Jednoj ženi - Herman Hesse

Nedostojan ja sam, nedostojan svake ljubavi,
Od nje izgaram ali za nju ne znam.
Ja sam blesak,munja,vatra iz oblaka,
Ja sam vetar, oluja,ja sam melodija...


Ja samo uzimam ljubav
I upijam njenu slast
Suze me večno prate
Ja veran nisam nikom nit ikom pripadam.


Odan sam samo svojoj zvezdi
Koja me na uništenje priziva
Koja moj uzitak u mučenje pretvara
A koja moje srce ipak voli i slabi.


Čarobnjak i zavodnik,to je moja sudbina!
Sejem gorka zadovoljstva što traju tek tren.
Gospod moj i moj vođa je smrt.

Srećan je ko ume da voli.

Priča o smislu života

Ogladni jedanput lisica pa stane razmišljati kako najbrže i najlakše da dođe do hrane.Sretne je tako zamišljenu lav pa je upita zašto je zabrinuta i može li on kao car svih životinja da joj pomogne."Ah, lave, vrlo si ljubazan", snađe se odmah lisica, "ali ne verujem da ni ti niti bilo ko drugi može da mi pomogne.Već duže vremena razmišljam o smislu života i nikako ne mogu da nađem odgovor.Ko smo mi, odakle dolazimo i kuda idemo? Zašto uopšte postojimo i koji je cilj našeg života?"
"Zaista", složi se lav, "to nisu nimalo laka pitanja"."Vredi li ovako dalje živeti, lave, ako ne znamo koji je smisao našeg života?", nastavi lisica."Zato ti predlažem da sazoveš skup svih životinja pa da pokušamo zajednički da rešimo ovaj užasan problem.Više očiju uvek bolje vidi od jednog para". Zaista, razmisli lav, pa zaključi kako ne može da dozvoli da mu carstvo i dalje živi u mraku neznanja, nego odmah sazove skup svih životinja i počne raspravu o ovom važnom pitanju.I dok su svi iznosili svoja mišljenja o tome šta je smisao života, iskrade se lisica pa zaređa po napuštenim kućama i pokrade svu hranu koju su druge životinje do tada marljivo skupljale.Naslađivajući se, čudila se lisica sama sebi kako smisao života može da bude tako ukusan.

Milija Belić

Istinita priča

Jednom gospodinu ispadnu naočare na pod, tresnuvši glasno o pločice.Gospodin se sagne rastužen, jer stakla naočara su vrlo skupa, ali otkriva, zapanjen, da se ona nekim čudom nisu razbila.
Sada se ovaj gospodin oseća vrlo zahvalan, i shvata da je ovo što se desilo prijateljsko upozorenje, odlazi u optičarsku radnju i nabavlja kutiju od roga, dvostruko postavljenu, da bi bolje štitila od udara. Jedan sat kasnije ispade mu futrola, a on, nagnuvši se, ne mnogo uznemiren, otkriva da su se naočare pretvorile u prah.Ovaj gospodin za trenutak shvata da su namere proviđenja nedokučive, i da se čudo, u stvari, zbilo tek sada.

Hulio Kortasar

Snovidjenje jedne fantazije - Su Tanasković

Ukusi u mom telu, ili umu? Ukusi šumskih jagoda. Neka slast skoro nepojmljiva. Odakle? Ne mogu da razaznam. Ja to sanjam, valjda?! A ukusi su toliko stvarni da osećam kako se razlivaju pravo iz pupka po mom stomaku. Klize naniže u gustim sporim slapovima nadolezećeg ludila. Osećam i ukus nekih poljubaca koji me razumeju, ali ja njih ne razumem? Budim se u snu, a još je san, stvarniji od svake bele ptice. San u snu, predosećam. Znam da su mi se spleli realiteti moje nesvesti, srasli u paučinastim prizorima maglovite unutrašnjosti neke nepoznate šume. Stojim na utabanoj stazi među hrastovima okićenim sitnim kapljicama uzdisaja i izdisaja spojene prošlosti i budućnosti. I mislim se: kuda sad? Da li je ova utabana staza za mene ili ima i neka druga? I gde je odmaglio pređašnji san, iako svesna da smo svi zajedno u njemu? A razbegli se po šumi svi, i ptice i ljubavnici i ostali moji snovi, razleteli se i poveli sa sobom meke, vazdušaste poljupce ukusa divljih jagoda.

Zraci kao koplja svetlosti probadaju telo šume, a ona stenje pod težinom sunca nad sobom, sunca u zenitu sopstvene strasti, kao pred nekim nemim vriskom ekstaze. Kao pred pucanje sjajne opne koja obavija san magličaste šume. Untar te nevidljive opne devičanstva vlada neviđena tišina stida od nadošle lepote zraka sa neba pristiglih, od neke svetlosti koja nam drsko otima tajne iz zagrljaja. A šuma se buni, hoće svoju tišinu da sačuva, hoće svoje senke da ustroji po svojoj želji, i poče svoje drveće da pokreće i kolo da razigrava. Kolo svetlosti i senki, kolo granja i lišča, kolo plavih bubica i crvenih leptirova, belih tihih ptica i veselih govorljivih crvendaća. Uzmuva se šuma, uzmuva se magličasta skupina iskri mojih nada i želja, uzmuva se tišina, kao u kaleidoskopu nestvarnih oblika, boja i zvukova.


Iznenada videh međ granjem uznemirene šume, na jednom zraku nekog ratnika koji na njemu jaše. Ratnika u crvenim sjanim odorama, duge kose u kiku upletenih dragulja, sa svestlosnim kopljem kojim ne zamahuje, niti probada vlažnu zemlju, nego njime skuplja grudvice pamuka snova, okačenih po granama stamenih hrastova i vitkih bukvi, kao novogodišnje ukrase naših sećanja. I peva usput visokim glasom iz čistog grla. Skače po šumi skokovima vilenjaka, bere reči učaurene u pamučne tufne snova, ikone svetih slova, odbegle boje slika, neme zvukove učaurene u nevidljive opne devičanske muzike. I kopljem ih nežno skida sa okićenih grana, i slaže ih u utrobu svoju, odakle, iz grla izlaziše ta neobična pesma. Osluškujem. Počinjem da čujem, iako se do tada u snovima nisam sećala ni sluha, ni dara za zvukom viših sfera. Čujem stihove, prave stihove, bez rima, bez reda, bez smisla, ali iz harmonije nereda njihovih lepota osećam, izviru neke vilinske iskre koje lepršaju oko mene.

Pratim ga pogledom nevidljivog, trčim po mekoj šumskoj stazi, pružajući ruke ka njegovom koplju, da otmem bar jedan smotuljak njegovih vazdušastih cvetova pamuka. A on mi izmiče, sve dalje u gustu šumu, obasjavajući ih nežno svetlosnim kopljem, svojeg skupljača belih snova. Trčim još brže, raširenih ruku prema sjajnom nebu šume, obavijena iznenadnim vetrom koji mi skida sa tela haljine, jednu po jednu,... žutu, zelenu, plavu, crvenu..., i raznosi po šumi oblačeći dugonoge bukve. Lete šeširi sa velovima skrivenih tajni svuda po šumi, razvejani veselim vetrom, koji uporno skida višak velovitih oblika oko moje duše obavijenih. Kose moje se mrse sa lišćem, pletući nit nekog sjajnog klupka, kojim još uvek želim biti povezana sa stazom, da se ne izgubim. Najednom i staza nestaje pod mojim nogama. Svilene marame zavezane u čvor oko mojeg belog grla vetar razvezuje, kao da mi oslobađa od nemoći nadolazeći glas: “Pesniče” vičem, “Pesniče, stani, sačekaj meee” , vičem iz duše, “ja ne mogu tako brzo”. Trčim u pravcu svetlosne igre nepojavnih obličja šume, jedva nazirem njegove obrise. Samo vidim svetlosna koplja svuda oko mene probodena u meku toplu zemljicu, prekrivenu lišćem zaborava. I pamučaste smotuljke okićene po vrhovima jednog od njih, uzdignutim nad maglinom sve sjajnije šume, njegovog koplja, ne ratnika, čini mi se, već pera pesnika svetlosti. Spadaju i sandale, koje ostaju za mojim koracima, ostavljajući tragove bosih nogu zapisanih u meku zemlju, kao trag jednog besomučnog ludila potrage za nevidljivim rečima. “Pesniče”, ogoljena trčim bez staze za sobom i ispred sebe, “pesničeee staniiii...”

Otpadaju sami i neki nevidljivi slojevi moje kože, kao sivkasta prašina nekog strarog puta kojim sam hodila. Širi se šumom miris divljih jagoda, još uvek u meni prisutnog ukusa, koji izviru na kvržicama jezika, koji šalje nove reči: “Podaj mi malo te lepote, ooo, pesničeeee”, razgolićena se i sama svojim granama upetljavam u šipražje sve gušćih svetlosnih zraka šume. “Peeeesničeeee”, šuma uzvraća ehom mojih glasova, za kojima jurim bosa i gola vilinskom golotom nekih usput pokupljenih odora moje okićene duše. “Pesničeeee......, ...sničeeee...., ...eeeeeee....”, šuma tiho razvejava eho pod svetlom snova okićenih starih stamenih hrastova i vitkih dugonogih bukvi.


Najdenom izviri čistina nad sred šume, i ostah sama na sred čiste pamučaste magline novog sna. Osetih toplinu sopstvenog unutarja koje se razlivalo ukusima divljih jagoda sve po novoj svetloj koži mojih butina koje se razbacaše same bez moje volje, koju više nemadoh. I upletoše se međ svilenkaste meke trave zelenih očiju u kojima se ogledaše sunce u svoj svojoj strasti. Puče neki zvuk, kao svetlosni grom iz vedra neba, puče devičanska opna moje još neotkrivene šume, otvorše se oblaci snova, i prosuše neki prah pomešan uzdasima koji doleteše sa kapljicama maglina okićenog drveća šume, kao prepoznatljivi poljupci. U obrisu novog prizora nad sobom spazih bludne oči pesnika. Behu mu puna usta sočnih i divljih, šumskih jagoda...

Taxi/priča

Novogodišnje,za mnoge tek zaspalo jutro,zasuto šarenim novogodišnjim kapama,konfetama,odbačenim pivskim konzervama,masnim papirima u kojima su se nalazili specijaliteti sa roštilja,...
Nigde nikoga,osim starije gospodje u prvoj novogodišnjoj šetnji u pratnji njenog kučenceta.
Sporim pokretom ruke zustavlja taxi,i onako s' vrata započinje razgovor;

-Dobro jutro,srećna Vam nova godina...
-Dobro jutro gospodjo,neka je srećna i Vama...
-Vozite li životinje?
-Svakodnevno,gospodjo!
-Ne,mislila sam na kuce; dogovori mu uz jedva uzdržan smeh.
-Vozim i kuce,
-Koliko košta kuca?
-Ne znam koliko ste je platili,ali je sigurno skupa,jer ima iskren osmeh.!?!
-Ma,neee;Koliko košta da me odvezete do Kalemegdana sa kucom!?!
-Mogu vas odvesti samo sa kolima,gospodjo!
-Dobro,u društvu kuce,koliko košta vožnja do Kalemegdana,upita ona već pomalo nervozno usled gramatičke dvosmislenosti.
-Ne znam?
-Kako ne znate,kad ste taksista!?!Ko bi to bolje od Vas mogao znati!?!
-Taksimetar,gospodjo!
-Koliko košta ta vožnja po taksimetru?
-Ne vozim po njemu,zdrobio bih ga kolima!
-Koliko će taksimetar otkucati do Kalemegdana meni i mojoj kuci?
-Za kucu je dodatak 300dinara,a za Vas ne znam,jer ga još nisam ni uključio,pa Vas dovezao na Kalemegdan?
-Dobro,otprilike koliko će me koštati ta vožnja?
-Otprilke,izmedju 600 i 700dinara.
Pristade gospodja,i udobno se smesti na zadnje sedište,dok je njemu poverila da smesti kucu u prtljažni prostor vozila.
-Da,skupo me koštala kuca,ali nisam znala da je to zbog njenog iskrenog osmeha.
-Iskrenost je danas retka pojava,pa se zato i skupo plaća,gospodjo,jer sve šta je retko,to je i skupoceno.
-Usamnjenost je masovna pojava,pa se skupo plaća!
-Jeste,ali nju plaćamo svakodnevno,pa se na nju nekako i navikne čovek.
-Meni je suprug preminuo pre sedam godina,i od tad živim sama,pa znam šta je samoća.Posle njegove smrti sam kupila kucu,pa i nisam više toliko usamnjena.Imate li Vi suprugu?
-Nemam,imam devojku,koju volim i koja me voli.Samo,u poslednje vreme je bolesna,a ne želi da se leči,a ja nikako da je nagovorim na to!
-Ne voli Vas.
-Voli me!
-Ne voli Vas,jer da Vas voli,onda bi Vas poslušala i lečila se i zbog Vas i zbog same sebe!
-Nagovoriću je već nekako...
-Nećete,jer Vas ne voli!
-Vi želite da ja posumnjam u njenu ljubav?
-Ne,to uopšte ne želim! Želim da Vam malo otvorim oči,da se jednog dana ne iznenadite.
-JA ću se svakako iznenaditi,znao to ili ne.
-Znam,a to je zato što Vi nju volite!
Uz milion misli zaustavi svoj auto,pošto su stigli na odredište.
-Koliko sam Vam dužna?
-Ništa,gospodjo.želim da Vas po nečemu zapamtim,i setim se Vaše pogrešne prognoze,
-Evo Vama "hiljadarka",pa me se setite uz kafu u nekom dobrom restoranu,a i sama se nadam svom promašaju,i želim Vam sve naj lepše u novoj godini!
-I ja Vama želim nekoga,ko će Vam oduzeti Vašu usamnjenost,i sledećeg puta vas odvezem u neki dobar restoran na ručak,ili večeru!

ROBERT FROST

POPRAVLJANJE ZIDA

Postoji nešto što ne voli zid
I bubri zemlju smrznutu pod njime,
Kamenje s vrha ruši, pravi takve rupe
Da dvoje mogu uporedo proći.
Što lovci rade, to je druga stvar:
Popravljao sam rupe iza njih
Gdje srušili su zid do temelja
Sve samo da bi istjerali zeca
Na pseću radost. No ja mislim rupe
Što nitko nije vidio ni čuo
Kako su nastale, a nađemo ih
U proljeće, u vreme popravljanja.
Susjeda zovnem s druge strane brijega
I sastanemo se da prođemo duž zida,
Da ga među nas opet podignemo.
Dok hodamo – među nama je zid.
I svaki od nas postavlja na vrh
Kamenje palo na njegovu stranu.
Neko ko hljepci, neko kao lopte –
Toliko oblo da nam treba vradžina
U ravnotežu da ga postavimo.
„Stoj tu, dok barem okrenemo leđa!“
Dlanove izderemo radeć s kamenjem.
Ah, tek još jedna igra što u prirodi
U dvojicu se igra. Jedva išta više:
Mi na tom mjestu ne trebamo zida;
On drži borove, a ja jabučnjak.
Jabuke moje neće prijeći k njemu
I pojesti mu češere – ja kažem.
A on će: „Dobre međe – dobri susjedi.“
U proljeće sam nestašan, pa mislim
Kako u uho da mu stavim buhu:
„ZAŠTO da međa čuva naše susjedstvo?
Zar to ne vrijedi tamo gdje su krave?
A ovdje nema krava. Prije nego
Podignem zid, ja htio bih da znam
Što njime branim i od čega; kakvo
I kome drugom mogu nanijet zlo.
Postoji nešto što ne voli zid
I maknuti ga hoće.“ Rekao bih mu
„Patuljci“, ali nisu baš patuljci,
A bilo bi mi uostalom draže
Da sam to kaže. Ja ga gledam kako
Donosi kamen, držeći ga čvrsto
Ko naoružan divljak iz kamenog doba
I kreće se kroz tamu, koja nije
Samo od šume i sjena stabala.
Neće iznevjeriti riječi svoga oca
I drago mu je: u dobar čas se sjetio,
Pa kaže: „Dobre međe – dobri susjedi.“

(Preveo Antun Šoljan)

Vicente Huidobro [Visente Ujdobro] (1893 - 1948, Čile)

ONA

Ona je išla dva koraka naprijed
dva koraka natrag
prvi korak je govorio dobar dan gospodine
drugi korak je govorio dobar dan gospodo
a ostali su govorili kako vaša porodica
danas je lijep dan kao golub na nebu

Ona je nosila žarku košulju
ona je imala oči koje uspavljuju more
ona je sakrila jedan san u tamni ormar
ona je srela mrtvaca u svojoj glavi
kad je stizala ostavljala je najljepši dio u daljini
kad je odlazila nešto se stvaralo
na obzorju da je dočeka
njeni su pogledi bili ranjeni
i krvarili su na brežuljku
imala je otvorene grudi i pjevala je
maglu svojih godina
bila je lijepa kao nebo pod golubom

Imala je usta od čelika
i smrtnu zastavu nacrtanu među usnama
smijala se kao more koje osjeća ugljen svoje utrobe
kao more koje je izgrizlo sve žale
more koje se prelijeva i pada u prazninu
u vrijeme oluja

kad se zvijezde ljuljaju nad našim glavama
prije nego sjeverni vjetar otvori oči
bila je lijepa na svom obzorju od kostiju
sa svojom žarkom košuljom i svojim pogledom
umornog stabla

kao nebo na konju ponad golubova.

Momo Kapor

Glava 7 - Nebeski orao seksi sudbine

- Kaži mi, Ana, imaš li ti želja?
- Nekad sam ih imala...
- Sada nemaš? Šta ti se desilo?
- Ti si mi se desio. Nemam više želja, imam samo tebe.
- Šećeru, razumem te, i ja se ponekad tako osećam. Samo ponekad.

- Kako izlaziš na kraj sa tim?
- Kako? Kažem sebi da će sve biti okej. I sve bude okej.
- Ti si tako, tako.... pametan. Ne, ne, ti si tako mudar. Da, ti si mudar.
- Luče, nisam ja mudar. Mudre su reči. A ja sam prosto lud za rečima. Sanjam ih. A bolje bi bilo da nije tako. Želeo bih da budem nebeski orao i krstarim plavim prostranstvima. Sloboda.... I to je reč, ali to je i ono što želim. Razumeš?
- Mislim da te razumem... mislim da mi se nešto čudno dešava od kako sam te upoznala...
- I meni se to često čini, ali čovek nauči.
-... nekako sam počela da se menjam uz tebe. A da nisam ni sama primetila kada, poželela sam da budem bolja osoba. Eto to je moja želja! Prva u životu, i ti si mi je poklonio. Hvala ti.
- Nema na čemu, luče.
- Znaš, nisam popušila nijedan džoint trave od kako sam te upoznala?
- Ja nikoga ne mrzim. Takav sam čovek. Droga je glupost.
- Kolika, to sam tek sada shvatila. Moje drugarice iz londonske mreže su počele da me ismevaju što neć sa njima da se drogiram. Ali meni više nije stalo. Sada znam da su bezveze. I umesto da plačem ja sam uzbuđena.
- I ja plačem kad sam uzbuđen. Tako je prijatnije. Mada su nas vaspitlali u mačo- man fazonu, po ugledu na najveću muškarčinu mog detinjstva - kaubojca Džona Vejna, uvek sam bio liberalan. Ali nikada nisam plakao. Nikada ni za čim nisam žalio. Jednog letnjeg popodneva u Sarajevu nosio sam svom teči Momčilu vrč pun belog mleka. Bio sam mali, ali sam vrč, kao i odrasli, nosio na glavi, pridržavajući ga jednom rukom. To mleko, sam ja, deran, izmuzao svojim sarajevskim prstićima želeći da nešto lepo učinim za svog teču koji je tako rano postao udovac. Žena mu je poginula. Stalo mi je da bude srećan. I tačno na trgu gde se nekada nalazio hotel Moskva vidim ja gradskog mangupa i džeka Pegija kako mi prilazi sa zlokobnim kezom na licu. Nikada ga nisam voleo. Osim jedanput, ali to je teška priča. Stao je ispred mene, onako visok i plećat i, smeškajući se, pomilova me. Videli su se svi njegovi pravilni beli zubi. -Gde to nosiš ?- upita me. -Svom teči - odgovorio sam. Na to on iskrivi lice u neprirodnu grimasu prezrivo i zlurado viknuvši: -Teča ti u gaćama! Aaaaa!- i jednim zamahom on obori vrč sa moje glave. Mleko je obojilo u belo kamenu kaldrmu. Konj u daljini je zanjištao, jedna gospođa se prekrstila, ali niko ništa nije uradio. Sve se nastavilo svojim tokom, kao da nikad nije bilo mleka. Tako i ja. I od tog dana ni za čim nikad nisam žalio.

KOFER LJUBAVI


Pomoći ću ti oko tog teškog kofera večnosti,
Koji, već sa mukom, godinama vučeš...
Kao zrno peska malen,
Čitav tvoj svet u njemu leži...
Kofer koji je već pretesan
Za nove odgovore na stara pitanja...
Zato ćemo, ćutke,
Razmeniti sve reči,
Zamotane u svilenu vrećicu duše...
U džepu, sa leve strane grudi,
Nosićemo smotuljak tajni,
Ti moj, ja tvoj,
U kojem se kriju svi odgovori naših Svemira..
Tako sam ponosna na tebe!
Vekovima lutaš sam sa tolikim teretom,
A uspeo si da savladaš veštinu opstanka i
Otkriješ umetnost letenja...
Sad imaš mene...
Skupiću sve tvoje prosute, bezbrižne dane,
U flašu Spokoja,
Da iz nje piješ kad ti duša bude žedna...
Sve oblake,
koje si godinama ređao da sakriješ svoje nebo,
ću da oteram,
da dodjem do zvezda i probudim želje,
koje ušuškano spavaju na njima...
Smeštena u tvojim mislima,
Stvaraću trenutak u kom
Zajedno spoznajemo suštinu pripadanja...
Sad ni kofer više nije težak,
Kad su moje i tvoje Juče
Zajedno spakovani na putu za Sutra...

Marija Ruvidić

Najpre se okreneš k meni...

Bernadette Mayer


Posle tuširanja najpre se okreneš k meni
uđeš u me postrance kao i uvek
ujutro tražiš od mene da budem iznad tebe,

onda malo zaspimo, kasnimo u školu,

noću dođeš pun nadahnuća i pijan,
odeća nam nije potrebna

okupamo se i ležemo sučelice jedno drugom,
posle se preokrenemo, konačno ti svršiš
gledamo se u oči i pričamo o detinjstvu


čim dotaknem tvoj penis mešam svršavajući
ujutro ti prestaješ da bi rekao zdravo

a onda sedamo na indijanski način bez dodira

kad iz noćnog bara stigneš
usred noći, ne stignemo ni do pisaćeg stola

tražiš od mene da te držim za zapešće, a onda
kad ti svojim obema rukama dodirnem vrat, svršiš

rano je jutro i ti si odlučio radi dece
vekovima
si bio vani u školi, tvoja te devojka

ostavila, do jutra ****** si četiri puta
pričaš mi kako si masturbirao pre dolaska u hotelu

ne verujem ti, gola ti poslužujem juhu od leće

masiram ti noge kako bih te zavela, ti oklevaš,
moja ti stopala obavijaju vrat i gležnjeve

ti pokušavaš da ne svršiš tako brzo


ustajem iz kupatila, ti kažeš okreni se
i poljubi listove mojih nogu i stražnjicu
ližeš moju pičku hiljadu godina, ti si svestan
konačno sećam se besa oca i *******
ti nemaš strpljenja i svršavaš odmah



Ja tražim osvetu i neću ti dopustiti da spavaš celu noć
toliko smo dugo svršavali da se ne možemo setiti kako
smo se ozledili udarajući glavama o zid


Ja ležim na svom trbuhu, ti stavljaš jednu ruku poda me
a drugu ruku povrh mene i na taj način možeš voleti

pojavljuješ se bez najave i s cvećem
Ja padnem na to i mi postajemo misionari

ti kažeš da me možeš jebati u guzicu jedino kad si pijan
i stoga pokušavamo trezni u jednoj sobi na farmi

legli smo jedne noći, iscrpljene kite
i nismo vodili ljubav. Znači li to da nam je dovoljno bilo?
gledajući tv pitamo se hoće li li ijedno
prekinuti plan; kasnije molim te da mi čitaš
kao Kinezi brojimo 81 kliz
zatim još 9 na glas dok oboje ne svršimo
svršila sam tri puta pre tebe
a potom je izgledalo da si poludeo i da nikad nećeš


to je samo povoljnost za ženu da svrši više puta
razmisli o svim prilikama kad ih nije bilo briga.

Papir na kome pisem je kao splav za spasavanje, nepoznati sine. Splav za spasavanje mogu da nose vetrovii struje pre nego sto zaplovi ka nekoj luci u daljini.

Dzoker je mala luda koja je drugacija od svih drugih. On nije ni tref ni karo, ni herc ni pik. On nije ni osmica ni devetka, ni kralj ni zandar. On je taj koji je van svega cega su drugi deo. On je smesten u istu kutiju kao i druge karte, ali im ne pripada. I zato se moze i ukloniti, a da nikome ne manjka.

Zar nisi razmisljao da mozda sebi nadjes neku novu zenu umesto da potrosis pola svog zivota da opet nadjes onu koja nije nasla sebe?
Prvo se ostro nasmejao, ali je onda rekao:
Mogu se sloziti da je to pomalo misteriozno. Na ovoj planeti zivi pet milijardi ljudi. I onda covek zavoli neko odredjeno bice i ne zeli da ga zameni nijednim drugim.

Justejn Gorder, Misterija pasijansa

Tamnom stranom srca - Djordje Balasevic

Do pepela se i stize jedino preko vatre. Nema tih reci koje mogu nadomestiti sibanje godina u lice, ni od najbolje price ne moze se isplesti mreza za hvatanje vremena. Za sedam jeseni, koji minut posle pola jedan, jedan ili pola dva, i ona ce negde zastati pod zamuckujucim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obuce.

I onda ce znati. Dah uspomene pazljivo ce oduvati prasinu sa smesne stare ogradice od posesivnosti koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupile njene ambicije.

Uzdahnuce, predosecam?

Cestice sjaja rastopice joj se nacas u pogledu, kao odraz udaljenih zvezda na vodi... Bice sama, nadam se? Jer, tad ce se u ritmu njenog pulsa mozda pojaviti ona uznemirena i kljucna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluskivao u odjecima nasih tisina.

Da

I onda ce znati da je jedina koju sam ikad voleo. Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca. Stedeci se... Uceci se kako cu najbolje voleti nju... Kada je konacno nadjem ....

esen je vec... - Dj. Balasevic

Jesen je...
Jesen je već...
I opet?
Kako sam to samo mogao propustiti? Gde li sam se zadesio one večeri kad je njena pozlaćena parada umarširala u našu varoš?
Eh, da...
Ni godišnja doba ne pomeraju me više kao nekad...
Proleće mi je uvek udaralo šamar, Leto se kao kupina kotrljalo obodom mojih usana, a Zima bi mi zazvonila u glavi kao grozd praporaca, trpajući pune šake dijamanata u moje misli, jednostavno, kao šake staklenih klikera u duboke džepove kaputa...
Ali Jesen me je najviše mazila...
Spuštala mi se na ramena nežno, kao tanani sveter obojen dimom spaljenog lišća, i učila me rečima kojima se priziva tišina, i koje se (ako ih pravilno zamisliš), rimuju sa rominjanjem kiše, i slade pod jezikom kao brašnjave mrvice pečenog kestena...
Da, nešto se dogodilo u onom posebnom kosmičkom satiću, ugrađenom u vlažni sivi pesak, negde na samom izvoru moje kičme...
Veliki zupčanik, koji bi ranije uvek škljocnuo kad kazaljka naiđe na april ili oktobar, zarubio se kao šljunak, i točkići su odjednom počeli da se vrte neočekivano lako...
Dovraga, poražavajuće lako...
Kao na glupom okruglom časovniku u holu železničke stanice koji melje rezignirano, kao dolap, nemajući pojma o tome da li je napolju upravo sumrak, susnežica, oktobar ili eventualno ponedeljak..

Svaka pora moje kože,

čini mi se...
za tebe diše.
Svaki najmanji pokret koji napravim
svaka najkraća reč koju izgovorim
čini mi se...
zbog tebe postoji.
Tebe vidim i kad su oči zatvorene
tobom je ispunjen svaki moj osećaj
i čini mi se...
život si ti.
Tvoj glas čujem i kad je mrkla tišina
osetim te i kad ništa ne osećam
i čini mi se...
vazduh si.
S` tobom sam i kad te nema
pričam ti i kad su usne neme
i čini mi se...
zvezda si.
Nalazim te i kad sam izgubljen
čujem te i kad ćutiš
i čini mi se...
noć si.
Trebaš mi i kad imam sve
želim te i kad sve želje su uzalud
i čini mi se...
nemir si.
Volim te i kad sve ostalo mrzim
tražim te i kad sve ostalo je izgubljeno
i čini mi se...
večan si.

Nicolaus Swarfiled

Večno troje

Dva čoveka na svetu,
s kojima se ukršta moj put, postoje
jedan je onaj koga ja volim
drugi voli sve što je moje


Jedan,
u mojim snovima večno živi
I čuva ga moj mračni um


drugi,
pred mojim srcem stoji samo
A ja ga nikada ne puštam tamo

Jedan je bio samo tren prolećne nade,
proćerdane sreće dah

drugi mi ceo svoj život dade
a, ne uzvratih mu ni sat.

I , jedan živi u mojim pesmama
gde je ljubav slobodna i vrela, poput krvi
drugi je onaj sa dosadnim danima
gde su svi snovi isušeni i sve se mrvi

Izmedju ovo dvoje sve žene pate, žude
Da budu u ljubavi, s voljenim, i čisto

Ali, samo jednom u svakih sto godina bude
Da se to dvoje spoje u isto

Ditlevsen

Nemoj misliti da ovaj svet postoji zbog tebe. Nije svet tek posuda po tvojoj meri.
Svet i ti, poput dva drveta koja stoje jedno kraj drugog, stojite uspravno svaki za sebe, ne oslanjajući se jedan na drugog.
Ti znaš da pored tebe stoji naočito drvo zvano svet. Drago ti je zbog toga. Mada on na tebe verovatno i ne pomišlja.
Ipak, zasebno od sveta izvan tebe, i u tebi samom postoji jedan svet. Unutar svog bića možeš da zamisliš ogroman polumračni svet. Tvoja svest počiva na granici ta dva sveta.
Ono što je važno jeste da spoljni svet sačinjen od planinskih venaca, ljudi, bojadžijskih radionica i pesme zrikavaca povežeš sa onim velikim svetom koji postoji u tebi, da dva sveta koja stoje na korak rastojanja jedan od drugog dovedeš u saglasnost, u sklad.
Kao, na primer, kad gledaš u zvezde.
Kada ti polazi za rukom da dva sveta dovedeš u sklad, mnogo lakše provodiš dane. Nema potrebe da rasipaš snagu uma na beznačajnosti.
Osećaš ukus vode, ređe naljutiš druge.
Teško je na pravi način posmatrati zvezde, ali što budeš veštiji, više će to imati učinka.
Ne moraju to biti zvezde; i žubor ili zričanje dolazi u obzir.

Nacuki Ikezava

JORGOS SEFERIS

STARAC NA OBALI REKE

/Za Nani Panajatopulosa/

Ipak moramo da razmislimo kako napredujemo.
Da osećaš nije dovoljno, ni da misliš niti da delaš
ni da izlažeš opasnosti svoje telo na staroj puškarnici,
kada ulje vrelo i rastopljeno olovo brazdaju zidine.

Pa ipak moramo da razmislimo kuda to idemo,
ne kako bol naš to želi i gladna deca naša
i ponor poziva drugove sa suprotne obale;
niti kako to šapuće modra svetlost u poljskoj bolnici,
lekovita svetlost na uzglavlju junaka operisanog u podne
već na neki drugi način, hteo bih da kažem
kao duga reka koja izvire iz velikih jezera zabačenih
duboko u Africi
i bejaše nekada Bog, a potom postade put i darodavac
i sudija i ušće:
što nikada nije isto, kako su učili stari mudraci,
međutim uvek ostaje isto telo, ista postelja,
isti Znak.
Isti pravac.

Ne želim ništa drugo osim da pričam jednostavno,
da mi se pruži ta prilika.
I pesmu smo zato pretovarili tolikim melodijama
da lagano tone
i umetnost našu smo nakitili tako mnogo da joj je lice
iznureno od zlata
a i vreme je da kažemo nekoliko reči i mi jer duša naša
sutra diže jedra.

Ako je i bol za ljude, nismo ljudi samo da bismo patili
zbog toga razmišljam dugo ovih dana o velikoj reci
to značenje prodire i u biljke i u travu
i životinje koje pasu i utoljuju svoju žeđ i ljude
koji seju i žanju
i u velikim grobnicama i malim boravištima pokojnika.
Ovaj tok koji ide svojim putem i koji nije toliko različit
od krvi ljudske
i očiju ljudi kada gledaju pravo – bez straha u svoje srce,
bez svakodnevne brige za sitnice ili štaviše
i za istinske jade:
kada gledaju pravo kao putnik koji je navikao da meri
svoj put zvezdama
ne kao mi, što narednog dana, gledamo zatvoreno dvorište
i usnulu arapsku kuću,
kroz rešetke osvežen vrt kako menja
oblik, kako buja i vene:
gledajući menjali smo i mi oblik naše strasti i srca našeg,
u kapi podneva, mi strpljiva masa jednog sveta koji nas
progoni i oblikuje,
uhvaćene u nakićene mreže jednog života koji je bio
pravedan i posta prah, utonu u pesak
ostavljajući iza sebe jedino ono neodređeno njihanje
jedne visoke palme koje nas je ostavilo u bunilu.

Kairo, 20.jun 1942