Lav Nikolajevic Tolstoj

Не мирећи се с бројним неправдама, писац „Рата и мира” је, по сопственој жељи, сахрањен на месту на коме је сањао бољи свет
[/center]

Из мале железничке станице Астапово, у којој је прослављени руски писац Лав Толстој проводио последње дане, у првим сатима 7. (20) новембра 1910. године послата је ова телеграфска порука: „Срце је почело нагло да слаби, стање се веома погоршало. Болесник губи свест... Стање је скоро безнадежно. Болесник је уснуо, пулс му готово не ради...”
У последњем новинском извештају, док је Толстој још био у животу, писало је: „Стање је крајње опасно. Магла је, ледени ветар није у стању да је растера, жандарми у напетом ишчекивању дежурају. У Астапову нека необично страшна језа прожима све...”
Свиће. У једном тренутку пишчев пријатељ, пијаниста Александар Голденвејзер, отвара прозор Толстојеве собе и покретом руке позива новинаре који очекују „тужну вест од светског значаја...”
Енглески „Тајмс” пише: „У 6 сати и 5 минута Русија је изгубила свог највећег сина, а свет свог првог грађанина.”
Тако се, пре тачно сто година, угасио живот великог руског и светског писца Лава Николајевича Толстоја. Он је десет дана раније неочекивано напустио свој дом у Јасној Пољани и возом стигао до железничке станице у варошици Астапово.
По сопственој жељи, сахрањен је у завичајној чаробној ували, ураслој у столетну шуму и траву. Управо на оном месту где је, по тврђењу пишчевог најстаријег брата Никољенке, био закопан зелени штапић из њихове омиљене дечје игре „мравља браћа”. На штапићу је, наводно, писало „шта треба учинити да људи више не буду несрећни”, а кад се он нађе, веровали су дечаци, настаће бољи и праведнији свет.

Дечаштво

Лав Николајевич родио се 28. августа (9. септембра) 1828. године, недалеко од свог вечног почивалишта. Био је четврто од петоро деце Марије Николајевне, јединице кнеза Николаја Сергејевича Волконског, коме је припадало имање Јасна Пољана крај града Туле, и потпуковника грофа Николаја Иљича Толстоја, учесника Отаџбинског рата 1812. године
Марија Николајевна имала је тридесет година кад јој је умро отац. Пошто је остала једина власница великог имања, убрзо се удала за грофа Николаја Иљича који је од оца наследио само дугове. После свадбе Толстоји су се настанили у Јасној Пољани.
Марија Николајевна углавном се посветила деци. Њих је било петоро: најстарији Николај, кога су звали Никољенка, затим Сергеј, Дмитриј, Лав и једина сестра Машењка. Мајка их је све брижљиво одгајала, а синове је учила одрицању и храбрости како би једног дана, као и њихов отац, верно служили отаџбини.
Малом Лаву било је само годину и по дана кад му је мајка умрла. Бригу о деци преузели су отац и тетке. Старији дечаци имали су васпитача, Немца Фјодора Ивановича, кога је Толстој, под именом Карла Ивановича, описао у приповеци „Детињство”.
Кућа у којој су живели Толстојеви била је огромна, с четрдесетак соба. Ту се налазила и богата библиотека. Један део књига остао је од деде, кнеза Волконског, а део је набавио отац, који је волео да чита.
Кад је, после много година, један московски издавач замолио Толстоја да наведе књиге које је некад најрадије читао, овај је написао да су „изванредан утисак на њега оставиле руске епске народне песме о Добрињи Никитичу, Иљи Муромецу и Аљоши Поповичу”. Такође је навео да су му се свиђале и бајке из „Хиљаду и једне ноћи” и да му је најдражи песник био Пушкин.
Деца су расла, а старији дечаци морали су да се припремају за универзитет, па је одлучено да се читава породица пресели у Москву. У јануару 1837. године Толстојеви су, у седам кочија, стигли у престоницу. У прво време Лаву је све било необично, а највише га је изненадило што их на улици нико не поздравља, на шта је навикао у свом селу.
Породицу Толстојевих је, у лето исте године, задесила тешка несрећа – изненада је умро отац. Њега су волела сва деца, а нарочито му је био привржен Лав који дуго није могао да схвати да оца више нема. Непуну годину дана касније умрла је и бака. Деца су поверена на старање двема теткама: Александри Иљиничној и Татјани Александровној.
Пошто је живот у Москви био скуп, млађа деца ускоро су се, с тетом Тањом, вратила у Јасну Пољану, а старија браћа остала су у Москви, с Александром Иљиничном. Лав је био срећан што се поново налази на селу и што га опет учи Фјодор Иванович.
У јесен 1840. године, кад су и млађа деца поодрасла, читава породица поново се преселила у Москву. Склапана су нова познанства и прва пријатељства. Лав је ту доживео и своју прву љубав према Соњечки Калошиној, коју је касније поетично описао у причи „Дечаштво”.
Кад је, у лето 1841. године, умрла тета Александра Иљинична, сва деца, осим Никољенке, била су још малолетна. Зато је старатељство над децом поверено другој очевој сестри, Пелагији Иљиничној Јушков, која је живела у Казању.
За децу је убрзо почео нов, самосталан живот. Никољенка је кренуо на универзитет, следеће године уписали су се Сергеј и Мићењка, а после годину дана и Лав. У почетку је студирао турски и арапски језик, а касније је прешао на правни факултет. Учио је осредње, вероватно због тога што није лако подносио живот код ове тетке.
У пролеће 1847. године Лав Толстој напушта универзитет и настањује се у селу. Ту су му се ускоро придружила и браћа. Николај је дошао с Кавказа, где је служио као заставник у артиљерији, а Сергеј и Дмитриј стигли су из Казања. Тада су се коначно договорили о наследству. Лав је убедио браћу да му оставе Јасну Пољану, иако је то имање давало најмање прихода.

Младост

Пред одлазак из Казања, Толстој је саставио списак домаћинских обавеза и план самообразовања. Намеравао је да озбиљно изучава језике, историју, географију, математику, природне науке, музику, сликарство...
Убрзо је схватио да неће моћи да испуни тако обиман план, али је наставио много да чита. О прочитаном је стално правио прибелешке и сваког дана је нешто учио напамет – називајући то „гимнастиком памћења”.
У рано пролеће 1851. године с Кавказа је на одмор дошао најстарији брат Николај. Он је наговорио Лава да остави све и пође с њим и овај је, убрзо по доласку на Кавказ, положио испит за чин подофицира, упознао другове свог брата и с њима често јахао по планини. Једном приликом умало није погинуо, јер је топовско тане погодило точак топа чији је био пунилац.
Две године и седам и по месеци провео је Лав Толстој на Кавказу. За то време учествовао је у многим походима, питајући се често да ли ће успети да сачува хладнокрвност и мир у опасности. Ту је завршио и прво значајније дело, приповетку „Детињство”.
Крајем 1853. године одлучио је да напусти војнички позив и пресели се на своје имање, где би се сасвим посветио књижевности или „књижевниковању”, како је говорио. Међутим, непуних месец дана касније, подноси молбу претпостављенима да га преместе у активну армију на Дунаву. Јануара 1854. године распоређен је у артиљеријску бригаду Дунавске армије, а пре поласка на пут с успехом је положио испит за заставника.
У новембру већ је био у Севастопољу који су опседале енглеске, француске и турске оружане снаге. Његова батерија била је у прво време распоређена десетак километара од града, а у марту је стигла наредба да се премести на најопасније место – четврти бедем, најближи непријатељу. Ту је Толстој провео све време опсаде.
Руски војници и морнари напустили су 28. августа 1855. године град који су бранили једанаест месеци. Гледајући запаљени Севастопољ и француске заставе, истакнуте на његовим бедемима, Толстој је плакао, али се, као ни његови ратни другови, није осећао побеђеним. О тим биткама за град писао је у три „Севастопољске приче”.
После Кримског рата, Толстој је све чешће помишљао да напусти војну службу. У вези с тим, познати писац Иван Тургењев писао му је: „Било би врло добро кад би вам успело да напустите Крим. Ви сте у довољној мери показали да нисте кукавица, а војничка каријера вама не лежи. Ваше је да будете књижевник, уметник мисли и речи... Понављам вам – ваше оружје је перо, а не сабља...”

Зрелост

Крајем 1856. године шињел је заменио грађанским оделом и ускоро одлучио да оде у иностранство.
До Варшаве је путовао кочијом, а одатле је возом продужио за Париз. У престоници Француске провео је месец и по, а у пролеће је отпутовао у Швајцарску. Био је у Женеви, пешачио по планинама, разгледао језера и шуме. Из Швајцарске је отпутовао у северну Италију, затим је неко време боравио у Немачкој, а крајем године вратио се у Петроград.
У рану јесен 1859. године Толстој је у Јасној Пољани отворио школу за сеоску децу. Сељаци су у почетку били подозриви према његовој бесплатној школи тако да је дошло само двадесеторо деце. Међутим, кад су, после три месеца наставе, већ добро знали да читају, у школу се јавило много нових ученика.
Од раног јутра до касне вечери бавио се подуком ове деце. А што је више радио у школи то је боље увиђао шта му све недостаје у образовању. Зато је одлучио да поново отпутује у иностранство и види како тамо васпитавају и уче децу.
У иностранству је посећивао разне школе и састајао се с познатим педагозима. Многе ствари које је видео у школама по Француској, Швајцарској и Немачкој ужасавале су га, али и натерале на размишљање. Тако је, у јулу 1860. године, у дневник записао:
„Био сам у школи. Ужасно. Молитва за краља, батине, све напамет. Уплашена, искварена деца.”
Године 1862. Толстој се оженио Софијом, средњом кћерком чувеног московског лекара Андреја Берса. Лав Николајевич имао је тада 34 године, а Софија Андрејевна је тек навршила осамнаесту. Одмах после венчања у Москви, младенци су кочијом, коју је вукло шест коња, отпутовали у Јасну Пољану.
Толстој је, ипак, највише од свега желео да пише. Маштао је да напише нешто велико, да обухвати читавих пола века руског живота. Био је то велики роман који је назвао „Рат и мир”. Хтео је у њему да прикаже живот Русије од 1805. до 1820. године, да прича о свим важним збивањима и оружаним сукобима, а нарочито о оном највећем, крвавом Отаџбинском рату, из 1812. године.
Пре него што је почео да пише, прочитао је мноштво историјских књига, сећања и писама, као и дневних новина и часописа. Због тога је путовао у Москву, где је посетио све библиотеке, разговарао с некадашњим ратницима. А да би што тачније описао чувену Бородинску битку, отишао је на то некадашње поприште и неколико дана га, на коњу, обилазио с генералштабном картом у рукама.
„Пишем, преправљам, све је јасно, али ме обимност посла ужасава”, записао је Толстој у свој дневник.
У почетку је радио у соби на спрату своје куће. Лети, бежећи од гостију или од врућине, одлазио је у шуму Чепеж, у близини куће, где је саградио колибицу. Највише је, ипак, волео да ради у соби са сводовима, у којој је, одмах после женидбе, направио кабинет.
Ту је и написао ово четворотомно дело на око хиљаду и по страница. Историјски тачно и доследно, он развија тему „Рата и мира” док пред читаоцима пролазе незаборавни ликови Наташе Ростове, Андреја Болконског, Пјера Безухова и многих других. Огромна галерија, са око шест стотина ликова.
На овом роману Толстој је радио скоро шест година (1864–1869). Ниједно своје друго дело није писао с толико љубави и истрајности. Супруга му је верно и стрпљиво помагала. Увече је седела за писаћим столом и, одгонетајући његов рукопис, често једну исту страну преписивала по неколико пута. Софија Андрејевна је волела тај мукотрпни посао, изјављујући да „преписујући роман доживљава безбројне утиске и призоре”.
И за следећи роман Толстој је говорио да ће бити историјски. Уместо тога, почео је да пише велики „породични” роман, како га је сам окарактерисао, док је неко касније то његово дело, поредећи га с „Ратом и миром”, духовито назвао епопејом рата у кући. Посебно је занимљиво како је нашао идеју за њега.
Било је то једног дана почетком пролећа 1873. године. Његов десетогодишњи син Серјожа читао је тети Пушкинове приче. Она је задремала па је дете прекинуло читање. Књига је, отворена, лежала на столу. У собу је ушао Лав Николајевич, угледао књигу, узео је и прочитао почетак приче:
„Гости су се искупили у летњиковцу...” На то је он рекао: „Ево како треба писати. Пушкин нам је учитељ... Неко други би почео да описује госте, собу, а Пушкин је одмах прешао на ствар.”
Тако је и Толстој „одмах прешао на ствар”. Роман „Ана Карењина” почео је речима: „У кући Облонских права је узбуна...” Чувену прву реченицу тог дела: „Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица несрећна је на свој начин”, писац убацује касније.
У јесен 1881. године одлучено је да се читава породица Толстојевих пресели у Москву. Требало је да се старији син упише на универзитет, а двојица млађих у гимназију. После пресељења, Толстој је у дневник записао:
„Месец дана је прошло. Најтежих у мом животу. Селидба у Москву...”
Стан у коме су живели није био прикладан, па је купљена кућа у Хамовническој улици у коју су се преселили у јесен 1882. године. За радни кабинет Толстој је изабрао малу, ниску собу у међуспрату. У Москви је проживео деветнаест зима, а лета је обично проводио у Јасној Пољани.
Године 1891–1892. биле су веома тешке за Русију. Готово 40 губернија борило се с глађу. Толстој је знао да народ умире док господа живе у раскоши. Стога је, заједно са старијом кћерком Татјаном Лавовном, кренуо по селима сакупљајући прилоге и отварајући кухиње за гладне. Писао је чланке, као и писма министрима и цару, о томе како се треба борити против ове народне несреће.
„У Русији не влада глад, само има места која су пострадала због неродице”, одговорио је на то цар Александар ИИИ.
Толстој је јасно видео огромну разлику између свог и живота руске врхушке и животарења читавог народа па је писао: „Народ стога гладује што смо ми сувише сити.”

Бекство

И поред свега тога, хтео је да напише још један велики, слободарски, роман. Једном је његов пријатељ, познати правник и писац Анатолиј Фјодорович Коњи, изнео случај из праксе. Била је то прича о девојци коју је преварио неки млади човек, рођак богате петроградске даме. Писац је саслушао причу с великом пажњом, па је идућег јутра саветовао Коњију да пише о томе. Међутим, Коњи ништа није написао, али је његова прича послужила Толстоју као основна грађа за роман „Васкрсење”.
Роман је писао скоро десет година, улажући у њега сву велику љубав и веру у руски народ. На „Васкрсењу” је Толстој радио у време кад му је живот у рођеној кући бивао све неподношљивији и кад га је често обузимала жеља да некуд побегне и живи животом обичног народа.
„Поглед на то господско царство толико ме мучи да почињем да се бавим мишљу да побегнем, да се сакријем”, записао је у дневник 20. августа (2. септембра) 1910. године.
Два месеца касније (28. октобра /10. новембра) Лав Толстој је, гоњен разбукталим унутрашњим кризама и немирима, ноћу побегао од куће, у пратњи пријатеља и личног лекара Душана Петровича Маковицког.
После тродневног путовања возом, кад је и добио запаљење плућа, и седмодневног боловања у стану шефа мале железничке станице Астапово, Лав Николајевич Толстој је умро. Вест о његовој смрти брзо је обишла свет.

Аутор: Јова Радовановић Politikin zabavnik

Životni cilj svakog pojedinca je uvek isti: napredovanje u dobrome.

Trudi se da ne misliš o onome što smatraš lošim.

Debelo drvo počelo je od tankog pruta. Devetospratna kuća počela je od slaga opeka. Putovanje od hiljadu kilometara počinju od jednog koraka.
Pazite na svoje misli: one su početak postupka!

Ćutanje je često najbolji odgovor.

Često čujemo kako mladost kaže: ne želim da živim razumom drugoga, hoću da razmislim sam. A čemu razmišljati o onome što je poznato. Uzmi ono što je gotovo i idi dalje. U tome je snaga čovečanstva.

Boga je teško spoznati, ali to ne znači da ga nema,
nego je to znak Njegove veličanstvenosti, a naše slabosti.

Žena je kamen spoticanja za karijeru jednog čoveka.

Uzrok mnogih nesreća leži na dnu vinske čaše.

Čim čovek poje, viče i pred svima govori: “O, Gospode, Gospode!”, znaj da nije našao Gospoda.
Onaj ko ga je našao ćuti.

U šahu, kao i u životu, primećujemo svoje greške tek kad se drugi njima koriste.

Kao što se vatra ne gasi vatrom, tako se i zlo ne gasi zlom.

Boga nema samo za onoga ko Ga ne traži. Traži Ga, i On će ti se javiti.

Daj više odmora jeziku nego rukama.

"Vronski ju je posmatrao ne skidajuci oka sa nje i osmjehivao se ne znajuci ni sam cemu." (Lav Nikolajevic Tolstoj - Ana Karenjina)

"Kada bi se Ana osmjehnula, njen osmjeh je prelazio i na njega. Kada bi se ona zamislila, on bi se uozbiljio." (Lav Nikolajevic Tolstoj - Ana Karenjina)

"Ja slusam vas, a mislim o njemu. Volim ga, ja sam njegova ljubavnica, ne mogu da izdrzim, plasim se, ja vas mrzim.. Cinite samnom sta hocete..." (Lav Nikolajevic Tolstoj - Ana Karenjina)

"I upravo u onom trenutku kada se sredina između tockova poravna s njom, ona odbaci crvenu torbicu i uvukavsi glavu u ramena, pade pod vagon na ruke i lakim pokretom, kao da se sprema da odmah ustane, spusti se na koljena." (Lav Nikolajevic Tolstoj - Ana Karenjina)

"Ljubav prema zeni on ne samo da nije mogao zamisliti bez braka, vec je prvo zamisljao porodicu, pa tek onda zenu koja mu je podarila porodicu. Za Levina je zenidba bila glavno pitanje u zivotu od kojeg je zavisila sva njegova sreca." (Lav Nikolajevic Tolstoj - Ana Karenjina)

"On se izvini i pođe u vagon, ali osjeti potrebu da je jos jednom pogleda - ne samo zato sto je bila vrlo lijepa, niti zbog elegancije i skromne gracije koja se ogledala u cijeloj njenoj pojavi , vec zato sto je u izrazu njenog milog lica, kada je prosla pokraj njega, bilo neceg osobito njeznog i umiljatog." (Lav Nikolajevic Tolstoj - Ana Karenjina)

"Ljubomora po njegovom misljenju vrijeđa zenu, i u zenu se mora imati povjerenja. Zasto treba imati povjerenja, tj. do kraja vjerovati da ce ga njegova mlada zena uvijek voljeti, on se nije potao. On nije osjecao nepovjerenje zato sto je imao povjerenje i govorio je sebi da ga treba imati." (Lav Nikolajevic Tolstoj - Ana Karenjina)

"U prvi mah se iz obicnog osjecanja saucesca interesovao slabasnom djevojcicom, koja nije bila njegova kci, i koja bjese odstranjena za vrijeme materine bolesti, te bi zasigurno i umrla da se on nije o njoj pobrinuo - i nije primjetio kako ju je zavolio." (Lav Nikolajevic Tolstoj - Ana Karenjina)

"Ti napadaji ljubomore sto bi je u posljednje vrijeme sve cesce i cesce spopadali, uzasavali su ga i koliko god se trudio da to sakrije, hladio je prema njoj, mada nije znao da je uzrok ljubomore ljubav prema njemu. " (Lav Nikolajevic Tolstoj - Ana Karenjina)

"Sposobnost da se sećamo prošlosti i da zamišljamo budućnost
dana nam je samo stoga da, kad razmišljamo o jednim ili o drugom,
tačnije rešavamo zadatke sadašnjosti,
a nikako da žalimo za prošlošću ili da spremamo budućnost."

"Vreme je iza nas, vreme je pred nama.
Čim samo počneš da duže misliš o onome što je bilo ili o onome što će biti,
odmah gubiš ono što je glavno: istinski život u sadašnjosti."

"Ništa nije važno osim onoga što radimo u sadašnjem trenutku."

"Pobediti loše navike može čovek samo danas, a ne sutra."

"Kad bi se samo češće sećali da se propušteno vreme ne može vratiti,
da se učinjeno zlo ne može nikad da popravi,
mi bi smo više činili dobra a manje zla. "

"Ljudi svoj život kvare ne toliko time što ne čine ono što treba da čine,
koliko time što čine ono što ne treba da čine."

"U prepirkama zaboravlja se istina.
Prepirku prekida onaj ko je pametniji."

"Trudi se da ti u prepirci reči budu meke a dokazi jaki!
Gledaj da uveriš protivnika a ne da mu dosadiš."

"Što manje ljudi znaju o lošim djelima drugih ljudi,
tim strožiji su prema samim sebi."

"U opštenju sa ljudima ne zaboravljaj ono što si doznao u samoći.
A u samoći razmišljaj o onome što si doznao opštenjem sa ljudima."

Лав Николајевич Толстој
( 1828. -1910. )







Лав Николајевич Толстој  (1828.-1910), најпознатији руски књижевник и мислилац
рођен је у месту Јасна Пољана у покрајини Тула као четврто од петоро деце. Ту је
провео највећи део свог живота. Толстојеви родитељи умрли су док је још био дете
 па су га стога одгојили рођаци. Потиче из старе аристократске породице, али није
 држао до аристократског порекла, права и манира - увек је био наклоњен народу.
 Волео га је и трудио се целог живота да му помогне. Умро је на железничкој
 станици Астопово пошто је од куће пошао по невремену, у осамдесет другој години.
 Љубав према људима је најбитнија његова особина, посебно љубав према обичном
 човеку из народа, према сељаку кмету, према руском народу. Није пошао путем
младића из аристократске породице да заврши студије и гради каријеру државног
службеника, већ је напустио студије, дошао у Јасну Пољану и почео да се бави
 имањем. Ослобађао је своје кметове, делио им земљу, помагао им, подигао школу
за сељачку децу, писао књиге. Педагошки рад био је један од његових преокупација.
 Био је стално против неправде и сиромаштва, личним примером је показао како
треба брисати сталеске разлике – гроф је помагао својим сељацима у орању земље.
 Био је слободоуман и ценио слободоумље; осуђивао је неморал власти и племства;
 подржавао револуционарне идеје.
Због таквих ставова дошао је у сукоб са племством, властима, црквом и породицом.
 Када су власти ухапсиле једног професора због слободоумних ставова, Толстој је
 отишао управнику затвора и захтевао је да њега ухапси. Овај је одговорио:
,,Ваша слава је, грофе, сувише велика и у Русији нема тамнице која би могла да је прими’’.
 Он је озлојеђен неподношљивим разликама у друштву. Толстој пише чланке и трактате
 о актуелним друштвеним питањима: Па шта да радимо, О глади, У чему је моја вера.
 Године 1908. Пише трактат Не могу да ћутим. Роман Васкрсење је коначан обрачун
са влашћу, племством и црквом. Црква га је искључила из својих редова и анатемисалага,
 али у руском народу уживао велики углед. Пет хиљада људи се слило у Јасну Пољану
 да испрати Лава Толстоја који је сахрањен по његовом завештању, без обреда, у
обичном дрвеном сандуку, у Забрану, омиљеном месту свог детињства.

Лав Толстој је за живота стекао светску славу писца горостаса – био је горостас
по делу, духу и моралу. Почео је да пише у двадесет четвртој години (аутобиографско
 дело Детињство, 1852) и за шездесетак година књижевног рада створио је обиман
 књижевни опус: јубиларно издање целокупних Толстојевих дела (1928 – 1958)
 обухвата деведесет тонова из тога опуса могу да се издвоје репрезентативни
 наслови: аутобиографска проза: Детињство, Дечаштво, Младост; приповетке:
Севастопољске приче, Смрт Ивана Иљича; романи: Породична срећа, Козаци,
Рат и мир, Ана Карењина, Васкрсење, Хаћџи Мурат; драма: Живи леш.
Лав Толстој је пажљиво и студиозно радио на својим књигама. Ану Карењину
 је писао пет година. За његов стваралачки поступак је карактеристично то
 да је радио по неколико верзија својих романа. Те верзије су настале у току
 рада на романима, пре него што су завршени: Ана Карењина је прошла кроз
 шест верзија а Рат и мир имао је чак десет верзија. Ове чињенице указују
 на тежину стваралачког процеса,на високу уметничку зрелост писца и на
снажну свест о одговорности писца пред делом и пред читаоцима.




"Rat i mir"






"Ana Karenjina"

O Tolstoju beseda




Veliki, okrugli jubilej Lava Tolstoja dobar je povod da se više nego obično usredsredi pažnja na njegovo delo.
Maksim Gorki, koji je dobro upoznao gorostasa iz Jasne Poljane, svojevremeno je primetio da „nema čoveka koji bi bio dostojniji da se nazove genijem, nema složenijeg, i protivrečnijeg, i lepšeg […] u posebnom smislu te reči”. Statistika  UNESKA svedoči da njegovo delo ne tamni, da Tolstoj redovno spada među najčitanije i najprevođenije klasike. Istraživanje njegovog stvaralaštva je već odavno postalo posebna naučna grana - tolstojologija (rus. tolstoevedenie).
Opštepoznato je: ukoliko je talenat nekog stvaraoca izuzetniji, utoliko je poimanje i tumačenje njegovog dela teže. To posebno važi za Lava Tolstoja, kao autora veoma bogatog i razgranatog stvaralaštva, koje brojčano staje u preko stotinu i dvadeset tomova. Njegova svestranost je besprimerna. On je pripovedač, romanopisac i dramski stvaralac, ali i književni kritičar i izdavač; istovremeno važi za mislioca velikog kalibra, psihologa, etičara, istoričara, pedagoga, sociologa, čak proroka. Ovom prilikom nastojaćemo da ostvarimo što je moguće kraće izlaganje, sledeći piščevu misao iz njegovog poslednjeg obimnog dela - Hadži Murat (završeno 1904, objavljeno posthumno) – da je dobro da govor bude kratak, a kanap (misli se - za vešanje) dugačak.  Uostalom, koga zanima može da konsultuje druge naše tekstove  o Tolstoju, objavljene u poslednje vreme
U ovakvim prilikama-povodima uputno je podsetiti se, sasvim sažeto, na  osnovne činjenice stvaralačke biografije.
Veliki pisac zemlje Rusije rođen je 28. avgusta, odnosno, po novom kalendaru, 9. septembra 1828. godine – umro je 7. tj. 20. novembra 1910. Poreklom je iz kolenovićke i nekad bogate plemićke porodice Tolstoj, koja se bračnim vezama ukrštava sa mnogim ruskim porodicama „plave krvi“.
Lav Nikolajevič je rano ostao bez roditelja... Na studijama nije ispoljavao svoje prave sposobnosti. (Učio je na dva fakulteta- istočne jezike i pravo).

Životni nemiri i izazovi, iskušenja, odveli su mladog Lava Tolstoja u tzv. Krimski rat, u kome je učestvovao kao dobrovoljac. Ono što je bitno: upravo tu je on rođen kao pisac.
Boraveći u ratnom pohodu na Kavkazu, Tolstoj je napisao svoja prva književna dela: autobiografske pripovesti Detinjstvo i Dečaštvo, započeo pripovetku Kozaci (sve 1852. godine.). Smeštajući Tolstojev debi u kontekst ruske klasične književnosti, podsećamo se da je on počeo aktivno da piše belestristiku u godini Gogoljeve smrti. Od utirača puteva među živima tada već nije bilo ni Puškina (poginuo u dvoboju 1837. godine, iste one kada je devetogodišnji Tolstoj izgubio oca), niti Ljermontova (takođe izgubio život u dvoboju, 1842). Turgenjev i Gončarov, Njekrasov, Tjutčev i Fet, sa kojima je ostvario dobra poznanstva, već su bili osvedočili svoj talenat. I Dostojevski je već bio stekao književno ime, ali se Tolstoj sa njim nije nikad lično upoznao. Možda zbog toga i ne treba žaliti, s obzirom na to da je Lav Nikolajevič imao „težak karakter“, da je jedno vreme bio u svađi i sa najbližim mu među piscima Fetom, te da je čak insistirao da mu Turgenjev izađe na dvoboj. Zaboravivši te incidente sa ovim svojim kolegama po peru je docnije prijateljevao.  
Ohrabren svojim prvim književnim pokušajima, a razočaran ruskim gubitkom Sevastopolja,  Tolstoj je odlučio da napusti vojnu karijeru i da se zauvek posveti literaturi. Iz ovog, ranog, perioda stvaralaštva posebno su vredne i njegove ratne pripovetke, koje objedinjuje opšta problematika rata na Kavkazu i Krimu, kao i tematika smrti u njenim različitim pojavnim oblicima. Jasno: to su one preokupacije, kojima će Tolstoj docnije posvećivati veliku pažnju u svojim po obimu većim delima, ali i u publicističkim člancima.
Na ličnom planu to je period kada Tolstoj tumara tražeći svoje mesto u životu, sve do ženidbe sa Sofijom Andrejevnom Bers, ćerkom moskovskog lekara iz porodice rusifikovanih Nemaca. Upravo u atmosferi tek ostvarene bračne sreće i oslobođene velike kreativne energije Tolstoj piše svoje grandiozno delo – Rat i mir (1863-1869).
Za ovo delo bismo najpre istakli da je ono struktuirano u obliku inovantne žanrovske podvrste, bazirane na organskoj sintezi epopeje i romana. Najkraće rečeno, roman-epopeja nastoji da ostvari „totalitet shvatanja sveta i života“, preko nacionalne, društvene, istorijske i porodične problematike, suštinski se baveći pitanjima opstanka kolektiviteta u njegovim kriznim, tzv. graničnim situacijama. Tolstojeva čuvena kratka formulacija to definiše kao izražavanje „narodne misli“. U ovom svom romanu Tolstoj je umetnički ubedljivim tkanjem postigao mimetički plastično, kako to kaže Alberto Moravija – „čulima skoro neuhvatljivo i neprimetno približavanje realnosti“. Drugi, pak, kompetentni čitaoci, u prvi plan ističu majstorstvo oblikovanja nezaboravnih karaktera (preko 600 junaka) i funkcionalnih pejzaža (plenera). Ovaj roman nema pojedinačnog glavnog junaka. U njemu su isprepleteni lični život i istorija, stvarne ličnosti i one izmišljene.

Na ovom mestu za nas je važna Tolstojeva filosofija istorije, umetnički osmišljena upravo u Ratu i miru. Osnovni postulat njegove filosofije istorije i društva jeste da je čovek slobodan na mikroplanu svog života (privatnog), ali ne i na makro-istorijskom planu, gde su mu uticaji ograničeni, određeni, a u velikim lomovima čak i stihijski predodređeni. Tolstoj je u Ratu i miru pokušao odgovoriti na večita pitanja međuodnosa ličnog i opšteg načela. Dobro nam je poznato da su ta pitanja u najnovijoj istorijskoj praksi bila od planetarnog značaja. Posebno onda kada su pogrešno shvaćene ili namerno iskrivljene koncepcije Ničea i Tolstoja, zloupotrebljene u totalitarne svrhe.

...........


(Na otvaranju izložbe, 9. novembra 2010, u Biblioteci Filozofskog fakulteta,
 povodom stogodišnjice smrti velikog ruskog pisca)

Filozofski fakultet Novi Sad

........


Početkom 70-tih godina Tolstoj se nakratko prestaje baviti beletristikom. Ponovo se vraća pedagoškom radu u svojoj jasnopoljanskoj školi, piše popularna, poučna dela, namenjena pre svega deci i širokim narodnim masama. Uskoro, međutim, biva preokupiran novom idejom o romanu u kome bi, kroz svoju stvaralačku lupu prelomio „porodičnu misao“. Ona se u remek-delu Ana Karenjina (1873-1877) razmatra sa više aspekata. Pri tom su dominirajući psihološki, društveni i etičko-religiozni faktori.
U ovom svom  besprekorno komponovanom delu pisac prati sižejne linije triju porodica: Karenjinih, Levinih i Oblonskih. Smešta ih u sebi savremenu epohu, insistirajući na psihološkim i filosofskim motivacijama ponašanja junaka. Idejni i kompozicioni stožer su osećanja naslovne junakinje. Anina ljubav prema gardijskom oficiru Vronskom je iskrena, neskrivena, strasna, ali tragična, budući da je kao udata žena zavolela drugog. U tome je njena “krivica bez krivice“. Tolstojevo shvatanje krivice je hrišćansko: čoveku je data sloboda, koju on može koristiti prema svom nahođenju. Ako pak učini greh – za njega će sam odgovarati. Tako se najčešće tumači jevanđeoski moto ovog romana: “Mne otmщenie, i Az vozdam“.
Za naše prilike je zanimljivo da se u osmom delu romana raspravljaju aktuelna slovenska pitanja. Naime, posle Aninog samoubistva Vronski kao dobrovoljac odlazi u Srbiju, da joj pomogne u oslobađanju od turskih zavojevača. Istovremeno neki drugi junaci romana (poput Levina, na primer) ostaju na pozicijama neprotivljenja zlu nasiljem. I u Ani Karenjinoj Tolstoj pokazuje veliku umešnost dijalektičkog anatomisanja čovekove duše, majstorstvo oblikovanja osećanja emocija i strasti. Zato nas u pripoveci Krojcerova sonata (1887-1889) pisac iznenađuje žestokom, bespoštednom osudom porodično-bračnih veza. Naime, u periodu kada su u ruskom društvu, te i u ruskoj književnosti, veoma aktuelna pitanja tendencije raspada porodice, Tolstoj zaoštrava svoju tačku gledišta do krajnjih granica. Dotadašnje poglede na brak smatra neispravnim. On razobličava brak sa stanovišta prakse: bračnih nesuglasica i svađa, ružnih prepirki, ljubomore i sl., – što ostanak u porodici čini licemernim. Tako je veliki pisac postao zagovornik bezbračja.

Generalno uzev, u 80-tim i pogotovo u 90-tim godinama XIX veka, Tolstoj je sve skloniji kritici i negaciji poretka stvari. To je došlo do izražaja i u njegovom poslednjem epohalnom romanu – Vaskrsenje (1889–1899), koji se može shvatiti kao književno-umetničko oblikovanje društvenih vrenja u Rusiji krajem HIH veka, sa naglašenom strasnom kritikom socijalne nepravde. To je u pravom smislu roman ideološke, ponekad čak i ogoljene političke tendencije, koja se najpre ogleda u kritici državnih institucija – suda, crkve i visoko pozicionirane birokratije. Reč je o književno-umetničkom oblikovanju društvenih vrenja u Rusiji krajem HIX   veka sa stanovišta strasnog razobličavanja socijalne nepravde.
U centru pažnje su likovi nepravedno kažnjene zatvorom Kaćuše Maslove i plemića-pokajnika Dmitrija Nehljudova. Može se zapaziti da je prvi put kod Tolstoja glavna junakinja žena iz naroda, vaspitana kod dobrotvora u plemićkoj kući, zatim napuštena i gurnuta u pakao prostitucije. Tolstoj na nju gleda sa simpatijama, pokazujući da je njen pad ipak privremen. Ona doživljava moralni preporod, ne prihvata da bude izbavljena od strane pokajnika Nehljudova. Nehljudov traži izlaz u moralnom usavršavanju, svom etičkom vaskrsnuću. Maslova pak smelo ide na robiju, zajedno sa junacima novog doba – političkim osuđenicima. Ovi motivi predstavljaju nove elemente u piščevom stvaralaštvu. Treba reći da Tolstoj, u skladu sa svojim uverenjima, revolucionarno-partijskoj organizaciji ipak pretpostavlja pojedinačno samousavršavanje. On je tokom svog celokupnog života afirmisao stvaralačko umesto rušilačkog načela.  Dakle, ako je Dostojevski, kao Tolstojev savremenik i drugi veliki vladalac misli i umova ruske inteligencije prešao put od zloduha revolucije do apologije pravoslavlja, onda se za Tolstoja može reći da se umnogome kretao u suprotnom smeru. Jedino što je i Tolstoj bio ubeđeni protivnik revolucionarnog nasilja, a pristalica negovanja korenite promene svesti – nenasilnim putem. Druga je stvar što su mnogi intelektualci (i ne samo ruski!), od HIX veka, pa nadalje, izašli iz Tolstojeve bluze/rubaške.
Tolstojeva duhovna drama, koja je okončana tragičnim bekstvom od kuće i smrću, uveliko je prisutna i u njegovom odnosu prema religiji. Najkraće rečeno taj odnos je izuzetno složen i uglavnom jeretički. Tolstojevo sozercanje  sveta nije bilo sklono metafizici.

Mnogo je pokazatelja da u svetu i kod nas interesovanje za Tolstojevo sveukupno delo – romane, pripovetke, drame, pedagoško stvaralaštvo i publicistiku – ne jenjava. Jer, Tolstoj je stvaralac neprolazne veličine, koji nas je obdario vrhunskim delima. On je sa nama i iznad nas, kao memento vivere savremene kulture. Na nama ostaje da iz njegovog neiscrpnog vrela zahvatimo bar jednu česticu, imajući u vidu našu savremenost, koju Tolstoj, ma kako bio proročanski nastrojen, nije mogao predvideti.  

• "Ako jeste: koliko glava - toliko umova, onda: koliko je srdaca - toliko je vrsta ljubavi."
  

• "Boga je teško spoznati, ali to ne znači da ga nema, nego je to znak Njegove veličanstvenosti, a naše slabosti."
  
• "Bojimo se samo onoga što volimo."
  

• "Često čujemo kako mladost kaže: ne želim da živim razumom drugoga, hoću da razmislim sam. A čemu razmišljati o onome što je poznato. Uzmi ono što je gotovo i idi dalje. U tome je snaga čovječanstva."
  
• "Čovjek je kao razlomak, čiji je brojnik ono što on jest, a nazivnik ono što misli o sebi. Što je nazivnik veći, razlomak je manji."
  

• "Daj više odmora jeziku nego rukama."
  
  
• "Dobrota odolijeva svemu, a sama je neodoljiva."
  

• "Govori samo o onome što ti je jasno, inače šuti."
  

• "...jedini način da ljubav čovjeku ne smeta jeste da se oženi."
  

• "Kao da su suze bile ono neophodno mazivo bez koga nije mogla da radi mašina međusobnog opštenja kod njih dvojih..."
  

• "Lična sreća nije moguća izvan društva, kao što život biljke nije moguć ako je istrgnuta iz zemlje i bačena na besplodni pijesak."
  

• "Ljudi se dijele u dvije vrste: jedni prvo misle, a zatim govore i rade, drugi prvo govore i rade, a tek zatim misle."
  

• "Mozak besposlenog čoveka je omiljeno prebivalište đavolovo."
  

wikicitati

Grof Lav Nikolajevič Tolstoj 9. septembar 1828 — 20. novembar 1910) je bio ruski pisac svrstan u najveće ruske realiste toga doba. Poznat po svoja dva najveća dela, Ana Karenjina i Rat i mir, koja slikaju duboku, psihološku i društvenu pozadinu Rusije i njenog društva u 19. veku.

Bio je esejist, dramatist, kritičar i moralni filozof, i pored svega pacifista i levičar. Svojim naprednim, nenasilnim idejama otpora uticao je na kasnije ličnosti kao što su Martin Luter King i Gandi. Proglašen je za najboljeg pisca u poslednjih 200 godina i to od strane 125 američkih i britanskih književnika koji su učestvovali u anketi koja je trajala više godina.

Iako napisana pre čak 132 godine, “Ana Karenjina” se smatra jednim od najvećih dela proze ikada napisanih.



Lav Tolstoj obuhvata teme Ane Karenjine već u prvoj rečenici: “Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način”. Ana Karenjina je u suštini domaćinski roman. On prati živote običnih ruskih ljudi krajem XIX veka i prikazuje detaljno njihove poteškoce i želje. Roman je podeljen na dva dela, jedan je posvećen Konstantinu Ljevinu, a drugi glavnoj junakinji. Tu je i nekoliko poodica i ličnosti koje provejavaju oko centralnih likova, što pruza višeslojan pogled na sukobe i probleme sa kojima se suočava narod tog doba.

Tolstoj je Anu Karenjinu napisao 1877. To je bilo vreme u kojem su stavovi ruskog naroda počeli da se menjaju. Nakon Napoleonovih ratova, mnogi oficiri su se vratili sa liberalnim stavovima, koji su se potom proširili po narodu. Tolstoj oglašava svoje stavove kroz Ljevina, i mnogi reaguju protiv onoga sto je Tolstoj video kao odbacivanje religioznih i moralnih principa. U okviru romana, Tolstoj istražuje mnoge diskusije toga doba. Emancipaciona reforma iz 1861., koja je donela ukidanje kmetstva, pominje se kroz ceo roman, kao i prava žena, obrazovanje seljaka, izbori, otovreni sudovi i, pred kraj romana, rusko-turski rat. Tolstoj nikad ne pruža samo jednostran pogled; on dozvoljava da njegovi likovi izražavaju mnogo oprečnih mišljenja. Njegov glas se, medjutim, uvek čuje preko Ljevina.

Ljevin je običan čovek koji trazi sreću i ispunjenje u životu. On ne čini ništa radikalno u potrazi za ovim stvarima, on jednostavno traži da njegova ljubav prema Kiti bude uzvraćena i da stvori zaostavštinu zbog koje će ga deca poštovati. Za Ljevina se kaže da je portret Tolstoja. Postoji mnogo biografskih poklapanja u romanu, posebno u njegovom odnosu sa suprugom, način na koji je zaprosio i neki detalji na venčanju, su isti kao kod Tolstoja. Ljevin ima mnogo napada nesigurnosti i sumnje kroz roman, a to se desavalo i Tolstoju. Iako je srećan u svom braku i porodici, Ljevin oseća da to mozda nije dovoljno. Pretrpeće krizu vere, toliko jaku, da će izazvati njegov potpuni raspad.

Drugi centralni karakter je, naravno, Ana sama. Na početku romana, ona je poštovana od strane svih oko nje, zanosno je lepa i često joj se obraćaju za savete i pomoc. Njen savršeni zivot počinje polako da se ruši oko nje sa pojavom zagonetnog grofa Vronskog. Privlacnost izmedju njih je trenutna i sveobuhvatna. Oni započinju aferu i malo pomalo životi koje su nekada imali im klize iz prstiju dok društvo pocinje da ih izbegava, a oni bivaju primorani da se kriju. Čak i njihov zajednički zivot nije oslobođjen muka. Ljubav koju imaju jedno za drugo je gotovo previše jaka za podneti. Ana se ne oseca bezbedno u toj situaciji i uvek očekuje da se sve raspadne. Ona ne dozvoljava sebi da bude srecna, tako da joj ljubav koja je činila zivom u pocetku, takodje donosi i samouništenje.

Iako je Tolstoj imao čvrste stavove o zlu preljube, Ana nije predstavljena kao grešnica. Čitalac saoseća sa njom i njenim stradanjima, pa joj oprašta njene indiskretnosti. Njen muž, koji bi trebalo da bude moralno čvrst, koristi svoju religioznost sa zaglušujućom energijom, što ga otudjuje i od Ane i od čitaoca. Jasno je, iz činjenice da Ani nikada nije dozvoljeno da uživa u svojoj nezakonitoj ljubavi, da Tolstoj ne odobrava njene postupke, ali u isto vreme on saoseća sa njenim unutrašnjim trvenjima i tako omogućuje čitaocu da učini isto to.

Tolstojev epski roman od 800 stranica zaista pokriva svaki aspekt porodičnog života. Svaki pogled omogućuje čitaocu da stvori kolaž slika i emocija, koje zajedno stvaraju sliku, koja je važila tada, jednako kao i danas. U prvoj rečenici Tolstoj primećuje da je “svaka nesrećna porodica nesrećna na svoj nacin”, ali do kraja romana je jasno da su svi slični u svojoj zelji za zadovoljstvom i porodičnim ispunjenjem.


net.

Robijaši


Za stepom, eno, sunce tone,
u dalji trave sjaj peruta,
dok robijaša lanci zvone,
prašine klobuk dižuć s puta.

Obrijani do nule, grko
idu, s naporom, niz put stamen.
Natmurili su veđe mrko
a na srca im lego kamen.

Ide za njima duga sena,
dve rage, tovar vuku, spore.
Lenjo, uz pregib svog kolena,
goniči kroče uz njih pored.

" Hajde, braćo, pesmu zapevajmo,
zaboravimo jad što glođe!
Pisano je da život s najmom
zla, od rođenja, valjda, prođe! "

I poče pesma, najpre slaba,
sve jača zatim, krila steče,
o žiću što se rasu džaba,
o Volgi koja širno teče,

pa o slobodnoj stepi, redno,
sa divljom snagom, zadnji put...
Pada veče, a lanci vredno
metu li metu prašnjav put.

Dela:

"Istorija jučešnjeg dana" 1847.godine

autobiografska trilogija "Detinjstvo" (objavljeno u "Savremeniku" ) 1852.godine

drugi deo trilogije "Dečaštvo"

zbirka pripovedaka "Sevaspoljske priče" 1855.godine

pripovetka "Jutro jednog spahije" 1856.godine

treći deo trilogije "Mladost" 1857.godine

pripovetke "Tri smrti" i "Porodična sreća" 1858.godine

roman "Porodična sreća" ( objavljeno u "Ruskom vesniku" ) 1859.godine

pripovetke "Tihon","Malanja" i " Polikuša" 1861.godine

pokreće časopis "Jasna poljana" 1862.godine

pripovetka "Kozaci" 1863.godine

"Rat i mir" (prvi delovi 1865.godine ) 1869.godine

"Azbuka" 1871-!872.godine

"Ana Karenjina" (jedan od najpoznatiji Tolstojevi romana) 1877.godine

između 1879. i 1882.godine piše religiozne traktate

pripovetka "Smrt Ivana Iliča" 1886.godine

roman "Vaskrsenje" 1889.godine

pripovetke "Hadži Murat", "Otac Sergije" i "Posle bala" 1904.godine

traktat "Ne mogu da ćutim" 1908.godine

Dramska dela:

"Carstvo mraka"

"Plodovi prosvete"

"ŽIvi leš"

Prestani da govoriš onog časa kada primetiš da se sam uznemiruješ ili pak onaj sa kojim govoriš.

*

Neizrečena reč je zlato.
*


Najbolji znak istine je jednostavnost i jasnoća, laž je uvek zamršena, nakinđurena i rečita.

*

U svakoj stvari je bolje malo ali dobro nego mnogo i loše. Isto je tako i u knjigama.


*

Uzrok mnogim nesrećama leži na dnu vinske čaše.


*

Sve misli koje imaju velike posledice uvek su jednostavne.

Nikad ne slušajte one koje koji loše govore o drugima a dobro o vama.

*

Ljudi se dele u dve vrste: jedni prvo misle a zatim govore i rade, drugi prvo govore i rade a tek zatim misle.


*

Većina muškaraca traži od svojih žena vrline kojih se oni sami ne pridržavaju.

*

Govori samo o onome što ti je jasno, inače ćuti.


*

Samo dva izvora ljudskih poroka su: lenost i praznoverje, i samo su dva dobročinitelja: rad i um.


*

Znanje je tek onda znanje kad je stečeno naporom sopstvene misli, a ne pamćenjem.

Plašljiv prijatelj je strašniji od neprijatelja, jer neprijatelja se bojiš, a u prijatelja se uzdaš.


*

Ne verujte rečima, ni svojim ni tuđim; verujte samo delima i svojim i tuđim.


*

Ljudi su često ponosni na čistoću svoje savesti samo zato što imaju kratku pamet.


*

Gdje je sud, tamo je i nepravda.


*

Najbolji talenti se gube u neradu.


*

Vreme je da prestanemo čekati iznenadne darove života, sami treba da stvaramo.

Mladost



Prijemni ispit

Nakon smrti oca i bake, Tolstoj i njegovi najbliži su bili siročad. Tolstoj se preselio u Kazan sa svojom tetom i u naredne četiri godine nije ništa radio. Napokon ga je teta uvjerila da se pripremi i pođe na prijemni ispit za Tolstoj kao student. sveučilište. Dok je na polju vjere, arapskog, francuskog, njemačkog i engleskog imao dojmljive rezultate, najniže bodove je dobio na području ruske povijesti, zemljopisa i statistike, te nije položio ispit. No, uspio je iz drugog pokušaja.

Nakon ispita, Tolstoj je postao uzbuđen zbog nadolazećeg sveučilišnog života. Sviđalo mu se kako izgleda u uniformi (koju su tada nosili u školama) te se nadao da će proći pokraj nekog od uniformiranih policajaca da mu salutira.

Društveni život

Izgled ga je još uvijek mučio. Često se žalio da mu odjeća ne pristaje kao bratu Sergeju. Uzeo je gimnastiku u nadi da će postati “najjsnažniji čovjek na svijetu”. Zabave su mu bile teške. Bio je prirodno povučen i nekad je to nadomještao svojom pretjeranom glasnoćom, tako mu je i prišiven nadimak “medo”. Također, nije znao plesati, pa su cure često komentirale kako je dosadan. Tako je Tolstoj na kraju bio samotnjak sa malo bliskih prijatelja.

U Dmitriju Dyakovu je pronašao bliskog prijatelja. Socijalna, vjerska i politička pitanja su razmatrali na razini koja je Tolstoju pružila intelektualnu stimulaciju za kojom je žudio. Obojica su vjerovala da je svrha života usavršiti samoga sebe. Tog vremena se Tolstoj sjećao do kraja života.

Gubitak nevinosti

Tolstoja su braća odvela u bordel gdje gubi nevinost. Time počinje njegovih petnaest uzastopnih godina promiskuitetnog ponašanja. Dijeleći krevet sa nekoliko žena, dobiva gonoreju. Najviše ga je uznemiravalo prvo iskustvo, jednom je rekao nekom prijatelju: “Kada su me braća prvi put odvela u bordel i kada sam završio čin, stao sam pokraj ženinog kreveta i zaplakao.”. Od toga trenutka njegovi seksualni porivi i moralna uvjerenja su stalno bili u zavadi.

Ideje

Naravno, Tolstoj je nastavio formulirati ideje (započete u djetinjstvu). Jedna od možda najvažnijih ideja je ona o savršenstvu. Tolstoj je vjerovao da svaki čovjek može postići sreću ako sebe usavrši - moralno, mentalno i fizički. Često je pisao liste načina kako bi sebe poboljšao u svakom polju. Podijelio je društvo na viši i niži sloj, pokušao je, neuspješno, biti dio višeg sloja. Počeo je i formulirati ideje o povijesti i vrijednostima sveučilišnog obrazovanja.

Sam je rekao: “Povijest nije ništa drugo nego skup bajki i tričarija sa gomilom bespotrebnih datuma i imena... Zašto bi itko morao znati da je drugi brak Ivana Groznog sa Temryukovom kćerkom bio 21. kolovoza 1562. ili da je 1572. bio četvrti sa Anom Aleksejnovom Koltovski? Ali ipak traže od mene da to znam naizust - ako ne znam - padam na ispitu.”

Ponovno kod kuće

Bez diplome vraća se iz Kazana u Jasne Poljane, i piše: “Samoća je jednako dobra za čovjeka koji živi u društvu, kao što je društvo za čovjeka koji ne živi u njemu. Pustite čovjeka da se povuče iz društva i njegov razum će skinuti naočale kroz koje je do sada gledao u pokvarenom svjetlu.”

Vojni život i rana literarna karijera



Nikolaj je posjetio Tolstoja na Jasnim Poljanama dok je bio na putu do Kavkaza gdje je trebao odslužiti vojsku. Zajedno sa Nikolajem odlazi u vojsku. Lav je s bratom otišao u vojsku. Nakon dugog putovanja, stigli su do Kavkaza gdje je postao junker - plemićki dobrovoljac. U jesen te godine je prošao potrebne ispite i pridružio se četvrtom odredu dvadesete artiljerijske brigade. Služio je na rijeci Terek protiv pobunjenika s planine.

Tolstojeva dužnost na usamljenom kozačkom području postala je idila - lov, pijančevanja, spavanja, djevojke i ponekad borba. Tako je počeo pisati. 1852. počinje pisati Djetinjstvo, prvi dio njegove autobiografske triologije. Tolstoj je započeo Kozake (koje završava 1862.), koji su povezani s njegovim prebivanjem na kozačkom području.

Zatim je zatražio prebačaj u tvrđavu kod Sevastopola, jer je tada bila u tijeku jedna od najkrvavijih bitaka Krimskog rata. U takvim okolnostima ipak uspijeva napisati Nedoraslost (Dječaštvo), drugi dio svoje autobiografske triologije. Također je napisao Sevastopoljske pripovijesti, u kojima otkriva svoje viđenje rata kao svijet zbunjenosti, banalnosti i junaštva. Neke od ovih pripovijesti su objavljivane dok su bitke (koje je opisivao) bile u tijeku.

Kad je grad pao, Tolstoju su naredili da prouči vojnu akciju prilikom posljednjeg napada i to prijavi vlastima u Petrogradu. Zbog svog, tada već poznatog, imena bio je vrlo dobro primljen.

Te iste godine je Tolstoj posjetio Moskvu. Bio je poštovan među književnicima. Kad se vratio u Petrograd već se počeo umarati od svojih književnih primanja. Osjetio je da su svi oni bili neiskreni govornici. Tada je i počelo njegovo prijateljstvo s A. A. Fetom. Tolstoj nikada nije bio “profesionalni autor”, izbjegavao je književna naklapanja, a njegovo bogatstvo mu je omogućilo krov nad glavom i dobar život.

Škola za kmetove



Tolstoj osniva školu na Jasnoj Poljani i sam predaje u njoj. 1856. Tolstoj napušta službu kao poručnik i nastavlja voditi poslove na svom imanju. Također je radio na Snježnoj Oluji i Dva Husara. Sljedeće godine je prvi put otputovao u Zapadnu Europu. Iz njegovih djela, Luzern i Albert, može se vidjeti da ga se nije dojmila. Zanimao se i prikupljao sve informacije o školovanju i obrazovanju. Na početku ljeta se vratio na Jasne Poljane i osnovao školu za kmetove u kojoj je počeo sa svojim pedagoškim eksperimentima. 1860. opet odlazi u inozemstvo želeći naučiti još više o obrazovanju; a u to vrijeme postaje ovisan o kockanju. Bio je svjedok kada mu je brat na jugu Francuske umro.

1861. je oslobodio kmetove na svom imanju. Posvađao se s Turgenjevom i izazvao ga na dvoboj. Turgenjev je odbio, ali su ostali u zavadi nekoliko godina.

Koristeći pionirske tehnike, koje su kasnije prihvatili i napredni profesori, Tolstojeva škola je krenula naprijed. U 1862. je započeo dnevnik da propagira svoje pedagoške ideje, Jasna Poljana. Išao je i na liječenja fermentiranim magarećim mlijekom u Samaru, gdje je živio na otvorenom. Ovo mu je ušlo u naviku pa je to prakticirao jednom godišnje.

Imao je odnose sa seljankom na svom imanju - koja mu je nosila prvog, ali vanbračnog sina, Timota.


vidosh.

Gvožđe je tvrđe od kamena, kamen je tvrđi od drveta, drvo je tvrđe od vazduha. A ono što ne može da se opipa i ne čuje, tvrđe je od svega na svetu. A šta je to? To je duša u čoveka.



Tolstoj

Debelo drvo počelo je od tankog pruta. Devetospratna kuća počela je od slaga opeka. Putovanje od hiljadu kilometara počinju od jednog koraka. Pazite na svoje misli: one su početak postupka!