Djuro Damjanović

Đuro Damjanović (1945—2009)



Đuro Damjanović rođen je na Đurđevdan 1945. godine u Golešima, nadomak Banjaluke. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Autor je brojnih zbirki pripovijedaka, romana, pjesama, a pisao je i knjige za djecu. Dobitnik je Isidorine, Ćopićeve, Kočićeve i drugih nagrada.

Damjanović je 25 godina radio kao saradnik u raznim novinama u Beogradu, a kasnije se seli u Banjaluku, gdje živi i piše do smrti. Na početku je pisao pjesme, pa potom prozu, i tako naizmjenično.

Objavio je više od 15 knjiga, među kojima su: pjesme "Uspomene iz pakla", "Magla u rukama", za koju je dobio nagradu "Isidora Sekulić", "Jednodnevni dnevnik", roman "Zemunska hronika", zbirka pjesama za djecu "Negde nešto peva", poema "Moja nacija ili moj kameni vrt" i ep "Srbijana"...

Damjanović je preminuo u rodnom selu Goleši 26. februara 2009. godine.

DAN KADA JE JUTRO BILO SLOVO

Davno je bilo kad se dogodila moja prva radost koju uvek pamtim. Dogodila se ta radost, pre tačno 37 godina. Nalazi se na najlepšem mestu uspomena, a to je ono mesto gde boravi nezaborav.

A to je najlepši nezaborav u Nezaboravu, jer nikad tome nezaboravu nisam poželeo zaborav. A ipak nisam ga se sećao često. Ponekad, i evo sad. Stajao je sakriven i od stvari i od vremena.

Pa šta li to onda beše to?

Bio je to dan kad su me upisali u I razred osnovne škole.

Bio je to dan kada je celog dana bilo jutro. Nije bilo podneva, nije bilo popodneva, nije bilo predvečerja, ni večeri.

Probudili su me, biće tačnije da nisam ni mogao zaspati, jer znao sam kud me vode. Umili su me vodom i zorom. Osetio sam drhtaj. Bilo je to malo straha od neviđenog i želja za viđeno.

Tada sam čuo ptice kako drugačije pevaju. Učinilo mi se da ptice pevaju u letu. Čuo sam i slavuja, mada slavuji pevaju od listanja gloga do polovine avgusta. A tada je prvi školski dan bio 1. septembar.

Povedoše me. Sećam se drhtaja radosti. Družiću se sa slovima! Pevaju li slova kao ptice? — pitao sam. Nisam čuo tada da o tome išta rekoše. Tek sada sam čuo da su rekli: pevaju i slova kao ptice kad postanu reči.

Sišli smo sa brda do reke. Mahala mi talasom i govorila šumom. Zato najviše od svega volim reke. Ali da kažem tu priču o toj reci. Video sam tada da reka teče prema Školi. Ali, kasnije, video sam da reka teče od Škole. Možda je reka tekla prema Školi samo onda kad su me vodili da me upišu u školu. Okrenula tok. To nije pesnička metafora, ja sam stvarno tada video da zajedno s nama ide i reka.

— Da li idu i slova u Školu? — pitao sam.

— Slova? — rekoše.

— Da, slova, da li i ona sada idu u Školu?

— Tvoja slova sada su u Školi i tamo te čekaju. Zadrhtao sam, radosno i uplašeno.

Više od sat vremena išli smo kad videh i rekoh:

— Je li ono gore Škola?

Jer beše velika i drugačija od svih vrata i svih prozora. Rekoše:

— Ono gore je Škola.

Tada sam zadrhtao od straha i radosti; i taj drhtaj uvek pamtim.

Nisam skidao pogled sa Škole sve dok je nije zaklonilo drugo brdo. Sada je zbog brda na drugu stranu tekla reka. Sa mnom je sada do Škole mesto reke teklo slovo R. Slovo R poklonila mi je reka.

Dovedoše me u Školu i upisaše.

Svud deca i slova. Drugi svet odjednom!

Saznao sam kasnije da mi je tada Nešto reklo:

Ako budeš dobar đak, gradićeš od slova reči, a od reči opet reči. A ako ne budeš dobar đak, od slova nećeš graditi reči nego opet slova.

Kad bih išta poželeo u svome životu ponovo, jedino bih poželeo da se još jednom upišem u I razred osnovne škole.

Da kažem na kraju tajnu o slovima.

Čim sam ušao u Školu odmah sam osetio čudan miris. Pomislio sam odmah: znam, to mirišu slova! Ali, to je bio miris table, miris krede i spužve. Ipak, dakle, to je bio miris slova.

Tada sam zadrhtao od straha i radosti i taj drhtaj uvek pamtim.

Upisaše me u školu, u hram slova.

Goleši, 1952,
Beograd, 1989.

Decenija bez Đure Damjanovića

Stihove „Gorskog vijenca“ i Kočićevu prozu čuvao je negdje duboko u sebi i ova književnost bolje ga je služila nego orijentacija u prostoru

Prošla je decenija od smrti Đure Damjanovića, jedinog živog pisca kojeg sam poznavao.

Možda sam, zapravo, znao i znam još neke, ali samo kada bih Đuru ugledao, osjetio bih ono što je osjetio Jesenjin kada je prvi put, po dolasku u Petrograd, vidio Bloka.

„Kad sam ugledao Bloka s mene je kapao znoj, jer sam prvi put vidio živa pjesnika“, Jesenjinova je misao koje sam se sjećao gotovo pri svakom susretu sa Đurom Damjanovićem u birtiji Filozofskog fakulteta. Bilo je to za mene srećno, brucoško doba, a za Đuru otaljavanje posljednjih godina života kada je već digao ruke od svega.

Birtija je bila u podrumu zgrade gdje je danas smještena Akademija nauka i umjetnosti Republike Srpske. Dnevna svjetlost je dopirala tek u jednu od tri prostorije i sijalica je uvijek škiljila.

Onog trenutka kada nastane mrak, znalo se, niz stepenice silazi Đuro Damjanović. Ritualno je dlanom gasio svjetlo, jer se teturajući uvijek držao za zid na kojem je ugrađen šalter.

Da li smo više knjiga pročitali u čitaonici ili pića popili u birtiji Filozofskog, dilema je koja i danas muči moju generaciju, i iz priloženog je jasno da smo Đuru Damjanovića obožavali.

Tako je zapravo bilo sa nekolicinom nas koji smo fakultet upisali, kako je znao reći Đurin sabrat Milan Nenadić „da usavršimo stil, a ne da kasnije predajemo djeci po učionicama“.

„Mali, šta studiraš?“, pitao me Đuro često.

Kada bih odgovorio „Srpski jezik i književnost“, on bi se obradovao i rekao „i ja isto“. Ovakva replika reprizirana je bar desetak puta pri našem susretu.

Pisac čijim se pričama sudilo, bivši mladić koji je tiraž „Antologije poslijeratne pripovijetke u BiH“ poslao na reciklažu u Incel, zemljak i drug Branka Ćopića čiju su priču „Golimjesto“ branili i Đopić i Skender Kulenović i Danilo Kiš, a napadale je obične fukare kojima se danas ne zna za imena, često je po stare dane sjedao za sto sa našim profesorima, ali i sa nama.

Sjedao je, zapravo, sa svakim ko bi mu naručio piće.

U tim sjedeljkama zamuckivao je i ponekad nije znao ništa da kaže, ali ako neko pogrešno krene da govori Njegoša, odmah bi ustao i ispravljao ga.

Stihove „Gorskog vijenca“ i Kočićevu prozu čuvao je negdje duboko u sebi i ova književnost bolje ga je služila nego orijentacija u prostoru.

Od Đure smo naučili da ne moramo biti opijeni samo pićem, nego i literaturom. Jedna od ominjenih knjiga iz tog doba mi je upravo Đurin „Jednodnevni dnevnik“. Čini mi se, tada je upravo objavljeno četvrto izdanje ovog djela, napisanog za jedan dan, u kojem Đuro iz prvog lica pripovijeda putovanje vozom od Beograda do Zadra.

Pripovjedača, u ovom drugom gradu, zaustavio je milicioner i tražio mu ličnu kartu. Kada je ovaj rekao da nema, organ reda zapovjeda da iz dzepa izvadi bar vozačku dozvolu.

Šta, nisi položio vožnju, zapovjedništvo se pretvorilo u vapaj policajca kada je vidio da nema kako legitimisati slučajnog gosta njegovog grada.

Nisam položio vožnju, polagao sam neke druge ispite, poentirao je junak Đurine knjige, lično Đuro Damjenović.


Moje društvo i ja, takođe, nismo izlazili na vozački ispit, ali ispiti kod Luke Šekare, Miljka Šindića, Miodraga Vulina bili su prava poslastica. Svaki položeni ispit, razumije se, zalijevali smo u to vrijeme, ali ono što je radio Đuro Damjanović nije podsjećalo na pijanku nego na strofu Tina Ujevića: „Mnogo godina kada nisam živio/ jer sam prestao doživljavati, /i pojam se o životu iskrivio/ te sam mogao na ulici spavati.“

U toj i takvoj situaciji, čak ni mi nismo ponekad mogli razumjeti razloge za Đurino boemstvo.  Tin Ujević je za Đuru Damjanovića vjerovatno bio amater u boemiji, a zašto je to bilo tako niko sa sigurnošću nije znao.

Jedni su pričali da se Đuro propio nakon što ga je auto udarilo u Beogradu, drugi da pije jer niko u Banjaluci ne cijeni to što je ostavio porodicu u Srbiji i što je došao da bude moralna podrška svom narodu na početku rata u Bosni i Hercegovini. Sve u svemu, on o ovome nije pričao, niti je podnosio bilo kakvo sažaljenje, već na pitanje zašto pije kratko i jasno je odgovarao „lakše je piti nego pisati“.



Na svakoj čaši
sa grbom, na Vrbasu, grada
njegov lik ugraviran
smiješi se i govori
lakše je piti nego pisati,
kao da je sijed i propao
jedini shvatio istinu
dok na prekrštene noge
pada mu pljuvačka sa brade,
ubjeđuje nas –
zahuhtale poete
– da ga više ne zanimaju
papiri koji će bilježiti
i ljudi koji će slušati
njegove jade.



Ovaj pjesmuljak zabilježio sam u knjizi pjesama „Gluvi putnik“.

Knjiga je objavljena tačno godinu dana nakon smrti Đure Damjanovića, a pjesmu o njemu kritikovao je pjesnik i novinar „Politike“ Zoran Radisavljević.

„Idi bre“, reče mi usmeno jednom prilikom Radisavljević, „pa i o tebi će neko da zabilježi kako bališ pijan, pa šta ćeš onda“.

Radisavljeviću nisam ni pokušao objasniti da se tu ne radi o izrugivanju nego o opisu Đurine dionizijske strasti, jer pjesma ima onoliko tumača koliko je ljudi pročita. Da li bih je u zbirku pjesama uvrstio danas ne znam. Znam samo da me je Đuro dok je bio živ pitao, koliko pjesama planiram uvrstiti u zbirku. Kada je čuo da pominjem sedamdesetak, bez da je pročitao i vidio pjesme, rekao mi je da knjigu upola smanjim. Iako ga nisam poslušao, vjerovatno je bio u pravu.

Prošlo je deset godina od smrti Đure Damjanovića i ja danas, deceniju stariji, sjećajući se ovog pisca sjećam se i svoje mladosti i godina studiranja. Na trećoj godini studija, moju već pomenutu čitalaško-birtijašku generaciju, Đurina smrt jako je pogodila. Umro je tako što je zaspao u snijegu i sličnost između njegove i smrti Jevtaša iz propovijetke „Jevtaš kad dođe zima“, bila je nevjerovatna.




Đurin lik Jevtaš, čovjek je koji je išao od kuće do kuće i grijao se zimi kraj tuđih peći, sve dok mu seljani nisu počeli zatvarati vrata pred nosom. Da je svojom pričom i Jevtaš grijao duše seljanima, oni su to shvatili tek kada ih je odbačen napustio. Za Đuru se takođe može reći da je bio odbačen. Zaboravljajući da Banjaluka poslije Kočića nije imala tako značajnog pisca kao što je Đuro Damjanović, kako pojedini konobari, tako i poneki izdavači i bivše kolege zatvarali su mu vrata pred nosom. Jedina razlika imeđu njega i Jevtaša jeste da se Jevtaš objesio, a Đuro je, iako se niko nije vratio da to potvrdi, umro najljepšom smrću, jer za smrzavanje u snijegu, ne znam sa kakvim dokazima, upravo tako tvrde.

Nešto više od godinu dana poslije smrti Đure Damjanovića, nakon što sam objavio gorepomenutu knjigu, raspisan je konkurs za nagradu sa njegovim imenom. Bio je to jedini književni konkurs na koji sam se ikada u životu prijavio. Trebalo je poslati tri primjerka knjige objavljene u 2010. godini, a da je iz domena poezije, proze ili eseja, žanrova u kojima je Đuro Damjanović pisao.

Na moje iznenađenje nagradu sa Đurinim imenom dobio je Predrag Gugo Lazarević. Zašto Gugo, pobogu, pa on je stariji od Đure?

Pjesnik Mićo Savanović pričao mi je da je napisao pjesmu o Đuri Damjanoviću i kada je istu krenuo da pokloni ovom, Đuro mu je odbrusio, „šta ti pišeš pjesme o meni, kada si stariji od mene“. Zamišljam sada kako negdje na “onoj strani” Đuro govori sad već takođe pokojnom Gugi, „šta će tebi moja nagrada, kada si ti stariji od mene“.

Sljedeće godine nagradu je dobio Rajko Petrov Nogo, Đurin generacijski drug, da bi priznanje nakon toga bilo ugašeno. Umjesto da dodjelom nagrade uglednim imenima žiri Udruženja književnika Republike Srpske postigne željenu reputaciju priznanja i imena Đure Damjanovića, iz ko zna kakvih razloga postignut je suprotan efekat. Prije nekoliko godina sam pisao, baš povodom godišnjice smrti Đure Damjanovića, da se šuška o osnivanju zadužbine sa Đurinim imenom, kao i o štampanju sabranih djela ovoga pisca, ali od toga smo danas kao društvo nažalost dalje nego ikada.

Pantelija Damjanović brat Đurin, trebalo je Nikoli Paripoviću da povjeri posao priređivanja Đurinih sabranih djela, ali, kao i uvijek, ispriječio se finasijski momenat. Zbog istog tog momenta, sve su prilike, i nagrada Udruženja književnika Republike Srpske više nije Đurina, nego bezimena.

Banjalučki književnici danas vode polemiku oko toga kako im se zove udruženje, da li je to Udruženje književnika Republike Srpske ili Udruženje književnika Srpske, a Đure se još poneko sjeti u kafani ili mu zapali svijeću u rodnim Golešima.

„Mali, gdje si ti ono rođen?“, u živom sjećanju vidim Đuru kako mi postavlja ovo pitanje, a kako i ne bi vidio, kada je i njega postavio bar deset puta.

„U Livnu, Đuro“, odgovarao sam mu.

„Eh, prokleto Lijevno“, citirao bi bez greške svaki put stih iz „Starog Vujadina“.

Eh, prokleta Banova Luka, Đuro, sad bih mu rekao da me može čuti, kada za deset godina nije uspjela ištampati ne sabrana ti djela, nego niti jedno izdanje neke knjige.

Milan Rakulj

ĐURO DAMJANOVIĆ 
(Goleši, 06.05.1945 — Goleši, 26.02.2009)

"...Ja sam rođen na Zmijanju, u Kočićevom zavičaju, u selu Goleši, iznad Banje Luke, u brdskoplaninskoj geografiji. Još kao dijete počeo sam da pišem pjesme, i za mene je zavičaj ne samo mjesto rođenja nego mi je zavičaj bio pjesnički izvor. Ti zavičajni izvori, april kao rođenje proljeća, a žuta jesen kao zrenje godine. Ja sam već tada, i od zavičajnog toga, opisivao u svojim prvim pjesmama, malim rimovanim portretima iz mastila moje duše. Dio mog talenta, ako ga imam, pripada, dakle, zavičaju. Čovjek je dio prirode, zato smatram i sadašnje životinje i bilje svojim savremenicima. To sve, dabome, nije u apsolutnom smislu, jer sve se to drugačije rađa, a posebno se pjesnik posebno rađa. Roditeljska krv je u najvećoj vezi u vezi s tim, u vezi s talentom. Moj otac je seoski majstor, on se ne bavi time, on ne živi od toga, on živi od zavičajne poljoprivrede, samo umije da napravi sve što treba, i gusle, jer ima duge ruke dugih prstiju, a dugi prsti su prsti umjetnika. Majka umije dobro da priča, kad sam bio dijete uvijek mi je pričala bajke. Da ne ispada da je mnogo hvalim, ali kao da je bila porijeklom iz starih Veda. Razmišljajući još ranije o tome, po ocu sam postao pjesnik, a po majci pripovjedač. Jesenjin je rođen u selu, a Jesenjinov zavičaj je njegova majka njegove poezije, jer uglavnom je pisao pjesme o zavičaju. Vojislav Ilić je gradsko dijete, rođen je u Beogradu, ali napisao je ponajbolje pjesme o seoskoj jeseni. I sad znam neke te njegove pjesme napamet. Kad prošetam Kalemegdanom, uvijek stanem kod njegove biste i poklonim mu se."

Poezija za decu Đuro Damjanović

ŽUTA PESMA

Žute dunje, žute kruške,
po kundaku žute puške.

Žuta Mara, žuta Ana,
žuti prsti od duvana.

Žute čvoke, žute ćuške,
žute žabe potrbuške.

Žuta žuna — žuta ptica,
žuta zrela žitarica.

Kočoperan cvetić ljut
kukuriče: Al sam žut!

Žute nitne, žute žice,
žute razne privezice.

Puh, lisica, dabar, čabar,
puhče, lišče, dabrić, čabrić.

Žuta tetka, žuta strina,
žuto podne, žuta Kina.


SAT MLAĐEG BRATA

Stariji Petrov brat
ima ručni sat,

Da Petar ima sat,
bio bi stariji brat.

Al on je mlađi brat
i još nema sat.

Kad treba sat bratu,
brat zamoli tatu.

Naravno, Petrov tata
može malo bez sata.

Tako i mlađi brat
ima ručni sat.



VOĆKA

Samo
voćka zna
šta se u aprilu
dešava na svetu;
voćka treba da predaje cvetanje
na Poljoprivrednom fakultetu.
Njena duša je tako čista;
od voćke treba učiti kako se lista.
A u leto, svake se modre zore,
može od voćke naučiti kako se plodovi tvore.
Njoj ne bi bila muka
DA
SE
PRI—
MI
i u Akademiju nauka.

ČITANKA

Pesma Davoru Damjanu

Čitanka je veća od svakog imanja,
čitanka je grumen prvog znanja.

U čitanci ništa nije ružno,
u čitanci ništa nije tužno.

Kroz čitanku potok žubori
bistriji nego u ma kojoj gori.

U čitanci je najlepše proleće,
pesme u čitanci su slađe nego vođe.

U čitanci ima čarobni breg,
u čitanci pada najlepši sneg.

Ako biste leti malo prvog snega
popnite se do čitankinog brega.

Maglovita jesen ako vam ne prija,
otvorite čitanku — tamo sunce sija.

Baka ako neće ili neki čiča,
otvorite čitanku ona će da priča.

Čitanka je svet, kontinent šesti,
zato su susreti sa čitankom česti.

Čitanka je kutak, najlepši na svetu,
nju smatraju deca za svoju planetu.

POVRATAK U NEPOVRAT

Vrati me bože u Nepovrat
vrati me bože u Detinjstvo
Vrati me bože iz Tuge
vrati me bože u Radost

Vrati me na pravi put
na put kroz rumeni gaj
Jer na ovom putu ne mogu
da se snađem
Na put kroz rumeni gaj!
Tu dalekog dana
propevah veselo
ko ptičice

Vrati me bože tamo
da vidim nebo plavo
Vrati me pod nebo plavo
da vidim plavi vidik

Vrati me iz ovog vremena
u prošlost od jutra i bisera
Vrati me bože tamo
vrati me ovog časa

Vrati me u svet pčela
u svet ptica i trava
vrati me iz svega ovog
vrati me u sve ono

Vrati me ovog časa
vrati me bože tamo
Tamo gde je kruška — kruška
a ne simbol za pad

Tamo gde april obeća da će doći
i dođe
Tamo gde lipa kaže da će cvetati
i cveta

Tamo gde na račun žbuna
ne lista bukva
Tamo gde lista žbun
kao što i žirlista hrast

GLAVA

To što se iz glave glavi javi
to je to večno u našoj glavi

I što se bez volje znanja svesti
samo u mozgu zauvek smesti

To je to naše oko sa uhom
osećaj žeđ svest o dalekom

Kako je strašno kad to krene
sa stalom krvlju kroz svudne vene

To je ta duša nadjav jave
besmislen smisao za postoj glave

To što se iz glave glavi javi
to je ta glava u našoj glavi

ĐURO DAMJANOVIĆ, VRTLAR U MALINJAKU


Pesma za decu je čarobna, primamljiva. U nju se svako zaljubljuje. Dečja pesma ili pesma za decu prosto očarava, pa mnogi i sami požele da je napišu. Otuda stalno novi i novi pokušaji da se ona stvori. Toj primamljivosti nisu odoleli ni mnogi, takozvani, pisci za velike. Za decu su pokušavali da pišu, recimo, Veljko Petrović, Milosav Mirković i mnogi drugi pesnici, pripovedači, romansijeri, čak i književni kritičari literature za decu. Nekima je to pošlo za rukom, a neki su ostali kod pokušaja.

Jedan od uspešnijih, pripovedač za odrasle Đuro Damjanović, uspeo je, čak, da odgaji svoj pesnički malinjak za najmlađe. Mnogim svojim lirskim pesmama, sa modernom, duhovitom poentom, uvrstio se u red savremenih pisaca za decu. Evo, na primer, pesme Voćka:

Samo
voćka zna
šta se u aprilu
dešava na svetu;
voćka treba da predaje cvetanje
na Poljoprivrednom fakultetu.

Njegovo oštro oko, botaničara, zoologa, meteorologa, ekologa, rečju — prirodnjaka, pronašao je Zaludvetar, a njegovo izvrsno poznavanje jezika iznedrilo je predivan, tačan i lako pamtljiv distih:

Ono što je jezik kovo
nazvalo se lepo slovo.

Očigledno je da pisac od nerva, kakav je Đuro Damjanović, može da pronađe put do prave dečje pesme koju će darovati pokolenjima.

Dragan Lukić: "Moji Savremenici"

ĐURO DAMJANOVIĆ
In memoriam 


Svoj životopis, svoju biografiju, Đuro Damjanović pisao je pesmama, pričama i romanima. Rođen je 6. maja 1945. godine, u Golešima, "na bregovima zvezda". Završio sve škole. Od Uspomena iz pakla, prve pesničke zbirke 1971, do poeme Moja nacija, 2000, kod velikih izdavača u Sarajevu, Beogradu i Novom Sada objavio je 12 knjiga i postao školski pisac. Uvršten je u antologije i čitanke. Taj "srbijanski Bosanac", kako je za sebe voleo da kaže, "golubijeg srca" proganjan i zabranjivan, disident i rodoljub, Kočićev i Ćopićev sledbenik, dobitnik je brojnih priznanja, među kojima se ističu jugoslovenska nagrada za poeziju — "Mladost", nagrada "Isidora Sekulić" za zbirku pripovedaka "Magla u rukama", nagrada "Branko Ćopić" za zbirku pesama "Noćno sunce", nagrada "Petar Kočić" za životno delo.
 
U najboljim svojim pesničkim i pripovedačkim ostvarenjima Đuro Damjanović tematikom, duhom i jezikom vezan je za svoj rodni kraj. Istinoljubljem, slobodarstvom i dosegnutim umetničkim vrednostima nastavlja se na proslavljenu tradiciju "pripovedačke Bosne", a modernim tehnikama pevanja i pripovedanja ide u red samosvojnih i značajnih srpskih stvaralaca. Bogato kulturno nasleđe i savremeni pogledi, zasnovali su kvalitet u kojem je lirsko, epsko i dramsko jedno isto, živi život i poezija. Sve što je Damjanović ispevao i ispričao autentična je ljudska dobrota i lepota. Bez dlake na jeziku i podaničke pokornosti opesmotvorio je uzbudljiv živopis zmijanjskog kraja, običnih i neobičnih zbivanja, "uspomene iz pakla" malih ljudi oslikanih "maglom u rukama", posnim opstajanjem golimeštana. To nije ni bajka ni apokaliptična storija, nego umetnička istina istinitija i od same istine, jedno saznanje više o srpskom rodu koji se od kosovskog Vidovdana do naših dana, stalno čupan iz korena, neprestano bori za Pravdu, Slobodu i Otadžbinu. Iz takve perspektive Damjanovićevo književno delo gnevno govori i o sudbini stvaranja i stvaralaca, gorkoj nadnici življenja, o nepokornim glavama i "belim vranama", kako je Damjanović zapisao u jednom stihu opiranja i neodustajanja.
 
Citatima iz Biblije još u prvoj knjizi Uspmene iz pakla, odredio je tokove svog opredeljenja u kojem je vizije detinjstva zamenio za jedno "zrelo doba" zrdavog razuma.
 
A sve što je zapisano i potpisano u zbirci pripovedaka Magla u rukama Đuri Damjanoviću se mora verovati na reč. Kako se to dogodilo autor objašnjava u predgovoru drugog izdanja gde kaže da su se te priče o Avramovim rukama, školarciima, Jagodi ženi preko reke, žeđomorniku, Mirči, Nahodu i Mihalju, Nemaništniku, vračarinim tajnama, Golimjestu, Jevtašu, same ispričale. Pripovedač rečima "fotografiše lice vremena", "portrete ljidskih sudbina" koje su pisca pročitale pre nego što ih je zapisao. Zbog toga što su se neki ljudi "crvene dinastije" prepoznali u antologijskoj priči Golimjestom Antologija u kojoj je objavljena zabranjena je i svi su primerci knjige uništeni. Neki su ljudi zbog toga izgubili posao, a s knjigom nastradao je i autor priče. Sa svih strana u tom "vunenom vremenu" osuli su napade znani i neznani. Samo su se tri pisca oglasila u Đurinu odbranu: Branko Ćopić, Skender Kulenović i Danilo Kiš.
 
U zbirci Noćno sunce traži aktivistički odnos, radni "genitiv vatre". Za njega je pesma kao i ćelija, ono prvo i pravo u umetnosti reči, "koren i cvet svih sistema mišljenja", umetnost umetnosti. Između zavičajne tuge i vremena koje nije naklonjeno poeziji i pesnicima, on priziva pesmu o malim radostima, za ružne stvari života traži manje ružne reči. Orfejskim glasom razlaže sumnje, miri suprotnosti i stvara futurističku sliku sveta o ljudskom bratstvu. Kad bi se reči iz ovih pesama kao kamenčići mogle slagati jedne uz druge, u mozaiku njihovih značenja pojavio bi se Đurin lik, njegovo dobrodušno lice s uzdržanim osmehom, bradicom i dugom kosom.

Svoju autobiografiju i poetiku Đuro Damjanović je dovršio poemom Moja nacija. U njene stihove na kraju dvadesetog veka slaže svoju ljubav i kritiku. Pokazuje lice i naličje nacije, nebeskog naroda, njegovu istoriju i tragediju, balkanske ptice u evropskom kavezu, koji ide u rat protiv rata. Više slavi poraze nego pobede. S jedne strane čojstvo i junaštvo, s druge nesloge i izdaje. Moglo bi se reći da su pjesme ove poeme tužna pisma koja pesnik sam sebi piše, molitva da se srpska noć rasvetli i razdani, jer nacija od tri prsta i četiri slova, pa bila ta slova i ćirilična i svetosavska, i nije velika nacija, nego izbeglička iz same sebe, uporište stradanju, u njoj se najzvučnije rimuju reči: ratište, stratište, grobište. Tu misao tešku ali istinitu potpisuju recenzenti dve poeme, dva velika srpska pesnika: Matija Bećković i Ljubomir Simović. I treći uljanim bojama slike o nebeskom narodu na koricama knjige — Milić od Mačve.
 
Iza ovog i ovakvog pesničkog lamenta Đure Damjanovića ostaje bol i tuga koja ne leči. I poruka i opomena. I obaveza živih da poštuju i pamte, da čitaju Đurine knjige i poruke; i da se prema njegovim osvedočenim zaslugama, bar jedno sokače u našem i njegovom gradu nazove njegovim imenom. Neka ovo bude prvi predlog. Neka je laka zemlja, slava i hvala našem dragom Đuri.
 
Miljko Šindić