Ana Ristović

Njene pesme su prevođene na brojne jezike i zastupljene su u više domaćih i stranih antologija. Pojedinačne knjige su joj prevedene na nemački ("So dunkel, so hell", Jung und Jung, Salzburg, 2007), slovenački ("Življenje na razglednici", LUD Šerpa, Ljubljana, 2005) i slovački jezik ("Pred tridsiatkou", Drewo a srd, Banska Bystrica, 2001). U pripremi je prevod njene knjige izabranih pesama na mađarski jezik.

I sama je prevodilac sa slovenačkog jezika sa kojeg je do sada prevela 18 knjiga savremenih slovenačkih prozaista i pesnika. Među autorima koje je prevodila su Jani Virk, Aleš Šteger, Aleš Čar, Goran Vojnović, Suzana Tratnik, Lucija Stupica i mnogi drugi.

Bila je učesnica je brojnih festivala u zemlji i inostranstvu.

Član je Udruženja književnih prevodilaca Srbije, Srpskog PEN centra i Srpskog književnog društva, kao i Društva slovenskih pisateljev.

Živi u Beogradu.

Jedan vek sedne u krilo svoje skulpture
i onda se upiški
onda to neko proglasi za fontanu
i deceniju potom pije iz nje
I kaže ne valja
I onda
pravi novu skulpturu i novu fontanu
I tako ostanu uvek na dnu novčići
sasvim privatnih želja
i sirotinja to skuplja,
kao luda

VAZDUH KOJI UDIŠEMO


Na mene veje nerafinirani šećer u prahu,
čudno neko vreme danas, dragi,
odvedi me u poslastičarnicu "Korzo"
samo tamo hoću: gde su stolnjaci
još uvek plastični il’ karirani
i rupa od žara cigarete
ostaje deceniju celu tamo gde je pustiš,
tamo gde su pepeljare od plavog,
žutog ili crvenog metala zbog sitnih lopova
tu i na čašama se još uvek svetle
kapljice od pranja i nema espresa,
postoji samo oštra turska
u šoljici sa oreolom plavog ruba
U poslastičarnicu "Korzo"
Gde kelneri još uvek ponosito nose
brkove i ciglaste sakoe a bele
otropedske cipele kelnerica vuku se
po tek umivenom podu
kao leci izbačeni iz koju deceniju
zakasnelog aviona
i sav žagor korzoa koga odavno nema
skrio se u escajg
i dno kašičice koju ćeš uroniti u šampitu
pruža jedinu pravu, obrnutu sliku
Na mene veje nerafinirani šećer u prahu
čudno neko vreme danas, dragi,
odvedi me u poslastičarnicu "Korzo"
samo tamo hoću
ostalo je još malo
pretvore li i nju u internet kafe
dam glavu: neće mi preostati drugo
do da postavim svoj seksi sajt
i postanem PR virtuelnih krofnica.

TOLIKO SVETLOSTI
(strah od proleća)


Kada si se probudio, iznenadne i nedozvane
radosti života u vazduhu bilo je već toliko,
da ti se učinilo da je tvoje lice, prekriveno
suncem, kraljevska posmrtna maska.

Sve što si video, izašavši napolje, pružalo
je svoju raspričanu vedrinu do u nedogled:

mreškalo se, treperilo, ćućorilo,
prhutalo, komešalo, brbotalo,
strugalo nožicama,
pulsiralo milionima srca,

samo je tišina
dolazila iz nečije dubine,
i učinilo ti se, da baš iz tebe.

A tek šetnja kraj reke u predvečerje!

Bilo je to kao da dugu, nepodnošljivo
dugu noć, tek razvedeni samac
provodi u spavaćoj sobi
sa zaljubljenim parom.

I do zore zuri u njene soknice,
poput dve meke mačje šape
prebačene preko naslona stolice.

I pita se, satima, da li su stvarno tako bele,
čime li ih samo pere, ili je to od mesečine.

A na stopala ne pomišlja,
ni u kratkom snu.
Na pomoćnom ležaju.

GRADOVI


U jednom
gradu
tvoja senka je završila
u šoljici prve, jutarnje kafe
i
bila popijena, pre nego
što su rub dotakla
nečija druga, očajna
usta.
U drugom je ostala zaglavljena
između vrata sobe
u
koju si se kladio
da ćeš ponovo ući.
Ali nisi. Pošteno.
U
trećem je ostala,
ogledajući se u barici benzina
prelamajući
dugine boje
i smrad svoj nazvala
mirisom
civilizacijskog
prioriteta.
U četvrtom ti je iskliznula,
skoro sa celom dušom,
u
interfon, jer je neko
veoma važan
stajao dole. I rekla je:
“Da,
molim”, i pogrbljena
ostala da stoji
iskrivljena u znak
pitanja.
U petom je zavolela fasade
I ostala tamo, da brani
ostatke
neverovatno lepog
od ostatka već davno
neverovatno raspadnutog.

U šestom se, sa stidom
sakrila u novčanik
i tek nehotice,
obojila
tvoju sliku u ličnoj karti
u crno.
U sedmom je
iscurela
kroz slivnik hotelske sobe,
zato što si ležao u kadi,
udvoje.
Nije podnela
teret tako slatke
množine.
U osmom je ostala
još
na granici
tako da si bio primoran
da kroz ceo grad
slediš
samog sebe.
U devetom je poklopila
poput senke, Crnjanskog,
senku,
nekog, ptičijeg krila
i dve smrti su se spojile
u nežnoj
harmoniji.
U desetom, i pred desetim,
više je
čak ni u
nejasnim tragovima
nije bilo.
Ili se, od svih tih malih selidbi
pretvorila
u pouzdane brojke
ili je već pripala
nekom sasvim drugom.

ONDA

Posmatrati
planinu kroz prozor voza
i misliti da je baš ta planina ona
koja
nosi tvoje tragove.
Onda prisloniti kažiprst na maglinu stakla,
potom
do njega drugi prst, priključiti im
i treći: prekriti prstima sliku
udaljene
planine, koju vidiš kroz prozor,
kao što bi dlanovima prekrio
sićušnog insekta
na stolu, pre no što ćeš ga poklopiti čašom.
Onda
posmatrati vrh planine, čudno uhvaćen
u razmaku između dva prsta
prislonjena na staklo,
nežno i sa puno pažnje, kao prepoznato lice
neke
žene dok ga otkrivaš vrhom kasnog leda.
Planine neprimetno
podrhtavaju dok putuješ
kraj njih i zamišljaš da ih loviš
jednostavnim
pokretima ruke.
Potom sići na stanici do koje te ni jedan
od
nekadašnjih puteva nije mogao dovesti,
držati za ruku onu zbog koje
se glasovi voza
slepo podupiru jedan o drugi
i dok vreme i predeo
sa pažnjom ostavljaju
senke na njenom licu,
prijemčivom kao da je
od peska,
pevušiti ili pričati kako postoji jedna planina
koja te
uvek prati ma gde putovao,
ona koja nosi tužnu sličnost zvezda
uklesanu
u kamenu - kroz sve prozore ovog sveta i kroz sve
svetove
nastale na varljivom staklu
lutajućih prozora.
Biti toliko blizu
stvarima za koje bi želeo
da ti se otkrivaju kao kamenje u pesku,
nakon
povlačenja vode,
ne verovati u ponore između prstiju
kroz koje
vetar zviždi iluziju, tamnu kao srebro,
na svoj način.

GRADSKI OTPAD

(strah
od prirode)


U šetnju ćeš odlaziti automobilom,
od
drveća ljubiti
ono što ostane u retrovizoru.

Ugledaš li
kravu, reći češ: Vidi, krava!
I mrlje na njenoj koži
postaće
proćerdana nafta.

Ozepšćeš na jutarnjem suncu,
ogrejati se kod
prve table
i saobraćajnog znaka.

Usred procvalog polja
razmišljaćeš
čas o literaturi,
čas o kilometrima što te dele
od najbliže
apoteke:

glava puca od bola
zajedno sa jasnim vidikom
na
četiri strane neba.

Ugledaš li ježa, reći ćeš: Vidi, jež!
I
bodlje njegove
postaće mali minobacači.

Osedećeš na prejakoj
mesečini,
izgoreti od viška melanholije
u suton koji predugo
traje.

Kraj šćućurenog rukavca reke
priželjkivaćeš telefonske
govornice,
u gustišu šimšira bar jedan
ozebli ljudski glas.

Nelagodnost
tvoja rašće sa navalom vazduha.
Strah tvoj, sa viškom plavetnila.
Tvoj
privatni pakao uskomešaće se
sa svakim novim sudarom
svetlosti i
zenica.

Ugledaš li svoju senku
na pustom proplanku, reći ćeš:
Vidi, senka!
I senka tvoja postaće mahovina
koja ni ovde ni onde
nema
oko čega da obraste.

TEMPI PASSATI

(strah
od 33-e)

U razgovorima će biti sve više budućnosti,
a
sve manje vremena. Padaće sve same
sugestije za lakše, ali ne i za
bolje.

A ulazeći, svakodnevno, u svoj stan,
ulazićeš sve više u
spomenar. Ovde
one cipele. Promenjeni su samo đonovi.

A đon,
čak i kada je bivši, pamti ulice.
Ako ne pamti đon, pamti jezik
cipele.
Danas nešto pričljiviji od tebe. Kao i pertla.
Ali, i
pertle se prodaju u paru.

Tamo gumeni dušek čija punoća
zavisi
od dubine tvog daha.
I je li to vazduh, od prošlog leta,
čega u
njemu malo ima. Ili uzdah.

Onde konopac za sušenje veša.
Čak i
on, razapet, danas stoji
pred tobom kao naplatna rampa.

Ako
ništa drugo, stvari te pamte:
na fotografijama za ličnu kartu
već
ličiš na ubicu mekog srca.

Zajedno sa pogledom,
oštre se i
crte lica.
I samo tuđe naklonosti
dodaju sfumato.

A
ulazeći, svakodnevno, u svoj stan,
ulazićeš sve više u spomenar.
Možda
i u herbarijum: biti detelina, sa četiri lista,
nečija,
želećeš sve češće. Duže.

Makar i presovana.
Sa četiri lista,
u
suvom nagoveštaju.

Tako je meko u kravljoj gubici,
pravovremena
plodnost zemljišta
ionako spada u tempi passati.

STVAR

(strah od
kompjutera)

Ona zrači. Vidi te tamo
gde samog sebe još
nisi.
I ono što propustiš pamti.

Donese ti pod nos, nežno,
na
pinceti. Tako neprimetno.
I, gle, odjednom, ceo tovar.

Pismo
ljubavnici, šefu i prijatelju
svodi se na isto. Pišeš sve češće,
a
najviše te je u zarezima,
ako ih uopšte ima.

Što više pišeš,
to je veći
strah da se sa nekim sretneš.
A već si opisao sve
delove tela.
Već govorio volim te.

Tvoje lice se ogleda u
ekranu
i izgleda kao na rendgenskom snimku.

Sve same kosti.

A
što je bio pogled
meri se dubinom crnih rupa.

U njima rastu
majušna deca
veličine fosfornog zrnca, koje
naravno, kao i pelene,
svetli.
Deca što ne znaju za bolje.

I već miriše na sumpor.

PODZEMNA LJUBAV


Kada smo se uselili
bili smo napola u zemlji
napola nad njom -
stan u suterenu sa pogledom na vrt
pun breskvi i višanja u cvatu.

Znali smo da natrula tela uplaši prejaka svetlost
i isuši vlagu koju mogu deliti samo udvoje.
I ležali smo nagi u hladnoj sobi
i klizili jedno po drugom
i razmenjivali male, hranjene smrti
kao džempere u koje su moljci
davno utkali legla.

Kada smo se uselili, rekao si:
"Nekim knjigama treba dati pravo na olakšanje",
i na policu u WC-u, u vertikali
do podzemnog sveta
postavio Džojsova pisma Nori.

"Neke snove treba zauzdati", rekla sam
i kraj uzglavlja, poput koplja
porinula Kratki pregled raspadanja.
Kada smo se uselili, napola u zemlji,
napola nad njom,
povukla sam kao Arijadna pupčanu vrpcu
koja ti je rođenjem bila tri puta
obmotana oko vrata.

I ti, mojih pola kilograma
koji me nekad deliše od inkubatora
pretvorio u silu ljubljene mi teže
što nedostajaše sirotoj zemlji
da me pričvrsti za sebe.

Bili smo dva napukla čuna
iz kojih je neko godinama vadio vodu
i vraćao je u more.
Danas smo dve šupljine
u kojima rastu dva čuna
što znaju za rub,
a ipak podižu vesla u tišini.

Više se ne propinjemo na prste
da bismo videli nebo:
verujemo, ono čas beskraj, čas pustoš
pozajmljuje od nas.
Truljenje je, dušo, privilegija zrenja;
nad zemljom i u zemlji,
isti užitak, ista razmena.

PRE TRIDESETE


"Čovek
prestaje da bude mlad
kad shvati
da ne vredi poveravati bol",
kaže Paveze.

Knjiga lako klizi sa kolena
u vozu koji stremi ka
zapadu Italije.

Koji god prozor da otvorim, vidim:
Čezare
saginje glavu.
Dvadeset deveta mu je i već mu smrt
prašta ubrzane
korake,
kao i on što unapred za Pijemont i Torino
smišlja reči
milosrđa.
Svaka ulica ispit je savesti.
U daljini, suvi sneg
kovitlavo zastire polja:
kosa prerano osedelog mladića
koji ima
nazore starca.

I na bol se pristaje kao na obavezu
prema
drugom: prvo ga prihvataš,
onda sklapaš poznastva, smešiš se,
pružaš
otvorene ruke.

Ovo su dani sporih pokreta.
Bližim se
tridesetoj kao voz koji okleva
i nasred puta otkači poslednji vagon
da
bar nešto ostavi međuprostorima.

Sve manje govorim o onome što
je vredno truda
sve više trudu poveravam nemoguće
unapred
priznajući poraz.

Na drugi način, nego Paveze:
u predratno
doba i stanice u Italiji
drugačije behu.
Kad pisne lokomotiva,
male žene
u crnim, zvonastim haljinama
pojurile bi do šina,
obavijene parom
kao kadionice u rukama nevidljivih popova
koji
tamjanu i žaru poveravaju
poslednju oproštajnu reč.

Moje noge,
pod kratkom suknjom
istegnuto su klatno što je preraslo
poverljivu
kupolu i udara
u prazno.

Sneg pada u staklenom gradu i svaka pahulja
među providnim zidovima udvojena je
kao u ogledalu. Svetlost je podeljena, tiha,
diskretnog sjaja koji je sličan tragu puževe kućice
privržene krotkoj ontologiji lista.
Dokone devojčice iznose mala ogledala pudrijera
na prozore skrivenih soba i okreću
ka zamišljenom Suncu. Potrebno je s dužnim
poštovanjem,
uloviti ga i zarobiti na površini stakla
čineći to veštinom čarobnice. One koja sličnu igru,
ljupko svetogrđe, sklopljenih očiju
čini sa mladim Mesecom, razdvajajući kolena
nad baricom zelene vode. Zima će trajati
narednih pedeset godina. Sunce se darežljivo kruni
i ugasli komadići padaju sa neba,
udaraju o drveće kao kestenje
posle dugih kiša.
Kada svetli prst, skoro u nedoumici,
dodirne dna ogledala, čineći to naizgled slučajno,
devojčice ih hitro unose u sobe,
zavijaju u šarene krpe,
sakrivaju u fioke. Nešto blagog zlata ostaje
i na vrhovima nadlanica, no one to i ne primećuju.
Bogovi su odavno predali milosrdna lica zvezdama
i sada se zabavljaju govoreći
čas jezikom trave, čas jezikom krtica
ili staklenog drveća, a onda godinama
ćutljivi su sasvim.
U našem uhu drugačiji je zvuk
Jutro podiže nevidljive mostove nad Mrtvim morem:
mostove od peska i proklijale soli.
No nebo je oslobođena pustinja: Lotova žena,
već starica, i dalje se okreće, leđa obraslih
u kristale. Nepca su joj suva, jer njen vrat je
grlić klepsidre. I topla kamena reč
sitni se u mrtvorođene svitce, koji nikad ne zasvetle.
Bog trave je ovde stari perverznjak privržen
samo kamenju - sve što mu izraste iz oštrih prstiju,
pogrize i ispljune na mudračke dlanove.
Samo zbog njega bela kokoška tišine čuči pod
oblacima,
i gluvo perje prigušuje zvonko meškoljenje zvezda.
U našem uhu drugačiji je zvuk mekog šaputanja
škorpijice koja ljubi svoju čulnost,
svijenu u rep. Pustinjsko meso treba jesti polako,
košer samo uz krišku još mladog meseca.
Kada dostigne oblinu svog naprstka, pokriti se
peskom po licu i gristi drevnu anemiju
soli pod bregovima: umornu nadu Božjih suza.
I otkriće se nenadano: tajna simetrija mostova
i pod njom cvetovi od peska i probuđene vode.

Zemljište

Ako pogledaš kroz prozor, ne očekujući ništa,
baš kao da to činiš prvi put, ugledaćeš
Japanku koja se penje dugom stazom
što vodi kroz brda. Njena mala žuta stopala
ostavljaju trag sličan tragu lasice.
I oko kamenja raste sitno, belo cveće,
jer celog proleća, mesec kaplje na tanke prste
oivičene zelenim i žutim. Čućeš kako
sa vrha brda odjekuju zvona i glasovi -
nekoliko dečaka sahranjuje sićušnu pticu
čije je perje jarkih sunčevih boja.
Ptica je toliko mala, da se može staviti u kutiju šibica.
Sasvim jasno, kao da je možeš dotaći prstima,
posmatraćeš Japanku dok se penje ka vrhu
noseći u ruci kofer od pruća. I u njemu
dva nemirna skakavca koja se bore
kao dve travke dok se opiru vetru.
Čućeš tiho udaranje njihovih krila i
šljunak pod nogama one koja se penje
i čije srce je sada negde u stopalima
ne veće od zrna borovnice.
Ako pogledaš kroz prozor, ne očekujući
ništa, ni nebo, ni pozvani dan, ni milost
granja koje dodiruje stakla,
ni to da u oknu možeš ponovo videti
svoje lice, već da ni okno ne mora postojati.

Onda
Posmatrati planinu kroz prozor voza
i misliti da je baš ta planina ona
koja nosi tvoje tragove.
Onda prisloniti kažiprst na maglinu stakla,
potom do njega drugi prst, priključiti im
i treći: prekriti prstima sliku
udaljene planine, koju vidiš kroz prozor,
kao što bi dlanovima prekrio sićušnog insekta
na stolu, pre no što ćeš ga poklopiti čašom.
Onda posmatrati vrh planine, čudno uhvaćen
u razmaku između dva prsta prislonjena na staklo,
nežno i sa puno pažnje, kao prepoznato lice
neke žene dok ga otkrivaš vrhom kasnog leda.
Planine neprimetno podrhtavaju dok putuješ
kraj njih i zamišljaš da ih loviš
jednostavnim pokretima ruke.
Potom sići na stanici do koje te ni jedan
od nekadašnjih puteva nije mogao dovesti,
držati za ruku onu zbog koje se glasovi voza
slepo podupiru jedan o drugi
i dok vreme i predeo sa pažnjom ostavljaju
senke na njenom licu, prijemčivom kao da je od
peska,
pevušiti ili pričati kako postoji jedna planina
koja te uvek prati ma gde putovao,
ona koja nosi tužnu sličnost zvezda uklesanu
u kamenu - kroz sve prozore ovog sveta i kroz sve
svetove nastale na varljivom staklu
lutajućih prozora.
Biti toliko blizu stvarima za koje bi želeo
da ti se otkrivaju kao kamenje u pesku,
nakon povlačenja vode,
ne verovati u ponore između prstiju
kroz koje vetar zviždi iluziju, tamnu kao srebro,
na svoj način.

"San postoji tamo gde ima kamenja"
Jehuda Amihaj
Upaliću lampu da osvetlim šum što kaplje
niz zidove: danju su okna obrasla puzavicama
i hladnom mahovinom, nema nagoveštaja,
svetlost trne u sečivo, lišće je pokapano
krvlju koja je bezbojna - ili su to suze onoga
čija je krv već iscurela u pukotine?
U sumrak me zidovi propuštaju kao zvuk orgulja,
mislim o daljinama, okamenjenoj tuzi,
skupljenoj u so, o nebu koje noću putuje,
u mekim talasima, ka jugu. Da bi s jutra
prokrvarilo u moru, isparilo otčarano suncem,
u zanosu korala. Još jedno godišnje doba,
pronalazi te, nesigurno, kao utrnula ruka,
među bregovima, u tišini neizgovorenog.
Kamenje bi moglo udvojiti tvoj glas,
ponoviti srebrnu nit na drugi način -
sudarom ploča u tajni krečnjaka,
otvaranjem grobnica, kotrljanjem krhotina
koje se ne otkrivaju. pa ipak svoj znak
ne možeš sakriti: ogledala koja te prepoznaju
uvek na drugačiji način, mimikrija su leda
po kojem si, razmičući prste, koračao.
I kada nasloniš uho uz stakleni zid, saznaćeš:
bila je to tek kap vode u peščanom satu
i otvor, suviše uzak da propusti
osumnjičeni beskraj.

Tata
Kada se devojčica probudi, pod jastukom nalazi
figure načinjene od voska: glatka, od prstiju
topla tela malih ljudi bez lica,
žute zmije zaustavljene u lakom krivudanju,
konje čiji su repovi visoko izvijeni
kao da je vosak sačuvao nešto od
neuhvatljivog plamena sveće, oblike koje je prijatno
držati u šaci, jer prst ostavi otisak,
čudni splet linija zatvorenih u harmoniju krugova.
Otac je zauzet nečim što drži između palca i
kažiprsta,
sedeći za stolom, kraj nakrivljene sveće.
Plamičci su palacave zmije iz ponavljanog sna,
opipavaju vrhove bušnih papuča. Pred samu zoru,
odlazi na obalu reke i tamo dugo
posmatra ribe koje uzleću nad vodom
kao britki srebrni noževi.
Druga strana reke na koju nikada neće stići
je svakako, njegova: motor čamca je obavijen
zelenim ledom, a voda odveć hladna i neprozirna.
I ujutru treba govoriti sasvim tiho,
jer se kraj nogu čitav svet obrušava
i ponovo niče sa zemlje, u vidu lakih,
staklenih tornjeva.
Tvoji mali anđeli čija krila umesto svetog praha
nose strugotinu,
Tvoj gavran - prva crna kap mastila,
Tvoja svinja na ružičastoj uzici koja te prati
tarući njušku čas o jedno čas o drugo tvoje koleno,
Tvoji predmeti za svakodnevnu upotrebu,
drveni jastuk za drveni krevet u kome će
lažno vreme ogledati svoje dodvoračko,
uspijeno lice,
vazduh, svakako tvoj, pun ptica kao
svetlucave prašine, i naravno,
ona prevrtljiva ruža koja ti okreće čas jedno
čas drugo svoje imaginarno lice,
prolaze kroz ključaonicu tih zatvorenih vrata:
svet je odlično smišljen, kažeš,
unutrašnjost planina otvara se, vremenom,
kao prevrnuta rukavica.
A poezija je ukleta jer su reči koje
niko nije smeo dodirnuti, nanizane
na paukovu nit. I tvoje lice u zgrčenoj šaci
je ljuštura za dan: praznici i letnje zabave
su od lažnog srebra, treba pribeći rasutoj travi
povrh primirene vode, kao metodi.
Nadohvat ruke - taj umnoženi, varljivi prostor
oproban u mnogostrukom trajanju,
nadohvat kovitlavom snegu i tvoji prsti
već oprobani u korenju drevnog drveća.
Oštrom kao vrh pera, istinita ruža,
početna svetlost i prvo izdajstvo
pronađene reči.

Sneg u cipelama

Ne gradi se kuća na zbirkama escajga
mada koja kašika više
ponekad dobro dođe.

Ne gradi se kuća na novim zavesama
mada drugačije poglede
s vremena na vreme
treba zakloniti novim platnom.

Da bi dom bio dom, između ostalog
treba ti i mnogo toga
čega bi se unapred
odrekao, vrlo rado.

Slušaj šta kažu Eskimi:
da bi sagradio dobar iglo
godinama moraš da nosiš
sneg u cipelama.

I špenadlu, zaboravljenu
u okovratniku kaputa,
blizu žile kucavice.

Pesma „Oko nule“ među 50 najboljih na svetu

Oko nule

Nezavisne smo žene.
U iščekivanju nove ljubavi
dišemo astmatično. Hranimo se pilulama
neispunjenih obećanja. Tonemo u mutne snove.
Dvadeset i četiri časa bolno vodimo ljubav
sa migrenom
i opraštamo joj jer je ženskog pola.
Nezavisne. Svojim muškarcima
kuvamo jela kojima su nas naučili
njihovi prethodnici.
Makarone u obliku klitorisa.
Kečap što klizi kao menstrualna krv
i obećava samo lizanje tanjira.
Al’ još uvek verujemo u trijumfalne kapije
koje rastu između postelje
i kuhinjskog stola.
Puštamo im muziku koju smo slušale
pri gubljenju nevinosti i devojaštva.
Među zavodljivim vešom
setno čuvamo primerke
sa nevidljivim tragom prethodnih spermi.
Njišemo bedrima kao da okrećemo mlin:
posle izvesnog vremena curi
još samo lepljiva žuč.
I kažemo, da ne verujemo više
u zajednički vazduh
koji se može deliti između usta i usta,
a sve češće ostajemo bez daha.
I kažemo, da centrifugu veš-mašine
koristimo samo kada se na njoj
može odigrati dobar snošaj.
A u program pretpranja i ceđenja
sve češće, umesto rublja, ubacujemo
parče po parče svoje istanjene kože.
Nezavisne žene. Cenzurišemo
svoje odveć meke reči.
Podupiremo reviziju osećanja i teoriju
po kojoj je prvo nastala nedužna Eva,
a Adam zagrizao otrovnu jabuku
jer je poželeo da mu Bog
od zmije stvori još dva falusa:
mislio, jadničak, da mu jedan
dovoljan neće biti.
Nezavisne, kažemo, više no ikad.
A u osamljenim noćima, u usku vulvu
spuštamo svoj čudesni prstić sve češće
kao da ubacujemo metak u puščanu cev
koja opaliti neće.
I smešimo se, s tugom, u snu bez snova.
I ruka je na sigurnom, dok kruži
oko meke nule.

KOLIKO JE SATI
(strah od muškarca)


On ima savim lep, mali ručni sat
na kome su skazaljke u obliku
ženskih bedara
spojenih samo u ponoć
Ali i tada ih pokosi i razdvoji
sekundara, kao samurajski mač
i već je veče, ne tvoje
Kako da ideš u bioskop itd.
kada ne znaš hoćte li se venčati
a i prijateljice već seckaju konfete
od pripremljenih uzdaha, jer bi htele
da se raduju nečemu konkretnom
Kako da ideš u bioskop itd.
kada bi mu već dala oba svoja bedra
da njima zameni te skazaljke
ali ne znaš, niti te interesuje
ne kako ćeš onda hodati
već hoćete li se venčati

GLEDAJUĆI U DRVEĆE

(strah od toga da nećeš čuti)

Zdravo, tata. Ovde nema ničega novog pod nebom.
Ali, procvetala je ona trešnja koju posadismo
pred zgradom. Već dopire do četvrtog sprata,
a bila je običan prutić. Nekada, kada bi sleteo

vrabac, težinom bi sasvim povio tananu granu.
Sada sleće čitavo jato, i tek ponekad, čuješ,
kako tiho zašušti. I s proleća, ujutru, vidiš dva-
tri bela cveta, a već predveče, na njih stotine

obaspe krošnju kao iznenadni sneg što svetli,
čas belo, čas ružičasto. I ne znaš, šušti li lišće
ili perje; a na prozorskom simsu osvane još uvek
lepljiva koštica, i pusti za sobom svetlo-crveni

trag. I pita se, svih ovih godina, gde si. A kada
želim da povratim mir, setim se jednog jedinog
trenutka; ti i ja, na dunavskom keju, u letnje
popodne, napola u hladu, napola na suncu,

jedemo sendviče, i čitamo, svako svoje. Ti Seneku,
ja lektiru za osnovnu, Alisu u zemlji čuda.
I svetlost pada okomito na otvorene knjige, čije strane, u
pauzi između čitanja, obeležavamo travkama

koje pamte, više od nas: kao i drveće, pod kojim
se protrči, samo jednom. I to, tako dobro znamo,
i ti, negde tamo, kao i ja, još uvek negde ovde.
Čuješ li kako šušti? Samo sam to htela da ti kažem.

POPODNEVNA ZABAVA ZA DOKONE KĆERI

Satima razgovaram sa majkom
koja priča u snu.
Njene ruke obuhvataju krevet
kao da ga vraćaju natrag, u stablo.
Njena pitanja zidaju oko mene
kapije sasvim čudnog sveta.

"Gde je onaj konj koji je dolazio?"
"Otišao u komšiluk po zob", kažem.
"Ako se vrati, pazi da ne raznosi po stanu —
usisavati se ne može svaki dan."

Kroz njen san, zagledam male kopite.
Kroz njen san, timarim leđa kentaura.
Kroz njen san primam odgovornost za vidljivo
i postajem čuvar onog što samo u iščezavanju raste.

Dok iznad krovova, čujem: bruje avioni
što nose municiju na zapad
rasuti po svetlom, junskom nebu
kao pijavice iz tegle
na kožu što se tanji i bledi...
Od vojevanja, danas, toliko.

U majčinom snu, možda se dalek zvuk motora
preobražava u rzanje konja
što kaskaju kroz sobe,
a nebo, tako lako seli
u prostor između tavanice i poda

Pred mojim dokonim okom,
svedokom čarobne promene
i unapred prihvaćenog gubitka.

"Gde je taj konj i što ga tako dugo nema?"

NEUPOTREBLJIVI DAROVI

U vreme najave rata doputova
belgijski prijatelj:
njegov brod, danima oklevajući
slani dlanovi propuštahu kao popino prase.

Sa njim stigoše i neupotrebljivi darovi:
baštovanske makaze za nepostojeći vrt,
skijaško odelo za nepostojećeg skijaša,
planinarski ranac za nepostojeća putovanja,
mapa flandrijskog grada,
kao paučina pod staklom
za prazan zid koga nema.

I tanke, turske muštikle od ružinog drveta
koje sâm izdelja, tako dugačke
da su se pušači u maloj sobi sudarali
ukrštajući ih kao zapaljena koplja.

„Predviđene su za veća rastojanja –
dobra bi bila prostrana terasa, salon
ili piknik u polju.
I dim treba ispuštati polako, jer ovo je drvo
koje ga upija: gajeći sićušne larve
što dimom se hrane.“

Reče
dok mu je velika muštikla štrčala
kroz pustinjačku bradu i kosu
kao kljun pupavca koji pretražuje
nepostojeće gnezdo u vazduhu.

U vreme najava, i njegovi darovi
najavljivači drugačijih upotreba:

Nužnih rastojanja, jer sve manje beše
onih između kojih bi se moglo provući;

Zapaljenih stabala, prezasićenih dimom
što rastu na nepostojećoj zemlji;

Odsutnih primalaca.

O KORISNOSTI MUZIKE

Tek što poče prevratničko doba
kad upravnik opere odabra ironiju
zatvorivši se u koncertni klavir
na kojem „beretom“ izbuši za vazduh četiri rupe.

Tih godina samo zidovi prazne hale
ponavljahu njegov solilokvij
kroz muzičko bure propušten u etar –

O korisnosti muzike u prevratničko doba –

Oboriti gong u polje umesto kazana,
spustiti zvona na vreće sa brašnom i solju,
zlatnike i dugmad u zevove truba
a tegle s pekmezom i mašću u klavire
postrojene u predvorjima
kao crne kornjače ukočene
pri uvlačenju glave pod oklop;

Tajne cedulje nanizati na violinske žice
smotane u klupko, ćušnute
u pribor za pecanje;

Dete što nema krevetac moglo bi
u preuređeni kontrabas

I vojska će srećnija biti ako joj se sledovanje
deli otvorenim tamburicama
umesto malom kutlačom

Bubnjarske palice ponuditi lokalnoj policiji
jer uvek postoji koža zategnutija od kože

Radi kontrole melodije
praporce sa sanki preseliti na kape
uostalom, i muzika evoluira seobom
iz donjeg u gornje

Što više tišine, to više i zvučnika
magnetofona da zabeleže nepriznat titraj

Rasturiti tržište prigušivača
O gudala okačiti zastavice

A povlašćen prostor prenosnika zvuka
umnožitelja već iščezlog tona
ostaviti samo ćutljivim stenama:
između njihovih amnezija
dovoljna rastojanja nikada narušena neće biti

Muzika lako odustaje od instrumenata
u prevratničko doba, njen celi je svet
zaboravi li na oruđa –

Tako je kloparao, suva semenka u klaviru:
upravnik opustele bine i zavesa
zauvek podignutih kao smotana jedra ...

Tek što odabra ironiju, kad spustiše ga u podrum
ložačka leđa, domarske ruke
jer polirano drvo dobro je za potpalu
kad halu treba zagrejati
za dolazak hora

A dirke – do domine – strpati u vreću:
uz njih neko već smisliće
pravila nove društvene igre.

LEPA MRTVA MORA

Iz dana u dan dajem ti samo isparljive stvari:
maglu nad asfaltom, maglu u džepovima
i polja koja su pojele strvine od reči.
Umesto karte za put u dvoje
nudim ti prolaze kroz iglene uši.
Iz dana u dan, prosipam pred noge
lepa mrtva mora.

Živimo od krivotvorenja
hronične slobode: adresa je znana.
Između glavnog zatvora i stare šećerane
gde nekad završavahu pesnici, a sad
drugi klošari skupljaju iščezlu slast.

A mislim, dovoljan mi je samo jedan grad:
splet ulica koji čine tvoje vene.
Šator i sklonište stvoreni od tvoje kože.
I da je tvoja kosa, Birnamska šuma
što će mi prići i onda
kad stojim ukopana, poput sveće:
prejako sagorevanje ponekad me prilepi za tle.
Varam samu sebe da je dovoljna voda
koja se presipa sa usta na usta,
čak i onda kad se pretvori u led.

U tvojoj zemlji mladih sa prezrelim umom
sam nedorasla cura koju treba voditi za ruku.
U mojoj, gde je vreme odavno već stalo
nosim dušu starca i nazore mudre kuje.

Govoriš mi, da se moram navići
na novo agregatno stanje:
ono što isparava tamo, na uzavrelom jugu
ovde radom ruku pretvaraš u vodu
koju možeš prodati za blago.

Saginješ se,
na dlan spuštaš otežalu glavu:
tvoj uzdah poveća daljinu
između naše dve poluprazne čaše,
moj ih potera do ruba zajedničkog stola.

„Kupujem odmah, ali u naturi plaćam“, kažem
i poližem ti kap znoja sa čela:
učinilo mi se da svetli
kao žar cigarete.

„Od previše poređenja bankrotira i pesma“,
čujem te i vidim, u plamenu su ti
već cela kosa i lice:
no ne znam, da li od ushićenosti
ili od očajanja.

Posmatrati
planinu kroz prozor voza
i misliti da je baš ta planina ona
koja
nosi tvoje tragove.
Onda prisloniti kažiprst na maglinu stakla,
potom
do njega drugi prst, priključiti im
i treći: prekriti prstima sliku
udaljene
planine, koju vidiš kroz prozor,
kao što bi dlanovima prekrio
sićušnog insekta
na stolu, pre no što ćeš ga poklopiti čašom.
Onda
posmatrati vrh planine, čudno uhvaćen
u razmaku između dva prsta
prislonjena na staklo,
nežno i sa puno pažnje, kao prepoznato lice
neke
žene dok ga otkrivaš vrhom kasnog leda.
Planine neprimetno
podrhtavaju dok putuješ
kraj njih i zamišljaš da ih loviš
jednostavnim
pokretima ruke.
Potom sići na stanici do koje te ni jedan
od
nekadašnjih puteva nije mogao dovesti,
držati za ruku onu zbog koje
se glasovi voza
slepo podupiru jedan o drugi
i dok vreme i predeo
sa pažnjom ostavljaju
senke na njenom licu,
prijemčivom kao da je
od peska,
pevušiti ili pričati kako postoji jedna planina
koja te
uvek prati ma gde putovao,
ona koja nosi tužnu sličnost zvezda
uklesanu
u kamenu - kroz sve prozore ovog sveta i kroz sve
svetove
nastale na varljivom staklu
lutajućih prozora.
Biti toliko blizu
stvarima za koje bi želeo
da ti se otkrivaju kao kamenje u pesku,
nakon
povlačenja vode,
ne verovati u ponore između prstiju
kroz koje
vetar zviždi iluziju, tamnu kao srebro,
na svoj način.