Neven Milaković Likota

**Učlanjen** : 09.02.2014

Neven Milaković Likota rođen je u Podgorici 1963.godine.Sa ponosom ističe svoje ličko porijeklo, iz kojeg je i „izvukao" nadimak. Više od decenije živi i stvara u Baru.Priznati srpski književnik iz Crne Gore, Momir Vojvodić, govoreći o Likotinom stvaralaštvu kazao je da se poj Milakovića u današnjoj duhovnoj lirici izdvaja originalnošću, znanjem i strašću vjere u svece kojima lirski služi, slaveći im imena i djela. Vojvodić je Milakovića nazvao igumanom srpske duhovne poezije novijeg doba.

Neven Milaković Likota 10on3hl

**Učlanjen** : 09.02.2014

ДРАГАНИ

Дошла је из другог свијета
мојом је тугом призвана била,
њежна к'о шапат, љепша од цвијета,
постала моја кад се вратила.

"Нисам за тебе" тихо ми рече
док ју је мазио мјесец блиједи,
а мени топло љетње вече
замјени студен што срце леди.

Дуго сам потом киван био,
душа се претвори у санту леда,
а чудан осјећај разум ми мутио
да она однекуд кришом гледа.

Тек кад ми рекоше, као да сјеку,
да моје миле нема више,
разумјех њену душу меку
и знам да ово Она пише.

Знам да ме вољела свим бићем својим
и оне ноћи више патила
и сада збуњен к'о онда стојим:
"Како је сузе од мене скрила?"

**Učlanjen** : 09.02.2014

Омаж Љиљани Жикић

Велика српска пјесникиња и још већи човјек. Љиљана Жикић. Написала пјесму и опоруку, епитаф, споменик и камен граничник између чојства и поганлука, вјере и невјере, части и бруке, живота и смрти... Описала сопствену смрт и остала неумрла да опомиње и кори нас који сачувасмо макар зрнце стида.

БРАНИЋУ СРБИЈУ И КАД БУДЕМ МРТВА

И кад умрем ја ћу ногом опет стати
да стојим к`о храбра и висока стена
поглед ће вечно границу да прати
ни гроб ми неће рећи да ме нема.

Изникнућу свуда где се миче цвеће
где ваздуха има и где нема, тамо
за све ћу бити и за шта се не зна
и за оно кол`ко можемо да знамо.

Стражар ћу бити сурови и страшни
туђин и лопов да стално плаши
јер Србин не може да се зове робом
Србија ту су сви векови наши.

Чуваћу границу српске земље моје
опрост за грумен нећу дати ником.
Моје ће руке хлеб сваком да нуде,
ал` Србију никад, то је све што имам!

Ни огњишта, гробља, ни дедове моје,
због њих ће погача и отров да будо.
И кад умрем ја ћу ногом опет стати
да стојим к`о храбра и висока стена
поглед ће вечно границу да прати,
ни гроб ми неће рећи да ме нема.

Желио сам да сазнам нешто више о Теби Љиљо. Распитивао се, тражио, био увјерен да ћу наћи гомилу информација, чланака, сјећања... Али, авај, све што нађох је овај штури текст који говори мало о Теби, а премного о нама.

„Љиљана Жикић– Карађорђевић је рођена 9.марта 1957. године у Крагујевцу.Била је добровољац у ВЈ током ахресије НАТО- а на СРЈ и дејства албанских терориста са Косова и Метохије у 125. моторизованој бригади. У листу ''Свет'',од 26. априла 1999. записане су њене речи родољубља: „ Бранићу Србију и кад будем мртва...'' Погинула је приликом обављања борбеног задатка 1.aprila 1999. у рејону села Љубенић, општина Пећ

Одликована је Орденом заслуге u области одбране и безбедности првог степена.

Успомену на Љиљану чува њено шесторо деце. „

Но, нека... као што записах негдје: „ Највећи јунак је остао незнан!“
Остала је пјесма да свједочи. И да нам свијетли у овом мраку. Остала си Ти на стражи да нас будиш и дозиваш. Да нам не даш да умремо за живота.
Натјерала си ме да запјевам да не бих залелекао, да пригрлим чврсто Твоје стихове како бих остао да плутам на њима по овој пучини без зрачка свјетла... без дашка вјетра... и да Ти се дивим.

Ни гроб ми неће рећи да ме нема!
(Србској хероини Љиљани Жикић)

Отишла је тамо где божури цвату,
У пролеће рано, гелером рањено,
много више Вична стиху него рату,
Пред злотворе стала песнички стамено.

Ни корака више легије демона,
Не скврните моју Отаџбину милу,
Спржићу вас јеком пећаршијских звона,
Сагорећу Симонидом вашу мрачну силу!

Не газите кости Србских мученика,
Из Њихових мошти расте рајско цвеће,
застрашит' ме неће ваша зверска рика,
ни мртво ми срце пропустит` вас неће!

Србија je ово, бедне кукавице,
Одавде до Неба и равнога Срема,
Камен joj граничник моје мртво лице,
Ни гроб ми неће рећи да ме нема!

Одступите нечастиви, ни корака више,
На узглављу мојем мораћете стати,
Ту муњама уклесано ћирилицом пише:
И МРТВА ЋУ МАЈКУ СРБИЈУ ЧУВАТИ.

Невен Милаковић

**Učlanjen** : 09.02.2014

Косовка дјевојка

Плавог ока, а златног увојка,
Лијепа као Богомајке слика,
Тражила је Косовка дјевојка
Мртвим пољем, мртвог вјереника.

Нашла га је дивно загледана
У Небеса к`о у њено лице,
Бистрих зјена, мушки насмијана,
Господственог као сви Топлице.

Нисам љубо завјет прекршио,
Вјенч`о сам те данас у вјечности,
Двор у Рају за бас припремио,
Не за тијело и трулежне кости

Но за душе наше загрљене,
Да узлете вјерне голубице
Сводовима вишњим васељене...
Винимо се мила суђенице.

Остадоше занавјек под њима
Искеженцрни агарјани,
Заробљени у трулим труплима,
Злопочинством за земљу везани.

У ноћима око Видовдана
Још се племство црним поље бијели,
Још се чује бруј страшног мегдана,
Ал` су Срби давно одлетјели

Да сустигну двије рајске птице
Што су летом Небо украсиле,
Дивне сјене Милана Топлице
И његове миле вјеренице.

**Učlanjen** : 09.02.2014

Ne dam!

Nemoj da plačeš sine

ne mogu nam Ga oteti,

tamo je sva naša snaga,

tamo je Car Lazar Sveti.

Tamo su Sveti ratnici Srpski,

tamo su vječne straže sine,

tek će da osjete silnici drski

oštricu naše otadžbine.

Tek će da shvate gdje se nalaze,

u što su dirnuli zlom opijeni

kad počnu da ih obilaze

prizvani Svetinjom sinovi NJeni.

I niko sa njima da ne prozbori

jer oni ne mogu da se zastide,

biće dovoljan da ih sagori

pravedni pogled Simonide.

Biće dovoljna da im um pomrači

sjenka od slavnog Gazimestana,

ne boj se sine, više ne plači,

raduj se zvonima Svetih Dečana.

Oni nam sine ništa ne mogu,

raduj se, obriši suze sa lica,

tamo smo najbliži Svevišnjem Bogu,

tamo je Nebeska Ravanica.

Tamo su sine grobovi stari,

iz svakog Krst seže do samog Neba,

oni ih ne vide, al’ ko za njih mari,

osmjehni se čedo…tako treba.

Tako se bori protiv utvara,

one se najviše smijeha boje,

ne boj se s nama je Pećaršija stara,

pokaži im zube dijete moje.

Pokaži da tvojim venama teče

krv drevnih Soraba, plava i Sveta,

kojoj je Carstvo Nebesko Preče

od mračnog sjaja ovoga svijeta.

Svega se odreci samo ne Krsta,

od Krsta oni panično bježe,

neka te obože tri srasla prsta

k’o nekad ispod Samodreže.

I znamo dobro, davno shvatili

da sila Boga sine ne moli,

al’ vidjećeš da nismo uzalud patili

kad im Bog pokaže da silu ne voli!

**Učlanjen** : 09.02.2014

Ovo je Nevenova pesma koju je pisao povodom nasilja u porodici,
ona je njegov doprinos protiv nasilja nad zenama...

“Zаr nju?!
Zаr nа onu, nesrećniče, o kojoj si budаn snio,
Od koje si slаtku tremu i drhtаve prste krio,
Zаr nа onu, jаdo, što od tebe muško nаprаvilа,
Što ti djecu, аnđelčiće nezlobive, podаrilа…
Zаr nа onu, mаjku što ti kаo svoju njegovаlа,
Što je prvi vječno s prvim, sа sto jаdа sаstаvljаlа,
Zаr nа onu što sа smješkom bolovаlа svаku muku,
Zаr nа onu posle svegа, dа podigneš, slijepče, ruku!?
Zаr šаkаmа, bezumniče, nа čeljаde krhko, slаbo,
Zаr se tаko kućа čuvа, bezdušniče i bаrаbo,
Zаr ne vidiš dа ti đаvo ono mаlo duše uze,
Zаr ti srce ne pаrаju suđenice tvoje suze!?
Zаr ne vidiš dа će sаmo onа ostаti nа krаju,
Prijаtelji kаo zdrаvlje, sаmo dok si snаžаn trаju,
I svi će te kаdа jednom onemoćаš ostаviti,
Sаmo onа, što god bilo, do krаjа će s tobom biti!
Zаr ne vidiš dа ti život bez nje ništа ne vrijedi,
U veselju i žаlosti, u bogаtstvu i bijedi,
Zаgrli je, nek` joj oči zаsijаju od rаdosti,
Dovoljno je, dušа dobrа i zа mаnje sve oprosti”.

Neven Milaković

**Učlanjen** : 09.02.2014

Ivanjsko cveće

U svitanje Ivanjdana,
Ivanjsko cveće snevam,
Cveće snevam, cveću pevam,
S` cvećem priču zapodevam.

Otkrijte mi tajnu lati,
Kako ste se održale,
Održale, procvetale,
Krstitelju ukras dale.

Kako svetu odloleste,
Kako vetru, ciči zimi,
Kako veru sačuvaste
I sećanje na proleće,
Je l` Preteča obećao
Da će u Raj da vas primi,
Otkrij meni grešnom tajnu,
Blagorodno julsko cveće.

Samo božiji cvet ne vene,
Samo neven večno cveta,
Neven cveta usred leta,
Kao duša vaznijeta...
Vaznijeta duša verna
Krstitelja i preteče,
Primi ovo cveće Sveče,
Nit`sađeno nit` uzbrano,
Nego Tobom osveštano.

» Neven