Najlepše stvari koje sam u životu čuo uopšte nisu bile izgovorene.

Kad biste Vi voljeli kao ja uvidjeli biste da su najveuće ovozemaljske razlike i oprećnosti položaja samo trunka na terazijama u poređenju sa jedinstvom skladnih misli i osjećanja, i istinski zaljubljenih i privrzenih duša."

"Kad ti izgovaram ime, sav sam ispljuvan i čist, i mek i besan... I – polumrtav od ljubavi. Naučila si me da uz tebe ričem, i naričem, i milujem, i drobim..."

Ako nekoga ne možeš izbaciti iz glave, možda tamo treba da bude.

vatra pod pepelom
duboka noc
neko kuca na vrata

Možda je ljubav samo mit kojemu se nadamo, ali ja taj mit uistinu osjećam, to je mit koji raste u meni i ne da se zatomiti. Toliko je pitanja za koje nemam odgovore… Možda jednoga dana shvatim kako sve funkcioniše. Svijet, ljubav, ljude, sam sebe pa i nju! NJU! Dotada ću i dalje živjeti za trenutke koji su samo naši i koje mi nitko ne može oduzeti…I čekat ću ..............
Pred očima mi njen lik, onako nežan i mio, pogled strastven pun čežnje i željan mojih dodira. Ljudi kažu da jedino oči nikada ne lažu, samo duboko pogledaj u njih i videćeš dušu čovekovu. A u njenim očima video sam sigurnost, tugu, požudu i vidio sebe.

poglavlje:tamo neko

odeljak:cinjenice i istine

razum je tako sazdan da za sve mozes da nadjes opravdanje,da sve mozes da branis,za sve da nadjes razlog..ono sto drzi ljude u istoriji je srce,a ono se istrosi vremenom..

Ona nikad nije izgledala lijepo. Ona je izgledala kao umjetnost i umjetnost ne bi trebala izgledati lijepo, trebala bi te natjerati da osjetiš nešto."

U mojoj glavi stanuješ: tu ti je
Soba i mali balkon s kog puca
Vidik na moje misli najtananije.

Ponekad slušaš kako mi zakuca
Srce k'o živi leptir iz kutije.

Ja ti odškrinem vrata: niz basamke
Silaziš u vrt za kog niko ne zna.

Na povetarcu lebdiš poput slamke.

(Dok za to vreme, možda: neoprezna
Stojiš na nekom rubu, ispred zamke ...)

Nekad (u mojoj glavi dok baš skačeš
U morsku penu, ispod sunca, gola)
Spazim te kako po kiši preskačeš
Barice i sva u blatu do pola
Žuriš na posao s licem k'o da plačeš.

Prolazi dan za danom i sva svota
Vremena tvog se po dva puta zbira:
Pa pola oko moga klupka mota.
Vidim sa tvog lica punog mira
Da ne znaš kako živiš dva života.

U mojoj glavi stanuješ i dubiš
Crne i bele hodnike za moje
Misli: kako mi bežiš il' me ljubiš?

Van tebe druge misli ne postoje.

Samo dok spavam ti se nekud gubiš ...

-"Ušao je u njen život mirno, neprimjetno poput prve ljubičice u martovskim danima. Nije se trudio privući pažnju na sebe, a opet je svaki njen pogled bio usmjeren na njega. Nije bio od onih koji su tražili nečije povjerenje, a ona mu je vjerovala kao nikome prije. Nije tražio osmijeh, a ona mu ga je nesebično poklanjala. Nije tražio ljubav, a ona ga je beskrajno voljela."
- Ne podnosim naše svađe, grube riječi i visok glas, zaista ne podnosim. Ali tako se prokleto bojim tišine što bi nastala, kad više ne bi bilo nas..
- Ako ikada u životu budem padala, neka to onda bude u tvoj zagrljaj.

Čežnja

Nebesa su prazna; nemo veče slazi,
negde u aleji zadnji zračak blista,
venus arhaička sama je na stazi,
gola, i sva stidna, bez smokvova lista.

Veče će joj tiho da okupa telo
u mirisu ruže i u čistoj rosi;
Mesečina mirno da posrebri čelo,
i ponoćno inje da prospe po kosi.

Gola, ona čeka; a pogled, pun žudi,
vapije u nebo, i strada, i moli!
I dok stidno oko u nebesa bludi,
čežnjom dršću prsa i udovi goli.

Tako noć prolazi tiho, jednoliko,
vetar mesečinom zasipa i veje;
Spi nebo i zemlja; i ne dozna niko