Laza Lazarević

On zna sve
„On zna sve” je poslednja napisana pripovetka Laze Lazarevića koja je štampana u avgustu 1890. godine zajedno sa pripovetkom Sime Matavulja „Novo oružje”. Pripada krugu gradskih pripovedaka. Glavni lik Vučko Teofilovič je predstavljen kao energičan, smeo i čak pomalo divlji mladić. Za razliku od tipa Lazarevićevog intelektualca, on je življi i markantniji. Već na početku pisac predstavlja svog junaka govoreći o njegovim doživljajima i kako su svi strepeli od njega, a on samo od brata Vidaka. Lazarević prikazuje psihološki odnos između braće Vučka i Vidaka ali daje i opise njihovog jahanja konja sa prijateljima i Vidakovu povredu. Na kraju pripovetke braća su ravnopravna u svemu-poslu, kući i imanju.

Švabica
„Švabica” je najverovatnije napisana za vreme Lazarevićevih studija u Berlinu i nastala je na osnovu piščevog neposrednog doživljaja. Ova pripovetka, neobjavljena za piščeva života, napisana je u formi pisma koje Miša šalje drugu. Miša Maričić je mlad student medicine u Nemačkoj koji se zaljubljuje u gazdaričinu ćerku „Švabicu”, odnosno Anu. U pismima se Miša ispoveda svom drugu o svemu što se dešava između njega i Ane. U Maričiću se odvija unutrašnja drama i borba između lične sreće i dužnosti prema porodici, između svog zadovoljstva i porodičnog bola. Maričić ne gleda na svoj problem samo sa socijalnog stanovišta već i sa moralnog. On ne želi da njegova sreća nanese bol i unesreći njegovu porodicu i prijatelje, a takođe je i svestan da pod tim uslovima ni on ni Ana ne mogu biti srećni. Miša se odriče velike ljubavi zarad dobrobiti porodice i njenog mira. Svojim postupkom je slomio i Anino i svoje srce ali je bio slobodan da se vrati porodici koju je trebalo da izdržava.

Кад сам се полани вратио из Италије, дошао ми је до руку овај рукопис. Читао сам га под утисцима који су на ме оставили Помпеји. Кад сам изишао из Помпеја, певао сам песму "Свја сујета человјечаскаја, јелика не пребивајут по смерти". Чудновато да ми се та пес

Лаза Лазаревић
Приповетке

Швабица

ма врзла по памети и после овог рукописа. Још је чудније што мој сапутник у Италији, мој пријатељ и редактор, кад сам му прочитао овај крњав рукопис понуди ми у откуп албум Помпеја. Ја сам пристао на трампу, смејући се рђавој досетци о мољцима и лави.

I Писмо

... женско друштво пријатно ...

Њена мајка, брат јој поручник ...манов, Попеску, калкулатор у Министарству грађевина, један немачки студент, Макс по имену... Али ти већ познајеш главне особе овога пансионата, а нарочито њу. Прекодан смо сваки на свом послу. На доручак, ручак и на вечеру скупљамо се у трпезарији где је клавир и једно десетак новина и журнала. Трпезарија је та управо наше интернационално земљиште. Ту смо сви као у својој соби. Ко нема никака посла, седи ту, чита новине, удара у клавир, забавља се с Аном, добује прстима у прозор или се прислони уз пећ. А Ана је, наравно, увек ту с радом или са забавом. Туманов с његовим дубоким басом и још дубљим брковима ...

... Поносита као ... Dmol ... маже колена петролеумом, и кад год, сирота, јутром дође с трга, хуче и при том нама, својим питомцима, демонструје садржину котарице као вуга, а они то зову haut gout[1]...

II Писмо

Мислиш, ваљда: ко шта ради. - ја се само њоме заносим? Не, брате, још у мени ђипа поштено срце, - та ваљда пред тобом смем то тврдити! Шта имам ја с њоме? Ја баш и да сам уверен да ме она - чисто ме срамота да кажем - да ме она воли, тим бих се пре повукао с поља љубави. Зар да се играм "девојачким срцем"?

Ако ћу истину рећи, на сваки начин пријатно ми је бити с њоме, - а, као бајаги, што и да ми не буде? Али наравно да је то све далеко од ма каког осећања које би било ма и налик на љубав. Погледам је покаткад са стране и испод ока, па се мислим: дијете, дијете! Али даље, наравно, ништа. Та ја, и кад не бих био равнодушан према њој (као што је она према мени - а то јесте, тако ми бога!), ипак бих се добро чувао сваког корака који би ме водио до ма каких изјава и споразумевања. Ти знаш да она није у оним годинама у којима се "Проводи љубав", стоји целу ноћ пред авлијским вратима и чека се "љубавник", па се после цмака док не удари крв на нос, а не дајући себи никаква рачуна под богом. Хоћу да кажем: ниjе у годинама у којима се игра љубавних сцена и само јој "значајно" стегнути руку значи "пођи за мене". Нема ту, дакле шале. Ја још који месец па остављам скамију и ступам на своје ноге, и сваки, ма и неозбиљан корак у љубав био би корак у женидбу, а ти врло добро знаш да се ја њом оженити не могу. Боже мој! Шта би рекли моји, шта пријатељи, шта напослетку и поглавито ти сам? Прво, није ни Српкиња, можда ни лепа, а сирота. Па њена родбина, - хајде мајка и боже помози, али лајтнант! А ти знаш да сам престарео за ексцесе. Некада сам мислио да бих био у стању оженити се куварицом, живети с њоме о кори сува хлеба и бити најсрећнији смртни. То су, ваљда, године што чине човека "паметнијим". Ја бих пљунуо на њих, па ипак не могу да будем "луд". Прошло је све. Срамота би ме било од берберина који ме сапуни трипут недељно.

Аман, побратиме! Ја нехотично начиних некакав увод. Томе је свему крив Јоца који нас је, кад нам је био у гостима, узео на око, па после и теби којешта надробио, из чега си ти начинио читаву оптужбу, од које се ја само браним. Приповетка је свршена. Веруј! Ја сам према њој само галантан господин: пратим је на клавиру кад пева; додајем јој игле кад испадну; огрћем јој кабаницу кад пође у шетњу итд. Међутим, мирно и спокојно гледам своја посла, и за два-три месеца уздам се да ћу постати доктор. - Ко ће са мном!

Помисли шта је урадио луди Никола - обријао бркове и уписао се у буршеве! Ја, као најстарији медицинар, усудио сам се дати му једну лекцију, после које ми је он претио да ће ме звати на дуел, на што му је Видак дуванџија - ударио шамар!

Неко закуца на моја врата.

Ана ме зове на вечеру.

Твој побратим.

III Писмо

Од неко доба наша се преписка врзе само око Ане. Ја то чиним, ваљда, стога, да ти не би помислио: "А, сад се ућутао, сад ништа о њој не пише, знам ја шта ће то рећи!", јер таквог скептика као што си ти мало је. Сада ћеш ми бар веровати да нема ништа, јер је још пре пет дана отишла својој сестри у Готу. Остали смо сами, - немој да ми се смејеш кад ти кажем да нам је некако свима тужно. Она је држала свезу између нас, јер овако седнемо сви за сто, ћутимо, да се чује како мува вечера. Макс прави рђаве досетке на које се ми само званично смејемо. С Тумановом се наразговарам кад смо у својој соби, јер како он тешко говори немачки, то га мрзи да што почиње кад смо сви заједно, а да, опет, окрене руски у друштву где нико ван нас два не разуме - знаш да је врло "genant"[2]

Наш "Дон Карлос" је непрестано она ужасна противречност имену које смо му дали. Онако исто гледа испод очију, чешља косу из потиљка на чело, носи кратке панталоне и огромне ципеле и црвене велике мараме у које се усекњује и које му из џепа вире. Има бритву од које је једна страна само за жуљеве. Ту сам опазио неки дан кад је Спалдинг узео од њега бритву да зареже плајваз. По цео дан чита новине којих су му пуни шпагови. Затури се у канабе и вади једне по једне. Покаткад, пошто је наишао на нешто важно, одмакне их држећи их у левој руци и гледа их из даљине, онда удари десном руком по њима, погледа онога који најближе седи до њега, климне важно главом и промумла: Natürlich![3] или Na-nu![4] или Donnerwetter noch einmal![5] онда стане ревносно све подвлачити црвеним плајвазом и, пошто одува бурмут што му је из носа пао на новине, завали се опет у канабе и чита даље.

Тим исподвлаченим новинама обично повезује баба сутрадан ћупове с компотом.

Он још непрестано говори страсно о њихову рату с Французима, о будућем свету који ће се састојати само из Немаца о "силном немачком царству", итд., итд. Нос му је већ поцрвенео, и како уђе на врата, чујеш како му се мућка пиво у трбуху. - Туманов обично прошапће: Kraftige deutsche Natur![6]

Спалдинг онакав као и пре. Пред свима говори како мрзи Немце. Бије келнере кад хоће да га преваре за десет пара, па им после даје динар бакшиша. Вуче још непрестано немачко-енглески речник куд год иде и доручкује татарски бифтек. Ја гледам те од њега учим што могу више енглески, па после казујем њој.

Њен брат лајтнант је онако исто отужан. Он је пресрећан кад може да нас уверава како једва чека да се опет дигне крајина на Французе: die'Hunde haben noch immer die Jacke nicht voll.[7]

Кад је што говор о Србији, онда ми он непрестано доказује како ми треба да почнемо с Турцима, побићемо их ваљда.

- Ех, кад бисте ви имали нешто само један овакав кор као ми, ласно бисте ви свршили с Турском! Мени би и сувише:

- Кад бисте ви знали српску војску и њена дела, ви бисте се стидели тако што рећи.

Онда Туманов стане, натуцајући немачки, да прича. Ти знаш да он добро зна наше ствари. Сад је узео мемоаре Проте Ненадовића да преводи на руски.

Ти не знаш још два Румуна који с нама седе, - једар гимназист овде, а други математичар. Веома добар и озбиљан човек.

IV Писмо

Чудиш се, мора бити, што сам се ућутао, - болестан сам, или, боље да кажем, био сам болестан. Нисам ти хтео писати, да се не бринеш: сад је све добро.

Па и после толиког ћутања ипак немам ништа о чему бих ти могао писати. Последњим твојим писмом увераваш ме да из мојих приповедака с Аном нећеш изводити никаких закључака и тражиш само да ти све натанко пишем што буде између нас двога, и подвлачиш два пута речи натанко.

Добро, побратиме. Ти не знаш да ме ти сам увлачиш у некакав роман. Сад сам и ја почео да мотрим на сваки њен поступак према мени. Ти си, управо, крив што сам почео да се интересујем њоме, право да ти кажем, више но што бих хтео. Све се мислим: па шта сад да му пишем?

Ево шта сам још напабирчио за мршаво писмо, као што су обично сва моја писма.

Кад је дошла из Готе, ја сам се био толико придигао, да сам тај дан ручао с њима заједно: дотле сам јео у својој соби, јер ме мрзело облачити се.

Она је дошла увече. Чуо сам како јој Попеску и Туманов, весели, отворише врата и како се цела кућа напуни весеља. Туманов дотрча мени у собу (не знам шта је и њему наспело) и с некаком поузданошћу да ће ме обрадовати вели:

Хајдете, дошла Ана! Онда сам се и сам обукао и отишао у собу где једемо.

Кад сам ушао, она је вадила некаке поклоне од сестре за матер.

- А - рече она гласом који ме, бадава је, дирну - а ви сте слаби?

- Не, био сам, госпођице. А откуд ви знате? Она се мало збуни.

- Г. Туманов ми је казао.

- Да, - рече Туманов простодушно како га је бог створио - госпођица је питала, како је врата отворила, шта ви радите.

Ја је погледах испод ока. Она се чинила да ништа даље не слуша и вадила је даље дарове за матер.

Ја сам сео у угао до пећи и гледао је. Може бити што сам је се зажелео, може бити и што је била запурена од пута, тек мени се учини необично лепа.

Нисам ништа даље говорио. Кад баба изиђе да гледа вечеру, а Попеску да купи дувана, остасмо само ја и она. Туманов чита новине и сваки час пита: "Какъ это по русски?", она дошла и села до мене код пећи.

- Ал' ви сте сад сасвим здрави? - запита ме некако плашљиво.

_ На путу да будем сасвим здрав.

- Ал' сте тако бледи!

_ Нисам јео ништа већ осам дана.

_ Богу хвала, само кад је све прошло. Ви се не чувате, ја сам то знала. И ви сте ми леп доктор! - и поче весело да се смеје. - Ја не смем ништа учинити против ваших наредаба, а ви не дате себи ништа приметити. Нећу вас ни ја, богами, одсад слушати.

- Ви? Не, ви сте увек били добро дете. Нећете, ваљда, сад да проиграте ваш глас, нарочито у мојим очима, молим вас? - И ја почех да се смејем, хтевши показати да ја и не мислим присвајати себи толико интереса за ме с њене стране.

Није ми ништа одговорила. Погледао сам је испод ока, није ме гледала. Мени се учини као да сам јој ставио некакво питање на које није одговорила, и као да ми је врло стало до њеног одговора. Овакви случајеви мене само драже. Све ме копка неки ђаво да видим да л' она у ствари мари за ме, ко што ме ви сви уверавате.

Тог вечера после вечере играли смо даме. Она је играла врло добро. Доби прву партију и погледа ме оштро, ја сам разумео да то значи: зашто ви не играте озбиљно?

Другу партију ја сам се усиљавао да добијем, па ваљда стога и превидим њен колут који сам морао појести. Кад сам већ сам мицао, угледам да она има даму, турим је на крајно поље и покријем је још једним каменом, као што се то чини с дамом.

- Ви опет имате даму! - рекох јој.

Она промеша срдито руком колутове, отури даску од себе, подбочи се на руку и гледаше на клавир за којим Попеску свираше влашке потпури.

- А што мешате фигуре кад партија још није свршена?

- Ви хоћете да се спрдате мноме?

-- Бог с вама!

- А зашто не играте, него ме пуштате да ја добијам?

- Зар ви мислите да ја на тај начин хоћу да вам учиним некакву љубав? Будите уверени да се варате - ја сам играо како сам најбоље знао.

Она се опет одобровољи, али није хтела више играти даме. Ја окренем даску и одбројим себи и њој по девет зрна. Она пристаде да игра мица.

Опет ме је тукла, али сам на њену лицу видео да је она уверена да ја играм како најбоље знам и да је не пуштам хотимично да добија.

После три партије опет помеша зрна и отури таблу, али не срдито. Смејала се.

- Не, ви не знате да играте. Морате код мене учити.

- Свака лекција од вас биће ми драга - ја ударам гласом на "вас".

- Добро. Онда је прво: немојте да ласкате.

- Хоћете тј. да кажете: немојте ни одсад да ласкате као што ни досад нисте ласкали?

Она лако поцрвене.

Баба међутим донесе меда и ораха, па опет изиђе. Попеску беше угасио свеће на клавиру и свираше напамет, мени се учини лепше него икад, увертиру Телову. Она је међутим узела некакав ручни рад. Ја лупах орахе и давах јој, она им замакаше у мед. Попеску не хте јести. Он поче опет Weber-ово Aufforderung zum Tanze[8].

Ја устах и донех чашу воде. Попијем пола чаше.

- Ах, опростите, ја нисам и за вас донео. Она ухвати моју до половине пуну чашу.

- Одатле сам ја пио; чекајте, ја ћу је изапрати, па ћу вам онда насути - и ухватих за чашу.

Она истрже руку и нагло искапи чашу.

- Али, госпођице!

Она ми изгледаше увређена. Не хте ништа више говорити. Ћутали смо обоје. Попеску доврши свирање, заклопи клавир и диже се.

- Лаку ноћ!

- Лаку ноћ! - рекосмо ми.

Кад остасмо сами, ја се подбочим на руку и гледах јој у очи које су биле управљене на рад у рукама јој. Опазила је да је гледам, није ни за један тренут дизала очију с рада.

- Госпођице, овај је прст мој болесник (њега је била опарила кључалом водом. Ја сам јој, пошто је прснуо мехур, мазао раствором сребрног нитрата), ја имам право да га у свако доба прихватим и да видим како му је. Молим овамо руку!

Ухватих је за руку и почех завиривати прст који је био залечен још давно пре њеног поласка у Готу.

Она не отимаше руку, али изгледаше озбиљнија него што бих ја хтео.

Ово је згодна прилика да огледам њено "срце", помислим се.

- Госпођице, поклоните ми овај прст.

Она је непрестано у њега гледала. На моје питање врћаше главом у знак да ми га не поклања.

- Зар ни цигло један прст нећете да ми поклоните? Нисам се надао. - Ђаво га знао, то сам казао с доста осећања и, у ствари, као да осетих да ме боли њена хладноћа.

- А шта ћете с њиме?

- Ви мени њега поклоните, а шта ћу ја с њим, то ја знам. Она се усиљено насмеши.

- Ако ћете да га одсечете, ево вам га.

- Засад ништа. Само да ја знам да је он мој, а?

Она климну одобравајући главом.

Ја узех њен прстић и почех га миловати. Држао сам га за који минут у својој руци, она га онда, веома опрезно и као не знајући шта ради, извуче и настави плетење.

После пет минута ја извадих сахат.

- Већ 11. Ви знате - рекох ја као у шали - да сам ја болестан, па ипак ме не терате да идем да легнем. А ја сам, опет, смешан што и сам не идем, него вас само зановетам којекаким беспослицама. Ја знам да вам је дуго време кад сте са мном.

- А ви идите кад знате.

Учини ми се да ће то рећи: немојте да ме терате да вам кажем да вас волим. Па ипак устах и пођох.

- Лаку ноћ! Дајте ми бар руку.

Не гледајући одговори лаку ноћ, али ми не даде руке.

- Госпођице, то нисам заслужио. Е, па лаку ноћ!

Дођох у своју собу. Не знам откуд, па ипак осећах се увређен.

Ах, нема смисла заносити се, помислим. Треба оставити ствар. Нема ту онога што сам ја мислио, а напослетку и не треба. А шта сам ја и могао мислити? Да ме...

Будалаштине... Цело вече сам провео с њоме, а посла пуне шаке. Боље би било да сам што паметно радио, него што сам пиљио њојзи у очи. Шта сам хтео тиме?

После сам скувао чаја и радио до три сахата по поноћи да бих накнадио оно што сам изгубио.

Кад сам легао у кревет, изиђе ми она у памети.

Даље од мене! Имам ја својих послова. Ја сам Србин, ја имам стару матер, ја имам свој задатак - зар којеко да ме смета!

Побратиме, приповетка је свршена. Ти ниси ништа више ни очекивао. Ти знаш мене. Твој верни

Побратим

V Писмо

Н...

Не знам којим си путем начинио онакав закључак у твоме последњем писму: "Ви се обадвоје узајамно волите. Док се пољубите, видећете да се ја не варам". Ти знаш да ме на тај начин доводиш на чудновате мисли. Он је утолико истинит што ја и после мојега последњег писма нисам престао "заносити се с њоме", као што сам ти био писао и као што сам мислио да ћу учинити.

Имам и опет чиме да ти се извиним, - био сам се "завадио" с њом. Ја сам ти причао како сам отишао из собе, а она ми није ни руке дала.

Сутрадан ја сасвим озбиљно уђем. у собу (обично, пак, ти већ знаш, све се то збива у шали и смеху) и доручкујем. Није било никога, но ми ипак нисмо говорили једно с другим. Чим сам попио кафу, одмах изиђем.

- Збогом!

- Збогом!

Није ме питала ни куда ћу тако рано, као иначе.

Дошао сам у два на ручак.

Она се била откравила. Изгледала ми је необично слатка.

За ручком нехотично је гурнем лактом.

- Mille pardons![9] - ритерски се клањајући.

Она врћаше главом: нема пардон.

За казну ја је још једаред такнем лактом.

Она начини некако детињски важно лице и погледа ме протестујући: шта се дирате?

Други су сви били занети у некакав разговор. Ја куцнем својом чашом у њену и шапнем јој:

- Буд'те здрави!

Она климну главом.

Дакле помирили смо се. Ама да л' се ја варам ил' се она збиља радује?

После ручка она села код прозора и преврће L'histoire d'un paysan - Erckmann-Chatrian.[10] Ја стао више ње.

- Лепо време - рекох ја уздржавајући смех. Она напући уста, сушто дете.

- Ах, ви сте нека прзница!

- Нема више да се говори о томе. Дајте руку. Сад смо се помирили.

Она пружи руку, обрнувши главу к прозору. Ја је стискох за њу.

Дон Карлос, коме у тај пар донесе девојка флашу с пивом, накашља се некако исувише гласно. Ја се бејах нагнуо над књигу и гледах илустрације.

- Међед - прошапута она као одговор на Карлосово кашљање.

Би ми необично пријатно. Досад никад није у мом присуству говорила ма шта против ма кога члана наше куће.

- Чујете, госпођице, хајд' да закључимо уговор да се ниједно од нас не сме ни за што љутити.

- Ви се љутите, ја се никад и не љутим.

- Ко зна? Него пристајете л' ви на мој предлог? Она измахну руком да удари по мојој руци, па је полако спусти на мој длан и још озго притиште мало.

- Пристајем!

Ја не знам зашто сам се томе толико радовао. Чинило ми се да сам с њом подвезао некакав контракт пријатељства.

Онда привучем своју столицу до ње и почнем даље превртати Erckmann-Chatrian-а.

Наиђем на двоје загрљених.

- Допада л' вам се ово?

Она напући уста.

Опет наиђемо на слику истога смисла.

- А ово?

Она ме тако оштро, озбиљно погледа, да ме прође сва воља за даљу шалу и да ми се учинише моја питања и одвише бљутава. Као бајаги настављајући даље, нађем Marseillaise-у.

- А допада л' вам се ово?

Она посматраше слику који секунд, онда сасвим наивно одговори:

- Ја не знам шта се овде може човеку допадати. Нарочито у вашој књизи. Мора бити да је ово le plus apre lettre.[11] Мало у ког човека да је читав нос. Све је тако замрљано да се једва распознаје. Не ваља ништа, ништа.

Поче се слатко смејати, па као бајаги задиркујући ме:

- Хајд' носите вашу књигу! Ко бајаги слике, а изгледају ко да их је наша куварица бркљом правила. Ја се противих и држах крепко отворену књигу коју она покушаваше да затвори.

- О, ви мислите да ћете је на силу затворити? Варате се.

Она се још већма напињаше. Ја напослетку одједанпут пустим, и обе поле лупише једна о другу и лако јој приклештише прст. Ја притиснем обе корице и не дам јој да извуче прст. Напослетку она га ипак извуче, но здера врло мало коже, а у исто доба и парче листа из књиге.

- Ах, опростите! - рекосмо обоје у један глас. Она што ми је отцепила лист, а ја што сам јој навукао рану на прст.

- Молим, - рекох ја - иако ја цигло имам права да молим за опроштај, ипак се не служим њиме, јер међу нама стоји контракт да се не срдимо, дакле да и пардон не иштемо.

- Могла бих доказати да имам више права но ви, ал' како је то право на нашем међународном, тј. српско-немачком конгресу укинуто, то нећу ни да се служим њиме. Дакле, ја изрично не тражим пардона - и поче се слатко смејати.

Да није било Дон Карлоса у соби, не знам шта бих јој казао, јер ми толико мила дође.

Изби четири сахата.

- Сад морам да идем. Морам вам само казати да се бојим е ћете се покајати што сте такав уговор са мном закључили, јер... остајте здраво! Сад ћете ми ваљда дати руку, јер ако ми је не дате, не остаје ми ни та утеха да се срдим.

Она ми пружи руку и смејаше се.

Ах, побратиме, знаш ли кака јој је ручица!

Од то доба било је стотину таквих ситнурија. Ја ти их не причам - на што? Resume[12] је да смо нас двоје пријатељи. О, шта ми она којешта није причала! Ја сам у свима тим разговорима налазио нова и нова својства која су ме толико привлачила да не знам јесам ли довољно искрен кад ти кажем да се нисам заљубио (sit venia verbo![13]).

Ну на што све то? Игра, луда игра! Ја све мање радим и све се више заносим њоме. Пошло је све будибокснама.

Но још нисам толико загазио да се не могу повући, а, с друге стране, крајње је време да се оканим посла за који нисам, и то ћу учинити, тако не био твој

Побратим

VI

Н... 1. I 187...

Почињао сам ти, душе ми, досад, двадесет писама и сва подерао. Већ су два месеца од мога последњег писма. Ти си писао, молио, запомагао, - ја ти ипак нисам ништа одговорио. Стид ме је било напослетку, јер бих се огрешио о своју искреност кад ти не бих све причао, а причати ти, опет, све, тако ми је тешко, тако тешко!

Ја сам слабији и нижи од црва. Вечно сам те уверавао да ћу прекинути све с њоме, па ипак... Него боље с почетка.

Све ћу ти испричати. Поделићу у главе. Даћу свакој мото. Развићу сву своју музу. Тим ће бити смешније. А ти се, молим те, смеј, смеј се онако од срца, како бих се ја од срца заплакао, да ме није срамота и да не морам место плача прегнути на дело поштена човека.

Рекох да ћу почети где сам стао.

Laza Lazarević - Sve će to narod pozlatiti
I sumrak se poče hvatati, a lađe još nema. Svet koji ju je čekao poče se razilaziti. Ode i dečko s tvrdim zemičkama i kapetanica s bajatim licem. Odoše i oba praktikanta, s Markom stolarom, svadivši se najpre s gostioničarom što im je točio još prošle srede otvoreno pivo. Pođoše i kočijaši, nudeći se da po dva groša voze u varoš; ali većina, „radi apetita“ ili „opružanja nogu“, ode pešice, zametnuvši prut na rame a palac od leve ruke za špag od pršnjaka. Ni žena Marinka magazadžije ne htede sesti u kola, već pođe sa svojim malenim društvom pešice, okrećući čas p leđa onima s kojima je govorila; i to ne iz nepristojnosti, već prosto zbog tepeluka koji tako bezazleno blistaše, kao da je Zaječar procvatio, a kroz Knjaževac protekla reka od mleka.
Sunce se beše rasplinulo u dalekoj prekosavskoj ravnici, i samo još povrh mesta gde ga je nestalo pružahu se u nebo dugačke, svetle beličaste zrake, kao da je otud sa zapada pomolio neko grdnu šaku sa raširenim i na gore okrenutim prstima – upravo onako kako to prave dobri i rđavi moleri. Sava, koja je bila tako opala da je se gotovo na svakom mestu mogla gaziti, sanjivo oticaše, odbijajući slabačak crvenkast refleks od oblačaka povrh nje.
Zamalo još, i svet se sasvim raziđe. Osim slugu i činovnika parobrodskih na obali stajahu još samo dva čoveka – jedan u fesu i čakširama, drugi u mundiru i mamuzama. Onaj u fesu – Blagoje kazandžija – ceo dan nestrpljivo hodaše: svaki čas zapitkivaše koga po štogod; obrtaše se neprestano, kao da ga cela snaga svrbi pa ne zna odakle da se počne češati; ulažaše u staničnu gostionicu i, čisto kao da će odocniti, usplahireno istrčavaše ponovo napolje, upirući pogled daleko preko mirne Save. Njegovo lepo izbrijano, čisto lice, s lakim površnim borama, nalik na one oblačke u ćilibaru, sa sedim zolufima i brkovima, stajaše nekako u kontrastu s malenim, plavim, vedrim očima koje živo, pa ipak s pouzdanjem, skakaše s jednog predmeta na drugi. Čibuk je neprestano držao u zubima, paleći lulu istresenim kokicama. Svaki čas je zapitkivao i momke i agenta: Što nema lađe? Da li ima kaka depeša? Je li voda tako mala? Vuče li kaku teretnicu, itd., – na što mu i momci i agent, sa urođenim gospodstvom stranih državljana, vrlo ukratko i osorno odgovaraše.
Kapetan, pak, po imenu Tanasije Jeličić, stajaše gotovo ceo dan na jednom mestu, podbočivši se na sablju. Lice mu beše okrenuto strani s koje lađa dolazi, a oči umorno i nestalno bludiše oko toga mesta, kao ono sasvim izdubena glavčina oko ojedene osovine. Na njegovu licu ne beše onoga heroičnoga izgleda koji se kadšto viđa i na pensionovanim potpukovnicima, pa ipak ono te opominje na omarinu iza koje se diže oluj, odleću ćeramide s kuća i kape s glava. Punački, maleni, s obe strane postriženi brkovi, malen ali podebeo nos, osrednje smeđe oči, rehave obrve, okrugao obrijan podbradak i čisti, masnožuti, ali ne mršavi obrazi, mala usta s poverljivim konturama, velike ruke, aljkava uniforma, a kao sneg bela košulja i kao mleko čista sablja – sve to izdavaše gospodina i gejaka, čoveka od koga iščekuješ da zna aranžovati kadril i očistiti ostricu, a opet te nimalo ne bi iznenadilo kad bi on okrenuo dami leđa, obrisao nos salvetom, ili čak zab viljušku u lokumiće.
On dakle stajaše, a kazandžija se neprestano vrtijaše. Naposletku, kad mrak stiže pre lađe i ne mogadijaše se videti ni zlatan pervaz na agentovoj kapi, i njih se dvojica pokunjeni vratiše u mehanu.
– Nema je, pa nema! – reče kazandžija ljutito, kao čovek kome ne ide karta.
– Nema je – reče oficir, ali mirno, kao periodičan činovnik koji zna da posle pet godina mora doći klasa.
– Što li, Bože? – reče opet kazandžija. – Valjda... ta da... ovde i nema Turaka... A lađa se valjda i ne može bobandirati?
Kapetan ćuti.
– A koga vi čekate? – upita opet Blagoje.
– Ženu!
– A ja sina! Ranjen je.
On se malo strese, brzo stade istresati skoro punu lulu i, ponovo je napunivši i paleći, nastavi preko čibuka:
– Ali lako, sasvim lako! Pisao mi je njegov drug Jole. Ovde i ovde! – on rukom pokaza sasvim neodređeno: najpre preko leve plećke, pa onda duž cele desne noge.
– Samo ga okrzlo! Otpušten je kući iz bolnice da se popravi, pa posle u ime Boga opet!... I treba... Treba goniti peksijana!... Samo neka nam je Bog u pomoći! ...
– A šta vam je sin? – reče kapetan, počinjući učestvovati i istoriji kazandžijinoj.
– Moj sin? Kazandžija! Eh, da vidite kako taj radi. U njega ruka, vidite, ovde deblja nego u mene noga ovde. Ja sam zbog ovih oskudnih vremena prodao sve što sam imao –šta će mi? – samo sam alat ostavio. Ali dok je njegovih ruku i alata, biće nama dvojici hleba, pa baš da nas je i desetoro.
– Znam, znam – reče kapetan; – ali šta je on u vojsci?
– U vojsci? Pešak! Jest pešak! Ja uvek kažem: ti, brate, ti bi trebalo da si tobdžija. Ti bi lepo mogao povući top. Posle, ono kad grune – milina čoveku čuti! Ali on hoće u pešake. Kaže: ovo vredi – ako ćeš na puškomet, ako ćeš za gušu! Strah te pogledati kad se naljuti. Taj gde udari, tu trava ne niče!
– A gde je ranjen?
– Boga mi, ne znam. Ne znam – badava! Pisao mi je, istina, njegov drug Jole, ali ja sam zaboravio. Smešna imena tamo. Evo pisma ! U dve borbe – u dve...
On izvadi sasvim masno i izgužvano pismo iz ćurčeta i predade ga kapetanu koji ga ponese u ruci da ga pročita spram sveće u mehani.
Uđoše u mehanu s masnim dugačkim stolovima, čađavim zidovima i od muha upljuvanim sahatom. Na vratima koja vode u avliju stoji napisano obligatno „Srećna nova godina“, itd., i ispod toga „Ilija! Sremčević 14 gro: od = raki“. Na sredi tavanice obešena lampa čkiljila je, jedva probacujući zrake kroz već sasvim crno staklo. Nasred srede stajaše jedna drvena stolica, sa slamnjim sedištem i slomljenom i tako živopisno ispruženom nogom kao da hoće da se fotografiše.
Kapetan sede na dugačku klupu kraj prozora i poče čitati vrlo zamrljano pismo. Blagoje skloni najpre onu stolicu, psujući „što će ovo čudo ovde“, sede posle prema kapetanu, zagrnu rukav od ćurčeta i pogleda po stolu, htevši se nalaktiti. Ali se odjedanput trže, videći po stolu grdnu, crvenkastu, masnu mrlju.
- Ej ti, more! E, ovo je baš preko jego! Gledaj ti, molim te: malo ne pokvarih koporan! Čuješ ti, bre, hodi ovamo! Obriši ovo!
Odnekud iz mračnog ugla dovuče se j edno prljavo stvorenje.
- A šta je ovo ovako masno? Je li, magarče?
- Pa, mehana je, gazda-Blagoje - reče prljavo stvorenje, s toliko nepobitnog razloga, da se Blagoje sasvim razgoropadi:
- E, gle ti njega! Međer si ti neki mudrac! Pa valjda ne sede svinje u mehani?
Čitalac će se vrlo ogrešiti ako pomisli da je Blagoje kakav čangrizalo - Bože sahrani! Sada je on samo u grozničavom stanju od nestrpljenja, pa traži samo sebi zanimanja. Pristao bi on sada i da se bije i da ga biju – samo da mu prođe vreme. Nije on, inače, bio baš ni vrlo razgovoran čovek, i večerašnje njegovo upravo napadanje na svakoga koga sretne beše samo očajnički pokušaj da razagna čamu. Zbog toga on opet juriša na kapetana:
– Jeste li videli onoga s nogom?
– Koga s nogom?
– Ta onoga bez noge?
– Koga bez noge?
– Ta onoga sa štakom?
– Koga sa štakom?
– Sa štakom! Onoga što su mu doktori odsekli nogu?
– A što su mu odsekli?
– Pa, kažu, hteo je da umre od rane što je dobio na Javoru, pa mu onda odsekli nogu, pa sad ide bez noge... Zar vi ne znate onoga s nogom?
– Ne znam – reče kapetan – nisam ga video.
– Pa sve prosi pred crkvom!
– Hm!
– Uh, Bože! – Blagoje se strese. – Ovakav badrljak samo! Bolje bi mu bilo sto puta da je umro! A on ništa – živ! Pa još *****! Ništa mu, kaže, ne škodi!
– Pa dabogme!
– Samo to mi se ne dopada što prosi.
– Pa mora da jede!
– Znam! Ali on kad je u ratu izgubio nogu, treba da mu se plati! Lepo da mu kažu: „Na ti, brate! Hvala tebi koji si za nas prolevao krv“, i take stvari... Čovek j e, u neku ruku, to se vidi – kako da kažem? – izgubio nogu, ide na štaci! Sad njemu treba da jede, da pije. Hoće, bogme, i lulu duvana... Čovek je...
Kapetan se oseti pozvan da objasni kazandžiji položaj invalida:
– To je lepo što je on za svoju zemqu osakatio sebe. Ali zato on ne može tražiti sad da bude savetnik. Vidite: svaki onaj koji je prolio krv za svoju zemqu treba da se računa u srećne, jer se odužio svojoj majci, svojoj zemqi. Svaki je dužan svojoj zemlji, zemlja nije nikome ništa...
– E, znam i ja te vaše filozofije! Znam ja, ako ćeš, i „zemlja jesi, u zemlju otideši“! Ali daj ti, brate, štogod u živa usta! Vidite: to je čisto... kako da kažem?... to je strašno pogledati! Dovde odsečeno – a čovek hoće hleba! Pa sad zar da prosi? Mora! Ne može da ore, ne može da kopa! Pa još, može biti, ponekiput slabo što i naprosi. Bre, da je meni vlast, ja bih znao šta bih radio! Ja bih lepo iz kuće u kuću. Uđem unutra – sedi gazda i jede pitu od oraha. –„A, ti jedeš pite?“ – „Jedem!“ –„A je li krv jeftinija od pite? A kamo onome onde s nogom?“ –„A šta me se on tiče?“ –„Ha, ne tiče te se, je li? Daj ovamo, doktore! Jedan, dva pet – koliko ih treba! Dede, seci! Secite mu nogu ovde! Jok, ne pitam ja treba li ili ne treba: seci ti samo! Tako! Sad vidi kako je onome onde! Ha, sinko!“
Kapetan vide da se s Blagojem ne da objašwavati u višim regionima. On se spusti niže:
– Tako je, tako je! Ali će oni i dobiti svi pristojno izdržavanje iz državne kase kad se svrši rat. Nemajte vi brige!
– To, to, moj gospodine! Samo ako je to zacelo i onoliko koliko treba, da ne stoje opet pred crkvom i da ne prosjače po vašarima. Zar kad bi neko zbog mene izgubio samo mali prst, pa ja... A ovamo država... Slušajte!... Zviždi!
– Ne zviždi! – reče kapetan.
– Ta zviždi, Bog s vama.
Blagoje istrča navrat-nanos napolje. Malo posle vrati se pokunjen:
– Mora biti da je neko vabio vaške. A ima i ugursuza, pa duvaju i u ključ. Tu pre, kad je ono Sreta išao u Beograd, a onaj obešenjak Mićin sakrio se za direk, pa pišti u ključ. Svi poskakaše, i sam načelnik skoči! Posle se samo vratiše – i načelnik se vrati. Psuju onoga ko je svirao – i načelnik psuje, a ne zna ko je!... Ja... O, brate, ja ne znam što je se to tako zadocnila! Da li je to još kadgod bilo? Je li ti? Ej, momče! Hodi ovamo!
Ono prljavo stvorenje pomoli se opet.
– Je li se lađa još kad ovako zdravo zadocnila?
– Ne znam – reče stvorenje.
– Ne znaš? Smetenjače! Pa šta ti onda znaš? Šta imaš za piće?
– Svašta! – reče stvorenje glupo se smešeći.
– Pijete li vi rakiju? – reče Blagoje okrenuv se kapetanu.
– Ne!
- I ja slabo... Ama šta da se radi sad? Čekaj de!... Je li to zviždi?
Ućuta i sluša.
– Aja... Donesi rakije! Ne može više ni da se *****. Već mi srce pocrne od duvana! Pi! Ta ovo nekaka šoma. Parna! Pi, pi!
Pošto istrese polić, kao da mu oči malo oživeše, i ceo izgled dobi mirne odsudnosti.
- Ala mi je i to lađa! Sanćim ona ide brže od kola! Da je čovek seo na kaku mu drago mrcinu - gde bi bio dosada! Piha! Šta velite, na dobrom konju?
Svi konjički oficiri vole da govore o konjima, pa ma to bilo i s kaluđericama. I našem kapetanu čisto senuše oči. On je izvesno mislio na kakvog arapliju kad reče:
- Za osam sahata!
- Za osam, Boga mi- reče Blagoje kome je ova pristrasnost išla u račun. - A ovo je već koje doba! Da sam ja samo znao!... Nego ne bih ga, opet, smeo tovariti na kola. Istina, njegov drug Jole kaže: lako je ranjen, sasvim lako; ali, znate, rana je, a ja bih njega na kola! Eh, kaka je bila u mog majstora kobila!... Ej ti, slepi mišu! Donesi još rakije... Kobila kao srna! Pa samo ovako savije glavu.
On izvi ruku tako zdravo, kako bi otprilike izgledao konj sa slomljenim vratom.
- Ama zar ti nemaš bolje rakije? Ej ti, pupavče! Kaži gazda-Davidu da ja ištem rakije. „Dobre!“ kaži; kaži: „gazda-Blagoje!“... Ovako savije glavu! Ama tu trebaju ruke! Da puknu vukući! Ona kad trči, pa sve ovako - on turi glavu međ’ noge - a ja drži, drži! Pa naposletku, kad ništa ne pomaže, a ja u stog ili u tarabu, u zid, gde stignem! Ništa ona pod nagim Bogom ne vidi, samo kad jedanput uhvati huk! A ja u plot, pa kad lupi glavom, ja mislim ode dođavola i ona, i ja, i kola, i sve! A ono ništa! Pa posle još ide mirno kao buba! Ali niko drugi nije umeo s njom kao ja. Kalfa Vidak išao jedanput po bakar na Savu, a ona samo ovako - on opet turi glavu međ’ noge i ispruži bradu kao da mu je đem u ustima. - Vidak ispusti uzde, pa legne u kola, a ona sve preko čagrća, pa po jendecima, pa trči, pa trči, pa trči... Zvoni! Jel’te da zvoni? Da platim!
On opet istrča napolje, ali kad se vrati, na njegovu licu beše nestalo nestrpljenja, i glupa veselost levaše iz očiju na koje, po izrazu mojih zemljaka, već počinjaše curiti rakija.
– Kakav je to konj, upravo kobila! Majstor metnuo jedanput jedan sanduk – ovako ovoliki – ne znam šta je hteo! A ona: đem na zub, pa ovako! Pa kako je letela, onako u avliju! A kola zakače; pa stražnji točkovi ostanu pred kapijom, a majstor u kapiju, a sanduk njega po glavi, a prednji točkovi kod ora, a kobila pred kuću, a mi da umremo od... od... Ama šta su ti odvugle ove žigice?... Daj jednu žišku!
Kapetan ga više ne slušaše. Njegove misli behu daleko: čak u Knjaževcu. Tamo mu je bila žena kod matere, čekajući da se oslobodi bremena. Ali tada su tamo bili i Čerkezi! Užasne kombinacije sevaše kapetanu kroz glavu. Sva varvarstva koja su počinili ovi ljubimci Jevrope slikahu se živim bojama u njegovim mislima. A povrh svega stajaše desperatna neizvesnost; jer otkako je pošao u rat, samo je dva pisma od žene dobio. U oba mu pisaše da će doći čim se porodi i digne, ali od poslednjeg pisma beše prošlo već pet nedelja, a Turci došli na Tresibabu, a Čerkezi ruše njegovu kuću i pale mu postelju na kojoj mu, možda, žena leži. Pa ipak je on iščekivaše. Ima u čoveka jedna žica, lažljiva kao slučaj, pa ipak je zovu „predosećanjem“. Ko god igra na lutriji, taj pri svakom vučenju ima predosećanje da će dobiti, i nikada se ne čudi po svršenom vučenju kako ga je prevarilo to predosećanje. A udari li samo jednom i na njega slepa sreća, on ceo svet uverava da je znao da će dobiti, jer mu se sve baš tako činilo i nikako drukčije. I kapetan Tanasije već treći put uzamance dolazi čak s pozicije na lađu, s teškom mukom izmoljavajući dopuštenje od komandanta, jer mu se sve činjaše da ga danas neće prevariti slutnja. Ali evo baš u ovaj par učini mu se da ni sama lađa neće više doći. On postade nestrpljiv kao i Blagoje. Prevrtaše misli da prosije iz njih ono što je crno. Ode u Knjaževac gde se je rodio; uđe u svoju kuću, sede pod orah koji je posađen onda kada je se kapetan rodio, a koji sada na svojoj periferiji nosi suhe grane. Tu sahrani oca i mater, tu prekoputa zamilova devojku, tu uz kuću odnese kumu limun i poziv na prsten. O, kako mu tu beše drago sve: i stari orahov orman, i zarfovi oteti od nekog turskog paše još u prvom našem ustanku, i skrhani nogari za kacom u podrumu, i ikona Svetoga Nikole s dvokrilnim i uvijenim nosom, nalik na dva puža, i fistan u saračani, u kojem je se njegova majka venčala, i opet, opet, i povrh svega: veselo, blago i punačko lice njegove žene, i stidljiva nada da će biti otac... i... ne, ne može biti! Ta, ako su i Turci, nisu zverovi!
On se protrlja po čelu, htevši razgnati ove misli.
– Majstor je, i Bog zna kako, rad bio da se oždrebi – nastavljaše Blagoje gledajući neprestano u mesto na kome je kapetan još pri početku sedeo. – Dabogme! Jer to je hala, nije konj! E, ali tako...
Kapetan ga mirno slušaše, kao onu šetalicu na sahatu. Ni ona, ni Blagoje nimalo mu ne smetaše da dalje nastavi svoje misli.
Opet je na starom mestu. Opet plamte kuće i po ulicama leže nagrđene lešine...
Tek oko ponoći on se izvali na klupu kraj prozora, bacivši najpre još jedan pogled na lampu koja sve slabije svetljaše i sve grđe smrdijaše, i na Blagoja koji hrkaše turivši glavu međ noge i pruživši obe noge napred, kao da drži uzdice.
Zalud se kapetan mučio da svede oči – san njegov behu okupili Čerkezi! Tek u samu zoru kao da malo pridrema, ali tad se začu kroz mrtvu noć ravnomerno lupanje točkova i uzvikivanje onih što mere vodu s prednjeg kraja lađe; pa onda pištaljka stade buditi uspavanu poslugu na staničnoj lađi. Kapetan skoči; sablja mu se otište i sa zveketom lupi o zemlju. I Blagoje se trže:
– Nećeš, bre! – reče on i kao da ponovo povuče uzdice i ponovo zaspa.
Kapetan istrča napolje u sveže jutro. Jedva je disao. Neizvestan strah vladaše njime. On u trk dotrča do stanične lađe. Dokopa bačen alat s lađe koja dolazaše i stade je vući sebi. I taman da zametne uže na kazuk, a u gomili sveta opazi jednu ženu koja izdiže više glave dete u povoju. Kapetan baci uže momcima koji se čudiše njegovom poslu, zanese se i malo što ne pade u vodu. I kad mu žena u onoj tišmi i guranju pade na prsi i predade mu sina, prvo suze, pa onda poljupci počeše padati na punačko detence koje se nimalo ne srđaše na svog dosad neviđenog oca.
I žena je plakala – to se već zna! I druga jedna postarija žena iza nje – i bez toga ne ide! I najzad i detence ototanji.
Oni brzo pređoše preko mosta i skloniše se ustranu, praveći mesta drugim putnicima koji se guraše zajedno sa svojim prtljazima, jer još ne beše nijednog kočijaša ni nosača.
Kapetan htede mnogo štošta pitati ženu, ali nikako da otpočne; naposletku mu se odreši jezik:
- Međer, ti si živa!
On je uhvati i steže za mišicu, kao htevši se uveriti.
- I ovaj mali! Ti, ti, vojniče! A šta ti ja koješta nisam mislio! Bože, Bože!
On obrisa lice rukavom i, držeći dete, nastavi:
- Znao sam, zacelo sam znao da ćeš doći. Tako sam baš u dlaku računao. A nana?
Tek u taj par on ugleda onu staru ženu i potrča joj ruci:
- Hvala Bogu, samo kad ste svi živi i zdravi! Kad je sve dobro!
Stara žena briznu u plač:
- Daleko smo od dobra, moj sinko! Ostadosmo bez kuće i kućišta.
Kapetana kao da neka ledena ruka ščepa za srce; ali ta ruka isto tako naglo popusti, jer on u isti mah opazi kako se preko ćuprije kreće jedan čovek u prostom vojničkom ode-lu, a bez desne noge i leve ruke.
- Ćuti! - reče kapetan s užasom na licu. Brzo predade dete ženi, pa pritrči bogalju. Pothvati ga rukom ispod miške i pomože mu da zakorači jednu gredu koja se bila isprečila na mostu.
- Da nisi ti, vojniče, gazda-Blagojev sin?...
- Jesam, gospodin-kapetane! - reče vojnik, sastavljajući nogu i štaku, i dotaknuvši se po vojnički kape. Ali ga štaka izdade i on se pridrža za jednu gospođu s kučetom i zembilom, koja vrisnu i odskoči ustranu.
– Tu ti je otac! Čekaj da mu kažem!
Kako beše tek zora, i putnici neodlučno stajahu na obali, to i nehotice svi obratiše pažnju ovoj sceni.
Kapetan otrča napred u mehanu da probudi Blagoja. Svet se raskloni u dva reda, puštajući invalida: krasnog, jedrog momka, s muškim licem i žalostivim osmejkom oko usana. Sve beše u njega: i snaga, i zdravlje, i lepota, i opet – ničega ne beše! Sve ličaše na razlupanu skupocenu porcelansku vazu.
On pođe polako napred. Za njim pristade kapetanica s majkom i detetom, pa onda ostali svet, svi ćutećki kao u nekom svečanom sprovodu.
U taj par gologlav Blagoje istrča iz mehane.
Kapetan poskoči i dohvati ga za ruku:
– Stani! On je teško ranjen! Zdravo teško!
– Kako teško? Ko to kaže?... Evo, evo pisma!... Njegov drug Jole...
Zverajući na sve strane, on protrča pored invalida i zaustavi se na kraju publike:
– Pa gde je?
– Tata! – viknu vojnik milostivno, okrećući se na jednoj nozi i podupirući se štakom. – Tata! Ta evo me!
Blagoje se kao munja brzo okrete. Stade pred sina. Gleda ga, gleda – pa onda tresnu o zemlju.
Niko ne mišljaše da ide svojim poslom. Svi priskočiše, poprskaše ga vodom. Dama s kučetom i zembilom turi mu nekake kapljice pod nos. Brzo ga povratiše i digoše na noge. On se prvo obrisa od vode kojom su ga polivali, pa onda zagrli sina, ali tako naglo kao da je se bojao da će mu pobeći!
Dugo ga ne pusti. A i kad se odvoji, on ga gledaše pravce u oči, ne smejući nikako spustiti očiju dole gde je nekad noga bila.
– Hvala Bogu, samo kad si ti živ! Sve će opet dobro biti. Ovo – on rukom napipa štaku – ovo će narod pozlatiti! Je li tako, braćo?
Svi priskočiše odobravajući.
– Eto ja – reče kapetan – ja prvi dajem... – on stade preturati špagove, ali nađe samo nekoliko krajcara – ja evo dajem sahat i lanac. Na!
– Hvala, gospodin-kapetane! – reče vojnik, isto onako pozdravljajući kapetana. – Drži, tata! Ja nemam druge ruke.
– Evo i ja ti dajem moju ćilibarsku lulu. Vredi dva dukata – reče Stevo praktikant.
– Hvala, braćo! Drži, tata!
– Evo ti da kupiš duvana! – reče Marinko magazadžija, i pruži mu nekoliko dukata.
Vojnik, s mukom pridržavajući štaku, skide kapu i podmetnu je magazadžiji da turi u nju novce.
– Hvala, braćo! Drži, tata!
Blagoje uze kapu u obe ruke, metnu u nju sahat, lulu i dukate.
Narod poče redom spuštati u kapu. Među putnicima beše i braće Rusa, sa onom, kako oni vele, „širokom naturom“. Oni nemilice davaše.
Vojnik se zahvaljivaše neprestano sa: „hvala, braćo!“, ,,hvala braćo!“, ali mu glas postajaše sve više i više zagušljiv. Te dve reči počeše dobijati odsudan ritam, kao u slepaca na vašaru, i on kao da sad prvi put oseti sa svom snagom nepokolebljivog uverenja da je bogalj i prosjak. I najzad prosuše se tihe, krupne suze, kao majska kiša.
– Gle, gle ti njega! – reče Blagoje. – Zbog take sitnice plače! Pa šta mi je to? Jedna noga! E, hej!
Sve će to opet... - on umalo ne reče „narasti“, ali se opet ustavi: - Sve će to opet... Ama je li ti ja kažem da će to sve narod pozlatiti?!
Pa onda ujedared i sam briznu u plač:
- A što će mi sve ovo?
On baci preda se na zemlju kapu sa poklonima i kao lud pogleda u nebo, kao da odozgo čeka odgovora.
- Hajdemo-te odavde! - reče kapetanica. - Ovde je nesreća, a mi... - ona pogleda u obe noge svome mužu i u pune obraščiće svoga deteta... - mi smo, hvala Bogu, srećni i presrećni!
Tada su odveli Blagoja i sina s poklonima na karucama u varoš. Ljudi dobra srca činili su im donekle poklone, ali sve se na svetu ogugla. Sve izbledi: i oduševljenje, i ljubav, i dužnost, i sažaljenje, i ne možeš ga više poznati, kao ni Topuzova vranca koji je nekad dobijao svaku trku, a sad okreće suhaču.

Vetar“ Laza Lazarević0
Autor: Tamara Pilipović
Psiholoska pripovetka.

Janko neženja; veliki uticaj majke; nije da nije hteo da ostane neženja, nego je sledio reči svoje majke – sve u svoje vreme!

Majka: ona ga je uvek milovala, nikad kritikovala. Njegova majka je bila majka sa principima, ponosom, uvek lako rešavala sve životne zadatke; nikad se nije šalila; uvek moralna; advokat po profesiji.

Jednom prilikom ga je nagovorila da se ženi i pritom nagovestila da nije bitno da li je devojka imućna, nego samo njena dobrodušnost, sreća i čestitost.

Susret sa devojkom: prvi pogledi upućeni ka njemu, bili su odlučujuci; on se znojio, topio i na kraju bio hladan kao ledenica.

Opis: crne, velike oči – i kao da je vetar duvao iz njih i cela leva strana mu se ukočila; plava kosa i obrve; srednjeg stasa ali snažnog.

Laza Lazarević – lekar po profesiji (9 objavljenih pripovetki) rođen tu – Šabac – Berlin (studirao) – Beograd – radio; idealizacija patrijalhalnog sveta; evropeizirao je srpsku književnost (tradicionalizam); bio je član Srpske akademije nauke i umetnosti (1881).

Dela: “Sve će to narod pozlatiti”, “Zaborav naroda na heroje ” (lik gubi nogu), “Prvi put s ocem na jutrenje”- majka vraća muža u život; vadi ga iz greha .

”Vertep”, “Švabica” i “Vetar” – obrađuje intelektulalce.

Janko studira u ministarstvu, zaposlen je i živi sa majkom; neoženjen je. Zadovoljan je time što je neženja; veruje u sudbinu – fatalista je – suprotno fatalizmu je čovekova volja.

Zato je on ostao neženja??? bio je fatalista .

Odnos majke prema Janku: na samom pčcetku, prikazana je vezanost Janka i njegove majke. Trudila se da održi svoj autoritet, i kada je već nešto loše učinio i kada je to svršeno – ona je razgovorom sa njim dokazala da je baš ono što je on uradio dobro.

Opis majke: prikazana kao velika žena, čvrsta, sa prostim pincipima, sa velikim samopouzdanjem; nije bilo nikakvog zadatka, ni pitanja života, koji je za nju bio težak i odmah ih je lako i prosto rešavala.

Slabo se šalila i kad-kad mazila Janka kao da je malo dete; uvek je pazila da ne izgovori reči koje bi ga povredile.

Prema njemu se odnosila sa brigom i nežnošću, kao prema detetu, iako je on već bio čovek u godinama.

Povremeno bi u razgovoru s njim ispoljavala želju da se oženi i ima decu.

Npr. kad mu kaže da bi on i Joca trebali da se žene, da novac nije problem, i da iako uzme za ženu sirotu devojku, to nije bitno, dok je srećna, draga i čestita.

Janko nema snage da sledi glas svog vlastitog oca i kada zna da istinski voli, jer majčin pogled kaže drugačije; imamo primer slabića – intelektualca koji je uzalud pokušavao da se otrgne od vlasti autoritativne, stroge majke.

Majka je ovde prikazana, kao kruto, nesimpatično stvorenje, koja se ne miri s tim da njenog dobrog sina neko odvoji od nje, ali ipak, ona je oličenje morala i dobrote; to vidimo u opisu iste; ona je ozbiljna ali blaga, nežna ali nikad preterano raznežena, duboko pobožna, i nikad se nije “klela u Boga”.

Ona svojim rečima možda iskazuje ono što zapravo želi da se desi, ali njen pogled govori drugačije; a ko bi drugi, do Janka, prepoznao značenje istog.

Majka za njega želi ženu, ali u dubini duše misli da se ta ljubav sina prema ženi može naglo ugasiti i proći. Tu su i pitanja da li njen sin zapravo zna šta radi ili je pak zbunjen.

Tu vidimo da majčin pogled apsolutno nije odluka njene sebičnosti i dvoličnosti, već sasvim suprotno – odluka njene visoke moralnosti, sposobnosti da se izdigne iznad svoje sebičnosti.

Majčina moralnost je možda kaznila Janka, možda on vise neće sresti takvu devoju, ali mu je podarila novo znanje; i savet na neki način – slediti glas srca i za njim uvek ici!