Salman Ruzdi

Ser Ahmed Salman Rušdi (engl. Sir Ahmed Salman Rushdie; 19. jun 1947, Bombaj, Indija) je angloindijski romanopisac i esejista. Njegov prepoznatljivi književni stil kritičari najčešće nazivaju magičnim realizmom. Povezanosti, rascepi i migracije između Istoka i Zapada predstavljaju preovlađujuću temu njegovog stvaralaštva. Kako zbog svojih književnih dostignuća, tako i zbog brojnih kontroverzi i skandala koji ga prate, predstavlja jednog od najznačajnijih pisaca 20. veka.

Biografija

Salman Rušdi je rođen u muslimanskoj porodici srednje klase u Bombaju (današnji Mumbaj). Kao jedini sin uglednog poslovnog čoveka i učiteljice školovao se najpre u Bombaju, a potom u Engleskoj na Kraljevskom koledžu u Kembridžu, gde je diplomirao na odseku za istoriju 1968. godine. Za vreme rata između Indije i Pakistana, njegova porodica se seli u Pakistan. Po završetku studija jedno vreme radi na televiziji u Pakistanu, a zatim odlazi u London, gde se bavi glumom i marketingom i uporedo objavljuje svoj prvi roman „Grimus“ (1975) koji prolazi prilično nezapaženo kod čitalačke publike i kritičara.

Roman „Deca ponoći“ (1981), alegorijska priča o rođenju moderne Indijske nacije, donosi mu popularnost svetskih razmera i Bukerovu nagradu za najbolji roman u oblasti fantastike te godine. Rušdijev treći roman, „Sramota“ (1983), bajkovita priča o istoriji jedne pakistanske porodice, predstavlja snažnu kritiku političkih previranja u tadašnjem Pakistanu.

Godine 1988. objavljuje svoj četvrti roman, „Satanski stihovi“, koji izaziva snažan talas protesta i demonstracija u muslimanskom svetu zbog, po njihovom shvatanju, uvredljivog opisa proroka Muhameda, koji je predstavljen kao običan čovek od krvi i mesa. Iranski verski vođa Ruholah Homeini izriče 14. februara 1989. godine fatvu (smrtna presuda) za Salmana Rušdija i obećava nagradu od četiri miliona dolara za njegove ubice. Suočen sa pretnjama smrću i fatvom, Rušdi se skriva gotovo čitavu deceniju uz pomoć britanske vlade i policije, pojavljujući se samo sporadično u javnosti. 1998. godine tadašnji predsednik Irana Muhamed Hatimi povlači fatvu i najavljuje uspostavljanje diplomatskih odnosa između Velike Britanije i Pakistana. Međutim i danas se mogu čuti zagovornici teze da se islamski verski zakoni ne mogu menjati i da je fatva za Salmana Rušdija i dalje na snazi. Uprkos svemu ovaj pisac ostaje sekularista i snažan kritičar islamskog fundamentalizma, neprestano ukazujući na pogubnost svake, a naročito verske isključivosti. Time u javnosti postaje svojevrstan simbol odbrane slobode govora i izražavanja.

Salman Rušdi nastavlja da piše i objavljuje knjige. 1990 godine izlazi iz štampe knjiga za decu „Harun i more priča“. Slede: zbirka eseja „Imaginary Homelands: Esseys and Criticsm 1981-1991“ (1991); knjiga kratkih priča „Istok, zapad“ (1994); roman „Mavrov poslednji uzdah“ (1995). Knjiga „Tlo pod njenim nogama“ (1999) predstavlja svojevrsnu alternativnu istoriju moderne rok muzike, a piše i pesmu istog naziva zajedno sa pevačem grupe U-2 Bonom Voksom. U svoja dva poslednja romana „Bes“ (2001) i „Shalimar the Clown“ (2005) intenzivno se bavi problemom terorizma.

Salman Rušdi je dobitnik mnogih nagrada i priznanja za svoje stvaralaštvo uključujući i „Austrian State Prize for European Literature“ (1993) i „Aristeion Literary Prize“ (1996).

Radi kao honorarni profesor na Institutu za tehnologiju u Masačusetsu. Član je „Royal Society of Literature“. Bio je predsednik „PEN American Center“ organizacije od 2004 do 2007 godine.

Kraljica Elizabeta II na službenoj proslavi povodom svog 81 rođendana u junu 2007. godine odlikovala je Salmana Rušdija titulom viteza, najvišim odlikovanjem britanske krune.

Književni stil

Salman Rušdi je najznačajniji postkolonijalni pisac prve generacije čije je stvaralaštvo, u literarnom smislu, oformilo čitave generacije indijskih pisaca koji pišu na engleskom jeziku. Inspiraciju za svoja dela pronalazi u indjskoj tradiciji, kulturi i mitologiji, ali njegov književni stil ima snažno uporište u evropskoj prozi. Sam Rušdi kaže da sebe ne smatra indijskim piscem i da su presudan uticaj na njega izvršili evropski pisci poput Migela Servantesa, Nikolaja Gogolja, Čarlsa Dikensa, Mihaila Bulgakova i Gintera Grasa. Njegova dela pripadaju magičnom realizmu, koji je karakterističan za mnoge anglosaksonske pisce. Salman Rušdi piše raskošnim, iracionalnim, humorističnim stilom prepunim metafora. Svojom izuzetnom pripovedačkom tehnikom vešto prepliće perspektive posmatrača, učesnika u događaju i samog pripovedača. Koristi lajtmotive i flešbekove gradeći tako jedan potpuno nelinearan, magičan svet u kome se prepliću realno i fantastično, tragično i komično. Njegovi likovi su snažno osmišljeni, upečatljivi, tragikomični antiheroji. U njegovim delima prepliću se dimenzije bajke i politički angažovane literature.

Zanimljivosti

Rušdi je podržao svog prijatelja, nemačkog pisca i dobitnika Nobelove nagrade Gintera Grasa kada je posle šezdeset godina ćutanja priznao da je kao mladić bio član zloglasne nacističke SS jedinice. „Gras je proveo čitav život kritikujući ideje koje je podržao kao mladić i to je samo po sebi hrabro. On je moj prijatelji to će i ostati“, izjavio je Rušdi.

U londonskom teatru „Barbikan“ je izvedena pozorišna predstava „Deca ponoći“ po Rušdijevom romanu. Prvobitni scenario Rušdi je napisao za televizijsku kuću BBC, ali su Indija i Šri Lanka, strahujući od moguće odmazde zbog fatve, naknadno povukle dozvole za snimanje filma u svojim zemljama.

U filmu „Dnevnik Bridžit Džons“ Rušdi je u jednoj sceni „glumio“ sam sebe.

Bibliografija

Grimus (1975)
The Midnight‘s Children (1981)
Shame (1983)
The Jaguar Smile: a Nicaraquan Journey (1987)
The Satanic Verses (1988)
Haroun and the Sea of Stories (1990)
In Good Faith (1990)
Imaginary Homelands: Esseys and Critisism 1981-1991 (1991)
The Wizard of Oz (1992)
East, West (1994)
The Moor‘s Last Sight (1995)
The Ground Beneath Her Feet (1999)
Fury (2001)
Step Across this Line: Collected Non−fiction 1992−2002 (2002)
Shalimar the Clown (2005)
Careless Masters (2007)
Parallelville (2007)
Enchantress of Florence (2008)
Luka and the Fire of Life (2010)

Dela objavljena na srpskom jeziku

Deca ponoći - "BIGZ" (1986, 1987, 1989), "Dereta" (2008)
Satanski stihovi - "Prosveta" (1989, 1991), "Feniks Libris" (2009)
Harun i more priča - "Prosveta" (1991)
Istok, Zapad - "Geopoetika" (1995 )
Mavrov poslednji uzdah - "Narodna knjiga" (1997)
Bes - "Narodna knjiga" (2001)
Sramota - "Narodna knjiga" (2002)
Tlo pod njenim nogama - "Plato" (2003)
Grimus - "Narodna knjiga" (2004)
Klovn Šalimar - "Narodna Knjiga" (2007)
Čarobnica iz Firence - "Alnari" (2009)
Luka i vatra života - "Alnari" (2011)


wikipedia

Salman Ruždi - Život u opasnosti



Salman Ruždi je dugo živeo u izgnanstvu okružen telohraniteljima nakon što ga je iranski lider ajatolah Homeini osudio na smrt. Sada je napisao autobiografiju.

Na promociji svoje autobiografije Salman Ruždi se pred publikom šalio govoreći o opasnosti koja mu preti u svakodnevnom životu. Piscu se preti smrću zbog toga što je privukao bes muslimanskih fanatika. Ruždi bez besa i nervoze govori o Danu zaljubljenih 1989. godine, kada je ajatolah Homeini pozvao na njegovo ubistvo zato što se njegova knjiga „Satanski stihovi“ izruguje islamu. Život mu je bio u opasnosti. Sve do danas. Nedavno je njegova glava u Iranu procenjena na 3, 3 miliona evra. Ruždi duhovito kaže da bi se „ubica mogao razočarati jer ucenjivači verovatno nemaju toliki novac“.



Naslovna strana autobiografije Salmana Ruždija na nemačkom

Autor indijsko-britanskog porekla doputovao je u Berlin kako bi predstavio svoju autobiografiju „Jozef Anton“. Naslov je sastavljen od imena njegovih omiljenih pisaca: Jozefa Konrada i Antona Čehova. To je bilo njegovo tajno ime kada se u trenutku pretnji smrću povukao u ilegalu. Ruždi piše o licu „ja“, pod nekim drugim imenom, u trećem licu. To na početku iritira čitaoca, ali se ispostavlja da se radi o veoma pametnom umetničkom triku koji autoru omogućava da se distancira od preživljenog i ponovo reflektuje ono što je iskusio. „Ovo je životna priča u kojoj morate da pišete istinu. Radi se o istinskom ljudskom biću, a ne holivudskom junaku“, podseća Ruždi. Pisac je u prošlosti često bio proglašavan „ikonom slobode mišljenja“, ali on kaže da se ne oseća tako.

Bez gorčine i osvete

Čak i danas mnogi ga vide kao čoveka koji živi u velikoj opasnosti. U Berlinu se Ruždi pojavio sa predstavnicima izdavačke kuće „Bertelsman“, ali bez vidljive lične zaštite: „Od pre deset godina ne osećam više da postoji stvarna opasnost“, kaže Ruždi.

Uprkos svemu, Ruždi jeste junak čak i bez pretnji smrću. Autor vešto tka narativnu nit o godinama progona, priče o neuspelim vezama, odnosu prema ocu koji pije, borbi za knjige. Neverovatno je do koje mere autor svoje pripovedanje drži pod kontrolom i izbegava gorčinu i osvetu: „Nisam upao u tu zamku“, kaže. A bilo bi sasvim razumljivo da jeste jer prevodilac „Satanskih stihova“ na japanski je ubijen, na italijanski je povređen, a na norveškog izdavača je pucano.

Ruždi je doživeo radikalan gubitak slobode. Živeo je sakriven, okružen obezbeđenjem. Pokušavao je da zadrži normalan odnos sa svojom decom. Kada je publici u Berlini pričao o porodici u godinama opasnosti, njegov glas je bio tiši i grublji.

Ubrzani kurs politike

„Satanski stihovi“



Ajatoloh Homeini pozvao je 1989. na ubistvo Ruždija zbog njegove knjige „Satanski stihovi“

Podsmeh i ironiju publika je mogla ponovo da oseti u trenutku kada je Ruždi govorio o političkim aspektima njegovog progona. Nakon osude morao je prođe ubrzani kurs iz politike: „Sećam se veoma dobro razgovora u Nemačkoj, sa ministrom spoljnih poslova Klausom Kinkelom koji je smatrao da Nemačka ne može da menja svoju spoljnu politiku zbog jednog čoveka. Naravno, pa Nemačka je bila najveći trgovinski partner Irana. Isto tako je Dancima, naravno, izvoz feta sira bio važniji od slobode mišljenja.“

Ruždi svoju autobiografiju „Jozef Anton“ vidi pre svega kao pamflet o slobodi mišljenja i taj princip zastupa radikalno: „Ako se osećate uvređeni zbog nek ideje onda je to vaš problem“, kaže Ruždi. To je i razlog zašto odbija da bude instrumentalizovan u „reklamnim kampanjama“ poput one oko kontroverznog filma „Nevini muslimani“. Ruždi kaže da je bio protiv mnogih pokreta koji su bili usmereni protiv muslimanskog zajednica ali i sto tako kaže da to ne bi trebalo da vodi ka tome da vera bude izuzeta od kritike.

„Braniti se možete i rečima“, kaže Salman Ruždi i zaključuje: „Ideja da živimo u svetu u kome niko nije uvređen je apsurdna.

dw.de

Salman Ruždi "Tlo pod njenim nogama"



"Uvek je vodila ljubav kao da joj je poslednji put, tako je sve radila, tako je živela; ali nama ovo zaista jeste, mada nijedno od nas to ne zna, poslednji put. Poslednji put za ove grudi. Grudi Helene Trojanske bile su tako zadivljujuće da kada ih je, po padu Troje, prinela mužu, Menelaj nije bio u stanju da joj naudi. Neodlučna ruka je ispustila mač. Ovo je žena koju volim i ovo su njene grudi. Bezbroj puta premotavam ovu traku u svojoj glavi. Jesi li pokazala zemljotresu svoje grudi, Vina, jesi li ih prinela bogu oluje, zašto nisi, da jesi, možda bi, ma sigurno bi, preživela.

Ovo su grudi žene koju volim. Stavljam nos izmedju njih i udišem njihov oštar miris, njihovu zrelost. Stavljam svoj ud medju njih i osećam dodir njihove punoće."

Roman „Satanski stihovi“ angloindijskog pisca Salmana Rušdija, jedno je od najpoznatijih dela objavljenih u poslednje dve decenije. Roman je 1988. izazvao talas protesta u islamskom svetu zbog, po njihovom shvatanju, uvredljivog opisa proroka Muhameda, koji je predstavljen kao običan čovek od krvi i mesa. Iranski verski vođa Ruholah Homeini izriče 14. februara 1989. godine fatvu (smrtna presuda) za Salmana Ruždija i obećava nagradu od četiri miliona dolara za njegove ubice. Suočen sa pretnjama smrću i fatvom, Ruždi se skriva gotovo čitavu deceniju uz pomoć britanske vlade i policije, pojavljujući se samo sporadično u javnosti. 1998. godine tadašnji predsednik Irana Muhamed Hatimi povlači fatvu. Međutim i danas se mogu čuti zagovornici teze da se islamski verski zakoni ne mogu menjati i da je fatva za Salmana Ruždija i dalje na snazi


Sinopsis
Osnovna priča

Glavni junaci romana su indijski emigranti u Engleskoj, što je čest slučaj kod Rušdija. Dva glavna junaka, Džibril Farišta i Saladin Čamča, obojica su glumci indijskog porekla. Farišta je bolivudska zvezda, specijalizovan za tumačenje likova božanstava, dok je Čamča emigrant koji je raskrstio sa svojim indijskim poreklom i pozajmljuje glas animiranim likovima u Engleskoj.

Na početku romana, njih dvojica su zarobljeni u otetom avionu koji leti iz Indije u Englesku. Avion eksplodira iznad Lamanša, ali oni preživljavaju na čudesan način. Nakon pada, obojica doživljavaju magičnu transformaciju, u kojoj Farišta prima obličje arhangela Gavrila (prema Islamu Džibrila), a Čamča đavola. Nakon što su pronađeni na plaži, Čamču odvodi policija dok Farišta ne čini ništa da bi mu pomogao i na taj način se njih dvojica razdvajaju.

Oba lika trude se da srede svoje rasturene živote. Farišta pronalazi svoju izgubljenu ljubav, englesku alpinistkinju Eli Koun, ali počinje sve više da pokazuje znake psihičkih poremećaja. Nakon što ponovo poprima ljudski oblik, Čamča traži način da se osveti Farišti što mu nije pomogao nakon što su pali sa neba, i rastura njegovu vezu sa Eli koristeći se njegovom patološkom ljubomorom. Farišta shvata šta mu je Čamča učinio, ali mu oprašta i čak mu spasava život u požaru koji je sam izazvao tokom jedne od svojih psihičkih kriza.

Nakon toga, obojica se vraćaju u Indiju, gde Farišta ponovo počinje da se bavi glumom, a Čamča neguje oca na samrti. U novom napadu patološke ljubomore, Farišta ubija Eli i izvrašava samoubistvo. Čamča, koji je dobio oproštaj od Farište, ponovo se zbližio sa ocem od koga je dugo bio otuđen i pronašao svoje indijske korene, odlučuje da ostane u Indiji.

Sekvence snoviđenja

Kroz priču se ponavlja serija magijskih snoviđenja pripisanih Farištinom bolesnom umu, međusobno povezanih mnogim tematskim detaljima, ali pre svega zajedničikim motivima otkrivenja, religije, fanatizma i sumnje. Sekvenca koju su muslimani najviše protumačili kao uvredljivu zapravo je parafraza života proroka Muhameda, koji je u romanu nazvan Mahaund. Centralni motiv ove epizode su Satanski Stihovi, kojima prorok prvo objavljuje da stara politeistička božanstva imaju svoje mesto u novoj religiji, da bi zatim odbacio kao otkrivenje koje mu je podmetnuo Šejtan. Prorok ima dva glavna protivnika: demonsku sveštenicu Hind i satiričnog pesnika Baala. Nakon proterivanja proroka i njegovog trijumfalnog povratka, Baal se skriva u javnoj kući u kojoj prostitutke preuzimaju identitete prorokovih žena, dok jedan od prorokovih učenika menja delove Kur'ana dok mu ih prorok diktira. Ova dva motiva naročito su protumačena kao uvredljivi u muslimanskoj zajednici.

Druga sekvenca snoviđenja govori o indijskoj seljančici Ajši, koja tvrdi da razgovara sa arhangelom Džibrilom. Ona uspeva da nagovori celo selo da pođe pešice na hodočašće u Meku, tvrdeći da će moći da hodaju preko Arabijskog mora. Hodočašće se završava katastrofalnim klimaksom u kome vernici ulaze u more i nestaju, a svedočenja očevidaca se drastično razlikuju po pitanjima da li su se svi jednostavno udavili ili su uspeli da hodaju po dnu mora.

Radnja treće sekvence odvija se krajem 20. veka i govori o fanatičnom religijskom vođi u izgnanstvu, nazvanom Imam. Ovaj lik jasno aludira na Homeinijevo izganstvo u Parizu, ali je različitim ponavljajućim motivima takođe baziran na pomenutom liku proroka.

Kontroverze

Satanski stihovi izazvali su veliko negodovanje muslimana širom sveta, koji su roman protumačili kao bogohulan i uvredljiv. Knjiga je zabranjena u Indiji, spaljivana na protestima u Velikoj Britaniji i izazvala je nerede u Pakistanu. U tom se djelu pojavljuje lik imama, verskog fanatika i zlog luđaka, koji se nakon godina emigracije na Zapadu vraća kući s prezirom prema zapadnoj kulturi. Neki muslimani tvrdili su da Rušdi likom pokušava diskreditirati njihovog poslanika Muhameda, a drugi kako se radi o iranskom ajatolahu Ruholahu Homeiniju koji je lično izdao fetvu (vjerski proglas) osuđujući Rušdija i njegovo delo. Prevod fetve, čiji tekst su objavili britanski mediji, glasi:
Викицитати „Mi smo od Allaha i Allahu ćemo se vratiti. [stih iz Kurana] Obavještavam sve hrabre muslimane svijeta da su autor Satanskih stihova, teksta koji je napisan, uređen, i objavljen protiv Islama, proroka Islama, i Kurana, kao i svi urednici i izdavači koji su bili svjesni njegovog sadržaja, osuđeni na smrt. Pozivam sve prerušene muslimane gdje god da se nalaze u svijetu da ih ubiju bez odlaganja, kako se više nikad niko ne bi usudio da vrijeđa sveta vjerovanja muslimana. Ko kod bude ubijen izvršavajući ovaj cilj postaće mučenik, Inšallah. U međuvremenu, ako neko ima pristup autoru knjige ali nije u mogućnosti da izvrši egzekuciju, treba obavijestiti [druge] ljude kako bi [Rušdi] bio kažnjen za svoja djela.“

Britanski mediji su kasnije objavili i da „iranski vođa nudi nagradu od par miliona dolara za njegove krvnike”. Visoki iranski zvaničnici godinama su odbacivali takve optužbe, a iranski ministar spoljnih poslova Kamal Harazi 24. septembra 1998. izjavio je da „iranska vlada nema nikakvih namjera odnosno planova o neposrednom ili posrednom ugrožavanju autorovog života i ličnostima povezanih s njegovim delom”. Nekoliko dana kasnije, prilikom poseta sedištu Ujedinjenih naroda, iranski predsednik Muhamed Hatami kontroverzu je nazvao „završenim slučajem”.

Britanski autori kao što su Baqer Moin i Kenan Malik ističu da kontroverze oko „Sotonskih stihova” nisu verski već politički motivisane, te da su počele u novembru 1988. prilikom izbora u Indiji gdje su muslimanski tvrdolinijaši napali Rušdijevo delo zbog prikupljanja političkih poena. Knjiga je ubrzo zbog izazivanja sve većih sukoba zabranjena prvo u Indiji, a potom i u nekim nemuslimanskim državama kao što su Kenija, Tanzanija, Venecuela, Tajland, Singapur i Južnoafrička Republika. S druge strane, „Sotonski stihovi” nisu zabranjeni u Iranu koji je bio centrom medijskih kontroverzi[4], niti je zabranu knjige predlagao sam Homeini. Autor Homeinijeve biografije Baqer Moin navodi da je iranski profesor u službi vlade napravio je opsežni osvrt Rušdijeve knjige na 700 strana i u sažetom ga obliku poslao u ured Homeinija koji je nakon pročitanog izjavio: „Svet je oduvek bio pun luđaka koji pričaju besmislice i zato na ovo ne treba niti reagovati. Smatrajte to nevažnim.” Sam Salman Rušdi ranije je bio popularan u Iranu gdje je njegovo delo „Sram” (1983) osvojilo nagradu iranske vlade za najbolji prevod godine[5], a jednako dobro primljeni su i „Satonski stihovi”: novela je naišla na pozitivan odek u iranskim medijima, njeni citati učestalo su se vrtili na iranskim radio-stanicama[5], a otvorene rasprave o istoj vodile su se i na ulici i u samoj iranskoj vladi. Malik takođe ističe da iza vodeće muslimanske organizacije u Britaniji koja je oštro kritikovala Rushdija zapravo stoji salafistička Saudijska Arabija, ideološki rival šiitskom Iranu u islamskom svetu.Suočen s pretnjama smrću u samoj Britaniji, Rušdi se uz pomoć tamošnje vlade i milicije skrivao skoro čitavu deceniju i retko se pojavljivao u javnosti. Iako Rušdiju nikada nije fizički nauđeno, mnogim drugima povezanim sa knjigom jeste, uključujući Hitošija Igarašija, prevodioca knjige na japanski, koji je zbog toga ubijen 1991. godine, i Aziza Nesina, prevodioca na turski, koji je bio meta napada 1993. godine u turskom gradu Sivasu, koji se pretvorio u masakr u kome je život izgubilo 37 ljudi.


wiki

Deca ponoći je drugi po redu roman Salmana Rušdija, prvi put objavljen 1981. godine. To je epsko delo magijskog realizma, i smatra se najboljim primerom postkolonijalne literature u Indiji.



Sinopsis


Deca ponoći je alegorijski roman koji govori o događajima koji su prethodili nezavisnosti Indije i, većim delom, događajima neposredno posle. Glavni junak romana, po imenu Salem Sinaj, je telepata neobičnog nosa, rođen tačno u trenutku kada Indija stiče nezavisnost, u ponoć 15. avgusta 1947. godine. Roman je podeljen u tri knjige, od kojih prva govori o Salemovoj porodici pre njegovog rođenja, druga prati Salemovo detinjstvo, a treća prati Salema kao odraslog čoveka, sve do smrti.

Salem otkriva da su sva deca rođena u Indiji između ponoći i 1 ujutro 15. avgusta 1947. godine rođena sa natprirodnim moćima. On koristi svoj telepatski dar da okupi svu Decu ponoći na konvenciju u svojoj glavi. Društvo Dece Ponoći, kako on naziva ovu konvenciju, na više načina odslikava kulturološke, lingvističke, socijalne, religijske i političke različitosti u mnogoljudnoj Indiji u trenutku osamostaljivanja. Salem pokušava da okupi svu geografski udaljenu decu na jedno mesto i u isto vreme da otkrije značenje njihovih moći. Dvoje dece koje osim Salema imaju najznačajnije uloge u romanu su Šiva, Salemov nemezis (biološko dete Salemovih roditelja zamenjeno sa Salemom u porodilištu), i Parvati-Veštica.

Društvo Dece Ponoći se raspada kada Salem ostane bez svog dara telepatije, međutim tada on otkriva preosetljivost svog čula mirisa, kojim je u stanju da nanjuši čak i emocije. Većina njegove porodice gine u raznim ratovima koji se odvijaju na indijskom potkontinentu sredinom 20. veka. Nesrećnim slučajem Salem gubi pamćenje, da bi mu se ono vratilo nakon kvazi-mitološkog putovanja u prašumu Sundarbani, nakon čega se sreće sa svojim drugovima iz detinjstva.

Salem kasnije postaje umešan u političke igre oko Indire Gandi i politike kontrole širenja populacije u Indiji sterilizacijom najnižih slojeva stanovništva. Salema drže kao političkog zatvorenika; u ovom delu romana Rušdi otvoreno kritikuje politiku Indire Gandi, čiji apsolutizam smatra ličnom željom za moći koja se graniči sa uzdizanjem na nivo božanstva. Sterilizacija označava i kraj Dece ponoći, i Salemu ne preostaje ništa drugo osim da sakupi ostatke svojih sećanja u memoare koje piše za svog sina, koji je takođe na natprirodan način povezan sa istorijom svoje države.

Glavni likovi

Deca ponoći je izuzetno obiman roman i pun je likova, kako onih bezimenih tako i onih koji su predstavljeni poimence. Ovde su dati samo likovi koji su najznačajniji za radnju ili se najviše pominju, i to redosledom kako se hronološki pojavljuju u romanu.

Padma je Salemova ljubavnica koja igra ulogu slušaoca Salemove priče koja čini strukturu romana.

Adam Aziz je lekar edukovan na Zapadu, otac Amine Sinaj i deda Salema Sinaja.

Nasema Gani je kći bogatog zemljoposednika Ganija, prvi pacijent doktora Aziza, kasnije njegova supruga i majka Amine Sinaj.

Amina Sinaj (rođena kao Mumtaza Aziz) je srednja kći Adama Aziza i Naseme Gani, majka Salema Sinaja.

Ahmed Sinaj je Aminin suprug i Salemov otac, čiji san je da preuredi Kur'an u hronološku celinu.

Vilijam Metvold je Englez od koga Sinajevi kupuju kuću u Bombaju. Metvold zavodi Vanitu, suprugu Malog Vilija Vinkija i majku Šive, i ona ostaje trudna; tako je Metvold zapravo Salemov biološki otac.

Mali Vili Vinki je lokalni zabavljač, Šivin otac.

Vanita je supruga Malog Vilija Vinkija, zapravo Salemova biološka majka, koja umire na porođaju.

Marija Pereira je babica koja u trenutku ludila menja mesta Salemu i Šivi u porodilištu. Kasnije postaje Salemova dadilja, u pokušaju da se iskupi za svoj postupak i umiri savest.

Šiva je dečak rođen u istom trenutku kada i Salem. On je biološko dete Ahmeda i Amine Sinaj, zamenjen na rođenju sa Salemom. On ima natprirodne sposobnosti borbe i tako postaje ratni heroj i major indijske vojske. Šiva je takođe biološki otac Salemovog sina Adama Sinaja.

Džamila Sinaj (takođe zvana i Riđokosa Majmunčica i Džamila Pevaljka) je Salemova mlađa sestra, koja postaje najpoznatija pevačica u zapadnom Pakistanu.

Parvati-Veštica je jedno od Dece ponoći, koja kasnije postaje Salemova prijateljica a zatim i supruga. Ona je majka Salemovog sina Adama Sinaja, čiji biološki otac je Šiva. Ubijena u policijskoj raciji sirotinjskih kvartova Bombaja.

Adam Sinaj je Salemov sin, natprirodnog sluha i snage volje, koji međutim odbija da govori. Adam je deo drugog talasa Dece ponoći.

KLOVN ŠALIMAR



Klovn Šalimar je remek-delo jednog od najvećih pisaca današnjice, blistav roman koji spaja najdublje žudnje srca i najveće sukobe našeg vremena u jednu neverovatno moćnu, sveobuhvatnu priču.

Život Maksa Ofulsa završio se nasilno 1993. godine u Los Anđelesu, kada ga je ubio njegov šofer, musliman Noman Šer Noman, poznatiji kao Klovn Šalimar. Iako deluje da zločin ima političku pozadinu – Ofuls je prethodno bio ambasador u Indiji, a potom jedan od nadležnih u američkom odeljenju za borbu protiv terorizma – ispostaviće se da je motiv mnogo, mnogo složeniji.

Ofuls je čovek izuzetnih sposobnosti: on je arhitekta modernog sveta, heroj otpora i pisac bestselera, briljantan ekonomista i visoki funkcioner američke tajne obaveštajne službe. Međutim, ono što će zapečatiti njegovu sudbinu je postavljenje za ambasadora u Indiji, zahvaljujući još jednoj od njegovih velikih mogućnosti – ulozi neodoljivog ljubavnika.

Kada prelepu indijsku igračicu Bunji uzme za ljubavnicu i odvoji je od muža, čini se da su se sve njegove želje ostvarile. Ipak, njihova afera ne može dugo ostati skrivena i Bunji se ubrzo vraća kući – osramoćena i sa izdajnički zaokrugljenim stomakom – gde je čeka samo ledena osveta ismejanog muža: Klovna Šalimara. Šalimar odlazi na vojnu obuku militantnih ekstremista i uskoro postaje terorista sa globalnom perspektivom i mnogo dubljom ličnom osvetničkom misijom. 

Ova moćna ljubavna priča, smeštena u bogatu političku i istorijsku pozadinu, istinsko je svedočanstvo savremenog društva – nove ere globalizacije koja stvara doskora nezamislive spone između različitih nacionalnosti i veroispovesti, dovodeći ponekad do tragičnih posledica na pojedinačne ljudske sudbine.

„Magična, komična i zapanjujuće bogata, ova knjiga je nesumnjivo jedan od najznačajnijih književnih spomenika današnjice.“ – The Guardian

Visoki, žutokosi mladi evropski putnik koji sebe naziva Mogor del Amore, mogul ljubavi, pristiže na dvor pravog velikog mogula, cara Akbara, s pričom koja počinje da opseda čitavu carsku prestonicu. Stranac tvrdi da je dete izgubljene mogulske princeze, najmlađe sestre Akbarovog dede Babura: Qare Köz, gospe Crnooke, velike lepotice za koju se verovalo da poseduje moći mađijanja i čarobnjaštva, i koju je prvo zarobio uzbečki vojskovođa, a zatim persijski šah, da bi na kraju postala ljubavnica izvesnog Argalije, firentinskog plaćenika, zapovednika vojske osmanskog sultana.

Kada se Argalija bude vratio kući s mogulskom ljubavnicom, grad će biti hipnotisan njenom pojavom, nakon čega će uslediti mnoge nevolje.   Čarobnica iz Firence priča je o ženi koja pokušava da upravlja sopstvenom sudbinom u muškom svetu. Ona spaja dva grada koji jedva da znaju jedan za drugi – hedonističku mogulsku prestonicu u kojoj se briljantni car svakodnevno bori s pitanjima vere, želje i izdaje sinova, i jednako senzualni firentinski svet moćnih kurtizana, humanističke filozofije i nehumanog mučenja, u kom Argalijin drug iz detinjstva Il Makija – Nikolo Makijaveli – na teži način uči o pravoj brutalnosti moći. Ispostavlja se da su ta dva, tako daleka sveta neobjašnjivo slična i da ženske čarolije vladaju i jednim i drugim.  

Ali, da li je Mogorova priča istinita? I ako jeste, šta se desilo sa izgubljenom princezom? A ako je on lažov, da li mora umreti?

"Čarobnica iz Firence" Salman Ruždi


"Mi mislimo na ljubav naroda prema njihovom princu. Jer mi imamo ogromnu želju da budemo voljeni."

"Ljubav je nestalna", odgovorio je drugi čovek. "Danas vas vole, ali sutra vas možda neće voleti."

"I šta onda?" pitao je padišah. "Da li da budemo okrutni tiranin? Da li da se ponašamo tako da izazovemo mržnju?"

"Ne mržnju, već strah", rekao je žutokosi čovek. "Jer samo strah traje."

"Čarobnica iz Firence" Salman Ruždi



"Žene su se uvek žalile na muškarce", rekao je Birbal, "ali ispostavilo se da su svoje najdublje primedbe čuvale jedna za drugu, jer dok od muškarca očekuju da budu nestalni, izdajnici i slabići, svom polu sude po višim standardima, očekuju više od svog pola - lojalnost, razumevanje, poverljivost, ljubav - i bilo je očigledno da su sve odjednom shvatile da na ta očekivanja nije odgovoreno."

… Poput razvedenih parova, izbegavaju pogled onog drugog. Ipak na čudan način priznaju da su oboje duboko i beznadežno, večno zaljubljeni jedno u drugo.
Šta bi to moglo da znači?
Znači da su neprestano zajedno, čak i kad su razdvojeni. Dok stoji pod tušem, zamišlja ga sa druge strane staklene pregrade kako posmatra vodu koja joj klizi niz telo, priljubivši usne uz mutno staklo. Prislanja svoje usne na untrašnju stranu stakla, zatvara oči, i zamišlja kako je čeka. Zamišlja da je voda njegova ruka, prelazi svojom rukom po telu, istražujući ga, i zamišljajući njegov dodir. S druge strane, on uverava sebe, dok leži u krevetu, da na dušeku pored njega postoji toplo udubljenje, kao da je upravo izašla iz sobe; zatvara oči, a ona se vraća i prilazi mu bliže. Tela im se prepliću u obliku znaka pitanja, označivši kraj zagonetne rečenice koju je doneo taj dan…
… Ove prepirke ne vode nikuda; kao i sve svađe među ljubavnicima, samo njihove se ne mogu okončati, obesmisliti poljupcem zaborava.
Sve se pamti.
Mogu da se ljube samo u snovima. Samo u predivnim snovima…

Salman Ruždi – Tlo pod njenim nogama

Salman Rušdi (67), slavni britanski pisac indijskog porekla, koji je od 1989. i fatve koju je na njega bacio iranski verski vođa Ruholah Homeini živeo pod konstantnom pretnjom smrću, izjavio je da je pravo slobode govora apsolutno ili ga - nema.

Rušdi je 1988. objavio roman "Satanski stihovi" u kojem je jedan od likova jedna od Muhamedovih žena Ajša, što je razgnevilo iranske verske vođe i posebno ajatolaha koji je izrekao pomenutu smrtnu presudu, fatvu, koja se po šerijatskoj teoriji nikada više ne može povući.


 
Posle govora na univerzitetu Vermont, Rušdija su pitali o ubistvu karikaturista iz francuskog satiričnog lista Šarli ebdo.

Rušdi je odgovorio da ga je ubistvo razgnevilo kao i to što su odmah posle zločina, pojedini i sa levice i sa desnice, počeli da - nipodaštavaju žrtve.
 
"Francuska satirična tradicija je oduvek bila vrlo zajedljiva i oštra, i još uvek je", rekao je Rušdi. "Ono što me stvarno vređa je način na koju su naši mrtvi drugovi, koji su koristili ista oruđa kao ja - pero - skoro momentalno bili ocrnjeni i nazvani rasistima".
 
Rušdi je primetio da neki veruju kako govor treba da bude slobodan, ali da ne "ide predaleko, niti da ikoga povredi".
 
"I Džon Kenedi i Nelson Mandela koriste iste tri reči koje u mojoj svesti objašnjavaju sve: 'Sloboda je nedeljiva'. Ne možete to razdvojiti, inače to nije sloboda. Vi možete ne voleti Šarli ebdo, ali to što vi to ne volite nema nikakve veze sa njihovim pravom na slobodan govor", naglasio je Rušdi.
 
Rušdijevo gostovanje na Univerzitetu Vermont bilo je planirano mesecima ranije, i trebalo je da bude posvećeno njegovoj knjizi "Harun i more priča" objavljenoj 1990, posvećenoj Rušdijevom sinu Harunu, u kojoj pisac pokušava da prebrodi, putem mašte, svoje zatoceništvo u kojem je provodio dane posle Homeinijeve fatve, boraveći na nepoznatoj adresi.
 
Nove okolnosti teškog zločina u Parizu promenile su, međutim, karakter pišcevog nastupa u Vermontu.
 
Salman Rušdi, pošto je 1998. fatva zvanično ukinuta, živi u Njujorku. I pored toga, mere bezbednosti su u Vermontu bile opsežne i vrlo detaljne; obezbeđenje je pretresalo torbe i zagledalo pod zimske kapute pristigle publike. Po islamskoj doktrini, jednom izrečena fatva ne može se nikada povući, pogotovo kada je onaj koji ju je izrekao u međuvremenu preminuo, kao što je i slučaj sa imamom Ruholahom Homeinijem (1902-1989).
 
Tokom večeri Rušdi nije direktno spominjao svoje zatočeničke godine koje su mu, recimo, odnele iz života suprugu Padmu koja nije mogla da izdrži tu napetost i napustila ga je, ali je govorio o tome kako tekstovi pisaca koji udare na moćne nadžive kritike iako sami pisci ponekad - ne prežive.
 
Rušdi je naglasaio da je zadatak umetnosti da "gura preko granice", otvara horizonte i širi vidike. Ali, dodao je, to nije lak posao, i pisci ne mogu da idu utabanim i lakim stazama.
 
"Pisci koji guraju svoju istinu do krajnje granice, često naiđu na moćnu reakciju koja gura u suprotnom smeru. Naiđu na sile tišine koje se suprotstavljaju silama govora. Sile cenzorstva nasuprot silama kazivanja", naglasio je veliki pisac.
 
"Na toj granici te suprotstavljene sile su jake, i mogu biti veoma opasne za umetnika. I mnogi će umetnici jako patiti zbog njih", zaključio je Salman Rušdi.
 
Salman Rušdi u svet velike književnosti, kao i u red najvećih svetskih pisaca, ušao je 1981. godine, romanom "Deca ponoći", situiranom u njegov rodni Mumbaj, čija radnja počinje u ponoć 15. avgusta 1947, u trenutku kada Indija stiče nezavisnost od Velike Britanije. Kroz život glavnog junaka Salema Sinaja, rođenog u času te ponoći, pratimo sudbinu moderne Indije, sa svim njenim
protivurečnostima i tegobama.

Salman Ruždi, angloindijski romanopisac i esejista, koji je zbog kontroverznog romana morao da se krije više od deset godina u Britaniji, predstavlja jednog od najznačajnijih pisaca 21. veka. Sir Ahmed Salman Rushdie je pola života proveo u Aziji, pola u Evropi.

Pravi svetski pisac, praćen je brojnim skandalima, a jedan od njih je i taj da je zbog romana Satanski stihovi izdata fatva – smrtna kazna od strane religijskog vođe Irana.

Njegov prepoznatljiv književni stil kritičari opisuju kao magični realizam. Roman Deca ponoći (1981), donosi mu popularnost svetskih razmera i Bukerovu nagradu za najbolji roman u oblasti fantastike. Salman Ruždi je dobitnik mnogih nagrada i priznanja za svoje stvaralaštvo uključujući i „Austrian State Prize for European Literature“ i „Aristeion Literary Prize“. Član je „Royal Society of Literature“.

Neka od njegovih najpoznatijih dela su: Harun i more priča, Istok, Zapad; Bes, Grimus, Sramota i dva već pomenuta Deca ponoći i Satanski stihovi.

O terorizmu, religiji i slobodi govora on kaže:

„Slobodna društva su društva u pokretu, a gde ima pokreta ima i trenja.“

„Ono što jedan pisac može da stvori sam u svoja četiri zida, nijedna vlast ne može lako da uništi.“

„U ovom svetu gde nema tihih kutaka, nema lakog bega od istorije, od nemira, od grozne bučne galame.“

„Jedno je reći: Ne sviđa mi se to što si mi rekao i smatram to nepristojnim i uvredljivim ali u momentu kada koristite nasilje kao odgovor, dižete sve na drugi nivo, gde gubite sav kredibilitet koji ste imali.“

„Jedan od problema odbrane slobode govora je taj što često morate braniti ljude koje smatrate užasnim, neprijatnim i odvratnim.“

„Dve stvari čine temelje bilo kog otvorenog društva – sloboda izražavanja i vladavina zakona. Ako nemate te dve stvari, nemate slobodnu državu.“

„Odgovor na religiju nije nestanak religije, već razmišljanje o njoj na drugi način. Biti deo nje na drugi način.“

„Ne postoji savršena sigurnost, samo različiti nivoi nesigurnosti.“

„Moramo nešto razjasniti: terorizam nije težnja ka legitimnim ciljeva uz pomoć nelegitimnih sredstava. Šta god da ubice žele da postignu, stvaranje boljeg sveta sigurno nije jedan od njihovih ciljeva.“

„Jedna od neverovatnih stvari kada su u pitanju ljudi je da nezamislivo često postane realnost.“

„Mašta bombaša samoubice ga navodi da veruje u uzvišeno herojsko delo, dok se on zapravo samo bespotrebno raznosi i uzima tuđe živote.“

„Ponekad legende kreiraju realnost, i postaju korisnije od činjenica.“

Dugo sam verovao da u svakoj generaciji ima nekoliko duša, nazovite ih srećnicima ili prokletima, koje su prosto rođene tako da ne pripadaju, koje dolaze na svet poluodvojene, ako hoćete, bez čvrste veze sa porodicom ili mestom ili nacijom ili rasom; da možda ima na milione, milijarde takvih duša, možda isto toliko nepripadajućih koliko i pripadajućih. Jer su oni koji cene stabilnost, koji se plaše prolaznosti, neizvesnosti, promena, podigli moćan sistem stigmi i tabua protiv neukorenjenosti, te razarajuće antidruštvene sile, tako da se uglavnom prilagođavamo, pretvaramo se da nas motivišu vernost i solidarnost koje u stvari ne osećamo, krijemo svoje tajne identitete ispod lažne kože onih identiteta koji su odobreni pečatom pripadajućih.



Ali, istina procuri u naše snove; dok smo sami u krevetu (jer noću smo potpuno sami, čak i ako spavamo sa nekim), vinemo se, letimo, bežimo. A u budnim snovima koje naša društva dozvoljavaju, u našim mitovima, umetnostima, pesmama, slavimo nepripadajuće, drugačije, odmetnike, čudake.

Tako ja to vidim. Vi ne morate da se složite. Možda nas, na kraju krajeva, i nema tako mnogo. Možda i unosimo razdor i možda smo antidruštvena sila i možda nas treba zabraniti. Vi imate pravo na svoje mišljenje. Sve što ću ja reći je: mirno spavaj, dušice. Čvrsto spavaj i lepo sanjaj.

***

Gubitak Istoka znači dezorijentisanost. Pitajte bilo koga moreplovca – na moru je vodič istok. Ako izgubite istok, izgubili ste uporište, izvesnost, znanje o tome šta jeste i šta bi moglo biti, a možda i sam život. Za kojom ste zvezdom pošli stigavši na ovu putanju? Tako je. Istok je orijentacija, orijentir, Orijent. Tako glasi zvanicna verzija. Tako kaze jezik, a jezik nikada ne treba dovoditi u pitanje.

Ali pretpostavimo ipak nešto drugo. Šta ako je čitava priča – orijentacija, svest o mestu boravka i sve ostalo – šta ako je sve trik? Šta ako je sve – dom, bratstvo, čitava šarada – samo ogromno, sveopšte, vekovno ispiranje mozga? Šta ako pravi život započinje tek kad se usudite da sve odbacite? Kad se otisnete od ukotvljenje ladje porodičnog doma, presečete konopce, ispustite lanac, isplovite van mape, kad jednostavno isparite, nestanete, zbrišete, šta god – možda biste tek tada mogli da živite slobodno! Bez uputstava kako da postupate, zašto i gde da živite. Tamo gde niko ne bi mogao da vam naredi da odete nekud i poginete za njega, ili za boga, niti bi mogao da vas preslišava zbog toga što ste prekršili pravila, ili zbog toga što ste baš vi jedan od onih kojima, iz razloga koji vama, nažalost, ne mogu biti saopšteni, nešto nije dozvoljeno. Možda morate da prodjete kroz okean beznadja, kroz haos i još dalje, morate da podnesete samoću i nesnosan strah zbog gubitka sidra, užas pojedinaca oko koga se obrću horizonti, poput stranica novčića koji je neko bacio u vazduh.



Vi to ne želite. Većina to ne želi. Svetska perionica mozgova ima prilično veštu ruku – ne skači sa te litice, ne idi kroz taj prolaz, ne ulazi u taj vir, ne rizikuj, nemoj preći tu crtu, ne iskušavaj me tako grubo, upozoravam te da me ne začikavaš, a ti to ipak činiš, stavljaš me na probu. Nećeš dobiti priliku, zaboravio si molitvu, uništen si, svršeno je sa tobom, nisi mi ništa, mrtav si za mene, za svoju porodicu, naciju, rasu i za sve što je trebalo da ti bude vrednije od života, i da mu služiš kao gospodaru, da ga slepo pratiš, da mu se klanjaš, da ga obožavaš i da mu se pokoravaš; mrtav si, čuješ li me, gotovo je, bedno kopile, a čak ti ni ime ne znam.

Zamislite ipak da ste to učinili. Da ste iskoračili sa kopna ili skočili u kobni vir i da pred sobom vidite čarobnu dolinu koja se nalazi na kraju Svemira, blaženo carstvo vazduha. Sa svih strana dopire muzika, a vi je udišete – izdišete, bez prestanka, tako da je postala deo vašeg tela. Sladja je od „poseda“ u vašim grudima.

Vina je bila prva koja je to učinila. Ormus je skočio za njom, a ja sam kao i obično bio na začelju. I mogli bismo dugo raspravljati o tome zašto smo skočili, i da li nas je neko gurnuo, ali ne možete osporiti da smo svi to učinili. Bili smo tri kralja Dezorijenta.

Ostao sam samo ja da ispričam našu priču.

odlomak iz Tlo pod njenim nogama



Ako dovoljno brzo trčiš, možda ćeš moći da pobegneš od svoje prošlosti i sećanja na sve što ti je bilo učinjeno, ali i od budućnosti, od neizbežne turobnosti koja sledi. Morala si da trčiš koliko si brže mogla sve dok ne dođeš do ivice između svetova, a ni onda nisi stala, pretrčala si tu granicu kao da je nije bilo, kao da je staklo vazduh, a vazduh staklo, vazduh koji se poput stakla razbijao oko tebe dok si padala. Vazduh koji te je sekao kao da je oštrica. Bilo je dobro pasti. Bilo je dobro ispasti iz života. Bilo je dobro.

odlomak iz Čarobnica iz Firence



Čim smo dobili brodove, pohitali smo na more, ploveći preko okeana u papirnatim čamcima. Čim smo dobili automobile, otisnuli smo se na put. Čim smo dobili avione, poleteli smo do najudaljenijih uglova zemljine kugle. Sada žudimo za tajnom stranom meseca, za stenovitim dolinama Marsa, Saturnovim krugovima, međuzvezdanim dubinama. Poslali smo mehaničke fotografe u orbitu, ili na bespovratna putovanja do zvezda, i jecamo kada vidimo čudesa koja nam oni donose; ponizno stojimo pred snažnim prizorima dalekih galaksija koje, kao stubovi oblaka stoje na nebu i nadevamo imena vanzemaljskim stenama kao da su nam kućni ljubimci. Gladni smo beskonačnosti, daleke granice vremena. A govorimo o vrsti koja zavarava sebe da voli da bude kod kuće, da se – kako ono beše? – veže.

Tako ja to vidim. Vi ne morate da se složite. Možda nas, na kraju krajeva, i nema tako mnogo. Možda i unosimo razdor i možda smo antidruštvena sila i možda nas treba zabraniti. Vi imate pravo na svoje mišljenje. Sve što ću ja reći je: mirno spavaj, dušice. Čvrsto spavaj i lepo sanjaj.

– …večna istina da će vas posle svakih merdevina uz koje se popnete sačekati neka zmija odmah tu negde iza ćoška; za svaku zmiju naći će se neka uteha, neke merdevine.

Deca ponoći