Anais Nin

Анаис Нин (21. фебруар 1903 - 14. јануар 1977) била је есејиста, романописац и писац кратких прича и еротике. Рођена је у Француској. Отац јој је био славни кубански композитор Хоакин Нин, а мајка Роса Кумел, певачица класичног стила. Нин је провела своју младост у Шпанији и Куби, око шеснаест година у Паризу (од 1924. до 1940.) и остатак свог живота у САД-у, где је и постала успешна списатељица.

Од своје једанаесте године, па чак до своје смрти, Нин је ревносно водила дневник. Већина њених дневника била је објављена за време њеног живота. Они су испуњени њеним суште личним схватањима и односима. У њеним дневницима описани су и њен брак са Хјуом Паркером Гајлером и касније са Рупертом Полом, наравно, уз бројне афере, укључујући аферу са психоаналитичарем Отоом Ранком и писцем Хенријем Милером. Ове афере значајно су утицале на Нин и њено писање.

Поред својих дневника, Нин је написала неколико романа, критичких студија, есеја, кратких прича и мноштво еротских приповедака. Већина њеног дела, укључујући колекцију еротике Делта Венере и Мале птице, објављени су постхумно. Умрла је од цервикалног канцера 1977. године, у Лос Анђелесу.

Анаис Нин рођена је у Неји, у Француској. Отац Хоакин Нин био је кубански пиjаниста и композитор каталонског порекла, а мајка Роса Кумел била је кубанска певачица класичног стила, француског и данског порекла[1]. Очев деда је одбегао из Француске у току Револуције прво у Свети Доминго, а затим у Њу Орлеанс и коначно на Кубу, где је помагао у изградњи прве железнице у тој земљи[2].

Нин је васпитана као припадник Римокатоличке цркве [3], али ју је напустила са свега шеснаест година. Провела је своје детињство и младост у Европи. Родитељи су јој се развели када је имала две године, те је са мајком и двојицом браће, Торвалдом и Хоакином Нин - Кумелом, живела неко време у Барселони, да би адолесценцију провела у Њујорку, где је похађала средњу школу. Са шеснаест година напустиће традиционално школовање и почеће са радом као модел уметницима (забележено у дневницима из периода од 1931. до 1934.). После толико година проведених у САД-у, Нин је заборавила говорити на шпанском, али је сада течно говорила енглески и француски језик[4].

Трећег марта 1923. године Нин се удала за свог првог мужа Хјуа Паркера Гајлера (1898–1985), банкара и уметника, касније познатијег под именом Ијан Хјуго, које је добио правећи експерименталне филмове четрдесетих година ХХ века. Пар се преселио у Париз, где се Гајлер бавио банкарством, а Нин је почела своје бављење писањем. У својим дневницима бележи да је 1920-тих година вежбала да постане фламенко плесачица са Франциском Миралесом Арнуом. Њено прво објављено дело била је критичка евалуација Дејвида Х. Лоренса под именом Д. Х. Лоренс: Непрофесионална студија , коју је написала за свега шеснаест дана[5].

Нин је постала веома заинтересована за психоанализу и марљиво ће је студирати, прво са Ренеом Алендијем 1932., а касније са Отоом Ранком. Обојица су касније постали њени љубавници, тако је забележила у свом дневнику[6]. За време њене друге посете Ранку, Нин изражава своју жељу за поновним рођењем, као жене и као уметника. Ранк, како она бележи, јој је помогао да се помера између онога што је вербално могла исказати у својим дневницима и онога што је остало неартикулисано. Открила је квалитет и дубину својих осећања у тим невербалним транзицијама онога што је могла артикулисати и онога што није могла. "И док је говорио, помислила сам на тешкоће које имам са писањем, муке писања о осећањима која се тешко исказују. Тешкоће које имам пронаћи језик интуиције, осећаја, инстинкта који су, сами по себи, недодирљиви, суптилни и неизрециви."[7]

У касно лето 1939. године, када је почео рат, Нин је напустила Париз и вратила се у Њујорк са својим мужем.

У Њујорку Нин је наставила да се виђа са Ранком, чак уселивши се у његов стан. Почела се и сама понашати се као психоаналитичар, примала је пацијенте у просторији одмах до Ранкове и са њима упражњавала сексуални чин на психоаналитичком каучу. [8] Одустала је од психоанализе након неколико месеци, изјавивши: "Спознала сам да нисам добра, јер нисам објективна. Моји пацијенти су ме уходили. Желела сам се за њих заложити."[9] У Њујорку упознала је јапанско-америчког модернистичког фотографа Соићија Сунамија, који ће је фотографисати за многе њене књиге.

Дневници
Најизученија дела Анаис Нин су њени дневници. Објављени дневници, који сажимају у се деценије од 1933. па до самог краја, пружају дубоки захват у њен интиман живот и њене интимне односе. Нин је познавала, често на веома интимном нивоу, многе ауторе, уметнике, психоаналитичаре и друге фигуре. Често је о њима и писала, а посебно је писала о Отоу Ранку.

У трећем наставку својих дневника, Инцест, писала је о свом оцу и графички описала његов чин сексуалног злостављања када је имала само девет година (207–15).

За сада објављено је шеснаест верзија њених дневника, а бар пет остаје у својој сировој форми.

Еротични списи
Нин је проглашена, од стране многих критичара, за једну од најбољих списатељица женске еротике. Она је међу првим женама које су писале еротику у тадашњем модернистичком Западу. Нин је црпела инспирацију из дела Марсела Пруста, Андреа Жида, Жана Коктоа, Пола Валерија и Артура Рембоа[10]. По првом сажетку њених дневника из 1931-1934, објављеног 1966. године, Нин се први пут сусрела са еротиком по повратку у Париз са својим мужем, мајком и браћом још у својим касним адолесценским данима. Изнајмили су стан неког Американца, који је отишао на летовање, и Нин је набасала на колекцију француских књига: "Једну по једну, ишчитавала сам их. Биле су ми стране. Нисам никада раније читала еротичну литературу...Потпуно су ме преплавиле. Била сам чедна пре него што сам их прочитала, али пошто сам их прочитала, није било ни чега више што не знам о сексуалним подвизима... Добила сам своју диплому у спознаји еротике."[11]

Суочена са очајничком потребом за новцем, Нин, Хенри Милер и још пар пријатеља почели су 1940-тих писати еротске и порнографске наративе по налогу анонимног сакупљача и добијали су по долар за страну[12]. Нин је сматрала ликове из својих еротских приповетки за карикатуре и оригинално их није желела објављивати, али је током седамдесетих година ХХ века променила мишљење и издала славне томове Делта Венере и Мале птице. 2016. године откривена је колекција кратких еротских прича Аулетрис и објављена је по први пут исте године[13].

Нин је била пријатељица, а у неким случајевима и љубавница, многих књижевника, укључујући Хенрија Милера, Џона Стајнбека, Антонена Артоа, Едмунда Вилсона, Гора Видала, Џејмса Аџија и Лоренса Дарела. Њена страствена љубав са Милером снажно је утицала на њу како сексуално тако и креативно. Први део дневника Анаис,касније објављеног након њене смрти под називом Хенри и Џун: из дневника љубави (1931-1932), о Хенрију и Џун, Хенријевој тадашњој жени, указује на то да је Нин била фасцинирана Џун до те мере да је говорила, парафразирано, "Ја сам постала Џун.". Мада није јасно да ли су се њена осећања према Џун икада остварила и на сексуалном плану. За Анаис и за Хенрија Џун је била фатална жена - неодољива, лукава и еротична. Нин ју је даровала накитом, новцем, одећом, понекад доводећи себе у стање потпуне беспарице

Романи и остале публикације
Нин је, такође, написала пар романа, који су од стране критичара били довођени у уску везу са надреализмом[15]. Њено прво дело фикције, Кућа инцеста (1936), садржи алузије на кратку сексуалну везу коју је Нин остварила са својим оцем 1933. године: док је била у посети Француској, тридесетогодишња Анаис имала је инцестозну везу са својим оцем[16]. 1944. године објавила је збирку кратих прича под називом Под стакленим звоном, коју је рецензирао Едмунд Вилсон[17].

Нин је писала и стручне текстове, у виду критичких евалуација - Д. Х. Лоренс: Непрофесионална студија, као и Роман будућности (1968), у коме говори о свом приступу писању и књижевности

Приватни живот
Према њеним дневницима,1931-1934., Нин је са Милером живела боемски у Паризу. Њен муж Гајлер не помиње се уопште у прва два венца њених дневника, иако је у уводу наглашено да је удата. Дневници, уређени од стране њеног другог мужа Руперта Пола, након њене смрти, говоре да је њена веза са Милером била страствена и углавном физичка, и да је она веровала да је абортирала његово дете 1934. године.

1947. године, са 44 године, Анаис упознаје Руперта Пола, некадашњег глумца, у лифту на путу до места где се одржавао жур[17]. Пол је био шеснаест година млађи од ње, али то их није зауставило и почели су се забављати. 17. марта 1955. године, још увек у браку са Гајлером, удала се за Пола у Кварцсајту, Аризони[18]. Гајлер ће за овај брак сазнати тек након њене смрти.

1966. Анаис је поништила брак са Полом, због легалних проблема који су се појавили када су и Гајлер и Пол покушали да је заведу као издржавано лице на својим федералним таксама[19]. Упркос поништењу брака, Нин и Пол наставили су живети заједно све до њене смрти 1977. године. Према Барбари Крафт, Анаис је пред смрт писала Гајлеру молећи га за опроштај, на шта јој је Гајлер писао рекавши да је због ње у животу пронашао смисао[20].

Након Гајлерове смрти 1985. године, аутентичне верзије дневника уредио је и објавио По

Смрт
Дијагностификован јој је рак цервикса 1974. године[22]. Борила се са раком неколико година, док је метастазирао, извођени су јој многи захвати и примала је хемотерапију. Усмртио ју је 14. јануара 1977. године у Сидерс-Синаи медицинском центру у Лос Анђелесу, Калифорнија[23].

Њено тело је кремирано и њен пепео је посут по заливу Санта Моника у Сирениној ували. Гајлеров пепео, после његове смрти 1985. године, биће расут у истој ували. Пол је преузео улогу главног уредника њених списа и потрудио се да у периоду од 1985. године па до своје смрти 2006. објави што више сирових верзија њених дневника и књига. Оригинали њених дневника налазе се у библиотеци Универзитета у Калифорнији, Лос Анђелес.

Наслеђе
Процват феминистичког покрета 1960-тих година ХХ века дао је неки шири контекст и перспективу писања за Нин, што је искористила одржавајући предавања по универзитетима; међутим, Нин је себе одвојила од политичког активизма тог покрета[5]. 1973. године, Нин је добила докторат ad honorem. Пред саму смрт 1976. године, Лос Анђелес тајмс јој је доделио титулу Жена године[24].

Филип Кауфман је режисирао филм Хенри и Џун 1990. године на основу истоименог циклуса дневника. Анаис Нин је у филму играла глумица Мариа де Медеирос.

У фебруару 2008. године песник Стивен Рејнс организовао је Анаис Нин у 105 у Хамер музеју, Вествуд, Лос Анђелес[25]. Рејнс је рекао: "Нин се зближила и формирала дубока пријатељства са многим женама и мушкарцима деценијама млађим од себе. Неки од њих још увек живе у Лос Анђелесу и мислио сам да ће бити изузетно окупити их како би поделили своје искуство са (Нин)."[26] Бебе Барон, пионир електронске музике и дугогодишња пријатељица Анаис, последњи пут се појавила у јавности на овом догађај

Дневници и писма
Рани дневник Анаис Нин (1914–1931), у четири наставака
Дневник Анаис Нин, у седам наставака, уредник Анаис Нин
Хенри и Џун: из дневника љубави. Сирови дневник Анаис Нин (1931–1932) (1986), уредник Руперт Пол (објављено након њене смрти)
Литерарна страс: Писма Анаис Нин и Хенрија Милера (1987)
Инцест: из дневника љубави (1992)
Ватра: из дневника љубави (1995)
Ближе месецу: из дневника љубави (1996)
Илузије: Сирови дневник Анаис Нин, 1939–1947 (2013)
Трапез: Сирови дневник Анаис Нин, 1947–1955 (2017

Романи
Кућа инцеста (1936)
Зима лукавства (1939)
Градови унутрашњости (1959), у пет наставака
Мердевине до ватре
Деца албатроса
Срце са четири коморе
Шпијун у кући љубави
Завођење Минотаура, оригинално објављено под називом Барка сунца (1958)
Колажи (1964)

Кратке приче
Губитак безвремености: и још приче, написано пре 1932. године, објављено након смрти
Под стакленим звоном (1944)
Делта Венере (1977)
Мале птице (1979)
Аулетрис (2016)

Документарна књижевност
Д. Х. Лоренс: Непрофесионална студија (1932)
Роман будућности (1968)
У прилог осетљивом човеку (1976)

Филмографија
Ритуали у трансфигурисаном времену (1946)
Инаугурација куполе задовољства (1946)
Звона Атлантиса (1952)

Jedna od prvih žena koje su otvoreno istraživale erotsko i pisale o njemu − psihoterapeutkinja, bigamistkinja i ljubavnica mnogih…


Počela je da piše kada ju je u jedanaestoj napustio otac, bavila se psihoterapijom, bila kultna figura ranog feminističkog pokreta. Ključna reč za opisivanje Anaïs Nin jeste – burna. „Ako je ono što Prust kaže istinito, da je sreća u odsustvu groznice, onda ja nikada neću upoznati sreću. Jer ja sam obuzeta groznicom za znanjem, iskustvom i stvaranjem“, govorila je Anaïs.

Rođena je 21. februara 1903. u francuskom gradiću Neji sir Sen kao ćerka Joaquina Nina, pijaniste poreklom s Kube, i francusko-danske pevačice Rose Culmell. Prvih jedanaest godina života provela je u Evropi, a onda se s majkom i braćom preselila u Njujork. Anaïs formalno školovanje napušta da bi radila kao model. U dvadesetoj se udaje za Hugha Parkera Guilera, bankara i budućeg eksperimentalnog sineastu, ali sve vreme biva razapeta između činjenice da bi trebalo da bude konzervativna supruga i želje za umetničkom ekspresijom. Brak se ubrzo pokazao kao pravi zatvor za Anaïs, koja je iz njega često bežala i upuštala se u brojne vanbračne veze kako bi se otrgla od neopisivog osećaja neizmerne dosade koja ju je okruživala. Ipak, s Guilerom je ostala u braku sve do svoje smrti. Iako udata, 1947. upoznaje šesnaest godina mlađeg Ruperta Polea, s kojim započinje aferu koja se 1955. kruniše brakom u Arizoni. Ovaj brak je dugo čuvala u tajnosti i za njega Hugho saznaje tek nakon njene smrti. Toliko nalik na nju bilo je i to da istovremeno bude u vezi s tri muškarca i mužem, a svaki od njih je mislio da je jedini.

U stvaralačkoj groznici od rane adolescencije Anaïs stalno piše. Njeni dnevnici su šokantni i duboko erotski, razotkrivaju tajne ženske seksualnosti kao ništa pre njih. Jedan od njih, Dnevnik ljubavi, biva objavljen tek posle njene smrti. Njega je, za razliku od ostalih dnevničkih zapisa, godinama skrivala od javnosti kako ne bi povredila svog supruga. U prvom delu tajnog dnevnika, Henry i June, Anaïs opisuje svoje postupno seksualno oslobađanje u Parizu ranih tridesetih godina prošlog veka. Centralno mesto u njemu zauzima ljubavna romansa s piscem Henryjem Millerom i njegovom ženom June, ali s jednakim intenzitetom Anaïs opisuje i njihov zajednički rad na knjigama koje su ih proslavile.

Po preseljenju iz Pariza u Njujork ona proživljava neku vrstu strasti s prijateljem, psihoanalitičarem i Freudovim učenikom, Otom Rankom. Njujork u to doba poseduje bujnost po njenoj meri, živi se ritmom džeza, dinamično. Pokušaji da prevari sopstveno telo i Rankovu dušu su propali. Vraća se u Pariz, svom večnom mužu Hugu i večnom ljubavniku Henryju Milleru. Ali i u trenu kad je razočarana Rankom, Henryjem i Hugom, ona ne klone, već nepogrešivo sluti novu ljubavnu vatru. I ona stiže, u vidu Gonzala Mora, peruanskog umetnika i revolucionara, komuniste. Strasno se zaljubljuju i Anaïs je presrećna što je konačno reč o istinskoj ljubavi. Ali i kod fatalnog Gonzala ponovila se sudbina žrtvovanja. Ovaj put za još jedan muški ideal – komunizam. „Moja dilema se ne nalazi između komunizma, fašizma i anarhizma, nego između sna i stvarnosti.“

Nemoralna, željna iskustva, zaokupljena sobom, Anaïs je jedna od žena koje su duboko i ne štedeći se koračale kroz dvadeseti vek. Među feministkinjama koje su šezdesetih godina slavile njena dela sada važi za nekoga ko je „izašao iz mode“. Anaïs Nin jedna je od onih žena, onih ličnosti koje su idući ispred svog vremena naprosto morale odživeti sopstvenu sudbinu u punom zamahu, jednostavno odgovarajući na unutrašnji poziv koji je bilo nemoguće ignorisati.

„Ne vidimo stvari onakve kakve jesu, već vidimo sebe u tim stvarima.“

„Prve priče objavljene u Americi u kojima se žena potpuno prepušta slavljenju seksualnosti... Razdragan prikaz erotske mašte.“

New York Times Book Review



Anais Nin je pre pedeset godina izmislila ženski jezik za izražavanje seksualnosti. To je učinila za bogatog naručioca po ceni od jednog dolara po strani. Venerina delta, napisana zavodljivim, erotskim i bogatim jezikom, otkriva Anais Nin kao ženu – i pisca –ispred svog vremena.



„Čitljivo i uverljivo... bogat i snažan stil... poput najboljih uglađenih francuskih erotskih pisaca.“

Malo poznati citati Anais Nin o slobodi i stvaranju
Život francuske spisateljice Anais Nin bio je krajnje specifičan, ispunjen brojnim kontroverzama i intrigama. Ono što je zanimljivo u vezi sa njenim književnim stvaralaštvom jeste da je ostala upamćena po svojim dnevnicima, koje je vodila preko šezdeset godina (od svoje jedanaeste godine do neposredno pred smrt) i objavljivala ih je bez cenzure.

Zapravo, čitav njen život bio je bez cenzure. Osim dnevnika, čuvena je po erotskim romanima i pripovetkama, boemskom životu u poligamiji i svojim ljubavnicima, među kojima su najpoznatiji pisac Henri Miler i Ranko, Frojdov učenik.

S obzirom na burni slobodoumni život, ne iznenađuje što najpoznatiji citati Anas Nin imaju mahom ljubavnu konotaciju. Zbog tumačenja mnogih od njih, poput čuvenog – „…a ja ću uvek biti devica-prostitutka, perverzni anđeo, dvolična žena, kobna svetica” – Anais Nin postala je muza feministkinja, a obožavana je i u homoseksualnim krugovima.

Ipak, u moru njene erotske proze, zaboravlja se činjenica da je Anais značajan deo svog života posvetila izučavanju psihoanalize i da je napisala brojne eseje i ispisala brojne stranice svojih dnevnika o životu u slobodi i slobodnom, neograničenom umetničkom stvaranju.

Mi vam ovom prilikom predstavljamo neke od njenih manje poznatih citata:

„Pišemo da bismo dvaput osetili život – u datom trenutku i kroz retrospektivu.”

Dođe taj dan kad rizik od skučenosti u sopstvenoj čauri postane veći nego rizik od cvetanja.”

„Ja život spoznajem lirski, melodijski – u meni su osećanja snažnija od razloga i principa. Žedna sam za čudesnim i ta želja je jedino što može da me nadjača. Sve što ne mogu da preobratim u nešto čudesno, jednostavno napustim. Realnost me ne zadivljuje. Verujem samo u ekstazu, slobodu, a kada me život prodrma – pobegnem, bilo kuda. Nema više zidova.”

„Mi se ne razvijamo hronološki. Nekad se razvijamo u jednoj dimenziji, a nekad u drugoj – neravnomerno. Relativni smo. Zreli smo u jednom pogledu, detinjasti u drugom. Nas čine slojevi, ćelije, konstelacije. Nije li to predivno?”

„Uloga pisca nije da kaže ono što bismo svi mogli da kažemo, već ono što niko ne ume ili ne sme.”

„Ako ne dišeš kroz pisanje, ako ne plačeš kroz pisanje, ako ne pevaš kroz pisanje – onda nemoj da pišeš. Kultura nema nikakve koristi od toga.”

„Život je proces postajanja, kombinacija stanja kroz koja moramo da prođemo. Ljudi greše kad požele da odaberu stanje u kom će ostati zauvek. Na taj način sami sebi presuđuju smrt.”

„Čovek teži da prepozna samo ono sa čime je upoznat. Funkcija umetnosti je, dakle, da nam promeni percepciju. Zadatak pisca je da uzburka poznate scene tako magično da najednom ugledamo novo značenje u njima.”

„Verujem da čovek piše da bi kreirao za sebe svet u kom može da živi.”