Alfred de Musset (11. decembar 1810 - 2. maj 1857) bio je francuski književnik, poznat kao jedan od najistaknutijih predstavnika romantičarskog pokreta. Najpoznatije djelo mu je La confession d'un enfant du siècle, poluautobiografski roman inspiriran njegovom ljubavnom vezom sa George Sand.
neno
MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
Naslov: Re: Alfred De Mise Ned 19 Maj - 19:12
Sećaj me se kada zora bela Sunce u svoj dvor začaran vodi; Sećaj me se dokle ispod vela srebrnoga noć snivajuć hodi; uzdrhtiš li kad te zadovoljstvo zove ...ili senka mami u večernje snove, čuj iz tamnog granja glas kako odzvanja: Sećaj me se.
Sećaj me se kad volja sudbine zauvek te rastavi od mene, kad od tuge,godina,daljine ovo srce očajničko svene. Za moju se tužnu ljubav ti pomoli. Šta su prostor ili vreme kad se voli! Dok je moga srca večno će da grca: Sećaj me se.
Sećaj me se kada slomljenoga srca budem u san večan pao; Sećaj me se kad vrh groba moga cvet usamljen bude nežno cvao. Videti me nećeš;ali neumrlim duhom Ko verna sestra ja ću da te grlim Ćuj u noćnoj tami Glas ko jecaj sami: Sećaj me se...
Alfred De Mise
neno
MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
Naslov: Re: Alfred De Mise Ned 19 Maj - 19:14
Naći misao čvrstu u bića svog dubini; uravnotežiti je na zlatnoj osovini, nemirnu, neizvesnu, pa ipak nepokretnu; prognati uspomene; zanosu mimoletnu, snu magnovenom dati, možda, obličje večno; istinu i lepotu voleti neizrečno i tragati za onim što ih u sazvuk slaže; slušati šta u srcu sopstven genije kaže; plakati, smejati se i pevati od milja, usamljen ići svetom, nasumice i bez cilja; stvoriti vrsno delo, puno plašljive čari, od osmeha, od reči, od uzdaha, od stvari koja nam za trenutak svu dušu sobom uze, biser načiniti od suze: pesnik na zemlji nema nijedne strasti dublje; to mu je sve imanje, život i častoljublje.
Alfred de Mise (1810-1857)
neno
MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
Naslov: Re: Alfred De Mise Ned 19 Maj - 19:15
Iz “Decembarske noći”
Kada sam bio u đačkom dobu zatvarah se u svoju sobu, da bdijem sve do kasnog sata. Kraj stola videh seda sa mnom siroti dečak sav u tamnom što bi mi sličan poput brata.
Lik lep mu beše i bez sreće. Pri svetlosti je slabe sveće čitao redom moje knjige. U naručje mi spusti čelo i dočeka svanuće belo sa blagim smeškom, prepun brige.
Kad petnaesto bi mi leto, laganim hodom ja sam šeto kroz šumu kojom grmlje cvata. Pod stablo vidim seda sa mnom mlad jedan čovek sav u tamnom što bi mi sličan poput brata.
Za put ga pitah prepun slutnja; u jednoj ruci bi mu lutnja, u drugoj bokor rujnih ruža. On srete me ko prijatelja i rukom što je od sveg belja pokaza polje što se pruža.
U vreme kad nas ljubav jača u sobi bejah sam, pun plača zgog prve bede što nas hvata. Uz kamin videh seda sa mnom neznanac jedan sav u tamnom što bi mi sličan poput brata.
On tužio je i kolebao; jednom je rukom hteo nebo, u drugoj mač je držo grubi. Zbog moje boli on je plako, al uzdah jedan pusti lako a zatim se ko san izgubi.
Kad razbludnik sam bio pravi ko zdravicu sam ja na slavi vrč podigo sav od zlata. Nasuprot videh seda sa mnom poznanik jedan sav u tamnom što bi mi sličan poput brata.
Pod plaštem su mu bile skrite crnog ruha bedne rite, na glavi mirta koja svenu. Lomnom je rukom moju hteo, i vrč mi, kad je njegov sreo u ruci puče u tom trenu.
Godinu posle, noćnim sjajem, ja klečao sam pred ležajem mrtvome ocu oko vrata. Kraj uzglavlja je seo sa mnom sirotan jedan sav u tamnom što bi mi sličan poput brata.
Oči mu behu suza pune a trnov venac mesto krune, ko anđeli od bolne žudi; na tle mu beše pala lira, dok krvava ga boja spira a mač zariven usred grudi.
Još uvek dobro pamtim sve to, da ja sam njega stalno sreto u mog života svakom trenu. Jer priviđenju tom sam nemom, anđeo bi li ili demon, svud svud prijateljsku gledo senu.
Svud gde sam spušto, duž putanja, međ ruke čelo koje sanja, ko ženu dok me suze guše; svuda gde ja sam, kao janje što vunu gubi kroz to granje slutio rasip svoje duše:
Svud gde sam hteo ležaj prostrt, svud gde sam hteo poći po smrt, svud gde sam pado usred blata, putom je mojim stizao sa mnom očajnik jedan sav u tamnom što bi mi sličan poput brata…
Ko si stvarno, mladosti moje rano, putniče krepki napred vođen? Reci zašto srećem te neprestano dok sediš u tami kad prođem? Ko si stvarno, samotni noćni svate, istrajni gostu mojih rana? Zašto me svetom tvoje noge prate? Ko ti si stvarno, to ti si, moj brate, što dođeš tek za plačnih dana?
neno
MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
Naslov: Re: Alfred De Mise Ned 19 Maj - 19:20
Misli na me
Misli na me kad sunce istece
sa blistavih zorinih visina;
misli na me kad setno vece
prodje s plastom srebrnastih tmina;
kad te srce ustreptalo zove
na vecernjih uzivanja snove.
Slusaj iz nocne tame
glasove sume same
misli na me!
Misli na me kad sudbe puti
zauvek me od tebe razdvoje;
Vreme tugom kad srecu pomuti
i salomi jadno srce moje.
Misli: mada cas rastanka boli-
ne odvoji onoga sto voli!
Dok zivota bude za me
cuces kucanje srca same:
Misli na me!
Misli na me kada dodje doba
da zanavek mene zemlja skrije;
Misli na me kad vrh moga groba
cvet usamljen krune svoje svije,
i tada ce iz vecnog pokoja
k tebi doci dusa moja.
I tad ces sred nocne tame,
cut jecanje noci same:
Misli na me!
Poslednji izmenio neno dana Ned 19 Maj - 19:27, izmenjeno ukupno 1 puta
neno
MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
Naslov: Re: Alfred De Mise Ned 19 Maj - 19:23
11. decembra 1810. godine rođen je francuski pisac Alfred de Mise. Nesrećna ljubav s književnicom Žorž Sand inspirisala ga je za pesme "Noći", a u autobiografskom romanu "Ispovest jednog deteta ovog veka" opisao je "bolesti veka" i sumrak ideala. Njegovim najboljim dramskim delima smatraju se "Marijanine ćudi" i "Ne šali se s ljubavlju".
Zaljubljena
Na ocnim kapcima mi stoji, u mojoj kosi njena kosa, i ima oblik mojih ruku, i ima boju moga oka, i utapa mi se u senci kao neki kamen na nebu. Oci joj uvek otvorene i ne dopusta mi da spavam. Od njenih snova usred dana isparavaju se sunca, i ja se smejem, placem, smejem, govorim svasta, tek onako.
neno
MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
Naslov: Re: Alfred De Mise Ned 19 Maj - 19:24
Venise, 12 mai 1834
Non, mon enfant ch?ri Ces trois lettres ne sont pas Le dernier serment de main de l'amant qui te quitte C'est l'embrassement du fr?re qui te reste Ce sentiment l? est trop beau, trop pur et trop doux Pour que j'?prouve jamais le besoin d'en finir avec lui Que mon souvenir n'empoisonne aucune des jouissances de ta vie Mais ne laisse pas ces jouissances d?truire et m?priser mon souvenir Sois heureux, sois aim?, comment ne le serais-tu pas? Mais garde-moi dans un petit coin secret de ton coeur Et descends-y dans tes jours de tristesse Pour y trouver une consolation ou un encouragement
Aime aurant qu'on maltraite Aime pour tout de bon Aime une femme, jeune et belle Et qui n'ait pas encore aim?
M?nage-la, et ne la fait pas souffrir Le coeur d'une femme est une chose si d?licate
Quand ce n'est pas un gla?on ou une pierre Je crois qu'il n'y a gu?re de milieu Et il n'y en pas non plus Dans ta mani?re d'aimer
Ton ?me est faite pour aimer ardamment Ou pour se d?s?cher tout ? fait Tu l'as dit cent fois Et tu as eu beau t'en d?dire
Rien, rien n'a effac? cette sentence-l? Il n'y a au monde que l'amour Qui soit quelquechose Peut-?tre m'as-tu aim? avec haine Pour aimer une autre avec abandon Peut-?tre celle qui viendra T'aimera-t-elle moins que moi Et peut-?tre sera-t-elle plus heureuse Et plus aim?e
Peut-?tre ton dernier amour Sera-t-il le plus romanesque et le plus jeune Mais ton coeur, mais ton bon coeur, ne le tue pas je t'en prie Qu'il se mette tout entier dans tous les amours de ta vie Afin qu'un jour tu puisse regarder en arri?re et dire comme moi "J'ai souffert souvent, je me suis tromp? quelques fois... mais j'ai aim?"