Pročitala/o sam , možete i vi !

Mozete postaviti i vi nesto sto vam se svidja, 
da i mi procitamo. 

Savremeni italijanski esej

Izdavačka kuća Arhipelag objavila je antologiju savremenog italijanskog eseja Čitanje Italije 2: izbor iz savremenog italijanskog eseja. Knjiga je objavljena u ediciji Čitanje Evrope, u saradnji sa Italijanskim institutom za kulturu iz Beograda i BooksinItaly.

U knjizi Čitanje Italije 2: izbor iz savremenog italijanskog eseja pred čitaocima se nalaze eseji Alfonsa Berardinelija, Pjetra Bartola, Gracije Neri, Masima Montanarija, Marka Romana i Kjare Valerio.
 
 Eseji u ovoj reprezentativnoj i raznovrsnoj knjizi govore o temama u rasponu od modernog evropskog romana, preko sudbine moderne fotografije u klasičnim i digitalnim medijima ili prikaza gradova kao umetničkih dela, do hrane, humane istorije matematike ili tragične sudbine izbeglica koji se iskrcavaju na Lampeduzi.


 Eseji u ovoj knjizi pokazuju širok poetički, tematski i izražajni raspon savremenog italijanskog eseja od romana kao jednog od ključnih izraza moderne evropske kulture do fotografije kao izraza novog umetničkog i generacijskog senzibiliteta, od kulture do identiteta, od suočavanja sa dramatičnim pitanjima moderne egzistencije do uživanja u malim stvarima svakodnevnog ljudskog života, od autobiografije do otkrića umeća da gradove koje posećujemo posmatramo očima istoričara ili kritičara umetnosti a ne samo kao obični turisti.
Čitanje Italije 2 predočava uzbudljive slike savremenog sveta i provokativne rasprave o temama koje nas se tiču.
"Posle antologije posvećene pripovedačkoj prozi koju je Arhipelag objavilo 2016. godine, sada predstavljamo izbor tekstova dokumentarističke proze koji ukazuje na širinu i raznolikost žanra i te kako prisutnog u istoriji italijanske književnosti. Dovoljno je samo pomenuti slavne primere poput Makijavelija, Galileja, Bekarije, De Sanktisa, Gramšija ili Pazolinija kako bismo se podsetili da je esejistika u Italiji išla u korak sa afirmacijom modernosti u samoj istoriji književnosti i u evoluciji nauke i znanja, možda još očiglednije u odnosu na druge nacionalne okvire. Od posebnog značaja jesu autori koji su odabrali put kritike opšteg mišljenja i preovlađujućih teorija, boreći se za konstitutivnu slobodu utkanu u samu istoriju esejističkog žanra. Nadam se da će čitalac posle ove knjige nastaviti putovanje kroz italijansku savremenu esejistiku".– kaže Davide Skalmani, priređivač ovog izbora iz savremenog italijanskog eseja.


 Eseje u knjizi Čitanje Italije 2 preveli su Mila Samardžić, Ivana Simić Ćorluka, Marija Pejić, Aleksandar Levi, Nataša Gavrilović i Mirela Radosavljević.


U prvoj knjizi iz ove serije Čitanje Italije bila je predstavljena savremena italijanska proza. Klaudio Đunta, Ticijano Skarpa, Elena Ferante, Karmen Pelegrino, Antonio Penaki, Nikola Gardini ili Marko Balcano samo su neki od autora čiji tekstovi svedoče o raznovrsnim stilovima pripovedanja, regionalnim pripadnostima i žanrovima novije italijanske pripovedačke proze, koje, uprkos različitostima, povezuje nacionalni jezik. Izbor u ovoj knjizi predstavlja i neka ključna pitanja i ključne priče naše zajedničke egzistencije.


 Pokrenuta pre dve godine, Arhipelagova edicija Čitanje Evrope predstavljaće reprezentativne antologijske preglede savremenih evropskih književnosti, sa posebnim akcentom na nove književne glasove. Ideja ove edicije jeste da se stvori razuđena, obuhvatna i utemeljena slika savremene evropske književnosti i njenih tematskih i poetičkih izazova.






budoar.rs

Iskreno, jedna od boljih knjiga koje pricitah u zadnje vreme..,,Spoznajte svoju sudbinu'', Robina Sharma. Puna inspiracije za svakodnevnicu, govori nam da se u nama nalazi kljuc za svaki problem, treba samo sooznati sebe I oprostiti sebi. Za trenutke u zivotu, kada smo u nedoumici, kada izgubimo veru, ova knjiga dodje kao ruka spasa..motivacioni govornik, u pisanoj formi. Preporucujem je od srca 

Trenutno citam ,,Ziveti po sopstvenim pravilima'' od Oshija..divna knjiga, za sve koji ne vole kalupe, koji vole sustinu I tragaju za svojim mestom pod suncem..skup ucenja koje koriste zivotu..u toku je citanje, meni se svidela

Ukoliko nekog zanima"put ratnika" i "put maca" i svemu sto isti predstavlja (duhovno i borilacko prosvjetljenje) neka procita ovu "majusnu" knjigu. Nije zgoreg i vise puta.

Boban Knežević: ČOVEK KOJI JE UBIO LEPTIRA

Treći Kneževićev roman „Čovek koji je ubio leptira“ pripada fantasy književnom žanru, kao i prethodni, izvrsni „Crni cvet“ (prvi, „Smrt na Neptunu“ klasičan je SF roman). Dok je „Crni cvet“ duboko uronjen u mitološke slojeve naših prostora, poprište događanja u „Čoveku…“ je potpuno nov svet sa mnoštvom žanrovski prepoznatljivih elemenata ali brojnim novotarijama. Propoznatljivost miljea rezultat je same suštine fantasy žanra, njegovog ’baratanja’ bijkama, arhetipovima i mitologijom te se, u krajnjem, od svakog žanrovskog sveta (i dešavanja u njemu) i očekuje određena količina poklapanja sa usvojenim iskustvom. Naravno, na dobrom piscu je da, s jedne strane, ispoštuje utvrđena pravilia ali i da ih, istovremeno, s druge strane, menja (u granicama žanra), dopunjava, da ne dozvoli čitaocu da ga predznanje uljuljka. Knežević je upravo takav autor i svoju sposobnos poštovanja i menjanja žanra dokazao je u „Crnom svetu“ a u „Čoveku..“ nastavlja u tom pravcu.

Otuda umesto vanvremenih junaka u vanvremenoj zemlji, u ovoj priči srećemo pet ličnosti iz naše savremenosti, odabranih da odu u drugi svet. Niko od njih nije oduševljen ovim ishodom i odbija da ga, što je duže moguće, prizna kao datost. Kada se, ipak, nađu u novom okruženju u kome su oni Moćna Petorka (a pet je simbol mikrokosmosa) odabrani se suočavaju sa sopstvenim savršenim neznanjem: o svemu što ih okružuje, o zadatku koji im je poveren/nametnut i čije ispunjenje je uslov povratka u ’normalnost’, oni pojma nemaju i niko ih i ne može uputiti u te tajne. Ovakva postavka zapleta nije standardna za žanr u kome se teži potankom objašnjavanju svih iskušenja koja se pred heroje postavljaju. Do kraja romana Kneževićevi Moćni (koji to i nisu) neće sagledati celinu svoje misije kao ni ustrojstvo koje od njih očekuje delanje. Stanje će dodatno komplikovati neuki domoroci i epizode sa pojavama likova iz budućnosti ili naše sadašnjosti, što sve maksimalno frustrira (anti)junake ali i čitaoce.

Petorka sa svojim vrcavim dijalozima prepunim dosetki iz svog/našeg vremena, koji odslikavaju njihove ličnosti i međuodnose, konstantan je opozit neizvesnosti i svojom šaljivošću odudara od uobičajenih, smrtno ozbiljnih heroja. I njihovo poistovećivanje sa zadatim ulogama (nakon standardnih testova-iskušenja) žanrovski je subverzivno (tako je, u ovoj varijanti, uloga Lopova pripala akademskom profesoru). Ovaj trenutak inicijacije, inače, obavezan je za sve mitove i njime se kristališe podela zadataka koja se u ostatku poduhvata poštuje. Tako i Moćni Ratnici, odabrani i odeveni u odgovarajuće kostime, kreću u konačni boj (predvođeni – devojkom), relativno lako stižu na odredište (umesto kroz strahovite muke) i – ne uspevaju da izvrše zadatak, što svakako nije žanrovski ’normalno’. Istina, ostaje otvorena mogućnost za ’popravni ispit’ ali to će biti u nekoj drugoj knjizi, nastavku koji će možda objasniti nepoznanice a možda i neće…

„Čovek koji je ubio leptira“, u krajnjem sagledavanju, otkriva se kao proza u kojoj Knežević uspešno koristi žanrovske obrasce, prilagođava ih svojim potrebama odnosno dopunjava novim rešenjima.

Oto Oltvanji: PRIČE MISTERIJE I MAGIJE

Oto Oltvanji (1971) spada među retke ovdašnje prozaiste srednje generacije prepoznate kao autore koji svoja dela grade na tradiciji žanrovske literature (naučna fantastika, horor, krimić) i nedvosmisleno se ne odriču tog iskustva (mada je žanrovsko i dalje prokazana kategorija među akademskim kritičarima i teoretičarima). Naravno, žanrovsko određenje nije vrednosna kategorija i svakako ne „propisuje“ valjanost dela stvaranih u ovim „ključevima“. S druge strane, žanrovsko, po svojoj prirodi, nije statično već je reč o vrlo dinamičnim kategorijama-poljima na kojima se ubrzano (mnogo brže nego u glavnom literarnom toku) „osvaja (umetnička) sloboda“. Rečeno je vidljivo i u dosadašnjim Oltvanjijevim knjiga, listom romanima (Crne cipele 2005, Kičma noći 2010, Iver 2015), koje se mogu sagledavati i kao stalni odmak od standardno shvaćenog obrazaca i ulazak u neistražene (i/ili nedovoljno istražene) prostore/horizonte. Nova knjiga Priče misterije i magije (2017) nastavlja taj istraživački niz dodajući i jedan formalni novitet – reč je prvoj Olvanjijevoj zbirci priča mada je on čitaocima duže vreme poznat kao pripovedač koji je objavljivao u periodici i mnogim tematskim antologijama. Otuda je dobar deo priča iz knjige imao premijeru u ranijim izdanjima; uz njih stoje i priče pisane upravo za ovu knjigu.

Zbirka, koju čini 12 proza različitih dužana, podeljena je u tri celine „Misterija“, „Misterija i magija“ i „Magija“. Ovom podelom pisac je želeo da grupiše priče po težišnom utisku/atmosferi: u „Misterijama“ (5 priča) nema elemenata fantastike a osnovna zagonetka zapleta rešava se u realističkom, neretko u kriminalističkom, maniru. U „Magijama“ (5 priča) su sadržane – i funkcionišu – sve vrste fantastike kojima se Oltvanji bavio, dakle i naučna i glavnotokovska fantastika odnosno horor. Segment koji spaja oba principa, „Misterija i magija“ (dve novele), dokaz je da se neretko priča „otme“ kategorisanju i nastavi u smeru koji, sledeći sopstvenu logiku, spaja elemente u samosvojnu celinu pa njoj određivanje nije ni potrebno ni bitno.

„Misterije“ daju uvid u traumatično školsko detinjstvo u naseljima Subotice („Teslino nasilje“), u ne manje problematično samoodređivanje u mladalačkim godinama („Nećeš da nas lažeš“), u način/metod da se raskine sa zlom vezanim za (nepokopanu) ratnu prošlost („Sve uračunato“), u „običnu“ krađu u tržnom centru sa jeftinim, mladim najamnim radnicima kao akterima („Velika mogućnost napredovanja“) i u nešto ozbiljniju pljačku banke i ulogu životnih marginalaca u njoj („Devojke na prozorima“). „Misterija i magija“ spajaju se u dodiru svetova umornih, mirnih starosedelaca i egzotičih, tajanstvenih (pretećih) izbeglica („Aleja blistavih bodeža“) i naizgled rutinskog zadatka pisca-najamnika koji prerasta u susret sa nepojamnim poigravanjem stvarnostima („Fabulator“). „Magija“ nudi naučnofantastičnu psiho-terapijsku posetu prošlosti („Oči boje biske“), razbarušeno razgaljujuću, neobuzdanu fantazmagoriju („Naš hotel u nultoj tački grada“), mračno-sluzavu muzičku avanturu („Pank“), alternativnu „domaću“ zombi verziju rata („Lepše nego ptice“) odnosno horor iskustvo detinjstva uz sablasne televizore („U tehnikoloru, večno mlad“).

Znatiželjni čitalac će zapaziti, nezavisno od podela-segmenata, nekolike elemente Oltvanjijeve proze. Najpre su očigledne „stilističke vežbe“ na zadate žanrovske teme (večne, svakovrsne zavere, zombiji…) koje su uvek dobrodošle kako za piščevo „razigravanje“ mašte i umešnosti tako i za čitalačko upoznavanje sa autorovom inventivnošću odnosno voljom i sposobnošću da poštuje obrasce (kao obavezan element žanrovskog prepoznavanja i identifikovanja) ali se njima i poigrava, istražuje ih, menja i nadograđuje (da, recimo, obrazac „umetnu“ u lokalni milje). Tematski je vrlo prisutno bavljenjem detinjstvom odnosno mladošću, u rasponu od realističke do hororističke vizure, uz inventivno korišćenje prednosti svakog od njih. U konačnom zaključivanju ovog usmerenja lako se može ustvrditi da su razlike između glavnotokovskog i žanrovskog doživljaja minimalne, odnosno da strava odrastanja obuhvata široku lepezu stanja i emocija kojima se mogu (ili ne) pripisivati različiti predznaci. Na ovakav utisak nadovezuju se ratne traume (u kojima je užas delo ljudskih ruku a ne monstruma) kao i naslućeni kulturološki „sukob civilizacija“ kao najava nadolazećih tektonskih poremaćaja postojećeg ustojstva (državnog, regionalnog, globalnog). Pomenuto „umetanje“ obrazaca u lokalni milje vidljivo je i u pričama sa krimi razrešenjima s tim što je u njima jaka socijalna nota – prepoznavanje sadašnjosti koja svojim liberalno-kapitalističkim čeljustima melje mlade, slabe i nejake; u ovom se kontekstu mogu sagledavati i (anti)junaci priča, oni koji se nisu snašli u svom okruženju ili oni koji svesno odlaze u drugi plan prepuštajući životnu pozornicu drugima, ambicioznijima, beskrupuloznijima. Naklonost i razumevanje takvih „otpadnika“ i „gubitnika“ jedna je od osobenosti proza iz ove knjige. Konačno, Oltvanji dokazuje (u „Naš hotel…“) da ume lepršavo, duhovito i vispreno da meša obrasce žanra i glavnog toka tvoreći, uz humorno-ironijsku distancu, dopadljivi amalgam.

Priče misterije i magije predstavljaju pisca značajnog iskustva koji se nije učaurio u granice dosadašnjih uspeha već je i dalje, podrazumevajući dosadašnja dostignuća, otvoren za izazove novih tema, vizura i rakursa pripovedanja. Bilo da je na sigurnom ili novom terenu Oltvanji je pouzdano-temeljan, izbalansiranog razvoja zapleta i tenzija, sigurnog i tečno-dinamičnog iskaza, jasnih zapažanja i glatkih rečenica. Tematska raznovrsnost i zanatska spretnost zalog su čitalačkog uživanja u ponuđenim prozama i nova potvrda da valjanost literature ne zavisi od žanrovskih odrednica već od spisateljskog talenta koga Oltvanjiju svakako ne manjka.

Zrenjaninska izdavačka kuća Agora objavila je treću knjigu proslavljene argentinske književnice Samante Šveblin, zbirku priča Sedam praznih kuća za koju je ova autorka dobila značajnu međunarodnu nagradu „Ribera del Duero“.

Samanta Šveblin stekla je status jedne od najharizmatičnijih spisateljica savremene hispanoameričke književnosti. Ona, po sopstvenom priznanju, veruje u dobru, zanimljivu, podsticajnu književnost a užasava se dosadne. I upravo u „zavodljivoj“ formi priče, i ovaj put autorka kreira zavodljivi put ka sedam praznih kuća, gde njeni junaci istražuju sopstvene strahove i granice između otuđenja i normalnosti.

Narator je „zdrav razum koji razmatra lude ljude, ili ljude koji ozbiljno razmišljaju da se okrenu ludilu“, u širokom moru uznemirujućih atmosfera i šokantnog spektra senzacija koje se pojavljuju iz stranice u stranicu.

Već prepoznatljiva, napeta, suptilno nasilna i gotovo preteća svakodnevica koja se iz stranice u stranicu otvara poput fantastično-horornog lavirinta, u nagrađenoj knjizi priča Sedam praznih kuća još jednom potvrđuje autorkino umeće u stvaranju neponovljivih intenzivnih i klaustrofobičnih atmosfera njenih junaka koje čitaocima daruje uznemiravajući spektar senzacija pri svakom novom čitanju.

Sedam priča u ovoj knjizi, autonomne ali u stalnom tekstualnom dijalogu smele imaginacije, poput „sedam praznih kuća“ naseljavaju likovi koji istražuju strahote svakodnevice, seciraju svoje lične strahove ali i strahove drugih, ispituju „otuđenost normalnosti“ – postojanje granice između „normalnog“ i „izvanrazumskog“, ali isto tako ove priče autentičnim stvaralačkim pismom Samante Šveblin iznova problematizuju osnovne aspekte i more ljudskog postojanja: život i smrt, usamljenost i ljubav, porodicu i međuljudske odnose, kao i večno pitanje: Ko sam zapravo?

Autorkino poigravanje sa prostorima fantastičnog, i ovaj put potvrdilo je onaj epitet na koji smo mogli naići čitajući kritičke zapise o njenoj prozi – da je ovakav poetički izbor ustvari „bušilica između stvarnog i nestvarnog”, a kako i sama autorka navodi, u njenoj najnovijoj kolekciji priča želela je stvoriti jedinstven svet u kojem se sve priče „hrane jedna drugom”.

Tako, sve ove priče postaju deo velikog kataloga ljudskih strahova, želja i sputanosti u današnjem svetu u kojem je reč „normalno” samo rez koji svako društvo stvara za sebe, a egzistirajući u hibridnim prostorima krimi i horor priče, psihološkog trilera i dubinske drame ljudskih bića u stalnom unutrašnjem dijalogu sa samim sobom – na granicama stvarnog i fantastičnog, pružaju čitaocima neponovljivi užitak u kojem svaka priča i nema stvarni kraj, a pritom otvara mogućnost široke čitalačke imaginacije i zajedničke avanture sa Samantinim junacima, sa druge strane „ogledala“.

Knjigu su sa španskog jezika preveli Ljiljana Popović Anđić i Branko Anđić.

Samanta Šveblin (Buenos Ajres, 1978), jedna od najharizmatičnijih autorki savremene hispanoameričke književnosti i dobitnica više značajnih književnih priznanja, vrlo brzo osvojila je i srpsku čitalačku publiku. Agora je ranije na srpskom jeziku objavila dve njene knjige: Ptice u ustima i Spasonosna razdaljina

”Ptice u ustima” Samante Šveblin
Zbirka priča Ptice u ustima Samante Šveblin, koja se na srpskom jeziku pojavila 2015. godine u izdanju Agore, našla se u užem izboru za međunarodnu Bukerovu nagradu (Man Booker International prize 2019) u konkurenciji književnih ostvarenja još 12 autora.

Samanta Šveblin je zahvaljujući kratkim pričama stekla reputaciju jednog od najoriginalnijih i najsnažnijih mladih pripovedačkih glasova Latinske Amerike. Do sada je objavila tri zbirke priča i jedan roman, a u svojim delima, opisujući stvarnost, neretko koristi elemente fantastike.

Odnos Samante Šveblin prema prepoznatljivoj stvarnosti različit je i menja se iz priče u priču, u rasponu od „citiranja“ realnosti, barem u početku priče, koje potom biva podrivano uplivom apsurda ili fantastičkih elemenata, sve do ubrzanog odmicanja od nje, koje počinje bezmalo u prvoj rečenici, nakon koje se ulazi u sasvim drugu realnost i paralelni svemir u kome, u osnovi, vladaju drugačiji principi. U tim se zapisivanjima stvarnosnog i odmacima od njega mogu prepoznati uticaji Karvera, Kafke ili Markesa kao i obrasci fantastike književnosti glavnog toka ali i horor žanra – ističe pisac i kritičar Ilija Bakić.

Šveblin, po sopstvenom priznanju, veruje u dobru, zanimljivu, podsticajnu književnost a užasava se dosadne. Njeno „polje“ rada su priče, zahtevna i zavodljiva forma koja neprestano stavlja na probu autorov talenat i sposobnost da bude uverljiv, uzbudljiv, fragmentaran a zaokružen.

Ishodište nereda (El núcleo del disturbio), njena prva knjiga priča, dobila je nagradu Nacionalnog fonda za umetnost 2001. Priče su joj uvrštene u mnoge antologije u Argentini, Španiji, SAD, Francuskoj, Nemačkoj, Švedskoj, Srbiji itd. Njena druga knjiga priča, Ptice u ustima (Pájaros en la boca), dobila je 2008. godine međunarodnu nagradu kubanske izdavačke kuće Kasa de las Amerikas.

Godine 2014, objavila je svoj prvi roman Spasonosna razdaljina (Distancia de Rescate) koji je 2017, u prevodu na engleski kao Fever Dream, bio nominovan za „Men Buker” međunarodnu nagradu i pretvorio je u ljubimicu anglosaksonske kritike. Iste godine knjiga je prevedena i na srpski jezik i objavljena u izdanju Agore.

Tokom 2018. godine izašao je i njen novi roman Kentukis koji se bavi iskušenjima savremenog čoveka u užasavajućem okruženju novih tehnologija.

”Spasonosna razdaljina” horor roman Samante Šveblin
Spasonosna razdaljina je njen prvi roman, ali bez obzira na tu činjenicu, ovo delo je u prevodu na engleski jezik bilo nominovano za ovogodišnju međunarodnu „Men Buker“ nagradu.

Roman donosi priču protkanu fantastikom, apsurdom i hororom o jezivim dešavanjima u jednom seoskom krajoliku. Priču otvara dijalog fantomskog dečaka Davida i Amande, junakinje koja u halucinantnoj blizini smrti pokušava da rekonstruiše „pukotinu između duplog dna stvarnosti”.

Prevod su uradili Ljiljana Popović Anđić i Branko Anđić.

„Ovaj opasno adiktivan prvi roman, još jednom potvrđuje Samantin prepoznatljivi, preteći i subliminalno nasilni pripovedački stil u kojem se pred-apokaliptički svet latentne pretnje predstavlja kombinacijom književnosti apsurda, fantastike i horora oscilirajući između najboljih stranica Embrouza Birsa, drama Beketa i Pintera, i pomalo zaboravljenih priča Koboa Abea“, kaže Branko Anđić.

Samanta Šveblin (Buenos Ajres, 1978) diplomirala je na kinematografskoj školi Univerziteta Buenos Ajres. Britanski književni časopis Granta svrstao ju je 2010. godine među 22 najbolja pisca španskog govornog područja mlađa od 35 godina. Pored romana Spasonosna razdaljina na srpskom jeziku je 2015. godine objavljen izbor iz njene dve zbirke priča pod nazivom Ptice u ustima i druge priče

”Oduvek smo živele u zamku” Širli Džekson
Poslednji roman slavne književnice Širli Džekson, pod nazivom „Oduvek smo živele u zamku“ iz 1962. godine, objavljen je na srpskom jeziku zahvaljujući izdavačkoj kući McMillan.

Ovaj jezoviti roman vodi čitaoce duboko u lavirint mračne psihologije. To je uznemirujuća priča o preostalim članovima porodice Blekvud koji žive izolovano na svom imanju nadomak sela i izbegavaju gotovo svaki kontakt s meštanima. Strašan događaj iz prošlosti dodatno je pojačao međusobnu mržnju između Blekvudovih i većine meštana s kojima su i ranije bili u lošim odnosima.

Širli Džekson važi za jednu od najznačajnijih autorki gotskog i psihološkog horora, koja je svojim delima uticala na brojne pisce. Među njima su i majstori žanrovske književnosti poput Ričarda Metisona, Stivena Kinga i Nila Gejmena, a naročito priznanje odaje joj i slavna savremena književnica Džojs Kerol Outs čiji pogovor prati ovo izdanje knjige.

Širli Džekson je rođena 1916. godine u San Francisku. Pohvale kritike je prvo dobila za kratku priču „Lutrija“, koja je objavljena 1949. godine. Njene romane „Sunčani sat“, „Ptičje gnezdo“, „Dželat“, „Put kroz zid“, „Ukleta kuća na brdu“ i „Oduvek smo živele u zamku“ karakteriše upotreba realističnog ambijenta za priče koje često sadrže elemente horora i okultnog.

Objavila je dve publicističke knjige: „Podizanje đavola“ i „Život među divljacima“. „Pođi sa mnom“ je zbirka priča, predavanja i dela romana na kojem je radila do 1965. godine, kada je umrla.

2007. godine ustanovljena je nagrada „Širli Džekson“, koja se dodeljuje za izvanredna dostignuća u oblasti književnosti psihološke neizvesnosti, užasa i mračne fantastike.

Prema knjizi „Oduvek smo živele u zamku“, producentska kuća Majkla Daglasa priprema filmsku adaptaciju, čija se premijera očekuje tokom 2017. godine.

”Ukleta kuća na brdu”

Netfliksova TV serija „Ukleta kuća na brdu“ (The Haunting of Hill House) rađena prema istoimenom romanu Širli Džekson, još nije doživela svoju premijeru, a već privlači veliku pažnju ljubitelja horora.

Ne samo zbog očekivanja, koja su visoka, već i zbog potvrde tih očekivanja u vidu maksimalne ocene koju je serija dobila od strane osmoro uglednih filmskih kritičara, nakon zatvorene projekcije.

Serija predstavlja osavremenjeno viđenje romana Širli Džekson i donosi zastašujuću, psihološku priču sporog tempa. Kroz flešbekove, serija prati petoro članova porodice Krejn od kojih svako ima potisnutu traumu kao posledicu užasnog detinjstva provedenog u jezivoj kući na brdu.

Glumačku ekipu predvodi Karla Guđino, a tu su još Timoti Haton, Oliver Džekson – Koen, Kejt Sigel i Elizabet Rizer.

Karli Guđino ovo neće biti prvi put da glumi u nekom horor ostvarenju, budući da je 2017. godine tumačila glavnu ulogu u filmskoj adaptaciji knjige Džeraldova igra Stivena Kinga.

Serija „Ukleta kuća na brdu“ debitovaće 12. oktobra i sve epizode biće dostupne na dan premijere na Netfliksu. Reditelj je Majk Flanagan, koji zajedno sa izvršnom producentkinjom Meredit Ejveril ujedno potpisuje i scenario.

„U najboljem maniru žanra, lagano vođena priča o represivnoj traumi i porodičnoj propasti dobija na snazi kako serija odmiče“, ocenjuje Danijel D’Adario, kritičar časopisa Variety.

„Flanagan duboko zaranja u ono što čini suštinu različitih likova – svaka epizoda je strogo koncentrisana na po jednog protagonistu – i prikazuje kako iste događaje mogu da sagledaju različiti ljudi, naročito kada pruže potpuno različite emocionalne kontekste“, između ostalog u svojoj kritici za The Verge piše Brajan Bišop.

Objavljen je prvi trejler za TV seriju „Sluškinjina priča“ koja se snima prema istoimenom distopijskom, višestruko nagrađivanom romanu Margaret Atvud.

Radnja romana smeštena je u bliskoj sutrašnjici i prikazuje svet nakon ekološke katastrofe, kojim vlada verska desnica. Fokus je stavljen na ženski otpor i emancipaciju u totalitarnoj teokratiji vladajuće klase, koja žene koristi za prisilnu reprodukciju.

Priča prati ženu i majku, koja je prisilno odvojena od supruga i kćerke, te uvedena u kastu „sluškinja“, gde joj je dodeljeno ime Fredovice (pripada Fredu), i dodeljena samo jedna funkcija – reproduktivna. Žena je svesna da će, ako od toga odstupi, biti, kao i svi disidenti, obešena na zidu ili izgnana u sporu smrt od radijacije. Ali čak ni represivni sistem ne može ubiti žudnju – ni Fredovičinu, ni žudnju dvojice muškaraca od kojih zavisi njena budućnost…

U trejleru za TV seriju pojavljuje se Kejt Mos koja tumači ulogu Fredovice. Takođe, tu je i Samira Vajli u ulozi Mojre – Fredovičine najbolje drugarice – koja ujedno predstavlja most između prošlosti i neizvesne budućnosti glavne junakinje.

Serija će imati deset epizoda. Scenarista je Brus Miler, a pored Kejt Mos i Samire Vajli, uloge tumače Džozef Fajns, Ivona Strahovski, Maks Mingela i drugi.

Priče i novele Radmila Anđelkovića (Beograd, 1942) pod naslovom Spiridonova potera za neuhvatljivim koje su se, krajem prošle godine, pojavile u izdanju beogradskog Everest media, biće promovisane večeras (27. avgust) od 18 do 21 sat u prostoru beogradskog Udruženja ljubitelja umetnosti Prozor (Takovska 48).

Višesatnom događaju prisustvovaće „autor, izdavač, urednik, Nataša Milić i svi koji se tamo zateknu“, stoji u najavi, u kojoj se još precizira da će biti „malo razgovora, malo muzike, dosta druženja i potpisivanja knjiga, poprilično pikanterija + knjiga iznenađenja dostupna samo tada i tamo“. Ni sam autor – dodaju organizatori – ne zna šta ga čeka.

Radmilo Anđelković zna, pak, kome je ova knjiga namenjena – „Posvećujem ovu zbirku svima, koji su se uzdržali i koji su me izdržavali“, kaže on a potom sledi kanonada priča, od one po kojoj je knjiga nazvana, preko Zatvora za smrtne i Varnica, do Običnog dana za pecanje.

„Knjiga Spiridonova potera za neuhvatljivim čitaocu donosi trinaest naučnofantastičnih priča i jedan roman domaćeg autora Radmila Anđelkovića. Svako od ovih dela znači malu pobedu. Svako je prošlo kušanje vremena i nadživelotrenutak u kome je nastalo“, konstatuje Nataša Milić u pogovoru knjizi.

Podsetimo da je pre tri godine Anđelković u intervjuu za časopis Znak Sagite, između ostalog, rekao da se prvih petnaest godina stideo da kaže da je pisac i predstavljao se kao inženjeri penzioner, a poslednjih pet godina se ponovo stidi da kaže da je pisac, jer su svi postali pisci.

Verovatno i zato ne zvuči čudno ako kažemo da se zbirka Spiridonova potera za neuhvatljivim pojavila u biblioteci Posle milijon godina, kao knjiga broj 3.

Izvor: Danas (D.S.)

Male priče iz Vukovog Rječnika i Srpskih narodnih poslovica.

Pojedine reči koje je uneo u svoja izdanja rečnika srpskog jezika, kao i poslovice i zagonetke koje je zapisivao i objavljivao, Vuk nije tumačio uobičajenim leksikografskim definicijama, nego uglavnom ilustrovao i odgonetao pravim malim proznim medaljonima, kratkim i zaokruženim „kažama“ sačuvanim u narodu. Na taj način ostavio nam je niz priča o rečima i izrazima (babini kozlići, vještica, grebenište, dembel, đavolak, zloguk, kuka i motika, mora, pričešalo, raskovnik, tamni vilajet, uprđeti, džaba i mnoge druge), koje se s punim pravom mogu smatrati kako dopunom narodnog blaga objedinjenog u njegovim narodnim pripovetkama, tako i još jednim dokazom Vukovog pripovedačkog dara.

„Knjiga Priče o rečima pokušaj je rekonstrukcije složenog puta stasavanja Vuka Karadžića kao pripovedača i sakupljača narodnih pripovedaka. U Srpskom rječniku iz 1818. godine nalazimo obilje narativnih zapisa koji pokazuju da se, još tada, Vuk uveliko učio kako da usmeno kazivanje pretoči u književno oblikovan zapis, kratak i efektan u meri prihvatljivoj za čitaoce.“ Miodrag Maticki

„Vuk je u Rječniku, a još više u svom izdanju poslovica, ponekad zabeležio i priču iz koje se poslovica izvela. Nije slučajno što su ove priče prevashodno s komičnom dimenzijom: smeh je tu uvek u ime pravila i zakona a na račun odmetnika i, uopšte, otpadništva od pravilnosti.“ Radomir Konstantinović

Priča o masakru u Norveškoj.

„Remek-delo! Važna knjiga u eri kada su masovna ubistva sve češća.“ Macmillan

„Jedna od nas je knjiga o pripadnosti i zajednici, ali i o tome šta se događa kada ne možemo da je pronađemo. Ovo je i priča o Norveškoj. Savremena priča o svima nama.“

Andeš Bering Brejvik je 22. jula 2011. godine detonirao bombu ispred kancelarije norveškog premijera u centru Osla i pritom ubio osmoro ljudi. Zatim je otišao u kamp za omladinu na šumovitom ostrvu Utej gde je ubio još šezdeset devetoro ljudi. Većina njih su bili mladi članovi Radničke partije. Osne Sejerštad analizira taj dan, Brejvikovo preobraćenje od nadarenog deteta iz bogatog dela grada u masovnog ubicu i posledice ovog događaja koji je zauvek promenio jednu miroljubivu i prosperitetnu zemlju.

Jedna od žrtava bila je i jedna od nas, devojka u potrazi za svojim identitetom, svojom pripadnošću. Savremeni način života, socijalna i politička kretanja doveli su do njene smrti, do jednog od najtragičnijih civilnih masakra današnjice.

„Jedna od nas je vrhunska dokumentaristička proza. Poput Dželatove pesme Normana Majlera i Kapoteovog Hladnokrvnog ubistva i ovde nam autorka iznosi priču o brutalnom ubistvu i implicitno skreće pažnju na društvo koje je delimično i samo odgovorno za počinjeno nasilje.“ New York Times Book Review

„Majstorsko delo novinarskog zanata, veoma bolna hronika jezivog čina koji nam nikada u potpunosti neće biti shvatljiv. Nezaboravna knjiga.“ NPR

Tokom proleća nakon pada Talibana Osne Sejerštad je boravila kod porodice Kan u Kabulu. Knjižar iz Kabula je upečatljiv zapis o vremenu koje je jedna Evropljanka provela u nevelikom domu trinaestočlane porodice čiji članovi pokušavaju da pronađu svoje mesto u novom Avganistanu - u borbi između modernog i tradicionalnog.
Dvadeset godina je knjižar Sultan Kan prkosio vlastima i snabdevao ljude u Kabulu knjigama. Hapsili su ga komunisti, gledao je nepismene talibanske vojnike kako spaljuju hrpe knjiga na ulicama. Većinu svojih zaliha ponekad je morao da krije po tavanima širom Kabula. I ma kako strasna bila njegova ljubav prema knjigama i dubok prezir prema cenzuri, on je ipak i pravi musliman sa strogim pogledima na porodični život. Kao posmatrač sa strane, Sejerštadova je mogla da se kreće između privatnih života žena - uključujući i dve Kanove supruge - i javnih života muškaraca. Konačni ishod je nezaboravan portret jedne porodice, ali i jedinstven pogled na zemlju koja iz praha ruševina s nadom gleda u probuđenu budućnost.
Knjižar iz Kabula pripoveda nam o zabranjenoj ljubavi, ugovorenim brakovima, prestupima i kaznama, pobuni mladih i strogim zahtevima društva o tome kako mora da se živi.

"Intimni portret avganistanskog naroda, knjiga kao nijedna druga. Štivo koje se ne zaboravlja."
Sunday Times

Nagrađivani roman po kojem je Stiven Spilberg snimio istoimeni film nominovan za šest Oskara.

Godina je 1941. Šangaj je zapaljen kobnom bakljom Perl Harbora. Jedan britanski dečak, kroz ratom zahvaćen grad prekriven leševima, uzaludno traga za svojim roditeljima sve dok ga japanski vojnici ne zarobe i odvedu u koncentracioni logor. Tamo ga zatiče svet bez milosti, razuma i saosećanja. Tamo će ga obasjati razorno svetlo atomske bombe bačene na Nagasaki. I tamo će morati da preživi.

Zasnovan na autentičnim događajima iz Balardovog detinjstva za vreme japanske okupacije Kine u Drugom svetskom ratu, ovaj roman o odrastanju, gladi i gubicima, koncentracionim logorima i opstanku, pre svega je priča o pojedincu koji u sebi pronalazi moć ne samo da opstane već i da ostane ljudsko biće u razularenom i nečovečnom svetu ratnog vihora.

„Nesvakidašnji roman koji će sigurno postati klasik književnosti.“ The New York Times

„Dubokoumno i dirljivo.“ Los Angeles Times Book Review

„Neverovatno književno dostignuće. Briljantno!“ Entoni Berdžes, pisac romana Paklena pomorandža

„Smelo remek-delo jednog od najvažnijih i najinteligentnijih glasova savremene proze.“ Suzan Zontag

U ovom svojevrsnom nastavku višestruko nagrađivanog Carstva sunca, priča prati petnaestogodišnjeg Džima Grejema, koji napušta ruševine posleratnog Šangaja samo da bi ustanovio kako ne može pobeći od svoje opsesije smrću.

Džim se po završetku Drugog svetskog rata vraća u Englesku. Nakon neuspešnog pokušaja da studira medicinu na Kembridžu, provešće kraće vreme na pilotskoj obuci u RAF-u i zasniva porodicu. Kad mu žena naprasno umre, Džim će se naći usred nasilja i promiskuiteta šezdesetih, opsednut idejom da je novi rat svetskih razmera na pomolu.

Pronicljiv i mudar, Balardov jedak društveni komentar kojim pomera granice pripovedanja svrstava ovaj delom autobiografski roman među klasike književnosti.

„Dobrota žena je bolno upečatljiva pripovest o Balardovom krajnje zbrkanom životu, u kom su jedine konstante bile postojana ljubav kojom je voleo svoju decu i emocionalna i erotska uteha koju su mu, svaka na svoj način, pružale različite žene. Prepun nezaboravnih prizora i trenutaka, i bolno iskren, ovaj roman je nadahnuti zapis o savremenom životu.“ Publishers Weekly

„Ova knjiga je kruna jedne veličanstvene karijere.“ San Francisco Chronicle

Nagrada Evropske unije za književnost.

„Ponekad se setim onih tvojih reči“, rekao mi je brat.
„Kojih reči?“
„Da je lepota uteha na ovom svetu.“

Da li je Sigmund Frojd odgovoran za smrt svojih sestara u koncentracionom logoru? Nakon dolaska nacista u Beč, Sigmundu je odobrena izlazna viza, a on je rešio da povede sa sobom suprugu, decu s porodicama, sestru svoje žene, kućne pomoćnice, ličnog lekara s porodicom i psa. Ostavio je četiri sestre, koje će biti odvedene u logor i tamo umreti.

Preplićući sudbine glavne junakinje Adolfine i njenog brata Sigmunda, pokazujući njihovu bliskost u detinjstvu, njeno druženje sa sestrom Gustava Klimta u bečkoj psihijatrijskoj bolnici, njene snove i njihova razmišljanja, Smilevski donosi složenu, poetsku fugu o našoj civilizaciji.

Roman Sestra Sigmunda Frojda objavljen je u prevodu na tridesetak jezika, a za njega je Smilevski dobio Nagradu Evropske unije za književnost i Nagradu za mediteransku kulturu.

„Dubok, inteligentan i maštovit roman koji pokazuje kako fikcija može da ukaže na suštinska pitanja koja istorija ne može ili ne sme da postavi.“ El Pais

„Dragulj od romana, nezaboravna i inspirativna rasprava o razumu i sagledavanju sveta.“ Publishers Weekly

„Potresan portret i odlično izgrađen roman koji donosi precizan uvid u sudbinu Frojdove porodice.“ Kirkus Reviews

„Provokativan i hrabar pogled na ljubav, smrt, seks, mržnju, depresiju i ludilo.“ Booklist

„Snažno, slojevito, opčinjavajuće poput Žozea Saramaga.“ La Repubblica