca; ona se ne kremiraju, jer važi verovanje da su deca premlada te njihova duša nije stigla da se razvije.

Ovo su bili samo neki od običaja koji se sprovode u svetu .

POGREBNE CEREMONIJE SVETA



'Čovek je životinja koja sahranjuje svoje mrtve' - rekao je antropolog Luis Vinsent Tomas, osnivač francuskog Društva za istraživanje smrti. Zaista, od početka svog vremena,
čovek je brinuo o tome da iskopa grob (nađeno je nekoliko grobova čak iz vremena neandertalaca, a balsamovanje pokojnika postoji najmanje četiri hiljade godina) da očuva telo, da mu obezbedi 'večnu kuću' - prvi pogrebni arhitekta o kome je ostalo pisanog traga je Egipćanin Imothep, koji je svom faraonu, Zoseru III, sagradio piramidu.



Svi ti običaji, smatraju mnogi antropolozi, nastali su iz jednog jedinog razloga, a to je strah. Čovek je od davnina smatrao da svoje duhove predaka treba zadovoljiti i smiriti, i tako su nastali razni pogrebni rituali. Sve donedavno oni su i u zapadnoj civilizaciji imali izuzetno značajno mesto. Nije slučajno što je u većini evropskih jezika naziv za sahranjivanje 'pogrebna pompa'. Na tim ceremonijama nije se štedelo, a sastojale su se od niza, na mnogim mestima već zaboravljenih detalja, poput ritualnog pranja pokojnika, bdenja, plaćanja narikača...

Moderni zapadni svet, naprotiv, kao da nastoji da prikrije pogreb. S napretkom nauke moderno društvo je izgubilo sposobnost da u smrti vidi smisao. Tako se o njoj više ne govori, pogrebi postaju bezlični, a umesto rituala telo se poverava pogrebnom preduzeću da ga sahrani što je pre moguće. Tako je u Evropi. Severnoamerička kultura razvila je obrnutu reakciju - smrt se lišava bilo kakve dramatike tako što se o njoj govori na potpuno otvoren, često i brutalan način.

U savremeno doba, celom svetu je zajednički jedan fenomen - sve veći broj kremacija. Na primer, u Italiji je 1996. godine, gde je zbog snažnog katoličkog nasleđa veoma malo krematorijuma, i to uglavnom na severu zemlje, spaljeno dva procenta pokojnika, a u severnim gradovima - Milanu, Torinu i Bolonji, čak 20 procenata. Katolička crkva je, doduše, još 1964. godine dozvolila kremacije, ali su, verovatno zbog krajnje svedenog rituala oproštaja sa pokojnikom, tek nove, mlade generacije počele za nju da se opredeljuju.



Pogrebni običaji su, međutim, odvajkada raznovrsni koliko i samo čovečanstvo, pa tako i kremacija ima korena u dalekoj istoriji. Tadašnji rituali teško da mogu da se rekonstruišu, ali se po ostacima grobova i pisanim dokumentima zna da su se pokojnici i spaljivali i sahranjivali, često su ti običaji postojali jedan do drugog, a urne i spaljeni ostaci su se obično sahranjivali. Starogrčki istoričar Herodot je opisao i običaj izlaganja tela dejstvu pustinje, da bi se posle nekog vremena očišćene i izbeljene kosti pokupile i sahranile s pompom. Američki Indijanci ostavljali su svoje pokojnike na granama drveća, a i danas neke zajednice žive pored mumificiranih tela svojih predaka.

Gotovo svuda u svetu moderno doba donelo je zanimljiv, ponekad čak i groteskan uticaj na prastare ceremonije. Kad odete kod pogrebnika u Tajlandu, ako ste budista, prvo će vas upitati dfa li želite bioskop ili pozorište. U toj zemlji je običaj da se posle ceremonijalnog spaljivanja održi spektakl, da bi svim prisutnima taj dan ostao i najlepšoj mogućoj uspomeni. Porodica to plaća, čak i ako zbog troškova mora da se zaduži do grla. Ipak, i gosti pomažu - na ulazu u salu nude se crvene figurice, koje svi plaćaju onoliko koliko mogu. Događa se, čak, i da porodica pokojnika na taj način zaradi.



Sve te prakse nisu ni u kakvoj vezi sa verom. Crkve obično preporučuju način sahranjivanja (spaljivanje kod hinduizma i budizma, sahranjivanje u islamu, a hrišćanima je dozvoljen slobodan izbor). Ono što se osim toga događa zavisi samo od lokalne tradicije. Pogrebna povorka, na primer, odnosno procesija rođaka i prijatelja od pokojnikove kuće do groblja, koja se javlja u gotovo svim običajima i religijama, u hrišćanskom svetu upražnjava se tek od vremena Napoleona, kada je propisano da groblja moraju da se nalaze izvan gradova. U modernim gradovima takav običaj je, iz jasnih razloga, morao da nestane. A u Americi su ga zamenile takozvane 'pogrebne kuće', male vile koje su namenjene odavalju poslednje počasti. Sjedinjenim državama možemo da zahvalimo i za 'pogrebne samoposluge' prodavnice pogrebne opreme na principu samoposluživanja, koje su se pojavile i u Francuskoj, a s obzirom na potrošačko društvo u svetu, pojaviće se i u mnogim drugim državama.

I dok su pogrebne ceremonije u takozvanom modernom svetu očigledno sve jednostavnije, a primarna preokupacija - što pre se otresti tela, neki narodi se još drže prastarih, potpuno suprotnih tradicija. Asmati iz Nove Gvineje, na primer, ostavljaju tela svojih pokojnika na otvorenom dok se ne raspadnu, a zatim uzimaju lobanju, koju onda drže u kući i na njoj spavaju. Na taj način, kako veruju, duh pokojnika je stalno uz njih i zauvek ih štiti.
Po našim merilima, najbezličniji i najhladniji je japanski pogreb. Od 1975. godine, zbog prenaseljenosti, u toj zemlji je obavezno kremiranje. Ceremonija strašno kratko traje, rođaci mogu samo da prođu i daju poslednji pozdrav kroz stakleni prozor na peći. Zauzvrat, japanske urne su prekrasne porcelanske vaze koje se drže u kući kao ukras.
U nekim zemljama, poput Italije, zakonom je određeno da urne sa pepelom pokojnika mogu da se ostave samo na groblju. Ima, međutim, zemalja u kojima pepeo pokojnika doživljava najfantastičnije sudbine, zavisno od želje pokojnika. U Nemačkoj, na primer, postoje specijalne leđe-krematorijumi, na kojima se odvija pogreb. Cela sahrana se ukrca, pokojnik se spali, a onda se njegov pepeo raspe po vetru. Posipanje pepela, kao i držanje urni kod kuće, nije retko ni u SAD. U Nemačkoj, gde kremacije čine čak 70 procenata pogreba, a pretpostavlja se da je to iz ekoloških razloga, u modi su i urne napravljene od soli. One, naime, mogu da se bace u more, gde će se razložiti i neće ostaviti otpad. Dozvoljeno je, međutim, i sahranjivanje u vodama Severnog mora. U tom slučaju rođaci preminulog se obraćaju lučkoj kapetaniji i na kraju dobijaju mapu sa obeleženim mestom na kojem je telo spušteno u vodu.



U hrišćanski mzemljam kremiranje je bilo zabranjeno tokom nogih vekova, jer se protivilo crkvenoj doktrini o telesnom vaskrsenju. Upravo iz tog razloga srednjevekovne veštice su bile spaljivane na lomači - da bi se uništila ne samo njihova tela, nego i njihove duše. U Evropi je kremiranje počelo da biva prihvatano pre stotinak godina, kada je dr Vilijam Prajs, ekscentrični Velšanin koji je verovao da potiče direktno od drevnih Druida, kremirao svog sopstvenog sina. Prajsu je 1884. godine bilo suđeno u Kardifu, a njegovo oslobođenje od optužbe - jer je sudija doneo presudu da je kremiranje zakonito ukoliko ne nanosi štetu nikome drugome - utrlo je put modernim krematorijumima.

Sahranjivanje, s druge strane, imalo je svrhu da sačuva telo, bilo zbog hrišćanskog verovanja u Strašni sud, bilo zato što se smatralo da će fizičko telo biti potrebno u zagrobnom životu. Unutrašnji organi egipatskih faraona pažljivo su vađeni i balsamovani zasebno od njihovih tela. Zatim su, pre nego što bi grobnica bila konačno zapečaćena, stavljani u kovčeg pored mumije, čime se htelo obezbediti da kralj bude fizički komletan u zagrobnom svetu.



Vekovima je bio praktikovan običaj da se pokojnik sahranjuje zajedno sa raznim zemaljskim dobrima koja je za života posedovao. Na osnovu tih darova arheolozi mogu zaključiti kakva se vrsta zagrobnog života očekivala. Egipćani su očekivali bogat i raskošan život posle smrti, pa su u grobnice pokojnika stavljali razne predmete iz domaćinstva i nakit. Vikinzi nisu mogli zamisliti nebo u kojem nema borbe i zato su svoje heroje sahranjivali zajedno sa oružjem, da ga koriste u Valhali - njihov naziv za raj.

KAKO UGODITI POKOJNIKU



Pokloni su imali i tu svrhu da pokojniku učine boravak u novom svetu toliko prijatnim da nikada ne dođe u iskušenje da se vrati u svet iz kojeg je otišao. Venci od cveća prvobitno nisu imali samo značenje odavanja pošte pokojniku, nego su služili i kao magični krug koji će dušu preminulog učiniti zadovoljnom i poštedeti je od večnog lutanja. Iz sličnih razloga antički Grci stavljali su novčić u grob da bi pokojniku platili prevoz skelom preko podzemne reke Stiks do Hadovog carstva. U Skandinaviji su na stopala preminulog, navlačene cipele, da bi mu olakšale dugo putovanje u sledeći svet. A Zuni Indijanci stavljaju hleb u grob, da pokojnik ne bi ogladneo i vratio se natrag u potrazi za hranom.
U ekstremnim slučajevima upražnjavanje ovog običaja bilo je veoma skupo - setimo se samo basnoslovnog blaga pohranjenog u grob mladog faraona Tutankamona - dok je u nekim drugim sredinama poprimalo razmere istinskih ljudskih tragedija. Na sahranama drevnih skitskih kraljeva Darija i Arijanta (oko 550. godine pre naše ere) desetine žena, robova i konja bili su živi sahranjeni, da bi svojim gospodarima služili i u zagrobnom životu. Još pre svega stotinak godina mnoge Indijke prihvatile su običaj 'satija' - bacale su se na pogrebe lomače svojih muževa, da ih smrt ne bi rastavila - iako je ta praksa bila zakonom strogo zabranjena.
Kinezi imaju mnogo jeftiniji način darivanja svojih pokojnika ovozemaljskim dobrima: umesto originalnih predmeta, oni prilikom sahrane spaljuju njihove papirne kopije.

GLOGOV KOLAC



I nadgrobni spomenici prvobitno su imali dvostruku svrhu: s jedne strane da prepuste pokojnika brizi nekog boga, a s druge strane da ga 'garantovano' zadrže pod zemljom. Krst je od najranijih vremena bio korišćen za obeležavanje grobnica. Kasnije, kad je krst posto centralni simbol hrišćanstva, njegovo postavljanje iznad groba postalo je opšteprihvaćena praksa.
I oblikovanje groba igralo je važnu ulogu u odašiljanju duše preminulog na njen put. Neka plemena starog Velsa sahranjivala su pokojnike u uspravnom poloaju, da bi se oni mogli lakše popeti na nebesa. Hrišćanski grobovi često bivaju položeni u pravcu istok-zapad, da bi pokazivali prema jerusalimu.
Na smrt se nije oduvek gledalo kao na velikog 'izjednačavača' ljudi. U nekim hrišćanskim sredinama severni deo groblja bio je rezervisan za kriminalce, zato što je smatran za manje dostojan, dok je istočni deo odvajan za svece, jer je bio najbliži Svetoj zemlji. Plemstvo je dobijalo južni deo, a običan narod sahranjivan je na zapadnom.
Samoubice su oduvek imale osobito strog tretman. Smatralo se, naime, da su oni, time što su svojevoljno oduzeli sebi život, počinili čin svetogrđa, pa im je uskraćivano pravoi da budu sahranjeni na posvećenom tlu. U Engleskoj sve do 1823. godine - kad je zakon bio izmenjen - onaj ko bi počinio samoubistvo sahranjivan je na raskrsnici sa kolcem probodenim kroz srce. Ova praksa upražnjavana je zbog verovanja da će se osobe sahranjene van crkvenog dvrišta vratiti kao zli dusi da muče žive, sem ukoliko ne budu prikovane kolcem za jedno mesto. A čak i kad bi zao duh uspeo da se oslobodi, on bi bio zbunjen, jer na rsakrsnici ne bi znao kojim pravcem da krene.

DUHOVNA PRAVILA SAHRANJIVANJA



Samo je jedno raspadljivo telo - ono materijalno, koje je od zemlje i ponovo će postati zemlja. Zato se savetuje da mrtvo telo ponovo predate zemlji. Kao što se lišće drveća, koje u jesen pada na tlo, ponovo vraća zemlji, tako je i sa prolaznim telom. Telo, dakle, treba pohranjivati u zemlju - a ne ostavljati ga izloženog na tlu, drvetu i slično, kao što je to običaj u nekim tradicijama. Od uobičajenih načina opremanja tela za ukop, bolji su oni jednostavniji, kao recimo uvijanje u platno - jer telo se tako brže i prirodnije vraća elementima od kojih je.
Vaši grobovi ne treba da budu ukrašeni impresivnim nadrobnim spomenicima i svim mogućim ukrasima. Cveće koje zemlja daje najlepši je ukras. A ako to ipak želite, ili je to pak po svetovnim zakonima, jedan manji kamen ili manja drvena ploča mogu nositi ime raspadljivog tela koje je predato zemlji.
Telo se može predavati i vatri. Naročito ukoliko spoznate da duša umrlog sad živi u Bogu, jer je čovek vodio pravedan i Bogom ispunjen život, onda, nekoliko dana po odvajanju duše - prodajte prolazno telo vatri. Tako se zemlji mogu brže predati supstance od kojih se čovek sastoji. Preda li se raspadljivo telo vatri, onda njegov pepeo pohranite u neku posudu. Posudu čuvajte u skromnoj grobnici dok ne dođe vreme da se i sama raspadne u elemente zemlje. Za ove telesne ostatke bila bi dobra posuda od gline. Ako je to po još važečim svetovnim zakonima, pepeo možete predati i vetrovima - elementu vazduha. Vetar razvejava pepeo nekadašnjeg tela i tako ga vraća zemlji.
Nema smrti duše. Ono što dolazi od Boga, živi večno, a što je od zemlje, ponovo biva zemlja. Tela umrlih, dakle, treba s poštovanjem i dostojanstveno - što jednostavnije, bez pompe, ceremonija i rituala - ispratiti i predati elementima,
moleći da u uskrsnuću radosnom se probude, to jest, da spoznaju svoj dalji put i koračaju stazom ka božanskom, ka carstvu mira. Naši, naročito veliki bol i oplakivanje, koji uglavnom proističu iz našeg identifikovanja odlazećeg isključivo sa njegovim fizičkim telom - omotačem duhovnog tela, mogu dušu, za kraće ili duže vreme, da zadrže vezanu za nas i za Zemlju, odnosno da je spreče da ide dalje svojim putem.
Razni su narodi i razni su im i pogrebni običaji, ali smisao im je uvek približno isti.



conopljanews

Vlaški kult mrtvih


Prvo raskopaju grob. Potom izvade kovčeg. Usprave ga, otvore, belom maramom prebrišu lice pokojnika i okrenu prema prvom jutarnjem suncu. Poslednji zabeleženi slučaj prǎdǎzgropatu (otkopavanja pokojnika) dogodio se u Debelom Lugu kod Majdanpeka 90-ih godina XX veka.

Izvor: National Geographic Srbija

Mrtvi istočne Srbije ne moraju da brinu za svoju budućnost. O svim njihovim onozemaljskim potrebama staraju se njihovi naslednici, rođaci i prijatelji.

Gotovo svi pogrebni običaji Vlaha istočne Srbije počivaju na tradicionalnim narodnim verovanjima koja vuku korene iz drevnih vremena i svi su usmereni ka tome da preminulom olakšaju prelazak na onaj svet, kao i večni boravak u raju.

Tako Vlasi i danas u XXI veku održavaju takozvane pomane (daće) za pokojnike, izlivaju vodu za mrtve, prave priveg – veliku vatru nalik lomači oko koje igraju duga ritualna kola, priređuju posebna kola za mrtve, odlaze noću na groblja i takođe pale vatre, a sve do potkraj XX veka održavali su i posmrtne rituale „otkopavanja pokojnika“ i „crne svadbe“. Sve te magijsko-religijske radnje praćene su bogatim gozbama, jer se smatra da se obiljem jela, pića i muzike, pokojnik na onom svetu, koji je mračan, hladan i bezvodan, uvodi u raj i blagostanje.

Međutim, po rečima Danijela Sinanija, docenta na Odeljenju za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, osim brige da se duša pokojnika isprati zadovoljna i održava zadovoljnom na onom svetu, kako bi se na taj način obezbedio natprirodni saveznik koji će nam pristupati u pomoć kada god je to potrebno i koji će sa neba voditi računa o nama i nama bliskima, s druge strane prisutan je i strah od osvete duše pokojnika koja, eventualno, ne bi bila zadovoljna načinom na koji je ispraćena i pažnjom koja joj se potom posvećuje. „Štaviše, u narodu ovog dela Srbije i dan-danas je veoma živ običaj da se „načne“ telo pokojnika pre sahrane, odnosno, da mu se na nekom delu probuši ili zareže koža (najčešće se buši uvo ili se podrezuju tetive ispod kolena ili, pak, oštećuje koža na samom telu) da se pokojnik ne bi vampirio, odnosno vraćao sa onog sveta i maltretirao svoje bližnje“, kaže Sinani. „To je još jedan pokazatelj da postoji strah od pokojnika i težnja da se od njega zaštite. Dakle, pored emotivne i tople brige za dušu pokojnika i njegov zagrobni život postoje jednako bitni (ako ne i bitniji) razlozi krajnje utilitarne prirode“.

Glavnu ulogu u svim obrednim ritualima vlaškog kulta mrtvih obavljaju žene iz najuže rodbine umrlog. „One su sveštenice i čuvarke tradicionalne narodne religije. Čim navrše sedam-osam godina, u tajne obreda uvode ih starije žene, najčešće babe ili seoske vračare. Uče ih magijskim radnjama, molitvama, kao i da klečeći na kolenima i laktovima izgovaraju posebne obredne molitve zvane marturije, koje omogućavaju da se otvore granice između dva sveta da bi pokojnici mogli da dođu na ovaj svet i lično uzmu darove koje im živi spremaju“, ističe etnolog Paun Es Durlić, kustos Muzeja u Majdanpeku.

Na brdu Veliki Strnjak u Blizni, jednom od zaselaka Rudne Glave kod Majdanpeka, domaćin Paun Janošević daje sedmogodišnju pomanu pokojnoj supruzi Saveti. „То је poslednja pomana u ciklusu kојi је posvećen lično njoj i koji је počeo u času njene smrti. Posle sedme godine, оna se pridružujе оstalim umrlim rođacima, a ritam ličnih pomana prelazi u ciklus godišnjih zadušnica na kojima se priređuju skromniji pomeni za sve umrle pretke do kojih dopire sećanje“, kaže Durlić.

Obred pomane kod Janoševića vodi Zorica, kći pokojnice. Kako običaji pomane nalažu, sve stvari namenjene pokojnici moraju da budu potpuno nove i neupotrebljavane. Tako je porodica, za pomanu Saveti Janošević, kupila nov ležaj, posteljinu, sto, stolicu, lavor, kompletnu odeću i obuću, kožnu tašnu, pa čak i novčanik u koji su stavljeni evri. Tu su i češalj, šnale i baterijska lampa, jer je „onaj svet“ taman i mračan.

Pomana se obavlja u travnatom dvorištu kuće Janoševića u potpunoj tišini. Jedino se čuje glas obrednice Zorice. Ona priprema ležaj, sto sa svakojakim jelima, sipa vodu u lavor za pranje nogu, širi čaršave, pali sveće i kadi tamjanom. Rečima svaku stvar namenjuje pokojnici, što je naročito važno, jer ukoliko se stvar ne imenuje, pokojnik neće moći da je na onom svetu koristi. „Evo, ti voliš jabuke.“ „Kupila sam ti nove papuče.“ „Nov kauč će ti biti dobar.“... Ritualnim imenovanjem, dodirivanjem i ljubljenjem svake stvari, Zorica simbolički „probija“ granice između dva sveta i omogućava majci, prizvanoj marturijom, da darove lično preuzme.

Kao u teatru ili dečjoj igri, uz pomoć prisutnih žena, Zorica pokojnici oblači novu suknju, bluzu, a od bosiljka i cveća napravljena je i „glava“ pokojnice sa ukosnicama. Posle dugih molitvi i prizivanja, začinjenih mirisima i omamom kada, pokojnica se najzad „pojavljuje“. U stvari, u ulozi pokojnice pojavljuje se kći Zorica. Ona uzima sa ležaja odeću namenjenu pokojnici, ulazi u kuću, presvlači se i izlazi na trem. Sad je ona „pokojnica“. Zorica ide po dvorištu, isto kao što je to za života činila Saveta. Neke stvari vraća na svoje mesto, popravlja tarabe, zagleda svaki kutak, zaliva cveće. Maestralan obred pomane koji vrši Zorica traje više od dva sata.

Posle pomane, zajedno sa Zorica, ukućani i rođaci se spuštaju strminom u dubodolinu rečice Blizne, gde se obavlja ritual „izlivanja vode za pokojnike“. Duž rečice, na obe obale, na rastojanjima od po tri metra postavlja se mnoštvo upaljenih sveća i venčića od cveća. Preko potoka je postavljen štap okićen cvećem, koji ima ulogu brvna ili mostića. Preko štapa je prostrto čisto belo platno, pa obrednica Zorica, uz pomoć ženskog deteta, kutlačom načinjenom od tikve preko „brvna“ presipa vodu namenjenu pokojnicima. Voda se presipa preko brvna i krpe da bi se iščistila. Smatra se da je voda čista tek kad pređe preko devet kamenova. Dok kutlačom presipa vodu, Zorica izgovara imena pokojnika, rođaka, meštana sela i dalekih predaka kojima je voda namenjena. Potom u posudi od tikve pravi krst od sveća, pali ih i pušta posudu niz vodu. Koliko dugo voda bude nosila tikvu sa upaljenim svećama, toliko će pokojnici imati vode na onom svetu...

Za sedmogodišnji pomen, Janoševići su kroz nedelju dana u Velikom Strnjaku pravili i priveg. Za ovaj obred su se okupili mnogobrojni rođaci i komšije iz okolnih zaselaka. U dvorištu je postavljena trpeza, bogata kao za svatove. Na stolu je sedam velikih obrednih hlebova „kapićilji“, u koje su pobodene velike upaljene sveće. Ovi ili „glave“ označavaju sedam osnovnih delova pomane, koliko ova daća treba da ima kada se priređuje kao poslednja u sedmogodišnjem ciklusu. Ispod „glave“, koja ima izrazito solarnu simboliku, nalaze se dva hleba jer cela ova kompozicija ilustruje trodelnu sliku sveta koja se nalazi u osnovi vlaškog verovanja. Ima tu još i mnogo drugih kultnih hlebova, kolača, koji se ovde zovu „zakoni“ i koji hiljadama godina nisu menjali oblik, namenu i značenje. Poskurnjak je, na primer, sastavljen od sedam delova. Zatim „zakon“ namenjen najstarijem božanstvu – Suncu, okruglog oblika, oivičen prstenom od testa koji podseća na svetački oreol, zatim „kolač“ sa znakom „svastike“, jednim od najstarijih simbola ljudske istorije. Osim obrednim hlebovima, sto je nakrcan pečenim prasićima i jagnjićima, čorbama i varivima, ratlukom i kuvanim kukuruzom, krompirom i pomorandžama, sutlijašom i farbanim jajima, čokoladama i feferonima, vinima i pivom, ljutim rakijama i sokovima. Posle kađenja tamjanom i molitvi, svi prisutni se prekrste i u glas kažu „bogdaprost“, čime se trpeza „oslobađa“ za njih i oni mogu da joj pristupe.

„Ako jedemo mi na ovom svetu, jedu i naši pokojnici. Bogatom trpezom mi im pomažemo da se 'tamo' domognu raja i blagostanja“, geslo je sledbenika ovih običaja. Tokom gozbe, bleh-muzika trešti u toj meri da okolna brda odjekuju. Truba ječi i doziva, kao da je iz samog Jerihona.

Na livadi ispred Janoševićeve kuće pripremljena su tri stoga drva, složena tako da liče na indijanske vigvame. I stogovi i okolno drveće okićeni su cvećem i krep papirom. Posle gozbe, svi gosti se okupljaju oko prvog stoga. Potpaljena je lomača, odjeknule su trube i bubnjevi, pa se oko vatre koja bukti obrazuje kolo. Kolovođe u rukama nose duge motke s barjacima i krstovima, na kojima su ogledala i slike pokojne Savete. U ritualnom kolu ljudi se vrte kao u transu, ono se vije neprestano, satima, sve dok stog ne izgori.

Kad se spustio mrak, upaljen je drugi, pa oko ponoći treći stog. Tamna noć, vatra, senke, ljudi, igra. Sjedinjavanje „ovog i onog sveta“ traje gotovo do sunčevog izrona. Poklonici ove narodne religije kažu: „Ne idi za vodom, voda teče i ne vraća se, već idi za Suncem, ono se ponovo rađa.“ Vatre – priveg – pale se za sve sa onoga sveta da ih ogreje i da im da svetlost...

Kolo za mrtve pravi se za godišnjicu upokojenja, kad prođe vaskršnji post, obično na vaskršnji ponedeljak. Kolo se, po pravilu, izvodi u centru sela. Porodica pokojnika najmi muziku, a kolo najčešće traje dva sata. U sredini kola je trpeza sa zapaljenom svećom i pripremljenim jelima. Kolovođa je obično bliži rođak pokojnika. On nosi beli barjak na koplju, na kojem je slika pokojnika, ogledalo i cveće, kao i prilikom igranja oko privega. Igračica do kolovođe nosi sliku pokojnika, kao njegovu zamenu, jer se smatra da se na taj način i on pridružuje igri. U kolu se pije, igrači u rukama drže zapaljene sveće, zabranjeno je da se ono kida i izvodi se popodne. Paun Es Durlić kaže da se, po verovanju, tim kolom i muzikom pokojnik „uvodi u tamošnji društveni život“.

Sve do potkraj XIX, pa čak i u XX veku, u delu Homolja i Podunavlja u području Đerdapa, naseljenih vlaškim življem koje neguje i čuva tradicionalnu narodnu religiju, u kultu mrtvih su se odvijala dva specifična običaja, nepoznata u drugim delovima sveta. Jedan je bio vezan za kult Sunca, „otkopavanje pokojnika“, a drugi „crna svadba“ sa elementima duboke ljudske drame. „Otkopavanje“ se posebno uobičavalo kad umre mlada osoba, devojka ili mladić. Četrdesetog dana posle pogreba, rodbina pokojnika bi došla na groblje, otkopala bi grob i izvadila kovčeg. Obavljali su to u doba kada se Sunce rađa. Uspravili bi kovčeg ili sanduk, skidali poklopac i belom maramom prebrisali lice pokojnika. Potom bi mu lice okrenuli prema Suncu da ga obasjaju sunčevi zraci. Pošto bi Sunce „primilo“ pokojnika, ponovo bi ga pokopali i tog dana bi porodica priredila sve pogrebne obrede kao da je prvi put sahranjen. Koliko se zna, poslednji ritual ovakvog posvećenja Suncu, s ciljem da se pokojniku obezbedi večni život na onom svetu, obavljen je devedesetih godina prošlog veka. On se odvija u najužem porodičnom krugu i zato se o njemu u javnosti veoma malo zna.

Obred „crne svadbe“ najčešće se obavlja ako umre mlad čovek, odnosno momak stasao za ženidbu. Ako ima verenicu, rodbina pokojnog mladića pita je da li bi pristala da ostane u simboličkoj veridbenoj vezi sa svojim momkom još godinu dana ... Ako pristane, onda ritual sahrane dobija i elemente svadbenih običaja, među kojima je najdirljiviji trenutak kada majka treba da igra svadbarsko kolo oko sinovljevog kovčega, pre nego što ga grobari spuste u raku! Ako pokojni mladić nije imao verenicu ili njegova verenica ne da pristanak za ovu vrstu obaveze – ucveljeni roditelji traže po selu drugu devojku koja pristaje da bude „crna verenica“. Posle godinu dana vernosti ovaj „crni brak“ se „razvodi“ jednim složenim obredom čija je centralna tačka lomljenje svadbenog barjaka na grobu pokojnika. „Crna mlada“ dobija pravo da izlazi sa svojim vršnjacima i da se uda, jer pokojnik na onom svetu sada ima svoju „suđenicu“ sa kojom će, u simbolički ostvarenoj bračnoj zajednici, provoditi svoj večni zagrobni život.

Naslednici, rodbina i prijatelji voljenog pokojnika, što iz ljubavi i brige, što iz predostrožnosti motivisane strahom od osvete nezadovoljnog pokojnika, staraju se da on na onom svetu bude zbrinut kako u pogledu svetla, jela i pića, odeće i obuće, novca i nameštaja, tako i socijalnih aktivnosti, pa čak i posmrtnog bračnog druga.

Jer, jednom rečju, Vlasi ne umiru. Oni prelaze na onaj svet.

B92

VLAŠKI OBIČAJI: Pokojnika otkopavaju sedam dana nakon sahrane!


Na seoskim grobljima u istočnoj Srbiji nalaze se ogromne grobnice koje izgledaju kao kuće najrazličitijih veličina i oblika, opremljene pokućstvom, baš kao da u njima pokojnik boravi svakodnevno.


Ožalošćene familije večnu kuću pokojnika opremile su skupocenim nameštajem, svim potrebnim pokućstvom, doveli do tih grobnica čak i vodu i struju.


Groblje u selu Prahovu kod Negotina jedno je od sela u kojima se mogu videti ova neobična groblja. Većina grobova građena je u obliku malih crkava, ali ima i onih sa zatamljenim staklima, pravih malih dvorana, u koje može stati i do stotinu ljudi.


Vlasi tradicionalno neguju kult mrtvih, na mnogima nerazumljiv ili bar čudan način.


Jedan od najmorbidnijih običaja u ovim selima je otkopavanje pokojnika sedmog dana po sahrani. To se činilo da bi ga još jednom „obgrlili“ sunčevi zraci, a familija umila i očešljala.


Na sahranama kod Vlaha, ono što najviše zbunuje, svakako je običaj da na pomenima i sahranama svira muzika. Dešava se čak da oni koji pokojnika ispraćaju na večni počinak sa svećama u rukama i kolo zaigraju.


Na groblja u Timočkoj krajini i to ne samo seoska, već i gradska, na sahranama i pomenima iznosi se hrana koja se daje za pokoj duše preminulog. Na stolovima su razne đakonije - od predjela, gibanice, sarmi pa sve do pečenog praseta i jagnjeta i na desetine vrsta kolača. Rodbina i prijatelji moraju za pokoj duše da probaju od svega po malo, a obrok se kasnije nastavlja u kući pokojnika.


Vlasi u svom etnosu praktikuju i pomene članovima familije koji su preminulim i pre više decenija. Uz obaveznu muziku i kolo sa pokojnikovom slikom na čelu, članovi familije igraju, a tom prilikom i daruju svakoga ko igra u kolu. Ovakvi pomeni koštaju i više desetina hiljada evra i predstavljaju određenu vrstu prestiža jer se porodice takmiče koja će bogatiji i raskošniji pomen napraviti.


tvbest

UMIRANJE I SMRT U SREDNJEM VEKU


Kod ljudi u cijelom svijetu i iz svih vremena (koliko sežu izvori) svakako se može konstovati izvjesna antropološki konstantna osnovica za načine njihovog mišljenja, osjećanja i ponašanja, koja je homo sapiensu zajednička u svakoj njegovoj sihronoj i dijahronoj varijaciji. Ovaj način odnosno zajedničke karakteristike mišljenja, osjećanja i ponašanja u jednom društvu nazivaju se mentalitet. Proučavanje istorije mentaliteta pruža nam mnoštvo zanimljivih podataka o različitim načinima kako su ljudi antičke, srednjovjekovne i novovjekovne epohe doživljavali prirodu, prostor, vrijeme, tjelesnost, seksualnost, bolest, umiranje i smrt, odnosno kakav su odnos imali prema božanskom, radu, praznicima, društvu, vladavini, pravu, životnim dobima, drugom itd.

Srednji vijek naziv je za istorijsko razdoblje od oko deset vijekova koje mnogi istoričari smatraju za sumrak ili mračno doba čovječanstva, međutim, ako bolje pogledamo životne uslove u kojima je živio srednjovjekovni čovjek, onda zaostalost, sujevjerje i primitivizam može biti shvaćeno kao svjedočanstvo različitog mentaliteta.

U Srednjem vijeku kao razdoblju u kojem je čovjek bio puno nemoćniji (upoređujući uzroke smrti) nego danas, smrt je „ukroćena“ i poimana kao nešto normalno i prirodno. Velika smrtnost djece, glad i siromaštvo, nehigijena i bolesti i drugi loši uslovi života, doprinjeli su ovakvom shvatanju. Uz ovakve životne uslove, dodajući ratove i smrti od prirodnih nepogoda, logično je da je srednjovijekovni stav prema smrti i umiranju bio potpuno različit od današnjeg. U to doba možemo razlikovati tri vrste onovremenih, pomalo kontradiktornih odnosa prema smrti, koje se neprekidno prepliću: odnos čovjeka na samrti, odnos živih ljudi prema smrti i odnos prema zagrobnom životu.

RITUAL UMIRANJA U SREDNJEM VIJEKU


Prema srednjovjekovnom vjerovanju čovjek osjeća kada će umrijeti. On bi tada legao na postelju, glave okrenute prema istoku, odnosno prema Jerusalimu, okružen rodbinom, prijateljima, komšijama. Neko vrijeme bi čovjek na samrti proveo u žaljenju za životom, nakon čega bi krenuo sa izvršavanjem svojih ritualnih obaveza: traženje oprosta od svoje okoline, ispravljanje grijeha koje je počinio, preporuka Bogu za one koji će ga nadživjeti a u nekim slučajevima i iskazivanje želja i dogovor sa najbližima o pogrebu.

Čovjek u Srednjem vijeku se oprašta sa rodbinom i najbližima a poslije toga prelazi se na molitvu. On ispovijeda svoje grijehe i izgovara molitvu za preporučivanje duše. Sve ovo se obično dešava u prisustvu sveštenika koji čita molitvu i daje oprost za počinjene grijehe a u kasnijim razdobljima i hostiju ( vezu sa drugim svijetom). Nakon toga čovjek na samrti zatvara oči i u tišini čeka smrt. Ritual sahrane obavlja se uz prisustvo najbližih a u samom ukopu nema ničeg svečanog. U ranom Srednjem vijeku ne vodi se mnogo računa o grobljima ni obilježavanju nadgrobnim pločama, tako da pojam groba kao trajnog ili barem dugotrajnog prebivališta ljudskih ostataka u Srednjem vijeku bio je nepoznat.

Ritual umiranja postepeno se mijenja krajem Srednjeg vijeka, što je posledica promjene u vjerovanju u zagrobni život. U prvim vjekovima hrišćanstva preovladavalo je mišljenje da svi vjernici nakon smrti spavaju i čekaju odlazak na drugi svijet. Tu nema mjesta za počinjene grijehe i nema mjesta za njihovu individualnu odgovornost. U XIII vijeku taj stav se napušta i preovladava ideja o suđenju na nebu, na kojem se dokazuje nečija „grešnost“. Bog se prikazuje kao sudija koji daruje ili uskraćuje milost ili neko ko iskušava čovjeka a od čovjekovih odluka pri tom iskušavanju zavisi njegova dalja sudbina. Uloga sveštenika se vremenom sve više povećava, a jedini religiozni elemenat iz ranosrednjeg vijeka, oprost grijehova, gubi na važnosti u korist molitvi i brojnih misa koje su uključivale i veći broj sveštenika.

Od XII vijeka ponovo se javljaju vidljivi grobovi s natpisom, za koje se smatralo da osiguravaju prisutnost pokojnika. Veliki grobovi demonstrirali su pokojnikovu slavu za života i samo istaknuti pojedinci mogli su biti sahranjeni u njima. Od XVI vijeka javlja se crnina kao oznaka žalosti.

POIMANJE ZAGROBNOG ŽIVOTA I UTICAJ CRKVE


Mentalitet je kolektivno stanje svijesti, odnosno „ansambl načina i sadržaja mišljenja i osjećanja koji je oblikovao neki kolektiv tj. neko društvo u određenom vremenu“ a razumijevanje i prihvatanje umiranja i smrti čovjeka značajne su njegove odrednice, tj. značajno utiču na njegovu izgrađnju koja je karakteristična za svaku istorijsku epohu. Vjerovanje u neki oblik života poslije smrti u suštini je prihvatilo praktično svako društvo. Potreba za sigurnošću i ohrabrenjem s obzirom na izazov koji smrt predstavlja za čovjekov život, navela je ljude u svim kulturama da formuliraju vjerovanje u neki oblik zagrobnog života. U Srednjem vijeku poimanje umiranja i smrti kao procesa važnog za dalji put duše, prestavlja važnu karakteristiku mentaliteta čovjeka ovog istorijskog perioda.
U istoriji hršćanstva smrt je uglavnom bila definisana kao odvajanje besmrtne duše od smrtnog tijela. Vjerovanje da duša nadživljuje smrt tijela bilo je izraženo na razne načine i prirodno dovelo do nastanka učenja kao što su molitve za mrtve, oprosti, čistilište, posredovanje svetaca, vječne muke u paklu, i druga. Od Augustinova vremena (354.–430.) hrišćane su učili da između smrti i uskrsnuća – razdoblja poznatog kao "međustanje" – duše umrlih ili uživaju u blaženstvu raja ili podnose muke čistilišta ili pakla. Smatra se da bestjelesno stanje duše traje do uskrsnuća tijela, kad će se dovršiti spasenje svetih i kad će zli biti osuđeni na propast.

Tokom Srednjeg vijeka strah od smrti i nagađanje o tome što se poslije smrti događa s dušom, obuzimali su maštu ljudi i nadahnjivali književna i teološka djela. Danteova Božanska komedija samo je mali dio velikog broja književnih i umjetničkih djela koja vjerno prikazuju muke grešnikove duše u čistilištu ili paklu, te blaženost duša svetaca u raju. Vjerovanje da duša nadživljuje smrt dovelo je do razvitka učenja o čistilištu, mjestu gdje se duše umrlih čiste podnošenjem vremenske kazne za svoje grijehe, prije nego što uziđu u raj. Ovo naširoko rasprostranjeno učenje opteretilo je žive emocionalnim i finansijskim stresom. Kako to kaže Ray Anderson: "Ne samo što je čovjek morao dovoljno zaraditi da bi živio, već je morao otplaćivati i 'duhovnu hipoteku' za mrtve."
Umiranje i smrt u srednjem vijeku bilo je opterećeno skolastičkim učenjima i dogmama, a u Evropi posebno učenjima hrišćanske crkve. Čovjek koji nije mogao da objasni većinu prirodnih pojava i dešavanja, sva dešavanja pripisivao je „ Božijim djelom“ a crkva je bila glavni posrednik između Boga i čovjeka.

OPSJEDNUTOST UMIRANJEM I SMRĆU


Ako pogledamo sačuvana dokumenta iz središnje epohe i poznog Srednjeg vijeka, on se smatra razdobljem upravo opsjednutim smrću i umiranjem. Osim vjerskih razloga, to je vjerojatno bilo uslovljeno visokom smrtnošću uzrokovanom epidemijama, ratovima i glađu. Ponekada nije bilo dovoljno pripadnika sveštenstva da isprate umiruće na vječni počinak, pa su se i obični ljudi našli u situaciji da preuzmu dio odgovornosti (pa i nekih obreda) na sebe. Samrtni čas se često prikazivao u slikama (drvorezima, bakrorezima), kako bi scena bila dostupna i nepismenima.

Epidemija kuge tj."crne smrti" kako se nazivala u to vrijeme, koja je poharala gotovo čitavu Europu, naročito je rodila novu osjećajnost, pa i novu religioznost. Duhovni horizont ljudi u Srednjem vijeku bio je bitno određen hršćanskim vjerovanjem. Dogma o besmrtnosti duše bila je centralna tema– tako je tjelesna smrt opisivana kao prva smrt – dok je druga i konačna smrt bila osuda na vječne muke pakla. Strah od pakla nije nestao, već je izraz dobio i strah od umiranja, od susreta s pojedinačnom, vlastitom smrću. Premda su neki crkveni velikodostojnici smatrali kako svaki dobri hrišćanin upravo žudi za smrću (Ivan Zlatousti), kao i da je tjelesna smrt za čovjeka dobro a ne zlo (Ambrozije Milanski, "jer imamo dobrog Gospoda"), većina je teoloških autoriteta od Augustina do Tome Akvinskoga naglašavala kako će vrlo mali broj duša biti spašen.

Stoga se prirodni strah od smrti kao "kraja" (a koji je prisutan u gotovo svim periodima i kulturama) pretvorio u nešto religiozno, u strah od Suda i Pakla. A sve je još strašnije jer se ne zna čas kada se smrt može dogoditi, pa se stiče dojam da su umjetnost i književnost Srednjeg vijeka stvorile hroničnu napetost i anksioznost.
Tijelo je prolazno, ono propada, a ljudi umiru već od mladosti. Upravo je smrt duše bilo ono što se moralo i što se moglo izbjeći. Ti su stavovi sačuvani ne samo u filozofskim, teološkim i etičkim tekstovima iz Srednjeg vijeka nego se njihovi odrazi nalaze i u književnim djelima. Oni izazivaju kreativnu individualnu reakciju i mogu postaknuti na suosjećanje. I u kasnom srednjovjekovlju eshatološke su vizije, premda postanjem znatno starije, bile omiljeno štivo.

Zrelo i kasno srednjovjekovlje je u središte zbivanja postavilo jedinku, čovjeka kao centralnu figuru, što je uslovilo nove, drugačije poglede na život pa i na poimanje smrti. Takav je stav još izrazitiji pojavom humanističkih i renesansnih pogleda na svijet. Svaki pojedinac se trebao suočiti sa sopstvenom smrtnošću i trebao je stupiti pred vrata vječnosti kao pojedinac, kao "ja". U idealnom slučaju umiranje nije bilo samotno, skriveno – čovjek nije bio napušten, uz njega su bili sveštenik, porodica i prijatelji da ga bodre u trenutcima agonije.

Važnu ulogu srednjevjekovnog promišljanja i shvatanja (tjelesne) smrti, koja je danas teško prihvatljiva zapadnoj civilizaciji, čime se cogitatio mortis (pomisao na smrt ili zamišljanje njenog dolaska) otkriva kao istorijska kategorija. Naime, za srednjevjekovnog čovjeka je nagla smrt bila nešto zastrašujuće i nepoželjno, a nije se bježalo od umiranja kao procesa. Danas se upotrebljavaju izrazi kao "dobra smrt", "blaga smrt" predstavljajući smrt kao neki čin ili događaj, gdje svaki pojedinac priželjkuje brzu smrt u dubokoj starosti, bez duže bolesti i mučenja. U Srednjem vijeku je riječ moriendi, a ona podrazumijeva trajanje, proces odnosno "dobro umiranje" označavala proces koji su ljudi pod uticajem tadašnjeg mentaliteta prihvatili kao ispravno tj. poželjno. To proizlazi iz religioznog poimanja smrti, međutim može imati i reperkusije na psihološku sferu. Smrt, smrtnost i umiranje nije skrivano pod sag ili pod lažni veo eufemizama.

Pet iskušenja koja umirući treba da prebrode jesu: samosažaljenje zbog sopstvene patnje, samozadovoljstvo moralnim vrlinama, težnja za zemaljskim i tjelesnim vrijednostima, očajanje, kao i sumnja u mogućnost spasa. Pouka o dobrom umiranju istovremeno je pouka za čestit i ispravan život kojim će, vjerovalo se, čovjek izbjeći vječnu kaznu.
Srednji vijek je cijenio - pobožno živjeti i takođe pobožno umrijeti, a uz pomoć odanosti crkvi (Svevišnjem i svecima) zahvaljujući molitivi „kupiti vrijeme za umiranje“ u kome će umirući okajati svoje grijehe i izbjeći drugu smrt - smrt duše.

Smrt je bila značajna preokupacija kasnog Srednjeg vijeka, njome su se bavili i teolozi i moralisti i pisci. Prolaznost, isčezavanje svega tjelesnog i ovozemaljskog opsesija je i likovne umjetnosti i pisane riječi, pa i istorije Srednjeg vijeka. Smrt koja se prihvata ne kao čin, već kao proces opsesija je srednjevjekovnog čovjeka duboko usađena u njegov mentalitet.

Srednji vijek nazvan i „mračno doba“ jer su ga obilježili česti ratovi, velike epidemije bolesti (kuga) i glad, trajao je otprilike oko 10 vjekova, a rani Srednji vijek predstavlja period najveće zaostalosti u zapadnoevropskim zemljama u svim životnim sferama pa i mentalitetu ljudi.
Tokom Srednjeg vijeka strah od smrti i nagađanje o tome što se poslije smrti događa s dušom, obuzimali su maštu ljudi i nadahnjivali književna i teološka djela. Umiranje i smrt u Srednjem vijeku bilo je opterećeno skolastičkim učenjima i dogmama, a u Evropi posebno učenjima hrišćanske crkve. U ovom razdoblju to je veoma inspirativna tema, jer čovjek pokušava da savlada sopstveni strah od užasnog ali neizbježnog kraja, i objasni sebi da u stvari od načina vođenja ovozemaljskog života zavisi da li će se njegova duša mučiti u paklu uli uživati u rajskim vrtovima. Katolička Crkva ima presudan uticaj u formiranju vizije zagrobnog života.

Epoha Srednjeg vijeka, smatra se razdobljem upravo opsjednutim smrću i umiranjem. Osim vjerskih razloga, to je vjerojatno bilo uslovljeno visokom smrtnošću uzrokovanom epidemijama, ratovima i glađu. Tijelo je prolazno, ono propada, a ljudi umiru već od mladosti. Upravo je smrt duše bilo ono što se moralo i što se moglo izbjeći. Ti su stavovi sačuvani ne samo u filozofskim, teološkim i etičkim tekstovima iz Srednjeg vijeka nego se njihovi odrazi nalaze i u književnim djelima. Pojedinac se u Srednjem vijeku trudi da „kupi“ ili zasluži dobru smrt, odnosno smrt koja predstavlja proces i ritual za iskupljenje i izbavljenje duše. Na primjeru šta „dobra“ smrt znači u današnje vrijeme a šta je predstavljala srednjevjekovnom čovjeku, pravi jasne razlike u mentalitetu ljudi različitih epoha, na istom teritorijalnom područiju.



seminarski rad

Kako je rođen Sablasni Kosač



Sablasni Kosač,ili Smrt, je "rođen" u okolini Marseja tokom XV veka za vreme kuge koja je pogodila taj deo Francuske..Naime,ljudi iz okolnih sela su dolazili u grad i tražili od gradskih vlastodržaca da im obezbede fizučku zaštitu njihove imovine od "osobe koja im kosi useve (uglavnom pšenicu) a koja nosi crnu odoru i kapuljaču"...
Seljani su čak pokušavali i da uhvate ovog izgrednika ali bez uspeha..Ništa više uspeha nisu imali ni vojnici poslati iz Marseja...Ubrzo potom,počela je da se širi kuga iz Marseja po okolnim selima i imanjima a Kosač je viđan sve češće i češće...

Lokalno stanovništvo je počelo da veruje da je Kosač zapravo glasnik ili predskazanje Crne Smrti koja će ubrzo stići i do njihovog doma...Jedan sveštenik iz manastira u blizini Marseja koji je tvrdio da je i on sam lično video Kosača na manastirskim poljima,nacrtao je Kosača i taj njegov crtež je poslužio kao osnova za personifikaciju Smrti...

Smrt je strašnija i od đavola i od vampira!



Đoka Budić (sa šeširom)

Piše: Zlatimir Pantić

Nema čoveka koji se bar jednom u životu nije zamislio šta će biti s njim kad bude otišao na onaj svet. Kako će tamo biti prihvaćen i na kakav će doček naići? Da li će uspeti da prepozna svoju rodbinu i prijatelje? Da li će biti upućen u raj ili pakao? O svemu tome, ali i drugim sličnim pitanjima koja muče ljude, pokušali smo da saznamo od čoveka koji je već jednom nogom bio na onom svetu.

Smrt je strašna ala

Da duša živi i posle fizičke smrti, potvrdio nam je i jasenički paroh, sveštenik Žarko Novaković. On kaže da je duša večna i neprolazna, a da posle razdvajanja sa telom odlazi na određeni sud ili sudove, koji se zovu mitarstva. Tamo se odlučuje da li će duša biti svrstana u raj ili pakao, pa će na tom mestu ostati sve do svršeka ovog grešnog sveta. Mnogi pravoslavni običaji i rituali udovoljavaju dušama na onom svetu (namenjivanje hrane i pića za pokoj duša za vreme praznika za mrtve kao što su: Zadušnice, prva subota, četrdeset dana, polugodišnji i godišnji pomen, a ponegde i devetogodišnji...)
Oko pitanja šta se događa na onom svetu, obratili smo se i nekim našim vračarama, koje su nas uputile na one koje se bave spiritizmom, odnosno imaju sposobnosti da uspešno komuniciraju sa dušama umrlih predaka. Kako one izjavljuju, spiritisti onaj svet vide kao na dlanu, pa čak i to gde je koja duša našla utočište. Osobi koja hoće da uspostavi vezu sa svojim pokojnikom, ove babe pomažu da taj kontakt i ostvari. Spiritualke iz Jasenice izbegavaju da govore o načinu kontaktiranja sa pokojnicima, a pogotovo novinarima. Za njih ne žele da čuju, niti dozvoljavaju fotografisanje. Međutim, da bismo koliko-toliko odgonetnuli tu tajnu, morali smo da stanemo u red sa ljudima u crnini i zatražimo “razgovor” sa nekim svojim pretkom.
Na Ciganskom groblju, jedna spiritualka (izgleda priučena) rekla nam je da je smrt strašna ala, a najjeziviji trenutak u životu čoveka je odvajanje duše od tela. Kako ona reče, u stanju je da prati kretanje duše posle smrti. Pomalo nas je zbunila izjava da istovremeno može da prati bezbroj duša, u zavisnosti od toga da li to njene “mušterije” zahtevaju. Ako pridošlicama ne bi izašla u susret, imala bi naredne noći velike zdravstvene tegobe, kao kaznu od strane onih duša koje nije htela da pozove na videlo. Taj ritual prizivanja, uz nekoliko zapaljenih voštanica, ne valja izvoditi u svojim domovima, jer bi se duša tu nastanila i ostala više meseci, pa i godina.
O tome da je smrt surova i strašna, potvrdio nam je svojevremeno Đoka Budić iz Štubika, čovek koji je u svojoj dvadeset osmoj godini života, obuzet velikom groznicom, malo zavirio preko granice, u onaj svet. U svojoj ispovesti, on kaže:
- Ozebao sam čuvajući ovce i čim sam se vratio kući, uhvatila me je jaka groznica. Probio me je znoj, a potom sam utonuo u polusan, iz kojeg se nisam budio puna četiri dana. Najpre mi se pred očima ukazala neka livada i na njoj devojke koje su imale puna naručja raznobojnog cveća i igrale. Dve polunage deve povele su me ka kraju te livade, rekavši da više nisam zemaljski čovek, nego živa duša koja mora da odgovara za svoja nedela. Nisam do tada razmišljao o tome kako izgleda smrt, a tada sam je i video. To je strašna ala kakva ne može da se opiše. Mnogo je strašnija i od đavola i od vampira.

U milosti Velike Gospojine

- Đavoli su jurcali na sve strane i gledali me nekako krvnički, kao da su hteli krv da mi popiju. Odjedanput, neki nevidljivi glas mi je kazao da sam bio veliki grešnik, zbog čega će mi prirediti jezivu smrt. Ale su počele odjedanput da zavijaju, riču i urlaju. Nešto mi je došlo da pogledam sebe, da vidim kakav sam. Kad ono, kao da nisam imao donji deo tela, čak ni ruke... Začuo sam sopstveni glas koji je zapomagao i tražio milost. Odjedanput se stvorila neka đavolja komisija koja je odlučila da pusti smrt na mene, da me fizički razvuče, što može brže. Neko je povikao da se ne žuri sa smrću, nego da se najpre ispitaju svi moji gresi. Međutim, većina je zahtevala da mi se odmah odvoji duša od tela, pa da se sudi samo duši, kao i svima. Tog momenta, nešto me je zabolelo, kao da mi je čupano iz grudi, a činilo mi se da grudi nisam imao. Pa tako jedanput, tako drugi put i tek treći put, isčupaše mi dušu. Mene sa tom dušom odvojiše na jednu stranu, a moje telo baciše u neku mračnu i vlažnu jamu, da ga rastrgnu neka grozna stvorenja.
- Tada sam bio siguran da je svemu došao kraj i da od mene ničeg više nema. Sa svih strana su me opkolili đavoli, i na brzinu odlučili da se oko mog slučaja mnogo ne rasteže, već da odmah budem bačen u pakao. U paklu, sve je vrvilo od grozota i smrdljivog dima, kao u košnici. Kad su me doveli do ivice pakla, odnekud se pojavila lepa žena, obučena u haljine koje su sijale. Takve haljine i takvo lice nikada nisam video. Kad me je spazila, odmah mi je prišla, govoreći: “Ne boj se, Đoko, ja sam tvoja zaštitnica i boriću se da te odavde izvučem, ili da te prebacim u raj. Ovde nije mesto za tebe. Ja sam tvoja krsna slava, Velika Gospojina koju si od malena poštovao i svetkovao. Na moj dan, koji si poštovao zalivajući životinjskom krvlju prag na svojoj kući, palio mi sveće i davao namenu, potrudiću se da te spasem od ovih zlotvora. Nikad me nisi posramio, nisi opsovao, nisi zažalio što si se trošio svetkujući me... Zato ću učiniti sve što je u mojoj moći, samo da te izbavim odavde”.

Gresi i prestupi

Đoka Budić nam je u nastavku priče govorio o tome kako je morao da prođe mnoge komisije vezane za njegove ovozemaljske grehe. I kod svake takve komisije, koje se na onom svetu zovu mitarstva, Đoka je morao da otrpi svakojake ucene, pretnje paklom i večnom vatrom.
- Nekoliko anđela stalo je na stranu moje Velike Gospojine, pa su počeli da preturaju po nekim velikim knjigama, tražeći moje grehe i prestupe. Međutim, ništa veliko nisu pronašli, pa me je to malo ohrabrilo. U tim knjigama videli su da sam ponizno stajao pred ikonama, ljubio ih i krstio se pred njima i kako sam poštovao sve što je sveto, Božje i crkveno. Utvrdili su da se nikom nisam iza leđa nasmejao, nikog uvredio, nikog optužio... Ali, to nije bilo sve. Moji anđeli su morali da me sprovedu i na druga ispitivanja koja su se ticala raznih grehova po vrstama. Te ispitivačke komisije su bile sastavljene samo od đavola i oni su odlučivali šta će dalje sa mnom, a uvek su se trudili da me što više nagrde i osude. Bile su tu komisije za sve vrste greha i prestupa: za krađu, preljubu, blud, lažno svedočenje, zle reči i psovke, klevete, tvrdoglavost i bezdušnost, lakomstvo, lenjost, oholost, ubistva, osvetoljubivost, bajanja i vračanja. E, ovog poslednjeg sam se pribojavao, jer sam voleo da bacim unesrećenima zrna, da im bajem i povraćam čini. To sam najviše činio za njihovu stoku.
- Moji anđeli doveli su me pred jednu isledničku grupu za zle reči i psovke, gde su odmah počeli da me napadaju i osuđuju. Tu su videli da sam nekad zlo govorio, izricao loše u znanju i u neznanju. Rešili su da me osude što sam komšiji Josi opsovao mater još kao dečak, jer me je prokazao kod oca da pušim. Našli su mi i to da sam gospodinu učitelju rekao da je glup, pa sam mu još i pripretio. Rekli su mi i za druge sitnice, ali su se za ovo najviše uhvatili. Moja Velika Gospojina rekla je da sam te reči izgovorio još kao dete, a deci mora da se prašta. Tako su me pustili dalje.

Paljbe po duši

- Pred mitarstvom za laž, još izdaleka počeli su da me napadaju da sam bio prevarant i lažov. Videli su da sam Milutinu opančaru, pored opanaka, ukrao i par oputa, a rekao sam da nisam. Pa sam toga i toga prevario za to i to... I tu je nekako uskočila moja zaštitinica, koja ih je ubedila da sam u životu više dobrih i poštenih reči izrekao, nego lažnih.
Kad smo stigli pred mitarstvo za lakomstvo, na stolu, pred đavolima, stajalo je prekomerno jelo i piće koje sam nekontrolisano nabacao u trbuh. Sva sreća što sam se u vezi sa ovim na vreme ispovedio kod popa, pa sam i ovde prošao lako. Pustiše me i kroz mitarstva za lenjost i krađu. Kad su utvrdili da nisam bio tvrdica, bezdušnik i zao čovek, i tu sam se izvukao.
Odbor za ubistva je bio najstroži. Ja, istina, nisam nikog ubio, ali sam voleo da se ponekad potučem. Odmah su videli da sam jednom ošamario Stojana Savića, a jednom na igranci razbio nos Todoru Mariću, jer mi je podmetnuo nogu dok sam igrao u kolu. Tu je zagrmela moja Sveta Gospojina, rekavši da sam to učinio u samoodbrani i da mi je Bog to već oprostio prilikom ispovesti kod popa Steve.
- Kad smo došli do komšije za preljube, tu je bilo čupavo. U mladim godinama sam bio prilično “šaren”, pa se to pročulo. Bilo je neko ludo vreme, a selo puno raspuštenica. A što je najgore, i ja sam se ženio tri puta. Video sam da ću tu najdublje da se zaglavim. Ova komisija iznela je na videlo sve moje preljube, pa noćne razgovore na sokacima, pa preskakanje plotova, pa bežanje, pa čuda...
- Baš u tom ispitivanju, kad sam osetio da će moja duša ovde da postrada, grunulo je nešto preko celog neba i zasijalo jače od sunca. Tada sam kroz oblake začuo svoje ime i poziv da u pratnji mojih anđela siđem na početni položaj, kod glavne kapije za onaj svet. Kod kapije su stajala tri muškarca u crnini, a ličili su na neke svece koje sam viđao na ikonama. Tada su se oni strogim glasom obratili mojim anđelima: “Vi ste pogrešnog čoveka uzeli. Jedva čekate da se neko razboli ili da ga strese groznica, pa posle - pravac ovamo! Za šta služe knjige koje su pred vama? U njima sve piše, kako je kome presuđeno još pri rođenju. Tu sad više nema promena. Čoveku ne može da se presuđuje dva puta. “Moji anđeli tada su pogledali u one knjige i videli da u njima zaista stoji moje ime. Na moju veliku sreću, u jednoj knjizi bilo je napisano da se radi o Đoki iz sela Gornjana, starom šezdeset sedam godina, kojem je bila obolela jetra i više nije imao rezervnih dana.
- Tako sam ja bio spasen, a moja duša bila je izbavljena iz najvećeg zla koje se zove onaj svet. To sam istinski doživeo, a mogu vam posvedočiti moji ukućani koji su nad mojom glavom četiri dana držali zapaljenu sveću, sve dok se nisam povratio u ovaj život.

novosti

Pronađeni vampiri

U Bugarskoj iskopani vrlo čudni grobovi


Pronađeni vampiri! Skoro!


Bugarski arheolozi pronašli su nedavno dva ljudska skeleta iz srednjeg veka čije grudi su probodene gvozdenim kolčevima.

Skeleti su otkriveni u gradu Sozopolu na Crnom moru. "Skeleti ilustruju običaj koji je bio raširen u pojedinim bugarskim selima sve do prve decenije 20. veka", rekao je direktor Istorijskog muzeja Bugarske Božidar Dimitrov.

Prema paganskom verovanju, ljudi koji su se "loše ponašali" tokom života, mogli su da se pretvore u vampire nakon smrti, a da bi se to sprečilo, seljani su im pre sahrane probadali grudni koš gvozdenim ili drvenim kočevima kako kasnije ne bi izlazili iz groba i terorisali stanovništvo.


dominomagazin

Verovali ili ne, ovo je groblje


Ruriden kolumbarijum, koji vodi budistički hram Koukokudži u Tokiju, futuristički je koliko i sama prestonica Japana. Verovali ili ne, to je groblje, odnosno mesto na kom se odlaže pepeo preminulih.

Tu je smešteno 2.046 malih oltara, sa staklenim statuama Bude raznih boja. Boje pomažu porodicama da pronađu svoje voljene čiji se pepeo tu čuva.


Ljudi koji dolaze imaju pametnu karticu koja, kada je ubaci na ulazu u hram, omogućava da se stakleni Buda i kaseta njihovih voljenih osvetli.


Izgradnja Ruriden kolumbarijuma trajala je dve godine, a pepeo se u njemu čuva 33 godine, pre nego što se zakopava ispod hrama.


Trenutno je zauzeto 600 oltara, a još 300 je rezervisano.



rts