Volfgang Amadeus Mocart


Bio je genije koji je dotakao zvezde, ali i kockar sa Turetovim sindromom. Prvi kompozitor sa kvalitetima jedne pop-zvezde, ali i klovn koji je proigrao svoj imetak. Danas je njegova muzika svetska muzika. Dovoljno je samo nekoliko taktova da nam odmah postane jasno zbog čega je na stanicama metroa kojima se razleže Mocartova muzika stopa kriminala niža. On razoružava. Volfgang Amadeus Mocart rođen je u Salcburgu 27. januara 1756. u porodici muzičara i notama se služio i pre nego što je naučio da čita. Sa četiri godine počeo je da komponuje, u devetoj (ili jedanaestoj) napisao prvu operu „Bastien i Bastiena“, sa samo šest godina je svojom virtuoznošću zadivio caricu Mariju Terezu u Beču, a sa 13 već dobio mesto koncertnog majstora u orkestru salcburškog nadbiskupa. Podjednako je dobro svirao klavir i violinu. Ogroman uticaj na njegove kompozicije imala su dela velikih majstora koje je slušao, među kojima su bili Hendl, Bah i italijanska opera. Od menueta za klavir koji je napisao 1761, sa samo šest godina, do velikog Rekvijema koji je komponovao pred smrt u decembru 1791. u Beču, Mocartovo stvaralaštvo broji oko 630 raznolikih dela - oko 50 simfonija, sedam violinskih i 25 koncerata za klavir, 22 klavirske sonate i 45 violinskih sonata, dvadesetak opera, među kojima su „Figarova ženidba“, „Čarobna frula“, „Don Žuan“, zatim veliki broj kvarteta, kvinteta i seksteta, serenada, divertimenata... I sve to za 35 godina života. U vremenu od 1769 - 1773 Mocart i njegov otac u tri navrata putuju u Italiju, domovinu opere, gde Mocart piše operu Lućio Silja. Tako će Mocart kao vrlo mlad stvoriti imidž lutajućeg muzičara, koji će negovati celog života. Inspirisan Hajdnovom muzikom Mocart komponuje u Beču šest kvarteta za žičane instrumente, a u Salzburgu dovršava četiri velike simfonije. Mocart će ostati u Salzburgu sve do septembra 1777. godine , zatim odlazi u Pariz. U januaru 1781. godine Mocart boravi u Minhenu, gde piše operu Indomeneo. Potom odlazi u Beč, gde u vodećim krugovima visokog društva daje časove klavira i drži uspešne klavirske koncerte. Zahvaljujući baronu Van Švitenu otkriva muziku Baha i Hendla i oduševljen njihovim stvaralaštvom 1782. piše operu Otmica u Saraju i dovršava prva tri iz serije velikih klavirskih koncerata. Mocart je, zajedno sa Hajdnom i Betovenom, bio glavni predstavnik klasičnog muzičkog stila. Jasnoća, izbalansiranost, transparentnost i jednostavan jezik harmonije glavne su karakteristike njegove muzike. Mocart se obično pominje, zajedno sa Šubertom, kao kompozitor koji je imao dar da napravi čistu, jednostavnu i pamtljivu melodiju, a za mnoge ljubitelje muzike to je njegova najvažnija karakteristika. Pisao je opere u svim stilovima koji su vladali u Evropi: komičnu operu, kao što je „Figarova ženidba“, ili „Cosi fan tutte“, kao i ozbiljne opere, kao što su „Idomenej“ ili „Don Žuan“. Njegova upotreba orkestra u simfonijama i koncertima služila je kao izvor njegove operske orkestracije, a umeće korišćenja orkestra u postizanju psiholoških efekata u operama nastajalo je iz njegovih instrumentalnih kompozicija. Mnogi bitni kompozitori koji su došli posle njega, ili su ga obožavali ili su osećali strahopoštovanje prema njemu. Rosini je tvrdio: „On je jedini muzičar koji je imao toliko znanja koliko i genijalnosti, i toliko genijalnosti koliko i znanja.“ Betoven je rekao svom učeniku Risu da on (Betoven) nikad ne bi mogao da izmisli tako veličanstvenu melodiju kao što je ona u prvom stavu Mocartovog Koncerta za klavir br. 24. Veliki Betoven je, takođe, odao počast Mocartu tako što je napisao set varijacija na nekoliko njegovih tema. Posle jedinog susreta dvojice kompozitora, Mocart je zabeležio da će Betoven „dati svetu nešto po čemu će se spominjati.“ Takođe, Čajkovski je napisao svoju „Mocartijanu“ u njegovu počast, a Maler je umro sa Mocartovim imenom na usnama... 1790.godine Mocart se bori sa materijalnim nedaćama i zapostavlja komponovanje, ali ubrzo sledi prava erupcija novih dela, među kojima je i opera Čarobna flauta. Međutim Mocart je ozbiljno bolestan i ubrzo umire, u Beču, 5.decembra 1791. Uprkos kritikama koje su pratile njegovo stvaralaštvo, Mocartova reputacija je izuzetno velika, a desetak godina kasnije njegovo delo će steći veliku popularnost širom Evrope. Životno delo Volfganga Amadeusa Mocarta Posle toga Mocart odlazi u Pariz i shvata da više nije dete, i da ga javnost više ne shvata ozbiljno. Što je najgore od svega u tom periodu mu umire majka. Posle toga se vraća u Salcburg. Zbog svađa sa tadašnjim nadbiskupom Mocart odlučuje da ostavi oca i sestru i napusti grad. 1781. godine odlazi u Beč i tada počinje polako ali sigurno njegovo propadanje. U Beču nastaju velika muzička dela kao što su opere Figarova ženidba, Don Žuan, Čarobna frula i druge instrumentalne kompozicije. 1782. godine se ženi Konstancom Veber (sestrom svoje nekadašnje velike ljubavi). Prvih par godina u Beču Mocart uživa ugled u visokom društvu, da bi posle par godina počela strašna beda. Iako je radio od jutra do mraka jedva da su mogli podmiriti sve dugove. Tako je Mocart sve što je ranije imao morao da založi. Propadale su mu stvari, ali mu je i zdravlje bilo sve lošije. Jednog dana 1791. godine neko mu je tražio da napiše “Reqviem” (misu za mrtve). Mocart, pošto je osećao da mu je smrt blizu, komentarisao je da “Reqviem” piše za sebe. Sa nepunih 36 godina je umro u strašnoj bedi. Toga dana je besnela strašna oluja i par prijatelja, koji su hteli da ga isprate kako dolikuje velikom muzičaru, nisu uspeli. Pošto je Mocart sahranjen u grobnici sa ostalim siromasima, njegov grob je i dan danas ostao nepoznat. Mocart je pisao na svim poljima muzike. Ali najviše se istakao u komponovanju opera, koje su ga uistinu i najviše privlačile. Veliki broj Mocartovih kompozicija se izvodilo na italijanskom jeziku, što je i jasno, jer je i on sam u jednom pismu upućenom svome ocu rekao, da bi radije pisao francuske opere, nego nemačke, ali najradije italijanske, nego francuske i nemačke. Do 1780.godine Mocart je napisao mnogo opera, a najznačajnije su buffe opere “La finta semplice”,(“la finta sempliće”) “ La finta giardiniera”(“La finta đardinijera”), opere serije “ Mitridate”, (“Mitridate”) “ Lucio Silla”(“Lućo Sila” ) i pastorale “Il re pastore”(“Il re pastore”). 1780. godine nastaje “Idomeneo” (“Idomeneo”), krupan korak u stvaranju Mocartovih opera. Tad je shvatio da je opera jedno složeno scensko delo , zaokružena celina i da će njen tok prekinuti mali odvojeni delovi. 1782. godine se izvodi “ Otmica iz Seraja”, opera igračkog karaktera. Par godina kasnije nastaju dela “ Loca del Cairo”(L'oka del Kairo”-guska iz Kaira),“Lo sposo deluso”(“Lo spozo deluzo”-razočarani mladoženja) i “Der schauspieldirektor”(“Der šaušpildirektor”) ,koja nisu baš prihvaćena u javnosti.

Izvor.znanje.org

Otac malog Mocarta




Leopold Mocart (Johann Georg Leopold Mozart) bio je kompozitor, dirigent, učitelj i violinista. Danas je najpoznatiji kao otac Volfganga Amadeusa Mocarta i kao autor udžbenika za violinu Versuch einer gründlichen Violinschule („Pisani članak o osnovama sviranja violine“).

Svoju profesionalnu muzičku karijeru Leopold je započeo 1740. godine, kao violinista. Iste godine objavio je i svoje prve kompozicije – šest Trio sonata, opus 1. Četiri godine kasnije, oženio je Anu Mariu Pertl, sa kojom je dobio sedmoro dece. Na žalost, samo je dvoje od njih preživelo – Maria Ana Valburga Ignacia (zvana Nanerl) i Volfgang Amadeus Mocart.

Muzički talenat svoje dece Leopold je otkrio oko 1759. godine, kada je sedmogodišnju Nanerl učio prvim tonovima na klaviru. Mali Volfgang, koji je tada imao samo tri godine, imitirao je vrlo uspešno svoju sestru, a uz pomoć svog oca, vrlo brzo je napredovao sa učenjem. Do 1762. godine, deca su bila spremna za koncertne nastupe, tako da je Leopold počeo da ih vodi na duge koncertne turneje. Nastupali su po celoj Evropi, kako za plemstvo, tako i za građanstvo.





Otkriće neverovatnog muzičkog talenta kod svoje dece potpuno je promenilo Leopoldov život. Prestao je sa časovima violine i sa komponovanjem, kako bi se u potpunosti posvetio napredovanju muzičke karijere svoje dece. Na žalost, njegove želje se vrlo često nisu poklapale sa onim što su Nanerl i Volfgang želeli. Pošto je želeo da se Nanerl posveti koncertiranju, Leopold je odbio veliki broj njenih udvarača, tako da se ona udala tek u 33-oj godini. Volfgangu je savetovao da zadrži svoj posao na dvoru u Salzburgu, ali ga on nije poslušao – više mu se dopala ideja da radi samostalno u Beču.

Kao kompozitor, Leopold je danas svakako u senci svog sina. Njegovo najpopularnije delo je Cassation in G za orkestar i igračke („Simfonija Igračaka“), za koje se dugo mislilo da je delo Jozefa Hajdna. Ova kompozicija se i danas izvodi i to uglavnom za Božić. U svom delu Sinfonia da Caccia za četiri horne i gudače („Jagdsinfonie“), kao i u „Seoskom venčanju“ („Baurnhochzeit“), da bi dočarao zvuke iz prirode Leopold koristi lavež pasa, gajde, pištaljke i pucnje iz pištolja.

Početkom 1787. godine, Leopoldovo zdravlje počelo je da se pogoršava. Umro je iznenada, na današnji dan – 28. maja 1787. godine.

zanimljivamuzika.com

Pramen Mocartove kose na aukciji u Sotbiju

Ljubitelji muzike imaće priliku da steknu svoje parče istorije - aukcijska kuća Sotbi ponudiće na prodaju pramen kose Volfganga Amadeusa Mocarta u medaljonu.

Izvor: Beta



Čuvanje kose kompozitora u znak sećanja bilo je popularno u 18. i 19. veku.

Nakon što je Mocart umro 1791, sa 35 godina, njegova udovica dala je pramen kose majci nemačkog kompozitora Karla Anšica. U posed pramena zatim je došao britanski kompozitor Artur Somervel, čiji potomci sada nude medaljon sa kosom na prodaju.

Procenjena cena koju bi pramen u četvrtak mogao da dostigne na aukciji je 10.000 do 12.000 funti. Na prodaju će biti ponuđen i pramen kose Ludviga van Bethovena, kao i pozivnica za njegov sahranu iz 1827. godine, a ta dva predmeta zajedno su procenjena na 2.000 do 3.000 funti.

Mocart držao časove klavira kako bi preživeo

Volfgang Amadeus Mocart (1756. - 1791.) rođen je u Salzburgu i prema oceni mnogih, najgenijalniji je kompozitor u istoriji muzike. Čudo od deteta, dečak koji je prepoznavao note pre nego slova, već sa tri godine počeo je da komponuje jednostavne pesmice, a sa pet je održavao koncerte.

Muzička nadarenost Mocarta bila je neverovatna još od njegovih malih nogu. U predškolskoj dobi napisao je niz kompozicija koje su sačuvane zahvaljujući njegovom ocu Leopoldu, koji je bio violinista i kompozitor. Sa samo sedam godina Mocart održava senzacionalne klavirske koncerte širom Evrope, a nekoliko godina kasnije, po sećanju i po sluhu, bez greške reprodukuje kompoziciju "Allegria", koja se peva čak u devet glasova. Note za ovu kompoziciju su se krile i koristile samo za isključivu upotrebu vatikanskog zbora.

U devetoj godini Mocart piše prvu operu "Bastien i Bastiena", a sa 13 dobija mesto koncertnog majstora u orkestru salzburškog nadbiskupa. Podjednako dobro je svirao i klavir i violinu. Ogroman uticaj na njegove kompozicije imala su dela velikih majstora koje je slušao, među kojima su bili Hendl, Bah i italijanska opera.

Godine 1777. Mocart nezadovoljan svojim statusom u Salzburgu, odlazi sa majkom u Pariz, a nakon njene smrti 1788. godine nastanjuje se u Beču, gde se ženi Konstancom Veber, kontroverznom ćerkom pozorišnog šaptača. Tada za Mocarta počinje period ispunjen brigama i nemaštinom. Njegova genijalnost bila je ispred vremena, a njegov neobuzdani temperament izvor stalnih sukoba s mecenama, dvorskim i crkvenim moćnicima. S obzirom na to da je živeo u siromaštvu po narudžbini mecena držao je časove klavira i komponovanje kako bi preživeo.

Njegova opera "Otmica iz saraja" postiže ogroman uspeh 1772. godine, ali mu ne donosi i novčani dobitak, dok je opera "Figarova ženidba" brzo osvojila Evropu, ali ne i konzervativni Beč.

Uprkos stalnim teškoćama sa kojima se susretao stvarao je sa neverovatnom lakoćom. Lepu predigru operi "Don Žuan", po narudžbini direktora opere u Pragu, napisao je za jedan dan, a celu operu za dva meseca.

Mocartovo stvaralaštvo broji oko 630 raznolikih dela. Zajedno sa Hajdnom i Betovenom bio je glavni predstavnik klasičnog muzičkog stila, a šira publika upoznala ga je u filmskoj verziji Miloša Formana.

Svoja najveća dela, operu "Čarobna frula" i veličanstveni "Rekvijem", Mocart stvara na izmaku snage i već shrvan bolešću, 1791. godine. Svoje poslednje delo „Rekvijem“ radio je po narudžbini jednog plemića, ali nije uspeo da ga dovrši. Umro je u Beču, u 35. godini života, u dobu kada većina umetnika tek dostiže stvaralačku zrelost. Njegova porodica nije imala novca da ga sahrani na dostojan način i on je, kao i svi siromasi tog vremena, sahranjen u nekoj od zajedničkih grobnica, bez ikakvog posebnog obeležavanja.

Drugi o njegovoj genijalnosti

Mnogi bitni kompozitori koji su došli posle njega, ili su ga obožavali ili su osećali strahopoštovanje prema njemu. Rosini je tvrdio: "On je jedini muzičar koji je imao toliko znanja koliko i genijalnosti, i toliko genijalnosti koliko i znanja." Betoven je svom učeniku Risu rekao da on (Betoven) nikada ne bi mogao da izmisli tako veličanstvenu melodiju kao što je ona u prvom stavu Mocartovog Koncerta za klavir br. 24. Veliki Betoven, takođe, je odao počast Mocartu tako što je napisao set varijacija na nekoliko njegovih tema. Takođe, Čajkovski je napisao svoju "Mocartijanu" u njegovu počast, a Maler je umro sa Mocartovim imenom na usnama...

Genije koji je voleo da se hvali

Poznato je da je Mocart bio koliko genijalan toliko i hvalisav. Jednom se u nekoj krčmi hvalio kako može bilo šta na klaviru da odsvira "prima vista". U atmosferi krčme gde su se nalazili tadašnji muzičari odjednom se našao čovek koji mu je ponudio raspis neke klavirske minijature. Mocart odmah seda za klavir i počinje s lakoćom da svira i to s takovom lakoćom da se glasno smeje. Međutim, odjednom je stao i okrenuo se prema tom poznaniku i rekao:

- Kako ću ovo da odsviram!? Ovo je nemoguće! Leva ruka mi je u kontraoktavi, a desnom imam prohod sasvim visoko i ne mogu da odsviram ovaj Fis. Pa, nemam tri ruke.

Tada je naš provokator seo za klavir umesto Mocarta i sporni Fis odsvirao nosom!


naxi radio.