Buntovnica sa mnogo razloga

Džoan Baez rođena je 9. januara 1941. godine u Njujorku. Poznata je kao jedna od najvećih zvezda preporoda američke folk muzike i po svojoj društvenoj angažovanosti, naročito istaknutoj tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka.

Rodila se kao ćerka Alberta Baeza, američkog fizičara meksičkog porekla, i Džoan Bridž Baez. Porodica joj je ispovedala kvekersku veru koja će bitno uticati na Baezin pogled na svet. Za folk muziku se počela interesovati kada je sa 8 godina bila na koncertu Pita Sigera. Profesionalno je počela nastupati 1959. godine, a prvi album snimila 1960. Zbog toga što je nosila dugu, neočešljanu kosu i lepršavu odeću i namerno odbacivala svaku trunku glamura, stekla je brojne poklonike među antiestablišmentom pogotovo omladinom koja će se prikloniti kontrakulturi 1960-ih.

Godine 1963. je izvela pesmu “We Shall Overcome” na maršu na Vašington koji je organizovao Martin Luter King. Učestvovala je na Vudstoku kao i nizu protestnih akcija protiv Vijetnamskog rata, uključujući posetu Hanoju u tadašnjem severnom Vijetnamu krajem 1972. godine, kada je donela poštu zarobljenim američkim pilotima. Tokom sedamdesetih je postala jedan od osnivača američkog ogranka organizacije Amnesty International; nastupala je prilikom niza protestnih skupova s ciljem zaustavljanja rata u Iraku, prava LGBT osoba i ukidanja smrtne kazne.

Godine 1993. je posetila Sarajevo koje se nalazilo pod opsadom i bila prvi važniji zapadni muzičar koji je tamo održao koncert.

Od 1961. do 1965. je bila u vezi sa Bobom Dilanom.

Opus Džoan Baez ne možemo nazvati naročito velikim, budući da ona sama nije napisala mnogo tekstova poput njenih savremenika sličnih joj stilom i umećem. Ipak, sve što je radila, radila je sa ljubavlju, prkosom i borbom za pravednost. Njeni tekstovi odišu čudnovatošću i inatom, ali i saosećanjem i nežnošću.

Neki od njenih najboljih radova zapravo su bili hronika njene i Dilanove veze. Dok se “To Bobby” i “Winds of the Old Days” izdvajaju poetičnošću, ipak je najistaknutija “Diamonds and Rust”, i to ne samo u ovom kontekstu, već i u njenoj čitavoj karijeri.

Prepričavanje njihove veze u pesmi je prožeto bogatom slikovitošću, nostalgijom i jakim frazama koje se urezuju u sećanje slušaoca (“Well I’ll be damned, here comes your ghost again… As I remember your eyes were bluer than robin’s eggs. My poetry was lousy you said. Where are you calling from?“). Kao bojama po slikarskom platnu, rečima je skicirala i bojila stihove tako izražajno da se slike pojavljuju pred našim očima dok slušamo “Now I see you standing, with brown leaves falling around, and snow in your hair”.

Još jedna kompozicija koja svedoči o umeću naše divne hipi gospodarice pesme je “Sweet Sir Galahad” posvećena njenoj sestri Mimi čiji je dugogodišnji partner Ričard Farinja poginuo u saobraćajnoj nezgodi. Kroz sentimentalne stihove Baez nas vodi kroz proces tugovanja i trenutke kada su linije osmeha izbrisane brazdama suza.

“Outside the Nashville City Limits” malo je optimističnija pesma, ali i dalje ispričana sa toliko emocija i protkana nekom čudnom tugom sveprisutnom u Baezinom pripovedanju. Ova pesma govori o nesporazumima, prvim utiscima, i neočekivanom sklapanju prijateljstva.
Krajem sedamdesetih činilo se da je Baez ostavila ljubavne note i reči iza sebe i okrenula se više ka politici, društvu i porodici. O tome svedoči i pesma “Honest Lullaby” koju je ispevala za svog sina Gabrijela. Baez otvara “uspavanku” slikom svog detinjstva i nastvlja pohvalom svojoj majci, ali završava je porukom Gabrijelu: “And while the others play with you, I hope to find a way with you, and sometimes spend a day with you. I’ll catch you as you fly or, if I’m worth a mother’s salt, I’ll wave as you go by.”

Objavljena 1989. godine, “China” je kruna Baezinog protestnog pevanja. Inspirisana je događajima na Tjenamenu u kojima je kineska vojska brutalno ugušila studentski protest, ubivši tako stotine mladih ljudi. Ovo je izazvalo ogorčenost i bes kod Džoan, koja je potom napisala nezaboravne stihove o studentima koji padaju kao “latice ruža pod satanskim tušem”. Ipak, uprkos sumornosti teme, ona pruža i kontrast lepim slikama mira na smaragdnim poljima i magle na jezerima. Na kraju pesme obraća se i plavookom sinu, što je aluzija na Dilanovu “A Hard Rain’s A-Gonna Fall” (“Where have you been my blue-eyed son”).

Tokom svoje karijere imala je još mnogo pesama koje se mogu analizirati do besvesti i upisati u knjige poezije, uključujući i “Love Song for a Stranger” i “Here’s to You”, ali bi to zahtevalo mnogo više od jednog članka.

Ikona šezdesetih, buntovnica sa mnogo razloga, devojčica sa neukrotivom kosom i još neukrotivijim duhom, žena sa stavom i bez straha da ga pokaže, draga, opasna, skromna, aktivista, filozof, razumna… Džoan Baez je sve to i mnogo više. Ona je slika vremena, ali i onaj narator u bajkama koji nam govori kako da razlikujemo dobro od lošeg. Ona je žena koja je u eri muškaraca pokazala snagu u nežnosti i ratobornost u miru. Ona je žena koja je mogla da bude u vezi sa Bob Dilanom, a da je pritom on ne zaseni, već da ih ona obasja oboje. Ona je cveće koje su ljudi stavljali vojnicima u puške prilikom protesta protiv rata u Vijetnamu 1967. godine. Ona je ono što bismo svi mi trebalo da budemo da zapravo dostignemo “mir u svetu” kome bi trebalo težiti.

balkanrock.com

Glas sirene sa grčkih ostrva...

Pojavila se na Vudstoku 69 ...Hipi ... Legenda ....