Bela Hamvaš

**Učlanjen** : 06.12.2012

12.

Malarme je bio prvi pesnik koji je uvideo da je smisao izgubilo i plansko skrivanje. Jer ko sebe zatvori, propašće; istinski život se ne može živeti u bezvazdušnom prostoru, u palati duha, u lažnom odelu. Istina je da pesnik ne sme da traži narod; svaka poezija koja želi popularnost, izdaje sebe. Izuzetaka nema i ne može ih biti. Ali povlačenje ne razrešava položaj, jer ispred naroda zatvorena poezija postaje privatna stvar i pretvara se u besmislenost. Neophodno je otvaranje, bez obzira kako će je narod razu-meti i za šta će je smatrati. Time što se pesnik skrio i izbegao porugu, progon, slom, hteo je sebe da izvuče ispod krajnjeg koraka poete sacera. Hteo je da spase sebe kao čuvara Svetog kruga. Onda ispunjava sudbinu čuvara Temenosa ako postaje žrtva. To je istinski smisao života poete sacera: kada je uzmakla svaka ljudska veličina i ostalo prazno svako božansko mesto, on stoji ovde, sam, kao čuvar svete vatre i zbog te vatre i na toj vatri samog sebe treba da žrtvuje. Zbog toga je sacer pesnik: zbog toga je preuzeo čuvanje Temenosa kako bi vatru hranio sopstvenim životom i održavao je svojom smrću. Zbog toga je on uzvišen i strašan, božanski i proklet, svetac i bednik. Žrtva nije pozorišna lomača, nije javni autodafe, pogubljenje, patetična i pitoreskna smrt, koja naslikana može da se okači na zidove soba. Primera za to bilo je dosta od Helderlina preko Bodlera do današnjih dana. Ne odigrava se ovde delotvorna tragedija, nego dugo i trošno rasulo hranjeno laganim i tihim mukama, histerija živaca, manije, bolesti, kalne sumnje, strah, tonjenje u prljavštinu, srozavanje, otrovi, zagušljive nevolje i gušenje među smrdljivim zaparnim gasovima. Žrtva se zbiva na isto tako skrivenom mestu kao i pobeda: pesnikova tragedija u istoj takvoj tajnosti se pretvara u žrtvu. I u istoj toj misteriji on postaje pobednik, kao što je tu i podlegao. Jer je ovde sve simbolično, čuvanje Temenosa isto tako kao i prihvatanje grehova, slava dodira sa Silama i prokletstvo sramnog sloma. Misterija o kojoj niko ne sme da zna: odnosno, koju treba živeti, nezavisno od toga da li je vide ili ne vide i ko je vidi. Ne treba se skrivati. I ne sme se. Ali ne treba ni istupati pred javnost. To se ne sme. Jedino što se sme i što treba: prihvatiti. Uzeti na sebe sudbinu i postati žrtva.

**Učlanjen** : 06.12.2012

13.

Sada nam ne može biti zadatak klanjanje pred uzvišenom i bogatom poezijom Malarmea. Ono o čemu je sada reč samo je da "isključivanje iz poezije svega što nije takozvano umetničko pesnika je pritisnulo na ivicu provalije". Zatvaranje je dovelo do kraha. Poezija je počela da postaje prepredeni zanat i filologija. "Ovo protivprirodno apstraktno biće senki, koje se sastoji od čistog destilata estetskog idealizma, dalje je već neodrživo i treba se s njim obračunati." Razmaženi i pogrešno vaspitani glas Ja mora da zanemi. "Treba napustiti topli dom, treba zadaviti praznu taštinu i treba iskoreniti klonulu lažnu aristokratiju mišljenja."

Oholost religije lepote i "apstraktna nevinost" lepote pesnika koji na udaljenosti od sebe drži masu - postaje demonski poetički duh pojačan do nadljudskog, kao Irodijada koja je ostala nevina i neplodna, jer je sačuvala, samo za samu sebe i za ogledalo, svoju sedefnu kožu, plave čuperke i miris svoje kose, onu zvezdanu lepotu pred kojom lavovi obaraju glavu i sklapaju oči. Nije to žrtva! Ne treba ovako, nevino, besplodno, ne poznajuci svadbu, kao hladno drago kamenje, pesnik da žrtvuje lepotu: Ničemu. U Malarmeu se probudila sumnja da poezija ne može ostati jednom i zauvek u visokoj palati duha i da pesnik ne može večito biti parnasovac. Čak i da uopšte nema jednom zauvek i večitog rešenja: svaki pesnik ponovo, iznova i ispočetka počinje i mora da proživi do kraja sudbinu koja je njemu posebno namenjena. Svako, neproračunato i unapred neznano, treba da postane žrtva kako se unapred ne bi mogao pripremiti. Onda bi već postojala olakšanja, mogućnost za uvežbavanja, čovek bi mogao da se navikne i mogao bi to da izuči. Bodlerovo doba je minulo: on je tako bio žrtva; i doba parnasovaca je minulo: oni su tako bili žrtve; i Verlenovo doba je minulo: on je tako bio žrtva. Malarme je otkrio da on mora biti drukčija žrtva i prihvatio je.

**Učlanjen** : 06.12.2012

14.

Veličina i opasnost današnje pesničke egzistencije nigde ne iskrsava tako otvoreno kao kod Štefana Georgea. Nije započeo onim što se moglo očekivati, da se pojavi pred javnošću i da raspe ono zlato što jeste poezija. Naprotiv: morao je da vidi Malarmeovu istinu da pesnik bezuslovno mora ostati izvan zajednice. Obrnuo se odnos sa zajednicom: zadatak nije potraga za popularnošću, nego odbrana od popularnosti. George je smesta uvideo da u poeziji postoji neka tajna koju niko ne sme da zna. Ali je istovremeno video da je i Malarme, s druge strane, u pravu: u modernom svetu se osilio sterilni duh, koji je nauka dovela do trijumfa, provalio je i u poeziju. Koristi destilovani i opleveni jezik, proterao je dajmona iz jezika. To je poésie pure, s kojom zajedno ide i sterilni čovek - "užasna vizija dela od stakla" - "greh čistog pogleda". Ostati izvan zajednice, pa ipak živeti plodnim životom s tvoračkom dajmonovom reči: to je Georgeov zadatak i to je bio za njega "Krajs" - nekoliko, ali samo nekoliko ljudi, koji nisu znali da žive obesvećenim životom: Krug.
U Georgeovom krugu, kao nigda, ostvario se pobožni vazduh Temenosa. Čuvari svetskog plamena, kao vitezovi okruglog stola Gral, pribavljali su slavu različitim načinom pisanja, kao pesnici, istoriografi, filozofi, ali ne za sebe, nego nevidljivom sakralnom središtu. Jer je trijumf Ja postao svetogrđe u vremenu u kojem individua može imati samo jedan poziv: samog sebe žrtvovati i umilostiviti Sile koje srozavaju narode i zajednice. U tome treba razumeti veliku reč Georgeovog kruga: Služba. Snaga i veličina svakog člana kruga ispoljava se u službi Svetoj vatri. Više je to bio viteški red nego književni krug, ali su pre bili apostoli Svete vatre, nego vitezovi.

**Učlanjen** : 06.12.2012

15.

Treće ime, ime engleskog pesnika Robetra Bridžiza samo zato neka bude ovde kako bi pokazalo put koji ni genije još nije dotakao, ali ga je morao naći i čovek visokog ukusa. Bridžizova poezija pored Malarmea i Georgea ništa ne znači. Ali ako engleski pesnik prema svojoj prirodi i nije bio posvećen i ako i nije bio sacer, njegov otmeni duh i visoka ljudska suština znali su za sacera. Danas postoje dva znaka raspoznavanja ozbiljnosti pesnika: prvi je pesnička metanoja: umesto potrage za popularnošcu, traganje za odbranom naroda; drugi je accent religieux - religiozni akcenat, što nije drugo do li da pesnik otkrije: Sile su ga odabrale za naročit zadatak. Kod Bridžiza se mogu naći te dve crte, ali budući da mu je genije slab, ostao je neplodan. U svom velikom delu (Testament of beauty) opisuje religiju lepote; čisto je to delo, istina, pre estetika nego pesnička religija. Jezik mu je bliži sterilnom nego dajmoničnom. Još neizlečen od bolesti koju Malarme naziva maladie d'idéalité.

16.

Nekoliko sjajnih modernih autora zastupa mišljenje da kad je Napoleon doživeo slom, lice sveta se moralo izmeniti. Napoleon je bio poslednji veliki čovek koji je pokušao da očuva baštinu večnog čovečanstva, odnosno da je ponovo preuzme. Šta je ova baština večnog čovečanstva? Ako čovek upita to onoga koji o tome najviše zna, Francuza Renea Genona, ovako bi se moglo sažeti: baština je neprekinuto održavanje veze koja postoji između čoveka i transcendentnog sveta, svesti o čovekovom božanskom poreklu i o njegovoj sličnosti s bogom, kao o jedinom zadatku očuvanja ljudske sudbine.

Posle Napoleonovog poraza kolektivno očuvanje baštine je postalo nemoguće. Ispostavilo se da je u narodu, koji je postao masa, izbledela svest o poreklu, čak se i izgubila. I Napoleon, umesto da je uspostavio baštinu, morao je da se zadovolji negativnim: preuzeo je na sebe probuđene strasti demonskog sveta francuske revolucije, i postao je žrtva. Sile su mu izrekle "sacer esto", kao rimski pontifeksi žrtvenoj životinji: budi sveta i prokleta, i u ovom osvećenom prokletstvu izgini u ime naroda. Napoleon je poslednji rex sacer, tragični kralj, kome nije moglo da uspe uspostavljanje jedinstva čovečanstva, i propao je u uzvišenom poduhvatu da transcendentni svet ponovo poveže s istorijom. Time je baština prekinuta; očuvanje veze s transcendentnim svetom iskliznulo je iz ruku kralja, to je onaj trenutak kada se poeta sacer pojavljuje u istoriji sveta: u liku Helderlina, Kitsa, Šelija.

**Učlanjen** : 06.12.2012

17.

Ni istorija književnosti, ni istorija duha, ni psihologija, ni sociologija, ni morfologija kulture ne razumeju i ne mogu razumeti pesnika, jer je svaka od njih nauka i otuda želi da mu se približi odozdo: iz društva, iz odnosa, od prethodnika, od uticaja. Ali ko lik poete sacera želi da razume samo po tome što je žrtva, takođe će pogrešiti. To je samo pasivna strana pesnika i pesništva, propast u poduhvatu, što je na višem stepenu upravo pobeda. Preuzimanje na sebe univerzalne ljudske sudbine je bitan momenat, jer: u kojoj meri sam pesnik sebe predaje, i težište se sve više premešta na bivstvo. I samo se u svetu bivstva može zbiti ono što nije uspelo Napoleonu, rex saceru: reintegracija univerzalnog čovečanstva - uspostavljanje jedinstva, ponovno ostvarivanje jedinstva ljudskog, istorijskog i transcendentnog sveta. I ovde sledi ono što nije razumeo ni onaj koji je već naslutio pesnikovo biće-žrtvu. Potpunost razumevanja zavisi od toga da čovek otkrije: suština pesničke egzistencije ne počiva na ovom pasivnom, nego na aktivnom momentu. A ta aktivnost je: pesnik ne samo da čuva baštinu, nego je uvek iznova stvara i to snagom logosa, reči. Kada kraljevska vladavina nije mogla da održi vezu s božanskim bivstvom, nastupio je pesnik koji održava vezu: rečju. Ali ne samo da je održava, nego je neprekidno ponovo stvara, kao ugovor, most i vezu - nastavlja večnu ljudsku tradiciju i obnavlja savez s božanskim.

**Učlanjen** : 06.12.2012

18.

Sada je već sazrela situacija da se povuče paralela između antičkog i modernog pesnika. O pesniku, kao o čisto društvenoj, ili istorijskoj, ili duhovnoj pojavi, nikada se nije moglo prosuđivati bez ostatka ni u jednom vremenu. Pesnik je uvek bio vid baštine, uzete u Genonovom smislu, i zadatak mu je: neprekidno održavanje veze između čoveka i transcendentnog sveta, svesti o božanskom poreklu čovečanstva i o njegovoj sličnosti s bogom, kao o jedinom bitnom zadatku očuvanja ljudske sudbine. Antički pesnik, induski, iranski, kineski, egipatski, grčki, živeo je davno u takvom narodu koji se i sam, zajedno sa svima, sa sveštenicima, vojskovođama, kraljevima, nalazio u baštini i tradicija tu nije trebalo da se iznova stvara. Razlika između antičke i moderne egzistencije je upravo u tome što ondašnjem čoveku nije bio problem povezivanje istorijskog i transcendentnog sveta, nego su stvarnost i fakat bili dati zajedno s čovekovim životom. I upravo zbog toga je to što su postojali sacer pesnik, prorok, filozof, kralj, državnik, bilo samo po sebi razumljivo u životu zajednice, svi su bili svesni toga da postoji sacer biće.
Razlika između antičkog i modernog pesnika nije pasivna egzistencijalna situacija. Razlika je u tome što moderni pesnik, prepušten sebi, ismejan, neshvaćen, žigosan kao pajac, na ramenima mu težina simbola svih ljudskih veličina, potpuno sam i iz samog sebe treba da očuva baštinu i da je ponovo stvori snagom Svete reči - mora da obnovi savez izmedu božanskog bivstva i ljudske sudbine. Kada je Isus izvršio čudo i učenici se zadivili, on je rekao, ne učenicima, nego čovečanstvu: ne čudite se, jer ćete vršiti čuda, koja će biti mnogo veća od ovih koje sam ja izvršio, u moje ime. Obnova saveza između ljudske sudbine i božanskog bivstva; zadatak je kraljevske, svešteničke, državničke, ali svakako sacerske sudbine.
Sve to nije znao i nije mogao znati antički pesnik. Ali su se dva pesnika susrela u otkriću tvoračke suštine logosa. Pesnik je ono biće koje koristi prajezik. Ni razgovorni jezik - poremećeno sredstvo; ni sterilni jezik, irodijadinski jezik apstraktne nevinosti kojega se Malarme toliko užasavao. Pesnikov jezik je dajmonički jezik, koji tradicionalno čuva u sebi sva imena Sila svemira, - čuva u sebi magijske čarobne znake kojima se oslobađaju ili obuzdavaju Sile, - čuva u sebi sećanje na božanski pralogos. Šta je ovo sećanje na pralogos? - sposobnost stvaranja snagom reči. Pralogos je reč koja tvori bivstvo, koja tvori svet. Za ovaj jezik Helderlin kaže da je najopasnije ljudsko dobro. - Sacer je reč u kojoj se nakrcane kriju nadljudske sile i neposvećena ruka svojim dodirom može izbajati čudovišta. Samo onaj čije je biće sacer može znati način magijskog dodira. Drugi ne sme ni da je izgovori, jer će izazvati opasnosti za sebe i za čoveka. Neposvećeni, mađioničarev šegrt, njega demon ne služi, nego ga uništava.
Pasivni zadatak poete sacera je da bude žrtva - da preuzme na sebe demone proizašle iz srozavanja naroda i da propadne; aktivni zadatak: uvek iznova, iz sebe samog, sudbonosno ostavljenog na cedilu, stvarati vezu čovekove sudbine i božanskog bivstva uz pomoć logosa. Ono što su pokvarile tašte, profane i neposvećene ruke treba opet popraviti, s tim što neprekidno treba pokazivati više: istrgnuti bivstvo potonulo u materiju, doneti svetlost, snagu, znanje, dubinu, istinu, lepotu, čudo i čak i od toga više, jer: u moje ime ćete vršiti veća čuda nego ja. Time što sam ja izručen Silama još nije dovoljno, moram da njima i raspolažem. Nije dovoljno doživeti svet, treba ga iznova stvoriti. Božansko bivstvo za čoveka nije samo otvoreno, nego ga uvek iznova treba otvarati. I što za to treba da platim, nije malo: to sam ja sam: moram postati žrtva. Ali nije dovoljno da propadnem, i žrtva je malo: snagom reči treba da otvorim nadljudsko. Tek tada mogu biti sacer.

Nevidljivo zbivanje

» BELA CRKVA
» Bela magija
» Bela Ladja
» Bela i Bronko
» Bela Dama