Satirična poezija

Алек Марјанo (Алексија Марјановића). Човека несрећне судбине, а све ведро и лепо што је од живота имао оставио је у својим сатиричним записима: збирке песама Штуре минијатуре, Како сам био мртав, књига пародија Савремене пародије, књига сатиричне прозе Ненародни записи, књига сатиричних епитафа Приватно гробље. За децу је објавио књиге: Енцименциклопедија, Два дабра у три чабра, Приче с краја на почетку.

Ево неколико епитафа из "Приватног гробља":

ЛАКА ЖЕНА

Та судбина
баш је наопака:
ни лакој жени
земља није лака.


ПАТРИОТА

Сви који овуда
пролазили буду
нек виде како
грлим родну груду.


ФИЛОЗОФ

И не сазнадосмо
ко смо,
а већ одосмо,
већ одосмо.
Нерешена остаде дилема,
а већ нас нема,
већ нас нема.


СМЕРНА ЖЕНА

Путниче, сад ћу да ударим у вику,
што буљиш у моју слику на споменику.
Знам ја добро такве барабе и хуље,
што у моју слику безобразно буље.


РОДОЉУБ

Доказао сам
да моје
родољубље
не може
дубље.


КАФАНСКА ПЕВАЧИЦА

Путниче, кад буде
доба глуво,
дођи да ти нешто
отпевам на уво.


ПОЛИГЛОТА

Шеснаест живих језика
говорио сам течно,
а сад ћу се
једним мртвим
служити вечно.


НЕЗНАЛИЦА

Путниче,
не губи у учењу време,
овде примају
и без
стручне спреме.

Књаз Милош

Велиш, путниче, да сам ја заводио неке тираније?
Јој, што ми то не каза раније!
Велиш да сам највише волео власт и новац?
А, ко санћим, ти не волиш то, синовац!
Велиш да сам народ само вешао и пљачко?
А зар ништа друго нисам радио, оца им сељачког?
Да нисам и на сабљи и на памети био брз као муња,
Турци би их оставили и без чакшира и без гуња,
па да видиш како би ко киша ронили сузе,
кад их спопадну Турци нако гологузе.
Велиш, путниче, да сам сиктерисао ромог Вука?
Мало јесам, а Вук је млого волео да кука,
а после је и ту нашу свађу
користио као историјску грађу.
Велиш да сам јурио туђе жене?
Ене!
А зар би их стиго, да је нека стварно тела да утекне,
него сама преда мном на ледину гекне.
И знаш ли ти да сам ја као момак,
био слуга и пуки сиромак,
ни да се женим нисам имао су чим.
Чиниш волико, ни сабљом не могу да те опаучим.
Обесио би ја и тебе и сваког ко ми око гроба база,
али нико више не ферма липцалог књаза.

(ПРИВАТНО ГРОБЉЕ)

НАРОДНИ ПОСЛАНИК

Савест ме пече све јаче и јаче,
што нисам обилазио своје бираче.
Некако брзо су ми пролазили ти мандати
а не беше ни успутно да се тамо сврати.
Увех мишљах: свратићу ових дана,
чим се вратим из Јапана,
а уколико не стигнем раније,
онда сигурно по повратку из Океаније.
И кад сам пловио по реци Замбези,
увек сам планирао нешто с тим у вези.
Нисам заборављао ни у сред Небраске,
да сам им обећао стругару, јер им недостају даске.
Загледан у Кордиљере или Алпе,
давао сам им за право што ме калпе
и за недостатак и за неистругане талпе.
И сигурно би им једног дана бануо,
само да нисам тако напречац издануо.
Одлагање мог пута до вечне куће,
физички је било немогуће.
Ипак ме савест пече све јаче и јаче,
зато ћу сад сваке ноћи обилазити моје бираче.

(Алек Марјано; ПРИВАТНО ГРОБЉЕ)

ДВА ПЕСНИКА

Два песника сретоше се на дверима божјег раја,
И како се сусретоше, подиже се силна граја,
Свадили се око тога и хтели се чак и тући:
Ко је од ког заслужнији и ко треба први ући?
Бог је чуо њину вику, па не знајућ шта је тамо,
Он дозивље Светог Петра: "Оче Петре, ходи амо,
Неки тутањ чујем оздо и паклену неку грају,
К'о да врази целог пакла на царство ми јуришају.
Мора да је страшно нешто, кад и мени бруји глава;
Иди, Петре, па разгледај, јер то није забадава."
Свети Петар журно сиђе одакле се чује вика,
И застаде разјарена два сабрата, два песника.
Како су се дохватили за чупаве своје косе!
Па како ли изгребани један другог бурно носе!
Проговара први песник: "Заслужујем боље место,
Ја сам пев'о о слободи и страдао за њу често.
Ударима моје лире будио сам бедног роба,
И слободу васкрсав'о из мрачнога њена гроба.
Мојом песмом невољници васкрсење своје славе,
Од те песме осветничке крунисане стрепе главе.
У њеноме они такту чују звекет из даљине
И топовску страшну паљбу и шкрипање гиљотине.
Пусти, дакле, мене првог, да заузмем боље место,
Јер сам пев'о о слободи и страдао за њу често."
Други песник проговара: "Заслуге су веће моје,
Моје песме вечном правдом и милошћу срца поје.
Као тамјан што се диже са олтара у висине,
Моја тужна, чудна песма хорила се из даљине,
Хорила се тако болно, молила се тако чедно,
Да је често умекшала победничко срце ледно.
Ах, колико сирочади над мојим се гробом моле,
Којима је моја песма ублажила тешке боле!
Ја сам вид'о сузе њине и плакао с њима често,
Мени, дакле, и припада праведничко прво место."

Светом Петру мучна беше ова вика, ова граја,
Обојицу пусти с миром у пределе вечног маја.
"Али знајте, рече Петар, не пуштам вас због стихова,
Него зато што је богу додијала ларма ова."

(Војислав Илић)

МИШУ

Нећеш више, мишу,
да будеш миш?

Досадиле ти мачке,
мишоловке,
отрови против мишева,
досадиле ти змије, сове,
мишари и друге грабљивице?

Па би сад хтео да будеш нешто велико,
коњ,
ил нешто веће,
Обреновац,
или још веће,
Београд,

а да л се икад замислиш,
да л се упиташ,
зашто Београд
сања да постане миш?

(Љубомир Симовић; Хлеб и со)

Milovan Vitezović

ODA MILICIONERSKOJ PALICI

Jedina nema biti il ne biti
Drškom bez cveta sloboda se kiti

Kada je ona u našoj blizini
Najbliži smo nekakvoj istini

Propevamo i masovke se čuju
Njom dirigenti horom diriguju

DEDOV AMANET

Ako imaš svoju glavu,
Ti je barem drži pravu.

Drži pravo glavu dičnu,
Budi čovek imaj kičmu.

I krivicom smatraj ličnom
Ako ideš s krivom kičmom.

Dobro znamo i ti i ja
Bez kičme si samo zmija!

Budi čovek kad te skole
Kada voliš nek te vole.

Nemoj biti misli brze,
Više voli kad te mrze!

Milovan Vitezović

NIJE LI VREME

Kameni temeljci, gde su bivše kuće?
Priznaste li sebe njima za buduće?

Kroz grobove korov osećamo žali
Porodično stablo sa koga smo pali.

Nije li vreme, dobri moji momci,
Da priznamo da smo nečiji potomci?

Prkosne duše utekle sa koca,
Hoće li ih neko priznati za oca?

O STOČARSTVU
NA IDEJNIM OSNOVAMA

Doškolovan
Jedan ovan.
sada bleji
O ideji!

O POBEDNIČKOM KOKTELU

Posle tolikih čaša:
Pobeda je bila naša!

O ZAVOĐENJU I ZAVEDENIMA

Svakog čeka
Kartoteka.
Jeste li, izjavite opisno,
Zavedeni propisno?

О РОГУ ЗА СВЕЋУ

Увек је рог
Продавао свеће:
Христа није васкрсао бог,
Већ распеће!

О РЕХАБИЛИТАЦИЈИ НЕЗНАНОГ ЈУНАКА

Понекад чудно свиће,
Изађе сунце као мета.
Рехабилитација је откриће
Жртвиног идентитета!

О ПЕСНИЧКОЈ НЕМОЋИ
ИЛИ НЕДОСТАТКУ ИНСПИРАЦИЈЕ

Осећам се страшно.
Немам идеју:
Како се може опевати брашно
На које се будале смеју?!

О ВОДЕЋОЈ УЛОЗИ БИРОКРАТИЈЕ

Од хиљаду деветсто чердесет пете
Напред нас воде кроз - кабинете!

О ДОБРОВОЉНОМ РАСПЕЋУ

Гледано издалека,
То је већ трпно стање:
Обесише човека
О одликовање!

(Милован Витезовић; Хамлет студира глуму

CVEĆE

Dogovor je napravilo cveće
da cvet svaki isti miris ima,
da sve vene u rano proleće,
da sve cveta kad zavlada zima.

Istovetnim mirisom sad miri
žuti narcis i crvena ruža.
Mirišljavo jedinstvo se širi
i raduje pčelu, glistu, puža.

Sporazumu lako se pristupa
odricanjem od mirisa svoga,
jakom željom da se bude skupa,
neslaganjem sa namerom Boga.

Postao je za saradnju spreman
plavi zumbul s belim jorgovanom.
Pridruženju došao je zeman,
članovi se množe svakim danom.

Kad približi nosu razno cveće,
mirisača isti miris čeka.
Ništa drugo da oseti neće,
nego miris opojnog smrdljevka.

Božuri se odupiru samo
čuvajući miris, i korene,
ali zato pred ovom pomamom
i božur će na put da se krene.

Oštru zimu cveće sačekalo
da latice mirisne razvije.
Sledilo se kako je procvalo,
na severcu ledne suze lije.

TUZOR

SOKOLOVI

Gde su moji preci, sokolovi,
zar ih nije bilo, zar su bili snovi?

Zar prstima moram da poskidam dane
koji su pokrili Visoke Dečane?

Zar je prošlost bila dim, magla i para,
i zar tražim carstvo kad se sećam cara?

Zar Dušana Silnog da četkaju četke
i zar ja postojim ako nemam pretke?

Farisejstvo, laži, gluposti, groteske,
moje srce traži oca mesto freske.

Svi mi dugujemo sebe nekoj deci,
budimo potomci, da bi bili preci.

Brana Crnčević

1 = 1

Ja ostajem 1 u svakome zbiru,
usamljen ko svemir u većem svemiru.

I kada me dele i kada me množe,
ja ostajem 1 ispod svoje kože.

Živim isključivo zato što sam rođen
i nisam birao ni narod ni vođe.

Na jedini život imam strašno pravo
jer ga, kao svako, plaćam svojom glavom.

(Brana Crnčević; DUNAVO)

2017. – Први утисци


Дошла је година нова
и ђаво дође по своје
сваки из свога рова
убице судбине кроје

Цивилне ничу страже
ИСИС би опет да коље
од ујка Сема сад траже
ракете, бомбе и зоље

Код нас је боље стање
за сада се само краде
мада Вук слути клање
поносне праве параде

А да се краде – краде
посебно из врха владе
док остали муда 'ладе
и сви ми се заједно гаде

…

Пред нама година бурна
ал' весели тонови фале
песма ми постаје тмурна
па за крај мало и шале

Ја толике стихове каза'
не поменух Деда мраза
а он јадничак страда
јер му је велика брада

То свака будала знаде
терористи носе браде
тако га скупа са снешком
службе убише грешком

А уз њих двоје убише пушком
и Рудолфа с' црвеном њушком
шире се жалосни уздаси светом
за новом колатералном штетом

ДАЉИНЕ

Даљине света како сте далеко!
Овде да ме нема, тамо да сам неко!

Све што је важно тамо ће се збити
сви ће тамо бити, ми нећемо бити.

Ја даљине хоћу, даљина сам гладан,
а свој живот трошим у неважном, сада.

Хтео бих далеко, најдаље, у плаво,
с овим истим срцем, с овом истом главом.

Не може се тамо јер неима вође
за којим најдаље може да се пође.

Даљине света без живота мога
како је страшно то што нема Бога.

(Брана ЦРНЧЕВИЋ; Сибири)

Cama desetoga veka:
ni kina, ni diskoteka.
Spalis vesticu, il' dve-
od zabave to je sve.

******

Nase mile, cice nase
feministkinje postase.
Jednakosti dodje cas:
mi njih jednom, pa one nas...

******

Ima smisla ta ideja
da smo, svi do jednoga,
tek figure na displeju
u Ofisu ONOGA...


SERGEJ SATIN

ОБУЋАР

(Парабола)


Једанпут обућар, гледајући слику,
Грешку на обући откри уметнику.
Овај, махнув кистом, ствар поправи сместа.
Али, гле, подбочен, обућар не преста:
"Лице је некако криво, чини ми се...
Да нису превише огољене сисе?..."
Не издржа Апел да га чова куди:
"Чуј, друшкане, само о обући суди!"

Знам једног ком свака част по много чему,
Сем што не знам за шта, за какву је тему
Он стручњак, мада строг је наспрам људи;
Но ђаво га тера да суди о свему,
А нек` о чизмама покуша да суди!

(Александар Сергејевич Пушкин, 1829)

UBITI PTICU PEVAČICU

Sva sam svetla pogasio,
četri sata, san me hvata,
sve slavine zatvorio
zaključao dobro vrata.

Na ulici nema kola,
praskozorje novog dana
samo što se kao kreten
dere slavuj s Tašmajdana.

Životinjo grozna ćuti!
Poslaću po tebe mačke,
joj, što sada nemam praćku
pa da padneš naglavačke.

(Bora Đorđević; NEĆU!)

ДВА ПЕСНИКА

Два песника сретоше се на дверима божјег раја,
И како се сусретоше, подиже се силна граја,
Свадили се око тога и хтели се чак и тући:
Ко је од ког заслужнији и ко треба први ући?
Бог је чуо њину вику, па не знајућ шта је тамо,
Он дозивље Светог Петра: "Оче Петре, ходи амо,
Неки тутањ чујем оздо и паклену неку грају,
К'о да врази целог пакла на царство ми јуришају.
Мора да је страшно нешто, кад и мени бруји глава;
Иди, Петре, па разгледај, јер то није забадава."
Свети Петар журно сиђе одакле се чује вика,
И застаде разјарена два сабрата, два песника.
Како су се дохватили за чупаве своје косе!
Па како ли изгребани један другог бурно носе!
Проговара први песник: "Заслужујем боље место,
Ја сам пев'о о слободи и страдао за њу често.
Ударима моје лире будио сам бедног роба,
И слободу васкрсав'о из мрачнога њена гроба.
Мојом песмом невољници васкрсење своје славе,
Од те песме осветничке крунисане стрепе главе.
У њеноме они такту чују звекет из даљине
И топовску страшну паљбу и шкрипање гиљотине.
Пусти, дакле, мене првог, да заузмем боље место,
Јер сам пев'о о слободи и страдао за њу често."
Други песник проговара: "Заслуге су веће моје,
Моје песме вечном правдом и милошћу срца поје.
Као тамјан што се диже са олтара у висине,
Моја тужна, чудна песма хорила се из даљине,
Хорила се тако болно, молила се тако чедно,
Да је често умекшала победничко срце ледно.
Ах, колико сирочади над мојим се гробом моле,
Којима је моја песма ублажила тешке боле!
Ја сам вид'о сузе њине и плакао с њима често,
Мени, дакле, и припада праведничко прво место."

Светом Петру мучна беше ова вика, ова граја,
Обојицу пусти с миром у пределе вечног маја.
"Али знајте, рече Петар, не пуштам вас због стихова,
Него зато што је богу додијала ларма ова."

(Војислав Илић, 1888 )

PLJUVANJE U DALJ

Takmiče se ministri u vladi,
Zategnuti živci kao strune,
Nije važno ko i kada radi
Nego ko će što dalje da pljune.

Nisu važni građanski obziri,
Odgovornost, takt i pomirenje,
Žaru borbe sve je podređeno
Dok pljuvačko traje takmičenje.

I partijske postrojene vojske,
Dnevni red je stigao do tačke
Protivnika svoga da ubediš
Kanonadom partijske pljuvačke.

Predlažemo vrlo čitaocu
Ove naše zabrinute pesme,
I sam da se dok čita pripazi
Da ga pljuca u čelo ne tresne.

Ili možda valja predložiti
Da se glavni ispljuju na blizu?
Iz pljuvanja da nas izostave,
Međusobno nek razreše krizu.

Možda bi se mogli podsetiti:
Neće narod doveka da strepi!
I da čeka, umesto boljitka,
Da ga neko pljuvačkom zalepi!

Rastko Zakić