„Loše mu je?! Dajte šećera! Dajte vode! Dajte šećera i vode!“Kada nekom pozli, to je jako neprijatno iskustvo, pre svega za tog kome se slošilo. Ipak, nama koji smo tu prisutni je na neki način još teže, zato što nas sve to podseća na krajnje nesigurnu i nestalnu poziciju koju život ima u odnosu na okean smrti od koga je sastavljen univerzum. Dobro, i zato što te odšljaka neka bazična empatija pa želiš da pomogneš, ali jebiga sve su šanse da je na času prve pomoći bilo zanimljivije igrati Candy Crush sagu, a šansa da si ti ili neko u okolini školovani medicinski profesionalac je sve manja što je nemački režim radnih viza liberalniji.
Tako da je normalno da je jedan od prvih nagona koji nam u takvoj situaciji dolazi prvo iz gušterske memorije naših predaka terminalno lišenih rafinisanih šećera to je da nesretnoj osobi nekako pomognemo, učinim, olakšamo, zasladimo gorku situaciju. Što u praksi uglavnom znači da joj damo šećera i vode.
Ali, zašto baš šećera i vode? Kakvu su to tajnu znali još u mračnim dobima dalekog ranog XX veka kada je šećer zapravo postao dostupan širim narodnim masama u Srbiji pa je mogao da se zapati ovakav narodni oblik prve pomoći? I da li taj oblik pomoći uopšte išta pomaže?
Naravno da nemamo odgovore na sva ta pitanja, ali zato smo pozvali dr Draganu Vračević, anesteziološkinju i sertifikovanu reanimatorku, kojoj je bukvalno posao da vraća ljude u život, da nam kaže da li šećer i voda imaju nekog medicinskog smisla u kritičnim situacijama kada nekom pozli.
Šta to uopšte znači kada nekom „pozli“ tj. šta se medicinski gledano dogodilo čoveku kome je pozlilo?
Dr Vračević: Kada kažemo da je nekom "pozlilo", obično mislimo na sledeći scenario: čovek je bio naizgled dobro, i u sledećem momentu je pao, bio je pred gubitkom svesti ili je izgubio svest. Uz to može da bude i drugih propratnih simptoma, da prestane da diše, da ima konvulzije (epi napad), da se umokri i slično.
Uzroci mogu biti banalni poput običnog pada tenzije (pritiska) tzv. kolapsa, zato što neko nije pio dovoljno tečnosti, drži dijetu (naročito u uslovima povišene spoljašnje temperature) ili uzima lekove za pritisak, ili obična vazovagalna reakcija usled straha ili drugog neurotičnog stanja. Kod kolapsa suština je u tome da nedostatak volumena u krvnim sudovima i/ili periferna vazodilatacija krvnih sudova dovode do pada pritiska i smanjene perfizije mozga, usled čega se javlja nesvestica, vrtoglavica pa čak i kratkotrajni gubitak svesti.
Znači, čoveku se skupe krvni sudovi, ne dobija dovoljno krvi i mozak krene da se gasi. Kako da ne paničimo onda? I kako da mu ne damo šećera i vode?
Čim se čovek nađe u horizontalnom položaju, perfizija mozga se poboljša (jer je sada mozak u nivou srca, nije više iznad) i obično se već svest vraća. To je samostalno regulisan proces, mozak kao vitalan organ ima najbolju regulaciju protoka krvi, i ako je pad pritiska razlog za gubitak svesti onda će se sve to brzo regulisati kada čovek legne i još bolje ako mu se podignu noge.
I dobro, da li su onda šećer i voda stvarno nekakvo magično rešenje kada nekom pozli?
E sad može da se desi da pozli čoveku i zbog pada šećera u krvi tzv hipoglikemije, i to obično kod dijabetičara usled predoziranja terapijom, ili kod onih koji se podvrgavaju napornim dijetama, vezbanju ili ekscesivnom alkoholizmu. Međutim, epizoda hipoglikemije je retko praćena gubitkom svesti, već najčešće osećajem malaksalosti, drhtanjem, preznojavanjem, lupanjem srca, osećajem gladi... Jedino u tom slučaju ima smisla dati nekom kome je pozlilo šećer i vodu. U svakom drugom slučaju pomenuta terapija je poprilično besmislena.
Kako tačno deluju šećer i voda?
Poprilično nikako. Šećer se brzo resorbuje preko želudačne sluznice i poveća direktno vrednost šećera u krvi, a taj šećer prija mozgu koji je totalni sugar-junky, jer mu je to najvaznije gorivo. I tako se reše problemi koji su nastali usled hipoglikemije. I jedino se ti problemi i reše. Nijedan drugi razlog kolapsa ne.
Dobro, i šta onda stvarno da radimo kada nekom pozli?
Ako je u pitanju kolaps usled pada pritiska, što je najčešći uzrok kolapsa, dovoljno je da čovek legne, i tu ćemo najbitniju stvar uraditi time što ćemo ga pridržati da ne padne i ne tresne glavom u okolne predmete, a već kad se nađe na podu fiziologija će odraditi svoje. Dodatno mu pomazemo da mu podignemo noge, da ga raskomotimo ako smatramo da mu je vruće, da se preznojio, da ga malo rashladimo hladnom vodom (prskanjem ili celom flašom, to u zavisnosti od osećanja koja gajimo prema njemu) i naravno da mu napravimo prostora da diše, a ne da se svi sjatimo oko njega i da mu krademo vazduh. Ok je i staviti mu glavu na stranu da mu jezik ne zapada i ne opstruira disanje dok mu se svest ne vrati.
I šta da dajemo u tom slučaju?
U fiziološkom smislu umesto šećera i vode bolje je dati slanu vodu i posle toga još više vode, jer će to bolje podići pritisak.
Hvala, doktorka, ako nam bude nekad potrebna reanimacija, želja nam je da završimo kod vas.
VICE
Čet 29 Nov - 22:31
