На један прошлонедељни дан, пре седам и по векова, Византинци су ослободили Цариград од Латина и то на веома необичан начин
[You must be registered and logged in to see this image.] Изглед Константинопоља у доба владавине Латина
Kрсташким освајањем Цариграда, у априлу 1204. године, срушено је Византијско царство, држава која је сматрала да јој припада неприкосновено право на универзалну власт над читавом хришћанском васељеном. Како у тренутку горког надахнућа бележи савремени историчар Никита Хонијат, тада су сенке латинских копаља пале и преко запада и преко истока државе Ромеја (Византинаца). На рушевинама Византије настало је неколико латинских и неколико грчких држава.
У деценијама које су следиле две грчке државе, Никејско царство у Малој Азији и држава епирских деспота у европским областима, повеле су борбу за обнову Византије. Победу је однело Никејско царство чији се цар Михаило VIII Палеолог (1259–1282) прославио као ослободилац Цариграда и обновитељ Византијског царства. Његови одреди најпре су у пролеће 1260. године покушали да Латинима преотму мегалополис на Босфору, али у томе нису успели. Међутим, већ тада је било јасно да је пад Цариграда само питање времена. И као што се то у историји понекад догађа, град Константина Великог ослобођен је када то нико није очекивао и готово игром случаја.
Наговештаји и пророчанства
Михаило Палеолог, потоњи цар, рођен је 1224. или 1225. године, у време када су Латини владали Цариградом. Кад је био дете, његова старија сестра Марта, која му је била готово као мајка, успављивала га је песмом „Здраво, царе, кроз Златна врата ући ћеш у Константинопољ!” Неколико деценија касније то се заиста и десило. Наравно, мисао о ослобађању Цариграда никада није напуштала Византинце. Они су најпре могли само да маштају о повратку у некадашњу престоницу, у „царицу градова”, како су је од милоште називали византијски људи од пера. Савремени писац Георгије Пахимер, рођен у малоазијском граду Никеји 1242. године, такође у време када су дошљаци из западне Европе владали градом, у свом историјском спису, у коме је описао догађаје од 1255. до 1307. године, забележио је занимљиво пророчанство. Оно је сабијено у помало загонетну формулацију „Алексије, Алексопул и са њим Кутрицакис”. Пахимер пише да је о том старом пророчанству слушао од свог оца који је разговарао с једним пријатељем, много пре него што се оно обистинило.
[You must be registered and logged in to see this image.] Византијски војници из средине 13. века
Њих двојица, наставља Пахимер, као некадашњи житељи Цариграда, не без носталгије, сећали су се прохујалих времена и својих домова у граду на Босфору и у вечерњим часовима с чежњом су маштали и расправљали о могућности да Ромеји (Византинци) поново овладају византијском престоницом. Тада је таква могућност изгледала као далек и тешко остварив сан. Али, њих је грејала нада да ће се то једног дана ипак догодити. И не само да су говорили да ће се то десити него су, тобоже, чак и видели када ће то бити.
У таквим приликама млади Георгије Пахимер држао је воштану свећу, осветљавао им и слушао њихово сетно и дирљиво приповедање. Повратак Цариграда у руке Византинаца, сматрали су они, збиће се у време неког цара Алексија и још неких о којима казује пророчанство. У ствари, тако се и десило, а лица поменута у предсказању били су цезар Алексије Стратигопул, војсковођа који је заузео Цариград, његов рођак Алексије, који је умногоме допринео успеху, и извесни Кутрицакис, који је пре свих саветовао да се крене у запоседање града на размеђу континената Европе и Азије.
Ненадана прилика
Оно чега су се Латини с разлогом прибојавали, а о чему су Ромеји у потаји маштали – десило се! Михаило VIII Палеолог послао је одред војника из малоазијских у европске провинције у међувремену увећалог Никејског царства. Намера му је била да помогне брату Јовану, тада већ прослављеном војсковођи, који је ратовао против разних непријатеља. На челу послатог одреда, који једва да је бројао хиљаду војника, налазио се угледни војсковођа Алексије Стратигопул. Он је носио високу титулу цезара, а Михаило VIII му је наложио да крене путем према Цариграду.
Стратигопул је требало да прође поред престонице и код сељака из околине Константинопоља, такозваних слободњака, који су свакодневно доносили пољопривредне производе на цариградске пијаце, дозна шта се све догађа у граду. Уз то, био је упозорен да се не упушта у било какав напад на град јер је располагао с мало војника. Међутим, догађаји су узели сасвим неочекивани обрт и приморали су Алексија Стратигопула да хитро дела и пренебрегне цареву заповест.
Добро обавештени сељани саопштили су никејском војсковођи да су Венецијанци и витезови латинског цара Балдвина II Куртенеа (1228–1261) отпловили у воде Црног мора како би освојили тамошње мало острво Дафнусију. То је значило да су град браниле мале снаге, а та чињеница је Никејцима отворила добре могућности. И сами сељаци, који су одлично познавали стање у Цариграду, предложили су цезару Алексију Стратигопулу да нападне град. При том је тренутак изненађења био од прворазредне важности и уливао је оправдана надања да ће град бити релативно лако освојен.
Договорено је да се напад изведе под окриљем ноћи 25. јула 1261. године. Тачка на коју је најпре требало ударити била је једна од цариградских капија. План је предвиђао да се педесетак одважних ратника, које је предводио Кутрицакис (иначе један од цариградских Грка) – управо у складу с поменутим давнашњим пророчанством – нечујно попне уз бедеме и, користећи се помрчином, изненади и бешумно са зидина уклони латинске стражаре. То им је пошло за руком, па су онда отворили врата војницима Алексија Стратигопула. На другој страни, никејски војсковођа био је у близини, у потпуној приправности ишчекујући развој догађаја. Утаначен је и одређени знак, нека врста лозинке: један приградски свештеник, и сам учесник овог подухвата, био је дужан да с градских зидина запева славословље византијском цару.
Радост на бедемима
[You must be registered and logged in to see this image.] Георгије Пахимер, историчар, из чијих записа је свет и сазнао за ову занимљиву причу
План је очито био добро промишљен и све се догађало како је било предвиђено. Кутрицакис и његови људи савладали су без много милости и устезања све чланове латинске посаде која је била прилично поспана и уљуљкана да заправо ништа не може да се догоди. Потом су нападачи уклонили камење којим је градска капија била затрпана изнутра, а у наставку су разбијени и засуни. Како је било договорено, тада је свештеник почео појање упућено византијском василевсу.
Занимљиво је напоменути да је духовника најпре опхрвала трема, те му је глас лагано подрхтавао. Треба га и разумети јер је, по свој прилици, то био један од најважнијих тренутака у његовом животу. Свештениково певање прихватили су и остали, а кроз широм отворену капију у уснули велеград ушли су коњаници Алексија Стратигопула. У раним јутарњим часовима поједини страни плаћеници у никејском одреду почели су пљачку, али је војсковођа ипак успео да све држи под надзором. Јавила се чак замисао да се град запали, а постојао је и страх од латинског противнапада. При помисли каква ће одмазда уследити уколико запоседање Цариграда не буде успело, сами Грци јуначно су наставили да продиру према средишту престонице. Њихова одлучност додатно је осоколила никејске војнике, па су заједничким снагама потиснули Латине. Међу браниоцима дошло је до панике и расула, што је нападачима олакшало даље продирање, па је постало сасвим извесно да град не може да одоли.
Малодушност није поштедела ни латинског цара Балдвина II Куртенеа који се у наступу страха одлучио на нечастан потез. У нервозној журби одбацио је знаке царске власти, круну и мач, и похитао у цариградску луку да се укрца на један венецијански брод. Морнари на броду су не часећи напустили воде Босфора и отпловили на острво Еубеју које је било под млетачком влашћу и које су Венецијанци називали Негропонт.
Пример Балдвина II следили су и остали Латини, па и они који су се управо враћали из похода против црноморског острва Дафнусије. Са свог бродовља могли су јасно да виде како пламени језици гутају венецијанску четврт у Цариграду. На градским бедемима већ су били распоређени грчки војници и једина преостала могућност била је да се кљунови бродова усмере према Мраморном мору и да се исплови. После 57 година (1204–1261) Цариград је поново био у византијским рукама и Византијско царство било је обновљено. Радост Ромеја када су у лето 1261. године поново овладали Цариградом била је велика. Сведок тих догађаја Георгије Акрополит, историчар Никејског царства, забележио је да није било човека који није скакао од радости и ликовао, готово не верујући да се то збиља десило; радило се о неочекиваном догађају који је све испунио задовољством. Занимљив податак срећемо у историји Нићифора Григоре, историчара 14. столећа, који наглашава да Латини нису много бринули о Цариграду док су га безмало шест деценија држали у власти будући да су веровали тајном божијем гласу који им је прорицао да у граду Константина Великог неће заувек остати.
Свечани улазак цара
За то време цар Михаило VIII Палеолог налазио се у малоазијским областима, а за протеривање Латина из Цариграда сазнао је тек после неколико дана. Један гласник донео је радосну вест, а пошто није могао одмах да је непосредно пренесе цару, саопштио ју је царевој сестри Ирини Палеологини, која се касније замонашила и добила име Евлогија. Она је мимо обичаја поранила и изјутра рано дошла у царски дворац. Међутим, оправдано је сматрала да не би било добро да нагло пробуди брата и саопшти му једну такву новост која би могла да буде налик снажном удару.
Због тога је одлучила да га најпре постепено и лагано разбуди. Уследила је необична сцена, Ирина је најпре благо ухватила Михаила VIII за ножни палац и почела да га буди. Кад је отворио очи и видео сестру поред свог кревета, цар ју је пометено питао о чему се ради. Она се само осмехивала, чекајући тренутак да се брат сасвим разбуди и буде спреман да прихвати велику вест. Онда је почела да понавља речи: „Царе, заузео си Константинопољ! Христос га је теби даровао!” Василевс најпре није разумео о чему се ради, а онда није могао да поверује у оно што му је сестра Ирина понављала.
Михаило VIII Палеолог био је подозрив и оклевао је, поготово када је сазнао да гласник није донео никакво писмо од цезара Алексија Стратигопула. Премда је војникова прича звучала искрено и била веома уверљива, василевс је остао у ставу опрезног ишчекивања. Ипак, када је у току истог дана стигао и други гласник који је донео круну и мач латинског цара Балдвина II Куртенеа, а и писмо Алексија Стратигопула, све сумње биле су распршене. Без много оклевања Михаило VIII одмах је богато наградио првог гласника, а велика признања и части чекали су и војсковођу Алексија Стратигопула. Тог дана цар се свечано оденуо, на двор је позвао велможе, који су такође били обучени у најскупоценију одећу, и одржао им пригодан говор у коме је подсетио на славну прошлост Византије и њену некадашњу величину.
Онда су уследиле пажљиве припреме за царев свечани улазак у Цариград. Уз њега су били супруга Теодора и двогодишњи син Андроник, потоњи цар Андроник II Палеолог (1282–1328). Улазак Михаила VIII у ослобођени Константинопољ уприличен је на празник Успења пресвете Богородице – 15. августа 1261. године. Био је то величанствен призор. Цар је око поднева кроз Златну капију ушао у град, док су му житељи престонице и свештеници изашли у сусрет носећи чувену икону Богородице Одигитрије (Путеводитељице). За ову икону веровало се да је дело јеванђелисте Луке. Реч је о заштитници Цариграда која је столећима спасавала престоницу од напада разних народа.
Код Златне капије, у одсуству патријарха, митрополит малоазијског града Кизика је с висине цариградских бедема прочитао тринаест молитава које је саставио Георгије Акрополит. Након сваке молитве Михаило VIII Палеолог и чланови његове свите падали су ничице и више пута понављали „Господе, помилуј!”
У сачуваним изворима остало је забележено да је дан био сунчан и веома топао. Михаило VIII корачао је достојанствено и лагано, „више као хришћанин него као цар”, а за њим и његова пратња. Најпре је ушао у знаменити манастир Студион, а онда је, уз одушевљено клицање присутног народа, наставио пут ка Светој Софији, најзначајнијој престоничкој цркви. Био је то један од најлепших дана у хиљадугодишњој историји хришћанског Цариграда. Византијско царство је васкрсло и започело нови живот.
Кад год се спомене име византијског цара Јустинијана, већина увек помисли на чувеног византијског цара Јустинијана I Великог (527-565). Међутим, истоимени владар у Византији се појавио крајем VII века и његова биографија није била ништа мање занимљивија од живота његовог претходника.
Овај последњи владар из династије цара Ираклија, био је син Константина IV (668-685), који се прославио победом над Арабљанима приликом њихове прве опсаде Цариграда. Пошто је преминуо веома млад, у 35 години, наследио га је син Јустинијан II који је рођен у Цариграду око 668. године. Још пре очеве смрти постао је његов савладар (680/681).
Био је природно способан и даровит за државничке послове, али и непромишљеним одлукама и суровим поступцима који су му донели много штете.
Када је дошао на властполитичка ситуација на граници је била јако стабилна. Након смрти Муавије (661-680), калифат је постао поприште борби и немира. Наследник калиф Абдалмалик (685-705) морао је да води помирљиву политику. Да би извршио притисак на Арабљане, византијски цар је против Арабљана који су држали Јерменију, послао војсковођу Леонтија, а на непослушност је ободрио и племе Мардаита које је живело у граничном подручју. Арабљани су попустили, па је нови мировни уговор, потписан 688. године, донео Византији велике користи.
Пошто је средио прилике на истоку, Јустинијан се окреће западу. У Европу је 687/688. године пребацио коњицу из Мале Азије, са циљем да поведе велики рат против Словена и Бугара. Наредне године је повео рат против Бугара, а онда је уследио и велики поход против Словена. По речима хроничара Теофана, цар је продро све до Солуна и “покорио велике масе Словена, неке у боју, а неки су му сами пришли”. Своју победу је прославио свечаним уласком у Солун и богатим даровима цркви Светог Димитрија, заштитника другог града царства. Покорене Словене је преселио на простор Мале Азије и од њих је створио војску која је бројала 30000 војника. Па ипак, ова словенска војска се није прославила јер је већ 693. године у сукобу Византинаца и Арабљана, пребегла на страну непријатеља и тиме дала свој допринос поразу Византинаца.
Јустинијан II је био први међу византијским царевима који је на новац стављао лик Исуса Христа.
Цар је против племства често преузимао насилне поступке што је доводило до отворених сукоба. Неке његове мере као колонизациона и пореска политика, непосредно су погађале и друге слојеве византијског друштва. Имајући у виду овакве његове поступке, није требало да прође много времена да се незадовољство Византинаца претвори у побуну против цара. Јустинијан је 695. године збачен са власти и протеран је у Херсонес на Криму. Пре него што је протеран одсечен му је нос, док су његови сарадници јавно спаљени на тргу. Нови цар постао је војсковођа Леонтије (695-698).
Сакаћења и одсецање носа су обичаји који су у Византију донети са истока. Овом суровом казном над Јустинијаном II, желели су да онемогуће његов повратак на престо јер се у то време рачунало да владар са таквим физичким недостатком не може да влада. Међутим Јустинијанова жеља за влашћу, није била сломљена. Он је носио металну маску на лицу и није се мирио с оним што га је снашло. Сматрао је да његова улога у византијској историји није завршена.
Временом се на Јустинијана, који је боравио далеко од престонице Византије, тотално забoравило. Почео је сасвим отворено да говори о жељи да се врати на византијски престо. Бојећи се да на себе не навуку неку сумњу да сарађују са бившим царем, становници Херсона су одлучили да Јустинијана убију или да га као заробљеника пошаљу у Цариград. Јустинијан је ипак сазнао шта му се спрема и побегао је у тврђаву Дорас одакле је ступио у контакт с Хазарима и 703. године се оженио сестром хазарског кагана. Бившем цару је ово био други брак. његова прва жена била је царица Евдокија. Нова супруга Јустинијана била је прва страна принцеза која се удала за једног византијског цара. Добила је име Теодора чиме се по други пут у историји Византије јавио супружнички пар истих имена – Јустинијан и Теодора.
Из овог брака, родио се дечак Тиберије, последњи мушки потомак славне Ираклијеве династије.
Тадашњи византијски цар Тиберије II Апсимара (698-705) био је узнемирен сазнањима из Херсона. Одмах је владару Хазара упутио изасланике са молбом и богатим даровима, не би ли добио живог или мртвог Јустинијаха. Каган је био спреман да изручи свог зета и ставио га је под присмотру. Истовремено је својим оданим људима наредио да га убију. Међутим, за намере свог оца Теодора је дознала и о томе је обавестила свог супруга, чиме му је помогла да избегне опасност. Убивши лица која су га пратила и оставивши супругу тастовој бризи, Јустинијан је напустио боравиште и укрцао се на брод којим је отпловио до луке Символа. Одатле је ступио у везу са њему оданим људима у Херсону.
Приликом путовања преко Црног мора, десило се да је брод којим је путовао, захватила бура и сујеверни морнари су препоручивали Јустинијану да опрости грехе својим противницима, како би умилостивио Бога и умирио невреме. Ношен великом жељом за осветом, и поред велике опасноси у којој се нашао, василевс се заклео да неће поштедети ниједнога и да ће их све побити.
Када је дошао до ушћа Дунава, Бугари су га примили са највећим почастима и он ће ту провести зиму 704/705. У пролеће су Бугари, заједно са Словенима предузели поход на Цариград. Цариградска влада ово није сматрала за велику опасност и посебне мере предострожности није преузела. Уздала се у проверену чврстину цариградских бедема.
Бугари су без већег отпора дошли до градских зидина и три дана су чекали да се град преда. До тога није дошло, али је Јустинијан нашао сасвим неочекивано решење. Уз помоћ малог броја војника, тајно се ноћу кроз цев градског водовода увукао у град, за кратко време је сломио отпор противника и загосподарио престоницом. Истовремено се побринуо да бугарски одреди остану изван зидина и онда их је уз богате награде и царско скупоцено посуђе, послао кући. Бугарском кану је доделио почасну титулу цезара, која је у то време после царске била највиша и резервисана само за чланове царске породице. Из оскудних извора тешко је утврдити како је успео да тако лако извојевује победу.
Тако се Јустинијан 705. године на запрепашћење својих противника поново попео на престо. Дошавши поново на власт, ставио је ван снаге “обичајно” право, да неко коме је одсечен нос не може бити цар. У историји је остао упамћен као “ринотмет” – цар (василевс) коме је одсечен нос.
Друга владавина Јустинијана II
Његова друга владавина (705-711) претворила се у праву тиранију.
Прво се обрачунао са двојицом претходних царева Леонтијем и Тиберијем II Апсимаром, који су владали Византијом док је био у изгнанству. Леонтије је без носа затворен у манастир, док је Тиберије покушао да се спасе бекством, али је ухапшен. Потом су обојица у ланцима изведена пред Јустинијана, који је уживао и ликовао у освети. Затим су обојица бивших царева јавно обезглављена на једном од престоничких тргова.
Казне нису мимоишле ни многа друга лица која су помогла његово свргавање са власти. Патријарх Калиник, који је крунисао Леонтија и Тиберија II, ослепљен је и протеран у Рим. То је био први случај казне ослепљењем у Византији.
Ираклије, познати војсковођа који се прославио у ратовима против Арабљана, иначе брат цара Тиберија II, погубљен је на градским зидинама.
Византија је тако постала поприште немилосрдних чистки и невиђене страховладе у којима су животе изгубиле стотине чиновника за које се сумњало да су присталице претходне владе.
Иако је био осветнички настројен, византолози наглашавају и његов нежан однос према жени Теодори и сину Тиберију, које је након доласка у Цариград, крунисао царским крунама.
Незадовољство које је изазвао својим суровим мерама непрестано је расло. На његову несрећу и спољнополитички положај Византије бивао је све лошији.
Желећи да побољша свој положај и углед у Италији, понашао се благонаклоно према папи Константину, којег је свечано дочекао у Цариграду 710. године. Тим дочеком је донекле повредио самољубље престоничког свештенства.
У жељи да се освети становницима Херсона, града у којем је провео своје дане прогонства, против њих је слао чак три казнене експедиције. Прва је направила прави масакр у граду, али су се после друге експедиције градови на Криму окупили око Јерменина Вардана, који се прогласио за цара. Кад је војсковођа који је предводио трећу експедицију схватио да не може да испуни наредбу цара Јустинијана II, а свестан да га чека сурова казна због неуспеха када се врати у престоницу, донео је одлуку да промени страну и прешао је узурпатору Вардану. Побуњеничка флота с будућим царем на чели кренула је на Цариград.
У јако тешкој ситуацији, Јустинијан се обратио за помоћ свом старом савезнику и пријатељу бугарском кану Тервелу, тражећи од њега помоћ у војсци. Поставивши логор близу града Синопе на Црном мору, кренуо је у Малу Азију да сакупи војску. Најгоре од свега било је то што су његови војници и присталице масовно напуштале његову страну и прелазиле на страну противника. У таквој ситуацији нови цар Вардан, који је добио грчко име Филипик, лако је овладао Цариградом.
У жељи да мирним путем оконча новонастало стање, Филипик Вардан (711-713) помиловао је све одреде који су још увек били уз старог цара, а Бугарима је обезбедио миран повратак у отаџбину. Остављен од свих, Јустинијан је брзо заробљен и погубљен 7. новембра 711. године. Његова глава донета је пред Вардана, који ју је затим послао прво у Рим, а затим у Равену, где је била изложена на јавном месту.
Смрт није избегао ни Јустинијанов син јединац Тиберије. Иако се дечак склонио у олтар цркве Богородице у Влахерни, није успео да се спасе. Људи новог цара су га буквално отргли од светог престола за који се грозничаво држао. Нису помогле ни сузе дечакове бабе, царице Анастасије, мајке цара Јустинијана II, која је ризиковала свој живот да спасе унука. Дечак је убијен и на тај начин нестао је последњи представник Ираклијеве династије која је владала Византијом сто година.
Византијски цар Лав IV Хазар умро је 780. од упале чирева на глави које је добио зато што је упорно носио своју омиљену круну.
Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
putnik
VIP
Poruka : 10917
Učlanjen : 28.03.2013
Naslov: Velika Vizantija Pet 9 Maj - 14:02
Velika Vizantija
Velika Vizantija – veliko hrišćansko carstvo koje je trajalo vekovima. Kratka istorija Vizantije
Vizantija je bila vekovima veliko carstvo i imperija koja je živela u miru i prosperitetu. Vizantijsko carstvo je bilo uzor kulture i duhovnosti celom svetu. Kako je nastala Vizantija i odakle joj ime. Kratka istorija Vizantije
Po Grčkom mitu- Vizis je unuk Ije i Zevsa. Zevs je Iju pretvorio u kravu, da bi obmanuo svoju ljubomornu ženu Heru. Hera je poslala velikog obada koji je Iju progonio. U bekstvu Ija prelazi Bosfor koji po njoj dobija ime “Goveđi gaz”. U Evropi, gde će nastati grad, rodila je kćerku Keroesu, koja sa Posejdonom dobija sina Vizasa. Kralj Vizas 660-659 g. pre Hrista, polaže temelje gradu, na vododelnici Egejskog i Crnog mora na obalama Mramornog mora,
Vizantion je neposredno imao glavnu ulogu u događajima na Bliskom istoku. Zauzeo ga je 513 g.p.n.e. persijski car Darije a potom ga 477 g. pre Hrista zauzima spartanski regent Pausanije. Od 340-339 g.p.n.e. grad je zauzeo Filip II prozvan Makedonski.
Uništio ga je 196 g. rimski car Septimije Sever, a zatim i obogatio mnogim građevinama, te je od tada Vizantion poznat i pod imenom Antoninija ili Antoninijana (po Avgustu Antonina).
Konstantin Veliki, sin Aurelija Valerija Konstancija i Jelene, vaspitavan u Nikodimiji na Dioklecijanovom dvoru, imao je 18 godina kada mu je otac unapređen za Cezara. Konstantin u Dioklecijanovij službi ratuje po Egiptu i Persiji. Vojska ga je volela i posle očeve smrti – proglase ga za cara 25. jula 306 g. Ustao je protiv Maksencija kaji je svojim nasiljem pritisnuo Rim. Slabiji od protivnika, počeo je da gubi bitku i pred sam slom svoje vojske, došao je na pomisao da moli pomoć neba. Nevernik, u nedoumici od koga da traži pomoć, zamolio je Vrhovno biće da mu pomogne. Odjednom, u sred podneva, na vedrom nebu pojavi se krst s natpisom: “OVIM POBEĐUJ “.
Sledeće noći Spasitelj se javi Konstantinu Velikom i naredi mu da pripremi zastavu sa znakom koji mu se ukazao. Zastavu je sačinjavao: “zlatan venac poboden na dršku sa monogramom od početnih slova Hristovog imena”. Ovakva zastava je kasnije dobila naziv – “labarum”.
Konstantin odnosi blistavu pobedu kod Milvijskog mosta, pod zidinama Rima 312g. U Mediolanu (današnji Milan) 313 g. donešen je Zakonski akt careva Konstantina Velikog i Licinija o prestanku progona Hrišćana. Taj “Milanski edikt” nije propisivao da Hrišćanstvo postaje državna religija, već je to uveo 380 g. car Teodosije I Veliki.
Izgradnja nove prestonice na Bosforu, koja je počela novembra 324 g. predstavlja najveći graditeljski poduhvat toga vremena. Predanje beleži, da je Konstantin Veliki – po savetu Anđela – trasirao konture prestonice prvog Hrišćanskog carstva, carstva koje je najduže trajalo a najmanje spominjano. Od 324 do 330 g. uz ogromne napore, sagrađen je novi grad. Uz slavu nebeskih horova, Konstantin Veliki je 11. maja 330 g. osveštao Grad.
Ime “Konstantinopolj” nije sasvim zvanično. U stvari, Grad nije imao ime, nego samo nazive: “Novi Rim“, “Oko Vaseljene“, “Novi Jerusalim”… .
Naziv Carigrad, dali su mu slovenski narodi kao “Gradu careva” i “Caru gradova” .
Simvol vere
Car Konstantin Veliki saziva Prvi vaseljenski sabor, kojim i predsedava 325 g. u Nikeji. Usvojeno je da je Sin “jedinosuštan” Ocu – i tako su položeni temelji “Simvolu vere”.
Konstantin Veliki umire 22. maja 337 g.
Na Drugom vaseljenskom saboru održanom u Carigradu 381 g. potvrđene su i dopunjene odluke Prvog vaseljenskog sabora i time je konačno formulisan “Simvol vere”.
Bogorodica
U vreme cara Teodosija II održan je Treći vaseljenski sabor u Efesu 431 g. Sabor proglašava: da je Ona koja je rodila Sina Božijeg uistinu Mati Božija – odnosno Bogorodica. Carica Verina, žena Lava I, sagradila je crkvu Bogorodice Halkopratijske u kojoj će se do kraja 12. veka čuvati Pojas Presvete Bogorodice, koji se danas nalazi u Svetogorskom namastiru Vatopedu.
Sin Božiji
U Halkidonu 451 g., preko puta Carigrada na azijskoj obali, održan je Četvrti vaseljenski sabor. Na njemu je prihvaćena dogma o dvema prirodama u Hristu “nedeljivim ali i nespojivim”. Hristos je ovaploćeni Sin Božiji i Logos, jedna ličnost sa dve prirode: božanskom – jedinosuštan Ocu, i čovečanskom posle ovaploćenja – jednosuštan sa ljudima.
Vladavina Justinijana I ( 527-565 ) predstavlja najblistaviji period Vizantijskog carstva. Godine 528 car Justinijan saziva komisiju, koja pod vođstvom pravnika Tribonijana, sažima jedan Zakonik sa 4.652 propisa rimskih careva. Druga komisija spise rimskih pravnika II-og i III veka, sastavlja i sistematizuje u 50 tomova. To kapitalno delo “Zbornik građanskog prava” (Corpus Iuris Civilis) sačuvalo je rimsko pravo.
Justinijan I, pod predsedništvom vaseljenskog patrijarha Evtihija, saziva Peti vaseljenski sabor, koji je održan u Carigradu od 5. maja do 4. juna 553 g. Iako Rim zvanično nije učestvovao, Rimska crkva je priznala sve odluke Petog sabora.
Car Iraklije
Časni krst, koji su persijanci odneli, car Iraklije 629 g. vraća iz Persije u Jerusalim. Predanje kaže da je car poneo Krst sa Gore Eleonske ka Golgoti u carskoj odeći i s insignijama carskog dostojanstva. U podnožju Golgote zadržala ga je neka nevidljiva sila i nije mogao dalje. Na upozorenje patrijarha Zaharija, da je Hristos u poniženom stanju nosio krst, car Iraklije skida carske insignije i nastavlja dalje.
U Iraklijevo vreme je rođen Islam. Predanje je zabeležilo da je Muhamed proklamovao da će najveći vladar u islamskom svetu biti onaj ko zauzme Carigrad. Arapi 638 g. zauzimaju Jerusalim.
Velika Vizantija - veliko hrišćansko Carstvo. Kratka istorija Vizantije i vizantijski carevi
Za vreme cara Konstantina IV u Carigradu je od 7. novembra 680 do 16. septembra 681 g. održan Šesti vaseljenski sabor. Kako Peti i Šesti vaseljenski sabor nisu doneli kanone, car Justinijan II sazvao je 691-692 novi sabor. Održan je u istoj dvorani sa kupolama (“trulima“) gde je održan i Šesti vaseljenski sabor pa je zbog toga i nazvan Trulski sabor, a kako je oba predhodna sabora dopunio sa 102 kanona, nazvan je Peto-šesti sabor.
U Nikeji je 24. septembra 787 g. ponovo počeo sa radom Sabor. Poslednja sednica tog, Sedmog vaseljenskog sabora, koji priznaje i istočno i zapadno Hrišćanstvo, opdržana je 13. oktobra 787 g. Sabor je proglasio poštovanje Ikona za neizostavnu dužnost svakog Hrišćanina.
Vekovima je zapad nametao da u vaseljeni može biti jedan imperator. Zabeleženo je da su 802 g. u Carigrad stigli izaslanici Karla Velikog i Pape – da predlože brak između cara na Zapadu i carice na Istoku (Karla Velikog i Irine) da bi se …“ Istok i Zapad ponovo ujedinio“. No , uskoro po njihovom dolasku, državni udar lišio je caricu Irinu prestola Irina – udovica cara Lava IV). Proterana na Prinčevska ostrva, a potom na Lezbos, carica ubrzo umire.
Jako Vizantijsko carstva ništa nije moglo godinama uzdrmati što dokazuje i zapis: ”Carica Teodora, regentkinja maloletnog Mihaila III (842-867), dobro je upravljala carstvom. Kada je zbačena sa vlasti, ostavila je u državnoj blagajni 33 tone zlata i preko 90 tona srebra “.
Šizma
Veliki raskol (grčki –“šizma”) desio se 1054 g. za vreme rimskog pape Lava XIX i carigradskog patrijarha Mihajla Kerularija. Raskol u Hrišćanstvu je nastao usled neslaganja o tumačenju dogme o Svetom trojstvu, o poštovanju odluka Sedmog vaseljenskog sabora i o ne priznavanju Pape kao univerzalnog autoriteta. Od vremena reformacije – Hrišćanstvo se podelilo na tri velike grupe: Pravoslavlje, Katolicizam i Protestantizam.
Krstaši
Na saboru u Klermonu 27. novembra 1095 g. papa Urban II pozvao je Evropu u rat za oslobođenje Svete zemlje od muslimana. Naredne godine pokrenula se ogromna vojska pod imenom “krstaši”. Preme rečima učene vizantijske princeze Ane Komnine, strah se uvukao u stanovnike Carigrada i cara Alekseja I, kada su čuli da su se “… pokrenula sva varvarska plemena sa Zapada“. Mesto okupljanja vojske bio je Carigrad u koji su počeli pristizati vojnici 1. avgusta 1096 g. Rezultat Prvog krstaškog rata bio je osvajanje Jerusalima 15. jula 1099 g., što je izazvalo veliko oduševljenje u Evropi, a podstaklo papu Paskala II da pripremi novi pohod.
Mržnja prema Pravoslavlju
Širom Evrope vest da je Saladin 2. oktobra 1187 g. zauzeo Jerusalim, izazvala je zaprepešćenje. Papa Grigorije VIII poziva u Treći krstaški rat u kojem će uzeti učešće nemački car Fridrih I Barbarosa, engleski kralj Ričard Lavlje Srce i francuski kralj Filip II Avgust. Dok su se Englezi i Francuzi uputili na Bliski istok morem, namački car Fridrih I Barbarosa stigao je na vizantijsku teritoriju preko Ugarske i Raške. Fridrih I učestvovao je u mladosti u Drugom krstaškom ratu sa svojim stricem Konradom III i mrzeo Vizantiju zbog njene napredne kulture i raskoši, što je pokazao zauzevši Plovdiv 1189 g., a potom i Adrijanopolj (danas Jedrene). Tada je Fridrih I uputio pismo Papi u kome je tražio blagoslov da napadne Carigrad.
Pljačke Carigrada
Krstaška je vojska 24. juna 1203 g. stigla pred Carigrad. Istoričar Vilarduen, zaprepašćenje krstaša kada su ugledali “caricu gradova” zapisao je rečima: ”..nisu mogli da zamisle da u čitavom svetu postoji tako bogat grad..”. Vilarduen nastavlja: “… 12. aprila 1204 g. izbio je u Carigradu požar, treći po redu otkako su Francuzi stigli“. Istoričar Nikita Honijat je zapisao: “Venecijanci su znali pravo bogatstvo Grada i vrednost predmeta. Sve je slato u Veneciju i korišćeno za ukrašavanje trgova, palata i bogaćenje riznica. Za razliku od Venecijanaca, Francuzi i Flamanci ispunjeni su strašću za uništavanjem. Sveta Sofija, krunidbena crkva vizantijskih careva i saborni hram vaseljenskih patrijaraha, bila je mesto najvećeg svetogrđa. Čak su i Saraceni milosrdni i blagi u poređenju s ovim ljudima koji nose na ramenima Hristov krst.“
U Carigradu se do 1204 g. nalazila najveća kolekcija moštiju svetitelja i svetinja donetih iz Svete zemlje, Sirije i Aleksandrije. Krstaši su se otimali za njih. Većina relikvija je poslata na Zapad. Sa delom moštiju se trgovalo i u Carigradu. Venecijanski trgovci prodali su francuskom kralju Luju IX Hristov trnov venac za 170 hiljada franaka. Najveći broj pokradenih carigradskih svetinja sačuvan je u Veneciji, Vatikanu (kapela Sancta sanctorum), Amalfiju, Lionu, Parizu… Krst carice Jelene su Đenovljani poslali u svoj grad, a deo lobanje Sv. Jovana Krstitelja dobio je francuski grad Amijen. U Pariz je otpremljena Aristotelova “Metafizika“ koja je ubrzo izgorela. Latini su do 1209 g. otpremili skoro sve Carigradske svetinje i dragocenosti u Evropu. Kada su Latini napustili Carigrad posle 57 godina životarenja, grad je ostao u ruševinama.
Mongolska najezda uzdrmala je čitavu istočnu Evropu i prednju Aziju. Mongoli su 1243 g. potukli Seldžuke koji se nikada više nisu oporavili. Nikejsko carstvo je ostalo pošteđeno, a kultura Nikejskog dvora dovela je do poslednjeg cvetanja umetnosti u crkvama Kapadokije, na čak i na teritoriji Seldžuka. Jovan III Duka Vatac ( 1222-1254 ) ujedinio je veći deo vizantijskih zemalja i njegova prestonica Nikeja – postala je “Nova Atina”.
Ponovo Prestonica
Decembra 1258 ili januara 1259 g. Mihailo VIII Paleolog (1259-1282) proglašen je za savladara mladom Jovanu IV Laskarisu (1258-1261 ) i krunisan carskom krunom. U želji da povrati Carigrad, Mihailo VIII je stupio u pregovore i sklopio sporazum sa Đenovom, suparnicom Venecije. Međutim, pre nego što je sporazum iz Nimfeja počeo da živi, mala vizantijska vojska pod vojskovođom Aleksijem Stratigopulom povratila je u leto 1261 g., gotovo slučajno, Carigrad. Pešice, u hrišćanskoj smirenosti, Mihailo VIII ušao je na Veliku Gospojinu 15. avgusta 1261 g. u staru prestonicu Hrišćanskog carstva. Ispred Zlatnih vrata, mitropolit Kizika čitao je Akatist Georgija Akropolita. Posle svake molitve car i njegov dvor padali su nučice na zemlju i ponavljali reči: “Gospode, pomiluj! “
Ulaz Mihaila VIII u Carigrad ličio je na krsni put. Ispred cara nosili su čudotvornu ikonu Bogorodice Odigitrije koju je slikao Sveti apostol i evanđelista Luka. Služba je održana ispred Studitskog namastira, a zatim je litija otišla u Svetu Sofiju, gde se car zahvalio Bogu na velikoj milosti koja se na njega izlila.
Slabljenje carstva
Sin i naslednik Mihaila VIII, Andronik II, je krajem 13. i početkom 14. veka zanemario prehrambenu politiku, te je Carigrad zadesila velika glad. Patrijarh Atanasije je tražio od Cara da preduzme stare mere državne kontrole nad snabdevanjem hrane. Međutim, Andronik II je bio isuviše slab da preduzme radikalne mere.
Stalna pretnja Carigradu postali su bugarski car Mihailo Šišman (1323-1330) i venecijanska flota. Carstvo je uzdrmano građanskim ratom između dede i unuka, Andronika II i potonjeg Andronika III. Carigrad, verovatno nikada ne bi pao, da nije bilo izdaje. U noći između 23. i 24. maja 1328 g. Andronik III ušao je u grad kroz Romanovu kapiju koju su mu otvorile pristalice u Gradu.
U ruke Osmanlija 1331 g. pada bivša prestonica Nikeja, a 1337 g. Nikomidija (grad na Mramornom moru).
Krediti
Četrdesetih godina XIV veka carstvo je osetilo nedostatak novca i bilo je prinuđeno da traži kredite. Glavni kreditor bila je Venecija i krediti će biti uzimani sve do propasti Vizantije. Carica Ana Savojska će u Veneciji založiti i carski nakit koji će zauvek ostati u riznici crkve Svetog Marka, jer carstvo neće nikada uspeti da vrati dug.
Carstvo se našlo u teškoj situaciji iz koje su mnogi videli izlaz u Jovanu VI Kantakuzinu, koji se 1341 g. proglasio za cara. Krunisanje nije moglo da se obavi u Svetoj Sofiji. Čin krunisanja obavljen je u crkvi Vlaherni. Umesto krunskog nakita pohranjenog u trezoru venecijanske riznice, Car je nosio lažnu stemu, a zvanice su obedovale iz bakarnog i glinenog posuđa.
Intelektualna prestonica
Krajem XIII i u prvoj polovini XIV veka, slivali su se u Carigrad najbolji naučnici, pa je vizantijska prestonica ostala duhovno žarište i prva intelektualna metropola Hrišćanskog Istoka. Polovinom XIV veka u Vizantiji se za žitelje carstva, pored starog naziva Romeji, koristi i naziv Heleni. Termin Heleni je pre ovog vremena služio kao odrednica za pagane.
Polovinom XIV veka sudbina carstva je zavisila od milosti i nemilosti stranih sila, a Osmanlije su počele da dominiraju na vizantijskoj sceni. Još jedan rat Carstva sa Galatom – čiji je podstrekač bila Venecija – završio se porazom. Do sukoba na ulazu u Bosfor došlo je 1352 g. između venecijanske , španske i vizantijske flote sa jedne, i đenovljanske sa druge strane. Venecijanci su napustili bitku, a Galati je stigla pomoć osmanskog emira Orhana. Sukob je rešen sporazumom. No , svima je bilo jasno da Vizantija više nije bila nadmoćna ni u odnosu na malu đenovljansku koloniju Galatu.
Sultan Orhan 1354 g. upada u Evropu. Njegove trupe su 1359 g. zaposele Dimotiku. Pad Jedrena 1362 g. (najvećeg vizantijskog grada Trakije), bacio je senku na opstanak Carigrada. Posle Orhanove smrti Osmanlije su, verovatno, bili gospodari zapadne Trakije. Njegov naslednik Murat I proglasio je Jedrene svojom prestonicom. Azijska predgrađa Carigrada bila su u rukama Osmanlija. Carigrad je bio izolovan, izuzev sa morske strane. Tek tada je Evropa počela da shvata kakvu pretnju predstavljaju Osmanlije. Murat I je organizovao useljavanje Osmanlija u Evropu. Srbi su pretrpeli poraz u Maričkoj bici 1371 g. Jedna od posledica izgubljene bitke je i to što je carstvo Romeja počelo da plaća godišnji danak Osmanlijama. Murat I preobrazio je Osmanski emirat u najsnažniju vojnu silu u jugoistočnoj Evropi. Do 1386 g. carstvo se prostiralo na zapadu blizu granice Epira, a na severu do Niša.
Udarac Venecije
U proleće 1368 godine, Murat I nudi Veneciji gradić Skutari na Bosforu, bez ikakvih taksi, želeći da zada udarac carigradskoj trgovini i carevim prihodima. Kada su 1376 g. odnosi između Vizantije i Venecije zahladneli, Venecija je razmatrala mogućnost da od Osmanlija zatraži neka mesta u blizini Carigrada – kao uslugu za dato korišćenje Carigradskog pristaništa. Od 1381 g. u venecijanskim dokumentima sultan Murat I se (skoro uvek) naziva prijateljem. Murat I ubijen je 1389 g. u Kosovskoj bici, ali je pokoravanje Balkana bilo praktično osigurano.
Muratov sin i naslednik Bajazit I, imao je veće ambicije . Želeo je da stvori carstvo koje bi zamenilo Vizantiju. Zbog toga je na azijskoj obali Bosfora sagradio tvrđavu “Anadoli hisar”, iz koje je kontrolisao brodove u moreuzu. Život i novac se sele iz Carigrada u sultanov Adrijanopolj (Jedrene).
Venecija ne pomaže
U zimu 1393/94 g. Bajazit I poziva svoje evropske vazale u Sir i obaveštava ih o nameri da napadne Carigrad. Odmah počinje blokada prestonice Hrišćanskog carstva. Čim je počela opsada, car Manojlo II obraća se italijanskim gradovima za pomoć u hrani. Senat Venecije odgovara pozitivno ali sa naznakom “u slučaju krajnje opasnosti”. Carevi apeli za žitom upućeni između 1394-1396 godine venecijanskom Senatu, samo su tri puta dobili pozitivan odgovor (krajem 1394, 1395 i 1396 godine). Nije sigurno da su ove isporuke stigle do Carigrada pored osmanskih brodova koji su čuvali ulaz u luku. Do popuštanja blokade došlo je za vreme bitke kod Nikopolja, jer je Bajazit I tokom 1396 g. angažovao većinu svojih snaga na Balkanu. Opsada Carigrada traje do 1402 godine.
Velika Vizantija - veliko hrišćansko Carstvo. Kratka istorija Vizantije sukob Vizantije i Bugara
Srbi pomažu
U proleće 1402 g. Bajazit I šalje poruku Vizantijskom caru, tražeći od njega predaju Carigrada. Jovan VII, (zamenik odsutnog Manojla II koji je decembra 1399 g. otišao na Zapad da traži pomoć), odgovara sultanovim izaslanicima: “Recite svome gospodaru da smo mi slabi, ali da se uzdamo u Boga koji nas može učiniti snažnim, a najmoćnijeg svrgnuti s prestola. Vaš gospodar neka postupi kako mu je volja“.
Nekako tada Timur (najveći mongolski vladar posle Džingis –kana) napada Osmansko carstvo u Maloj Aziji. Njegovi izaslanici zaprete Bajazitu da mora vratiti Hrišćanskom caru sve zemlje koje je uzeo od njega. Uplašen, Bajazit I prekida opsadu Carigrada i prebacuje vojsku u Anadoliju. Bitka kod Angore oslobodila je Carigrad osam godina duge opsade. 28. jula 1402 g. sultan Bajazit I je zarobljen i u ropstvu umire. Tako Mongoli produžavaju život Vizantiji za pola veka. Ipak, Osmanlije ostaju u Evropi i po zapisu iz 1410 g. bilo ih je više nego u Anadoliji. Posle bitke kod Angore nastao je rat među Bajazitovim sinovima. Jedan od njih, Musa, 1411 g. opseda Carigrad, a drugi sin Mehmed (uz pomoć Vizantije i Srbije), uspeva da ga 1413 g. savlada – i tako oslobode Carigrad.
Posle imenovanja sina za savladara, Manojlo II se povukao od vođenja državnih poslova. Slomljen fizički i duševno – umro je 21. jula 1425 g. kao monah Matija. Jovan VIII bio je od 1425 do 1448 g. vasilevs i avtokrator Romeja, a carstvo mu je Carigrad s okolinom i Moreja.
U proleće 1431 g. Murat II ponovo napada Carigrad i đenovljansku koloniju Galatu. Tada je, na ulaz u zaliv “Zlatni rog”, ponovo postavljen gvozdeni lanac kojim su branioci Grada hteli da onemoguće ulazak osmanskih brodova. Odbrambeni lanac je postojao još od 8 . veka kao jedno od vizantijskih tehničkih čuda. Jovan VIII otkrio je 1433 g. zaveru, koju su pripremali ribari, želeći da sruše Cara i otvore osmanskoj floti ulaz u luku. Jovan VIII je verovao da samo pomoć Zapada može spasti Carstvo. Krajem novembra 1437 g. odlazi u Ferari u Italiju, da bi učestvovao u radu Sabora sazvanog od pape Evgenija IV, a u cilju uspostavljanja Unije Pravoslavnih i Rimokatolika. Papstvo je smatralo da ne treba pružati pomoć Vizantiji protiv Osmanlija – dok se Pravoslavna crkva ne prikloni Papi. Sabor u Ferari se otegao u svađama, da bi se završio juna 1439 g. zasedanjem u Firenci, gde je donet Akt o ujedinjenju Grčke i Latinske Crkve. Dekret su potpisali svi Vizantinci osim Srbskog patrijarha Josifa kome je despot Đurađ Branković zapretio da će ga obesiti i Marka Evgenika (episkopa Efeskog), koji je u tome video izdaju Pravoslavlja. Carigrad je negodovao na potpisivanje Unije. Čak se i Jovan VIII pitao da li je dobro postupio. Do prvog incidenta u Svetoj Sofiji došlo je već 14. februara 1440 g . Despot Dimitrije se pojavio s osmanskom vojskom pred Carigradom 23. aprila i sve do 6. avgusta 1442 g. despotove i Muratove čete pustošile su okolinu Carigrada.
Rasprave i opsade
U carigradskoj palati Ksilala, od avgusta 1445 do novembra 1446 g. vođeno je 15 javnih rasprava između Lapačija (episkopa Kortone) i Georgija Sholarija (tada carevog sekretara i “opšteg sudije Romeja“). Ove rasprave su pokazale dubinu jaza između Istoka i Zapada, kao i spremnost stanovništva da, ako treba, i umre u veri Pravoslavnoj.
Osmanlije se ponovo pojavljuju pred Carigradom u junu 1448 g. sa 65 brodova, mnogo ljudstva, ratnih sprava i oružja. Carigrad je opsednut ali nije napadnut. Iste godine 31. oktobra umro je car Jovan VIII Paleolog. Sahranjen je u manastiru Pantokrator. Nasledio ga je njegov brat Konstantin Dragaš. Konstantinu XI Paleologu, u Hristu vernom caru i avtokratoru Romeja, bilo je suđeno da ispiše poslednje stranice Carstva Romeja i svojom smrću stavi krst na Vizantijski milenijum.
Unija delo Satane
Osmanski sultan Murat II umire 1451 g. a nasleđuje ga sin Mehmed II koji otpočinje izgradnju nove tvrđave iza sela Asomaton (danas Bebek). Tvrđava je sagrađena od 15. aprila do avgusta 1452 g. Da bi se rasčistilo mesto za njenu izgradnju, Osmanlije su porušile nekoliko crkava, a Grci meštani koji su se pobunili – masakrirani su. Postala je poznata kao Rumeli hisar ili evropska tvrđava. Osmanlije su je nazvali Boaz Kesen, a Grci Lemokopija (“Nož pod grlom”). I danas stoji na mestu gde je Bosfor najuži. Sultanove namere ozbiljno su uznemirile Papu a jedini zapadni vladar koji je i dalje pokazivao zabrinutost za sudbinu Carigrada bio je Alfonso V od Aragona i Napulja, ali ni on ništa konkretno ne preduzima .
Posle liturgije u Svetoj Sofiji 12. decembra 1452 g. u prisustvu cara Konstantina XI, pročitane su odredbe Firentinske unije koju je doneo kardinal Isidor (proterani mitropolit kijevski koji je zbog svoje unionističke politike na Zapadu napravio karijeru). Teodor Agalianos zapisuje: “Ta unija beše delo Satane, ona je izazvala srdžbu Boga, podelila Crkvu, rasula njenu decu i potpuno nas uništila. Istinu govoreći, ona je izvor svih naših ostalih nesreća.“
Kraj Vizantije
Kod Galipolja se tokom marta 1453 g. sakupljala osmanska flota a kopnena vojska u Trakiji. Za taj pohod sultanu je Mađar Urban napravio džinovski top, koga su vukli 60 pari volova . Sultan Mehmed II je znao – da je nemoguća udružena intervencija evropskih zemalja zbog međusobnih svađa. Znao je to i car Konstantin XI. Rusija je bila daleko ali i nevoljna da pomogne zbog izdaje Pravoslavlja proglašenjem Firentinske unije. Moldaviju je potresao dinastički sukob. Vlaška je, kao i srbski despot Đurađ Branković, bila osmanski vazal. Đorđe Kastriot (nazvan Skenderbeg) je imao pobunu u Albaniji. Bugarska je već decenijama bila u mraku ropstva. Ipak, car nije izgubio nadu u pomoć Zapada ali, kada su mu javili da od venecijanske flote nema ni traga – zaplakao je.
U ponoć, punog meseca, 24. maja, mesec se pomračio i puna tri časa Carigrad je bio u tami. Zbog proročanstva da će Grad pasti kada mesec nestane, Konstantin XI je naredio da se kroz Grad pronese ikona Bogorodice Odigitrije, koja je bila paladium carstva. Iznenada u toku Litije ikona je ispala iz svoga postolja, a Carigrad je zahvatilo jako nevreme sa pljuskom i gradom – te je Litija morala da se prekine. Sledećeg jutra Grad se probudio u gustoj magli, a uveče kada je magla nestala, misteriozna svetlost penjala se kupolom Svete Sofije ka krstu na njenom vrhu.
Osvanuo je utorak 29. maj 1453 g. na praznik Sv. Teodosija. Posle ubitačne topovske vatre i pogibije cara Konstantina XI – osmanske zastave su se zalepršale na kulama Vlaherne. Kasno popodne Mehmed II, koji će se od tada zvati Fatih (Osvajač), ušao je u grad Konstantina Velikog. Odsečena glava cara Konstantina XI pobijena na kolac na stubu Avgusteon, a zatim je obišla sve muslimanske dvorove – kako bi objavili pobedu Islama nad Carstvom Romeja.
Istoričari su 29 . maj 1453 g. označili kao prekretnicu istorije. Padom Carigrada izgubljeno je: “oko Vaseljene“, “Oko Hrišćanske vere“, “Novi Jerusalim”, …. grad nad gradovima, ponos i najlepši ukras – Pravoslavno carstvo, carstvo koje je najduže trajalu u istoriji sveta.
Orao carstva sa obala Tibra, koga je Konstantin Veliki doneo na obale Bosfora, odleteo je u Pravoslavnu Rusiju jer u zapisima iz 1492 g. Moskvu nazivaju “Novi Rim“. Monah Filotej napisao je moskovskom knezu Vasiliju III: “ Znaj, najpobožniji care, da su sve carevine pravoslavnog hrišćanstva zajedno u tvojoj carevini: ti si jedini car hrišćanin u celom svetu …. Dva Rima su pala, ali treći stoji, a četvrtog neće biti“.
Honorije, 395. – 423 (suvladar Konstancije III, 421; uzrupatori Prisk Atalije, 409 – 410, pa opet 414 – 415; Konstantin III, 409. – 411 i Jovinije, 411. – 412) Valentinijan III, 423. – 455 (uzrupator Ivan, 423. – 425) Petronije Maksim, 455. Avit, 456 – 457 Majorijan, 457. – 461 Libije Sever, 461. – 465 Antemije, 467 – 472 Olibrije, 472. Glicerije, 473 – 474 Julije Nepot, 474. – 475/480 Romul Augustul, ili Romul Augustulus, posljednji Zapadno Rimski car, 475. –476
Vladavinu nastavljaju: Barbarski kraljevi Italije
Istočno Rimsko carstvo, ili Bizant
Teodozijeva dinastija Teodozije I Veliki, 379 – 395, podijelio Rimsko carstvo Arkadije, 395. – 408 Teodozije II, 408. – 450 Marcijan, 450. – 457 Leon I, 457. – 474 Leon II, 474. Zenon, 474. – 475 Bazilisk, 475. – 476 Zenon (ponovo) 476. – 491 Anastazije I, 491. – 518
Justinijanova dinastija
Justin I, 518. – 527 Justinijan I Veliki, 527. – 565 Justin II, 565. – 578 Tiberije II Konstantin, 578. – 582 Mauricije I, 582. – 602 Foka, 602. – 610
Heraklijeva dinastija
Heraklije, 610. – 641 Konstantin III , 641. Heraklona, 641. Konstans II, 641. – 668 Konstantin IV 'Pogonat', 668. – 685 Justinijan II 'Rinotmet', 685. – 695 Leontije, 695. – 698 Tiberije III Apsimar, 698. – 705 Justinijan II (ponovo), 705. – 711 Filipik Bardan, 711. – 713 Anastazije II, 713. – 715 Teodozije III, 715. – 717
Izaurijska dinastija
Leon III Izaurijac, 717. – 741 Konstantin V Kopronim, 741. Artabazd, 742 Konstantin V Kopronim (ponovo), 743 – 775 Leon IV Hazar, 775. – 780 Konstantin VI, 780. – 797 Irena, 797. – 802 Nikefor I, 802. – 811 Stauricije, 811. Mihajlo I Rangabe, 811. – 813 Leon V Armenac, 813. – 820
Amorijska dinastija
Mihajlo II Amorijac, 820. – 829 Teofil, 829. – 842 Mihajlo III Pijanac, 842. – 867
Makedonska dinastija
Bazilije I Makedonac, 867. – 886 Leon VI, Mudri, 886. – 912 Aleksandar, 912. – 913 Konstantin VII Porfirogenet, 913. – 959 Roman I Lekapen, 919 – 944 Roman II, 959. – 963 Nikefor II Foka, 963. – 969 Ivan I Cimisk, 969. – 976 Bazilije II, 976. – 1025: za njegove vladavine Bizantsko carstvo je doseglo najveću veličinu (površinom, ne toliko po snazi) Konstantin VIII, 1025. – 1028 Zoe, 1028. – 1050 Roman III Argir, 1028. – 1034 Mihajlo IV Paflagonac, 1034. – 1041 Mihajlo V Kalafat, 1041. – 1042 Konstantin IX Monomah, 1042. – 1054 Teodora, 1054. – 1056 Mihajlo VI Stratiotik, 1056. – 1057 Izak I Komnen, 1057. – 1059
Dinastija Duka
Konstantin X Duka, 1059. – 1067 Roman IV Diogen, 1067. – 1071 Mihajlo VII Parapinak, 1071. – 1078 Nikefor III Botanijat, 1078. – 1081
Dinastija Komnen
Aleksije I Komnen, 1081. – 1118 Ivan II Dobri Komnen, 1118. – 1143 Manuel I Komnen, 1143. – 1180 Aleksije II Komnen, 1180. – 1183 Andronik I Komnen, 1182 – 1185
Dinastija Angel
Izak II Angel, 1185. – 1195 Aleksije III Angel, 1195. – 1203 Izak II Angel i Aleksije IV Angel 1203. – 1204 Aleksije V Murzuful, 1204.
Križari za IV križarskog rata osvajaju Carigrad i osnivaju Latinsko carstvo. Na području Bizantskog carstva nastaju i Trapezuntsko carstvo, Epirska despotovina i Nikejsko carstvo
Dinastija Laskaris
(u progonstvu u Maloj Aziji osnovali Nikejsko carstvo) Teodor I Laskaris, 1204. – 1222 Ivan III Duka Vatac, 1222. – 1254 Teodor II Laskaris, 1254. – 1258 Ivan IV Laskaris, 1258. – 1261
Dinastija Paleolog
Mihajlo VIII Paleolog, 1259 – 1282 Andronik II Paleolog, 1282. – 1328 Andronik III Paleolog, 1328. – 1341 Ivan V Paleolog, 1341. – 1391 Ivan VI Kantakuzen, 1347 – 1354 Andronik IV Paleolog, 1376 – 1379 Ivan VII Paleolog, 1390 Manuel II Paleolog, 1391. – 1425 Ivan VIII Paleolog, 1425. – 1448 Konstantin XI Paleolog, 1449 – 1453, posljednji bizantski car.
Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
Salome
Master
Poruka : 11055
Lokacija : tamo daleko
Učlanjen : 11.05.2018
Raspoloženje : podnosljivo
Naslov: Re: Vizantijsko carstvo Uto 15 Jan - 18:55
Zanimljive činjenice o Vizantijskom carstvu
daninauke.me
Vizantijsko carstvo je postojalo gotovo 1.125 godina i jedno je od najvećih carstava svih vremena. Ono što je poznato manjem broju ljudi, jeste činjenica da riječ “vizantijska” predstavlja sinonim za vrlo komplikovano, složeno i podmuklo poslovanje. Odrastavši kao prijestonica Istočnog rimskog carstva, grad Carigrad (Konstantinopolj) a današnji Istanbul, ostao je centar izuzetno živog društva, koji je očuvao grčke i rimske tradicije. Mnogi istoričari su se složili da bi, bez zaštite Vizantijskog carstva, Evropa bila preplavljena plimom islamskih osvajača. Svrha ove liste je da se čitaoci provedu kroz tačno, istorijsko putovanje, zasnovano na realnim činjenicama i podacima.
Porijeklo Vizantije je misteriozno, ali ćemo iznijeti opšteprihvaćenu verziju njenog nastanka. Oko 660. godine p.n.e, Bizas, iz grada Megara u blizini Atine, otišao je u Apolonovo proročište u Delfima. Bizas je tražio savjet o tome gdje bi mogao da osnuje novu koloniju, pošto je područje Grčke postalo prenaseljeno. Proročanstvo je glasilo: “nasuprot slijepih”. Bizas nije razumio poruku, upustivši se u plovidbu na sjeveroistok, preko Egejskog mora. Došavši do Bosforskog zaliva, shvatio je značenje proročanstva. Ugledavši grčki grad Halkedon, pomislio je da su njegovi osvajači morali biti slijepi, jer nisu uočili mnogo bolji prostor udaljen svega pola milje, na drugoj strani moreuza. Bizas je iskoristio šansu i osnovao koloniju koju je nazvao Vizantija.
Salome
Master
Poruka : 11055
Lokacija : tamo daleko
Učlanjen : 11.05.2018
Raspoloženje : podnosljivo
Naslov: Re: Vizantijsko carstvo Uto 15 Jan - 18:59
Vizantija je imala odličnu luku i mnogo dobrih mjesta za ribolov u svojoj blizini. Zauzela je važan strateški položaj između Crnog i Sredozemnog mora, povezujući dva kontinenta – Evropu i Aziju. Okupacije, razaranja i regeneracija postali su pravilo grada. 590. godine p.n.e. Vizantiju su razorili Persijanci. Kasnije je obnovljena od strane Spartanaca, nakon čega su se za prevlast nad njom borile Sparta i Atina, do 336. godine p.n.e. Između 336. – 323. godine p.n.e, Vizantija je bila pod vlašću poznatog grčkog vojskovođe, Aleksandra Makedonskog. Nakon njegove smrti, Vizantija uspijeva da povrati svoju nezavisnost. U godinama koje slijede, prije nego što grad postaje prijestonica jednog od najvećih carstava u istoriji, biva napadana od strane različitih osvajača kao što su Skiti, Kelti i, naravno, Rimljani.
Salome
Master
Poruka : 11055
Lokacija : tamo daleko
Učlanjen : 11.05.2018
Raspoloženje : podnosljivo
Naslov: Re: Vizantijsko carstvo Uto 15 Jan - 19:03
3. Vizantijsko carstvo je rođeno
324. godine nove ere, Konstantin Veliki, gospodar zapadnog dijela carstva, porazio je careve Maksencija i Licinija, te postao jedini vladar zapada i istoka.
Nema sumnje da je, pod Konstantinovom vladavinom, hrišćanstvo postalo dominantna religija u carstvu, iako je vjerovatno da je car najviše žalio što nije uspio da formira ujedinjenu hršćansku crkvu. Sa druge strane, izgradnja Carigrada je bila Konstantinov veliki trijumf. Dok su drugi rimski i grčki carevi gradili manje, lijepe gradove tokom svoje vladavine, Carigrad ih je sve premašio u veličini i veličanstvenosti. Ubrzo je postao prijestonica Vizantijskog carstva, čime je obilježen početak nove ere.
Konstantin je postao prvi hrišćanski car Rimskog carstva, premda potpuni prelazak Rimskog carstva na hrišćanstvo nije učinjen za vrijeme njegovog života.
Salome
Master
Poruka : 11055
Lokacija : tamo daleko
Učlanjen : 11.05.2018
Raspoloženje : podnosljivo
Naslov: Re: Vizantijsko carstvo Uto 15 Jan - 21:24
Jedan od najpoznatijih doprinosa Justinijana I bila je reforma vizantijskog zakona, poznatija kao “Justinijanov kodeks”. Pod njegovom vlašću, Vizantija je cvjetala i napredovala na mnogo načina. Justinijan je stekao moć i slavu svojim zgradama i arhitekturom. Jedna od njegovih najpoznatijih građevina je Aja Sofija (Crkva svete mudrosti), izrađena 538. godine. Ova prekrasna tvorevina postala je centar grčke pravoslavne crkve u vijekovima koji slijede. Ogromna katedrala i danas stoji u Istambulu i predstavlja jednu od najvećih i najimpresivnijih crkava na svijetu. Justinijan je podržavao i muziku, umjetnost i dramu. I sam majstor u svijetu graditeljstva, Justinijan je pospiješio izgradnju novih puteva, mostova, kupatila i niz drugih javnih radova.
Salome
Master
Poruka : 11055
Lokacija : tamo daleko
Učlanjen : 11.05.2018
Raspoloženje : podnosljivo
Naslov: Re: Vizantijsko carstvo Uto 15 Jan - 21:27
Vizantijska mornarica je prva koja je počela da koristi zastrašujuće tečnosti u pomorskim bitkama. Tečnost se bacala iz velikih sifona prema neprijateljskim brodovima i prouzrokovala je jak požar pri dodiru sa morskom vodom, koji se veoma teško gasio. Sastojci “Grčke vatre” su strogo čuvani u tajnosti, ali istoričari misle da je u pitanju mješavina benzina, sumpora, kalijuma, litijuma, metalnog natrijuma, kalcijum-fosfida i baze nafte. Drugi narodi su na kraju došli do sličnih verzija ove vatre, ali činjenica da je tečnost bila opasna kako za neprijateljske tako i za njihove trupe, učinila je da ovakav vid borbe izađe iz “mode ratovanja” do kraja 15. vijeka.
Salome
Master
Poruka : 11055
Lokacija : tamo daleko
Učlanjen : 11.05.2018
Raspoloženje : podnosljivo
Naslov: Re: Vizantijsko carstvo Čet 24 Jan - 12:19
Raspad Rimskog carstva bio je praćen najezdom varvarskih naroda: Istočnih Gota, Gepida, Sarmata, Avara, Slovena i drugih. Beograd je zbog svog isturenog položaja na granici - limesu, bio česta meta napada i razaranja. Napadi sa severa preko Panonske nizije, Dunava i Save, bili su tako jaki da ni Singidunum, kao značajno vojno utvđenje, nije mogao da odoli. Tako ga Huni 441. godine zauzimaju i potpuno razaraju. Grad je tada izgubio i dotadašnje rimsko stanovništvo. Posle hunske propasti, grad je 454. godine ponovo u sastavu Vizantije, ali ga ubrzo osvajaju Sarmati, pa zatim i Istočni Goti. Već 488. godine ponovo postaje vizantijski grad.Početkom VI veka (512. godine), vizantijski car Anastasije u njegovu neposrednu okolinu naseljava germanska plemena Herula, da bi ga oni odbranili od ratobornih Gepida. U ruševinama ranijeg rimskog grada, na zapadnoj strani Donjeg grada, nađeni su tragovi materijalne kulture Germana. U vreme vladavine vizantijskog cara Justinijana I, 535. godine, grad je iznova podignut i opasan moćnim bedemima. Tako Singidunum ponovo postaje sjajan i velike hvale dostojan grad. Po svoj prilici grad je po prvi put bio vezan sa Taurunumom na suprotnoj obali.Krajem VI veka, dok su Vizantijci bili zauzeti ratovima po Africi i Aziji, pred zidinama Singidunuma pojavljuju se mongolska plemena Avara, a za njima i prve slovenske grupe. Posle dve opsade Avari i Sloveni osvajaju grad. Brojni su vizantijski istorijski izvori o toj opsadi i konačnoj propasti Singidunuma. Ovom varvarskom najezdom i rušenjem grada, nestao je i naziv Singidunum i više se nikada u istoriji nije pojavio. Tragovi slovenske materijalne kulture tog doba, pronađeni su u Donjem i Gornjem gradu, Zemunu i naseljima Ritopek i Višnjica. To je bio trajniji početak slovenizacije ovoga grada.
Raspad Rimskog carstva bio je praćen najezdom varvarskih naroda: Istočnih Gota, Gepida, Sarmata, Avara, Slovena i drugih. Beograd je zbog svog isturenog položaja na granici - limesu, bio česta meta napada i razaranja. Napadi sa severa preko Panonske nizije, Dunava i Save, bili su tako jaki da ni Singidunum, kao značajno vojno utvđenje, nije mogao da odoli. Tako ga Huni 441. godine zauzimaju i potpuno razaraju. Grad je tada izgubio i dotadašnje rimsko stanovništvo. Posle hunske propasti, grad je 454. godine ponovo u sastavu Vizantije, ali ga ubrzo osvajaju Sarmati, pa zatim i Istočni Goti. Već 488. godine ponovo postaje vizantijski grad.Početkom VI veka (512. godine), vizantijski car Anastasije u njegovu neposrednu okolinu naseljava germanska plemena Herula, da bi ga oni odbranili od ratobornih Gepida. U ruševinama ranijeg rimskog grada, na zapadnoj strani Donjeg grada, nađeni su tragovi materijalne kulture Germana. U vreme vladavine vizantijskog cara Justinijana I, 535. godine, grad je iznova podignut i opasan moćnim bedemima. Tako Singidunum ponovo postaje sjajan i velike hvale dostojan grad. Po svoj prilici grad je po prvi put bio vezan sa Taurunumom na suprotnoj obali.Krajem VI veka, dok su Vizantijci bili zauzeti ratovima po Africi i Aziji, pred zidinama Singidunuma pojavljuju se mongolska plemena Avara, a za njima i prve slovenske grupe. Posle dve opsade Avari i Sloveni osvajaju grad. Brojni su vizantijski istorijski izvori o toj opsadi i konačnoj propasti Singidunuma. Ovom varvarskom najezdom i rušenjem grada, nestao je i naziv Singidunum i više se nikada u istoriji nije pojavio. Tragovi slovenske materijalne kulture tog doba, pronađeni su u Donjem i Gornjem gradu, Zemunu i naseljima Ritopek i Višnjica. To je bio trajniji početak slovenizacije ovoga grada.
bg.rs
Salome
Master
Poruka : 11055
Lokacija : tamo daleko
Učlanjen : 11.05.2018
Raspoloženje : podnosljivo
Naslov: Re: Vizantijsko carstvo Čet 24 Jan - 12:22
Naslov: Re: Vizantijsko carstvo Čet 24 Jan - 12:23
aca
Elita
Poruka : 1366
Lokacija : Kod kuće
Učlanjen : 29.06.2019
Raspoloženje : Surfujem po živcima
Naslov: Re: Vizantijsko carstvo Sre 14 Avg - 21:15
Prvo VIZANTIJA je poprdno ime za Romeju prvi put upotrebljeno u 16 veku. Nastalo od strane Jeronimusa kao pežerativan izraz po selu Bizanti. Uticaj Srbije je bio ogroman u svim aspektima celog Rimskog Carstva.
Salome
Master
Poruka : 11055
Lokacija : tamo daleko
Učlanjen : 11.05.2018
Raspoloženje : podnosljivo
Naslov: Re: Vizantijsko carstvo Ned 1 Mar - 11:30
Poslednji izmenio Salome dana Ned 1 Mar - 11:35, izmenjeno ukupno 1 puta
Salome
Master
Poruka : 11055
Lokacija : tamo daleko
Učlanjen : 11.05.2018
Raspoloženje : podnosljivo
Naslov: Re: Vizantijsko carstvo Ned 1 Mar - 11:32
U ovom videu mozete videti i cuti poznatog istoricara i vizantologa Ivana Djurica.