Sportski Ribolov

Rzav, zaboravljena reka mog detinjstva…


Sklonjena izvan vremena i puteva, jedna reka u Srbiji postoji i opstaje. U tami ere uništavanja svega što je lepo i prirodno, zračeći poput bisera – Rzav, Rzav kojeg najčešće
sanjam…




Rzav - zaboravljena reka


Od svog izvorišta podno planine Mučanj, hrleći ka Moravici Rzav vekovima stvara useke i duboke kanjone i tek po negde odaje utisak mirne reke. Ima sreću da se ne susreće često sa ljudima, sem ono malo časnih i poštenih gorštaka iz retkih zaseoka i
sela, koji ne odoše „trbuhom za kruhom“. Rzav sa svojim bukovima, vrelima, pećinama, još uvek turistički neiskorišćenim banjama, devičanski čist, posle 62 kilometara toka stiže do mog Arilja. Ovo je salmonidna voda ali deo oko Arilja je uz to i bogat belom ribom, najviše zbog blizine ušća u Moravicu. Spajanjem sa Skrapežom i Ðetinjom (kod Požege) čine Zapadnu Moravu. U svom prvom susretu sa ljudima (od Arilja)Rzav se sukobljava sa prvim negativnim uticajima, branom “Sevelj“ visokom 15-ak metara. Pogađate, ova prepreka nema riblju stazu što bi bio osnovni red svuda u svetu. Uprkos tome Rzav ostaje i opstaje manje-više onakav kakvim ga pamtimo, svi mi koji ga sanjamo…




Moji su drugovi, biseri rasuti…


Kole na studije, Miljan u košarkašku pečalbu – svako juri svoje snove, rasturi se društvo. Ostadoh da rastem sa ribama i Rzavom, jureći za svojim snovima. Često se
prisećam tih bezbrižnih dečačkih dana kada su nam leskov štap, brižljivo deljan i što praviji, i Rzav bili sve što je potrebno za spokoj. Rzav nije baš širokogrud za derane jer kao i svaka mala, bistra planinska reka puno traži. Od proleća, kada dolaze ogromna jata bele ribe u mresnim migracijama, do debelih klenova-starosedeoca, poneke mrene i pastrmke, do letnjih minimalnih voda kada bukvalno svaku ribu u viru
možeš prepoznati do te mere, da smo im često i imena nadevali. Nije bilo  lako postati ribolovac…



Pet do dvanaest


Rzavom proteče jedan osrednji okean i dođe vreme da se tri derana ponovo okupe na obali. Kole je ostao privržen Rzavu i danas važi za jednog od majstora u lovu pastrmke,Miljan proputova Evropom i na kraju dođe u Arilje i na Rzav, ostajući isti onakav deran kakav je i otišao, veseo, mio i razdragan. Kako ono kažu: „voli sve što vole mladi“! A ja sam, rastući, širio vidike i vodotoke, koristeći oštrinu i visprenost koju mi je Rzav usadio. Osvajao sam i osvajam priznanja u sportskom ribolovu, drugim rečima – živim od ribolova i za ribolov…






Goran Radović – Gica

izvor:revirisrbije

Banatska bonanca


Jezero Joca ima površinu od oko 500 hektara i  zaista je pravi raj kako za varaličare tako i za šarandžije. Cena dnevnih dozvola je 1500 dinara u radne dane, vikendom je
2000 dinara (uz upotrebu čamca) dok ribolov sa obale staje 1000 dinara. Dozvoljena je upotreba samo malih elektro motora i bez njih je ribolov gotovo nezemisliv (ukoliko želite da bolje upoznate teren) jer je neprekidno veslanje veoma naporno, pogotovo po vetrovitom vremenu.


Na oko 70 kilometara, na putu od Beograda ka Zrenjaninu nalazi se ova ribolovačka oaza za sve ljubitelje štuke. Sa glavnog puta ka Zrenjaninu skreće se kod restorana „Trofej“ a onda solidnim asfaltom pored motela Sibila do sela Belo Blato. Odatle se zemljanim putem ide uz jezero oko 4 kilometra do zbornog mesta kod hangara gde se izdaju dnevne dozvole i čamci. Kada je put suv može se ići i običnim kolima, ali kada pada kiša može proći samo solidan džip ili treba koristiti prevoz traktorom…


…Pošto je prosek ulovljenih štuka na varalicu oko 3 ili čak 4 kilograma težine pribor treba da bude prilagođen žestokim borbama na malom prostoru, često blizu granja ili trave. Sa ulovljenim ribama treba postupati pažljivo i komade do 5 ili 6 kilograma treba prihvatati rukom,krupnije se mogu prihvatiti i uz pomoć gripa, koga treba otvoriti čim štuku uvučete u čamac (pre nego što počne da se uvrće), da bi se izbegle povrede čeljusti prilikom oslobađanja varalice….



izvor:revirisrbije

Zimovanje na višim vodama


ZIMA NA VODI: KLEN, MRENA, ŠKOBALJ I PLOTICA

Donedavno bio sam gotovo ubjeđen da ćemo napokon, nakon pet godina kišnih zima, imati staru dobru zimu sa niskim temperaturama i još nižim vodostajima rijeka. Međutim, od 20. novembra krenuše kiše, a kako prognoze govore, tako će biti i početkom decembra. Desi li se još da napada neki snijeg, pa onda naprasno ojuži, eto nam opet velikih voda i pomuta, što može potrajati i do polovine januara. Ipak, još nije kasno da „nebeska mehanika“ dovede hidrometeorološke okolnosti u red i da već od polovine decembra dođe do stabilizacije vodostaja i bistrih voda.




zimski pejzaž na Drini


Kako god vrijeme da bude, pred nama su ljuti zimski mjeseci, koji nude velike mogućnosti za nezaboravne ribolovačke avanture. Jedina loša stvar zimi jeste što zna biti prilično hladno, ali je zato sve drugo bolje nego u ljetnim mjesecima. Dobro je to što je riba napokon grupisana u velikim količinama na relativno malom prostoru.
Dobro je i to, što je u uslovima deficita prirodne hrane i velike konkurencije u ishrani, riba hiperaktivna. A najbolje u cijeloj ovoj priči je to što je zimi, naročito kad temperatura padne ispod -5° najmanja gužva na vodi.

Ne mogu da odolim, a da se opet ne prisjetim i da citiram legendarnu izjavu svog druga iz rane mladosti Stehlik Vjekoslava zvanog Ćita, inače sitnog kriminalca, grebatora i ribarskog poete. Nabasam nekog davnog januara na Ćitu, kako na -18° baca mladici na rijeci Krivaji, a prsti mu i usne već dobili boju hipermangana. Primjeti me krajičkom suznog oka i procijedi kao da se sebi obraća: „Dobro je ovo jarane – što jača zima, manje šupaka na vodi“


Mnogo je godina prošlo od ove kontraverzne izjave, a ja se i dalje trudim da po Ćitinoj kategorizaciji ne budem „šupak“, ali mi to sve teže polazi za rukom. Čim temperatura pređe +30° ili padne ispod -5°, prije ćete me naći u kafani nego na vodi.

Ovaj tekst sam zamislio kao mali podsjetnik za sve ribolovce sa velikih rijeka mrenskog regiona i planinskih rijeka sa mješovitim ribljim sastavom, u namjeri da ih motivišem da, osim škobalja kao izrazito zimske ribe, pokušaju da hvataju i neke druge, koje se obično love u toplije doba godine…

Ranko Travar

izvor:revirisrbije

Za svakog po nešto


ili (ne)branjen raj…Dunav kod Kajtasova…

Velika dubina i voda sa puno kiseonika čine ovaj deo kanala „Aqva plućima“ kojima voda diše. Tu se nalazi nekoliko karakterističnih mesta za lov smuđa u ovom delu Banata a neće izostati ni ostala grabljiva, kao ni mirna šaranska riba! U dužini od 6 km, donji deo kanala DTD (ispod kajtasovske brane do uliva kanala u Dunav kod Banatske Palanke) čini izuzetan deo raja za sportske ribolovce, i dan danas bogat ribom. Iako je zaveden u Crvenu knjigu kao jedan od rezervata i zimovnika, napadnut je armijom ribokradica.





Po mišljenju kako lokalnih tako i ribolovaca iz svih krajeva zemlje, način kako je branjen predstavlja veliku sprdnju. Vode ovoga kraja i kanal u dužini od 40 km u ime RSV povremeno obilaze muž i žena (kontrolor i čuvarka)???!!! Unazad nekoliko godina ovde su lovljeni mnogi kapitalci. Pomenimo samo neke: som – 65 kg, šaran 27 kg, amur 28 kg, tostolobik 30 kg, smuđ 13 kg, štuka 9 kg, bucov 6 kg, bandar 1 kg, jegulja 3 kg, deverika 5 kg i babuška 3,2 kg… Ispod brane i od prevodnice kanal je širi za oko 15 metara a vodostaj jako varira. Gde na ovim terenima loviti smuđa, šarana, soma…?



izvor:revirisrbije

Rasadnik kapitalnih šarana


Poznato je da Čonopljansko jezero, koje se nalazi samo 15 km od Sombora, u svojim dubinama krije velike količine kapitalnih šarana, amura, štuka, somova, smuđeva…


Prošle ribolovne sezone, srušena je ona „čarobna granica” u lovu šarana većih od 20 kg. Srušio ju je sportski ribolovac i član USR „Šaran” Čonoplja, Ðuro S. Vukelić. Isti ribolovac je i u ovoj sezoni uspeo da prevari više primeraka šarana, većih od 20 kg. Međutim, prvog juna ove godine, sportski ribolovac iz Beograda, Goran Tošić, postavio je rekord jezera, jer je upecao šarana od 23 kg. To je bio samo početak obaranja rekorda, jer je u drugoj polovini septembra na jezeru boravila šestočlana ekipa sportskih ribolovaca iz Donjeg Vidora kod Paraćina, Saša Petrović, Siniša i Dušan Milosavljević, Bojan Antić, Miroslav Radić i Radiša Milenković, koji su za osam dana uspeli da upecaju 18 kapitalnih šarana, ukupne težine 186 kg.


Najveći od njih bio je težak 24,2 kg, što je apsolutni rekord jezera, a upecao ga je devetnaestogodišnji Dušan Milosavljević. - Presrećan sam, – kaže Dušan, – jer ovo je najveći upecani šaran u mojoj ne baš dugoj karijeri. Nije bilo lako izvući iz
vode ovu grdosiju od ribe, ali tu je bio moj otac i drugi članovi ekupe koji su mi pomogli da ga bezbedno izmerimo i vratimo u vodu. Oduševljen sam uslovima za ribolov koje pruža ovo jezero, a siguran sam da ću  od sada biti redovan posetilac, – kaže novi rekorder jezera Dušan Milosavljević.

Sa ovom konstatacijom se slažu i ostali članovi ekipe, naročito Saša Petrović, koji živi i radi u Švajcarskoj, pa je deo svog godišnjeg odmora proveo na Čonopljanskom jezeru.





- Bio sam na mnogim jezerima u Evropi i Srbiji, – kaže Saša, – ali ovakav ambijent, gostoprimstvo domaćina, ovakve kapitalce na nekomercijalnoj vodi, nisam nigde ni video, ni hvatao. Ovo jezero je raj na zemlji i šteta bi bila za sve prave ribolovce, posebno šarandžije, da ga ne upoznaju. Mi smo prvi put ovde i presrećni smo ovim što smo videli i doživeli. Sigurno dolazimo i sledeće godine, kako bi pokušali da ulovimo još većeg šarana, jer smo ubeđeni da ga u jezeru ima i preko 25 kg, – rekao je Saša Petrović iz Švajcarske.


Ovo je i preporuka za sportske ribolovce da provere svoje znanje i sreću u lovu kapitalnih šarana, upravo na Čonopljanskom jezeru, gde je izgradnjom asfaltnog
puta omogućen pristup tokom cele godine.

USR „ŠARAN” Čonoplja, predsednik Zdravko Panić

izvor:revirisrbije

Divlja i divna banatska reka


Karaš… Divna, divlja i teška reka za ribolov. Dolazi iz susedne Rumunije sa Karpata, zbog čega je izuzetno hladna. Prolazi pored banatskih sela: Kuštilj, Vojvodinci, Dobriševo, Banatska Subotica, Staraša, Jasenovo i Dupljaja, gde se uliva u kanal DTD. Ovo je reka brzog toka i posle svake jače kiše zna da pobesni i izađe iz korita, noseći sve pred sobom


Reka je prepuna krivina, brzaka i preliva

Širok je između 10 i 35 metara. Prepun je panjeva i granja. Obale su mu visoke i strme. Teških je prilaza, uglavnom obraslih šibljem i žbunjem, šumarcima i šumama
kopriva, čičkova, starih dudova i vrba. Mrak ovde brzo pada zbog gustih šuma. Leti prete milioni komaraca a vrebaju i krpelji. Ali, sve se brzo zaboravi jer krivudavi Karaš u svojim dubinama, koje ponegde iznose i čitavih osam metara, još uvek krije kapitalne ribe: štuku, soma, klena, bandara, bucova…




Na Karašu se može lepo mušičariti


Ima i smuđa i linjaka, ali oni su retki i mogu se uloviti samo od ušća Karaša uzvodno prema prvom mlinu. Od ostalih ribljih vrsta, Karaš obiluje šaranom, amurom, babuškom, deverikom, bodorkom, nosarom, jazom, škobaljom i mrenom. Ali u poslednjih pet godina tri poslednje vrste kao da su nestale. Po neki zalutali primerak moguće je uz teške peripetije uloviti u uskom pograničnom pojasu. Pre 20 godina na reci Karaš dobijala se na varalice i prava pastrmka potočara do kilogram težine. Stizala je sa Karpata, a sada je iščezla. Da li zbog lošeg vodostaja koji regulišu, ali i zagađuju, susedni Rumuni, ili krivolovaca koji izlovljavaju ribu mrežama, strujom i dinamitom, teško je reći…


Mlinovi su duše ove reke

Ipak, zbog teških terena i pristupa, panjeva i granja, Karaš se još uvek ne da i bogat je ribom. U svom priobalju ima dobrih mesta, a od ozbiljnijeg ribolova nema ništa ukoliko se lokacije dobro ne prihranjuju i kakav je vodostaj od kojeg sve zavisi. Lepo se lovi klen kako na mušičarski tako i na vraličarski pribor i može biti lepa a jeftina
zamena otmenog pastrmskog ribolova. Kao i na ostalim planinskim rekama i na Karašu klen uzima kako prirodne tako i veštačke mamce. Od prirodnih,dolazi na namamčenog rovca, skakavca, dud, malu kockicu trapista ili kačkavalja koji kada prenoći u mleku, ujutru postaje gumast. Od veštačkih mamaca klen se uglavnom lovi na male leptiriće i tandeme tipa Meps broj – 00, 0, 1, 2, 3, malim voblerima raznih domaćih proizvođača i Rapala od 3 do 5 cm. Leti po niskom vodostaju, bogat ulov
može da donese i ribolov mušicama. Najbolje na policelonske kreacije raznih buba.

Veliki klenovi napadaju voblere između 3 - 5 cm

Klen sa Karaša najviše se zadržava u brzacima gde dubina vode ne prelazi metar ipo ili na izlascima iz brzaka gde u dubljim tišacima vreba plen. Zabačaji su uglavnom kratki, mada voli da krstari i na drugoj strani, na spoljnim krivinama gde bije voda. Tačno tamo, pod samu suprotnu obalu treba zabaciti male voblere. Udarce očekivati već posle pada varalice, čim proradi. Snažni su i umeju ponekad da iznenade
ribolovca. Lepo se prolazi i na plićacima sa šljunkovitim dnom – na Karašu su to uglavnom pojilišta koje ovde zovu „svinjskim plažama“. Kod mlinova i ustava dobri su rezultati preko cele godine – puno hrane, veliki protok vode, puno kiseonika, a zimi ima i kapitalnih primeraka. U toku letnjih dana ovaj se plašljivi prepedenko slabo hrani i uglavnom skriva u zaklonu nadvijenih grana i podlokanih obala, ili se hladi u nekom dubljem viru.


Karaš jos uvek u svojim dubinama krije krupne klenove

Klenovi na Karašu teški su između 300 g i 1,5 kg. Mada svake godine padne nekoliko komada i do 2 kg – pravi kapitalci. Leti dobro prolazi kombinacija vobler + strimer ili obrnuto. Dobro je iskriviti malu žicu kod kljuna na vobleru tako da se dobije varalica koja se bočno gega kao kada jaka struja baci na površinu sitnog kedera, a ovaj pokušava da se spasi bočno plivajući prema obali. Od mušica su se najbolje pokazale
policelonke red tag madler minov i crvenorepi skakavac, kao i sitni strimeri. Zimi kada se povuče u mirne delove klen se lovi na male mini Rapale od 3 do 5 cm kao i na Meps veličine 3.



Nije retkost uloviti kapitalne klenove

U jesenjem delu sezone reku Karaš opsedaju varaličari koji jure štuku - grabljivica broj dva na ovoj reci. Dubine Karaša kriju itekako krupnu štuku koja je zbog mimikrije u ovoj hladnoj reci izuzetnih boja i šara. Bez obzira na lepotu, Karaš je divlja reka prepuna krša i na njemu se otežano lovi baš zbog takvih uslova i potrebno je dobro
poznavati da bi ribolov bio uspešan…


Ako vas put nanese u ove krajeve Banata i prolazite pored reke Karaš, zastanite i oprobajte se u borbi sa klenom, štukok, skobaljem ili jednostavno, dovoljno je diviti se reci koja deluje tako neukrotivo…

izvor:revirisrbije

Ko je ko!?


Provoditi što više vremena pored vode je želja svih ribolovaca.
Samo mali broj njih to mogu a da ne zapostave svoje poslovne i društvene obaveze. Većina nas sanja taj san. Neki ga i dosanjaju kućom uz samu obalu, pa još ako je i bračni saputnik ribolovac onda je san potpun…


Ova priča počinje na obalama Peštana, a bila mi je lep povod da napišem nešto o reci na kojoj volim da provedem slobodne trenutke. Mala i neugledna, zna da bude „mišićava”, ali i krotka, reka koja ima svoju atmosferu i ribu koja je razlog zbog koga se nazivamo ribolovcima. O Kolubari će još biti priče. Tema ovog puta je njena desna pritoka oko čijeg imena se godinama ne slažu ribolovci iz okoline Lazarevca i meštani okolnih sela kroz koja ona protiče. Da ne bude ni po babi ni po stričevima, kako kaže naš narod, morao sam da prekopam pa netu, bibliotekama, a pitao sam i par geografa. Tako dođoh do nekih „istina“, a verujem da je i potkovana činjenicama.

Da razjasnimo!


Reka Peštan izvire na Bukulji gde pripada planinskim vodama kojima dominira krkuša i lep klen. Teče prema Ibarskoj magistrali, ali i delu koji je uneo zabunu oko njenog imena. Čitav taj kraj je od davnih vremena (prvi pisani dokumenti datiraju iz sredine 18. veka) bio bogat površinskim naslagama uglja. Kako se ugalj kopao tako su ostajali kanali i rupe koje je vrlo brzo osvajala voda po čemu je kolubarski kraj i poznat. Posle II Svetskog rata pokrenut je površinski kop uglja, a izgradnjom TE „Nikola Tesla“ u Obrenovcu potreba za ovom sirovinom je povećana. Da nebi pričao o tehnologiji i načinu „struganja“ uglja i zemlje, rećiću samo da je voda neophodna za taj proces. Za ispiranje jalovine bila je potrebna veća količina vode, a kako je Peštan bio mali za to, deo vodene mase je skrenut iz Kolubare u njegovo korito. Uz
nekoliko novih kanala koji su prokopani i korišćenje spleta starih za potrebe EPS-a.


Tu i nastaje nesporazum oko imena jer je izgledalo da se Kolubara uliva u Peštan kao manju vodu i odatle su staro korito ove manje reke nazvali Kolubara. Naravno ovo ne odgovara istini jer se Peštan na svom 47 km toka, par kilometara od Draževca, uliva u ovu reku. Nizvodno od ovog „ušća“ Kolubara i jeste mnogo manja, ali i u takvoj reci mnogi ribolovci nalaze svoje uživanje.




Mušičar sa Uba će rado zabaciti svoju mušicu i ovde

Da se mi vratimo na Peštan i njegove obale. Na delu koji protiče između sela Konatice i Poljane, reka je tipično ravničarska. Riblji fond je očuvan, koliko je to moguće reći za bilo koju vodu u Srbiji. Ribočuvarska služba je od ove godine počela da kontroliše
ribolovce a najveći problem imaju sa „samicama“ koje postavljaju meštani na delovima koji nisu dostupni i dobro su prikrivene.


Može da se zabaci jedan štap i posle večere

Ovaj način ribokrađe nije previše delotvoran jer se može uloviti samo jedna riba a potencijalna opasnost je hvatanje velike ribe koja, obično nakon borbe koja traje sve dok ima snage, ugine i kada se izvadi ili je već izgrižena ili je otpočeo proces truljenja. „Samice“ se koriste u mnogim krajevima a sastoje se od jakog najlona i velike udice koja se mamči obilato. Sve se to vezuje za mladu vrbu na obali koja
amortizuje udarce ribe i eventualno kidanje.


Riblji fond


Kako rekoh, relativno očuvan pa je moguće provesti lep dan uz vodu a očekivati i ulov. Nabrojao bih nešto od najvećih riba, ali se ograničavam samo na primerke koje sam ili sam ulovio ili lično video da su izvađene sportskim metodama. Bilo je tu lepih primeraka soma i do 22 kg a oni od 4-7 kg su uobičajeni. Većina ga lovi na „buket“ glista ali najbolji mamac su pileća creva. Mnogi ribolovci, koji ga aktivno love prave i primamu u skladu sa ovim mamcem. Sitno seckana creva se ostave, par sati na suncu sve dok ne dobiju odgovarajući „šmek“ a onda to mešaju sa prekrupom i glinom. Dan pre ribolova obilato nahrane spot ovom primamom praveći kugle koje bacaju samo par metara od izglednog mesta.


Mladi mušičar nalazi svoje uživanje sa obale

Najveća štuka na Peštanu je bila teška 4,7 kg i ulovljena je na Efcetkašiku od 25 gr, dok je šaran od 7 kg došao na nekoliko zrna šećerca, ali na dobro hranjenim i održavanim mestima. Bele ribe ima dosta, mada je retko ko ciljno lovi. Obično se ulovi par kilograma kada se za mamčenje udica koristi francuski hleb i crvići. Pecaljkom na
površini je hvataju klinci iz okoline koristeći muvu (pravu) ili kuglice hleba.


Klen se uspešno lovi preko cele godine svim tehnikama a ja poslednjih godina koristim mušičarsku opremu s kojom je moguće uloviti kilaša. Treba biti vrlo tih na obali i koristiti mokre mušice. Najveći koji je uhvaćen je imao 1,7 kg a napumpao je adrenalin zadovoljnom mušičaru.
Lokalni mamci za klena su uobičajeni, skakavci, žabice, krompirova zlatica (kojoj prethodno otvore tvrda krila), dženariku, višnju, dudinju ili jednostavno svež hleb. Rano ujutro i predveče klen izlazi na otvoreno kada se aktivno hrani a u ostalim delovima dana ga treba tražiti u delovima reke koji su u debeloj hladovini vrba i okolnog rastinja.

Smuđ obitava na delovima koji su pod šljunkom. Takvih ima dosta. Najzastupljenija tehnika je lov kederom a najveći ulovljeni se zaleteo na rapalin vobler i bio je nešto lakši od 2 kg. Veliki broj sitnih smuđeva se ulovi na crvića dok se peca bela riba.

Ribočuvarska služba redovno proverava čuvarke i ribolovci se opominju da vrate sve primerke ove plemenite ribe koja je ispod propisane mere. U delu reke, ispod Konatica, još uvek ima lepih mrena, koje su uzvodno uz klena dominantne. Najveća koja je ulovljena na kačkavalj je težila 4 kg. Riba koja će svakom ribolovcu doneti radost borbe je ovde podjednako zastupljena kao i babuška koja voli
nešto mirniju i topliju vodu. Kada dobro radi ulovi se par kilograma ali nema primeraka težih od 300 gr. Love se na crviće, hleb i žito. Njihovu brojnost kontrolišu grabljivice.


Kada je dvorište uz samu vodu

Peštan je pretrpeo mnogo izmena u proteklim godinama, sve zahvaljujući površinskim kopovima. Osim promene samog korita, Peštan je dobijao i mnoga jezera a jedno od poznatijih u ribolovnom smislu je bio Cvetovac. Jezero na kome se komforno pecalo sada više ne postoji a trenutno je aktuelno jezero u Crljanima. Pedesetih godina, ovog veka je tu izgrađena brana kako bi se na veštački način očuvala dovoljna količina vode potrebne za ispiranje jalovine. Početkom avgusta, ove godine, dobila i riblju stazu o kojoj će biti više reči u nekom od narednih brojeva. Ova staza je vrlo bitna za dobar mrest klena i skobalja koji to čine više uzvodno. Vratimo se porodici Subašić koji su ostvarili svoj san kućom čije dvorište gleda na reku. Treba li
opisivati jedan običan dan gde su sve aktivnosti vezane za vodu i izvodese pored vode!?


Za sreću je potrebno vrlo malo a oni su svoju podelili sa ovom rekom koja im uzvraća svojom lepotom. Sa svojim prijateljima uživaju svakodnevno uz zabačene štapove i neizostavni kotlić. Uveli su pravilo da se na njihovom mestu pušta sve što se ulovi. Čuvarke su uvek u vodi, a ribolovac nakon završenog pecanja sam meri svoj ulov i pušta sve nazad u vodu. Onda slede čestitke ili šale na neslavan ulov.



I da završimo ovu malu šetnju obalama Peštana sa nadom i željom da će ova voda biti sačuvana i za one koji dolaze nakon nas…

izvor:revirisrbije

Drina bira društvo


Nikolin restoran u Etno selu, Vrhpolje

Septembar je sigurno jedan od najljepših mjeseci na svim našim vodama, a na Drini je to ujedno i najproduktivniji mjesec za lov većine riba. Ko je pametan i godišnji odmor izabere upravo u ovom periodu, Drina će mu podariti nezaboravne trenutke. Osim tradicionalno
najveće aktivnosti ribe u ovom mjesecu, dodatna povoljnost je i to što ćemo cijeli septembar imati gotovo cijelodnevnu malu vodu. Naime, od drugog septembra počinje da se puni akumulacija Perućac, koja je u proteklih tridesetak dana pražnjena za potrebe remonta turbina na HE.
Dakle, nema one neprijatne neizvjesnosti u pogledu oscilacija vodostaja,koja nam je toliko puta pokvarila planove i natjerala nas da u hodu rješavamo dileme u pogledu izbora terena. Od ranog jutra do sutona Drina će imati konstantan protok i izrazito mali vodostaj…


Ovom prilikom nećemo govoriti o načinu lova pojedinih vrsta riba, već o izboru terena za ribolov na potesu od Ljubovije do ušća Trešnjice u Drinu. Neposredni povod za izbor ovakve teme jeste sve veće interesovanje ribolovaca iz Vojvodine, Beograda i Pomoravlja, koji bi rado proveli vikend ili čak godišnji odmor na našoj najljepšoj
rijeci, ali nemaju nikakve informacije o dobrim lokacijama za ribolov i mogućnostima smještaja. Doći na Drinu „nako“ i stati na prvi izgledniji teren u nadi da će se dogoditi čudo, prilično je jalov posao i česti uzrok mnogim razočarenjima.


Zato je od presudnog značaja prikupiti predhodno što više informacija o konkretnim terenima, načinu ribolova i, što je najvažnije, upoznati tamošnje ribolovce, koji će svakom dobronamjernom gostu dati pregršt korisnih informacija. U pravu su oni koji kažu da se na Drinu ne ide bez vodiča, ali, čak i ako idete „naslijepo“, mnogo ćete naučiti ako umijete da posmatrate i ako znate sa ljudima. Zato, krenimo sada zajedno od Ljubovijskog mosta do ušća Trešnjice u potrazi za što boljim terenom, a septembar je bogom dat mjesec kada se Drina konačno „otvara“ i bogato nagrađuje svoje vjerne sljedbenike.


Ušće reke Trešnjice

Od mosta do ušća


Možda je ovaj naš prikaz terena trebalo krenuti od ulaza Drine u Zvorničko jezero pa polako uzvodno, jer se na potesu od jezera do Ljubovijskog mosta nalazi mnogo odličnih terena. Ipak, s obzirom na skučen prostor i bolje mogućnosti smještaja od Ljubovije uzvodno, odlučio sam da naš prvi teren bude upravo ispod Ljubovijskog
mosta. Odmah iznad mosta koji povezuje Ljuboviju sa Bratuncem nalazi se jedan od najdužih i najproduktivnijih virova na cijelom toku Drine. Vir započinje neki stotinjak metara iznad mosta i završava se kilometar nizvodno. Većina ribolovaca sa srbijanske strane zaposjeda tih stotinjakmetara uzvodno od mosta, jer nizvodno je pristup terenima prilično težak.


Lovi se uglavnom škobalj i plotica, mada je teren bogat i mladicom, bucovom i klenom. Koncentracija ribe je izuzetno velika, pa je gotovo nemoguće vratiti se „prazan“ iz ribolova. Teren je aktivan svih 12 mjeseci, ali su avgust i septembar top period. Nepun kilometar iznad ovog terena, iza jedne markantne okuke, lociran je čuveni revir „Plastika“. Mada ova pozicija daje jako mnogo škobalja, nikom je ne preporučujem, što zbog lošeg pristupa, što zbog velike gužve praćene čestim svađama, mršenjima najlona i ostalim pratećim sadržajima za koje ne vjerujem da imate pretjeranog sluha. Sličan krkljanac je i na prvom uzvodnom terenu zvanom „Kamenjar“, gdje zna biti i potezanja hladnog oružja radi zauzimanja što bolje pozicije na terenu.

Udica namamčena travom

Preskočimo dakle „Plastiku“ i „Kamenjar“ i zadovoljstvo potražimo na „Ribarskom placu“, koji je smješten na dijelu obale što pripada Udruženju sportskih ribolovaca iz Ljubovije. Tu nikada nije pretjerana gužva, a Drina je tu sva u titravim brzacima, koji pružaju veću šansu za dobar ulov od „zategnutih“ i mirnih virova. U neposrednoj
blizini „Ribarskog placa“ nalazi se i vrlo zanimljiva stajaća voda nastala eksploatacijom šljunka. Osim šarana, klena i škobalja, ovo bistro jezerce bogato je krupnom štukom.Gdje se glavni put račva za Ljuboviju, preko puta, na samoj obali Drine smješten je Ljubovijski motel. Osim dobrih uslova za smještaj, odmor i rekreaciju, odmah ispod motela nalazi se izuzetno dobar teren za lov škobalja, a česti su i ulovi krupne pastrmke. Ovo je teren isključivo za malu vodu, a kad dođe do velikog porasta, na nekih 300-400 m nizvodno nalazi se poznati teren za veliku vodu, zvani „Vojna linija“. Osim škobalja, tu se često love i vrlo krupne mrene.


Par kilometara uzvodno od Ljubovijskog motela nailazimo na poznati restoran „Raketa“. Osim dobre jagnjetine i domaćih kuvanih jela, ljubazno osoblje rado će ispeći vašu ribu na roštilju, i to rade zaista maestralno. Nažalost, nemaju smještaj, ali zato se iza leđa kafane, nailazi na jedan od najljepših i najbogatijih terena na ovom dijelu Drine. Idite prema špicu vira kod „Rakete“ i to tako da pređete na adu.
Naspram Ade tok rijeke je titravi brzak bogat škobaljima i mrenom, a nizvodno tok se postepeno smiruje, dubina povećava, što rapidno povećava mogućnost za dobar lov mladice. Iz čamca ste na ovoj nizvodnoj dubini car, ali vodite računa da je na Drini lov iz čamca zabranjen. Iznad vira kod „Rakete“ niže se cijeli kompleks vrlo zanimljivih kratkih terena, na kojima sam boravio samo u par navrata, pa nisam siguran da vam mogu dati precizne informacije. Ponekad valja u sebi isprovocirati avanturistu i sada, kad je vodostaj stalno mali, odvojiti par sati da se ispita teren iznad „Rakete“. Ribara je tu neobično malo, ali sam se uvjerio da riba ima bogami dosta.


Kupinjak ili Gornji izvorac

Čim pređemo „Raketu“ mi smo praktično u selu Vrhpolje. Specifičnost ove dionice, koja pomalo komplikuje lociranje dobrog terena, leži u činjenici da je Drina prilično udaljena od ceste. Zato, neka vam ne bude mrsko da pitate lokalne kako se silazi na glavnu plažu. Kad siđete na taj teren doživjećete Drinu u svoj njenoj raskošnoj ljepoti. Sa srbijanske strane to je zaista prava šljunkovita plaža, koja se proteže
više od jednog kilometra, što nizvodno, što uzvodno. Nizvodno idu ljubitelji mušičarenja, jer vas na prelivu čeka tuce lipljena, a uzvodno idu ljubitelji lova škobalja, plotica i mrena, koje se love na okuci, gdje ploče iz bosanske strane najviše prilaze Srbiji. Na cijelom ovom potesu idelani su uslovi za kampovanje, aktivni odmor i
rekreaciju.Kada otpecate plažu u Vrhpolju vratite se na glavni put i krenite opet
uzvodno. Uskoro ćete sa desne strane u njivi primjetiti Crkvu i kraj njen makadamski put što vodi na poznati teren „Rogotu“. Vir u Rogoti počinje iz vrlo jakih brzaka i nakon postepenog umirivanja prelazi u izuzetno dugačak plitki preljev. Bilo gdje da stanete, ili na ulazne brzake, ili se spustite stotinjak metara prema preljevu, vir je krcat ribom „ko oko“. Škobalj je više nego dominantna riba na ovom dijelu
Drine, mada se tu i tamo zalomi krupna mrena, a na ulaznim brzacima zna da „otrese“ i poneka dobra mladica. U pozadini su krasne livade i dobri uslovi za kampovanje.


Odmah iznad „Rogote“, a tačno preko puta Sikirića ade smješten je
u gostiteljskoturistički kompleks „Etno selo“. Do ovog kompleksa vas vodiasfaltna cesta i siguran sam da će svako poželjeti da ovdje provede atraktivan vikend sa porodicom ili drugarima. Na raspolaganju su vam kućice u etno stilu sa svim modernim pogodnostima (kupatilo, grejanje), a na vama je da se odlučite samo za noćenje (1000 din) ili za puni pansion od 20 €, što obuhvata i tri obilna obroka na terasi iznad Drine. Odmah ispod Etno sela na Drini nalazi se vanserijski teren za lov lipljena mušičarenjem, što cijeloj priči daje malo aristokratskog šarma.

Odmorili smo se i okrijepili u Etno selu i nastavljamo dalje uzvodno. Na izlazu iz Vrhpolja cesta se naglo izdiže, a zatim polako spušta. E, na tom dijelu gdje se cesta spušta, pod nogama vam Drina čini jedan od najzanimljivih terena za lov krupne plotice, klena i škobalja. Pristup je malo otežan, ali doživljaj je izuzetan, jer vam se plovci dodiruju sa plovcima onih što zabacuju iz Bosne sa Tegarske plaže. Na
kraju ovog zanimljivog terena čovjek je napravio vikendicu za čuđenje, a ako sam informisan postoje i uslovi za smještaj. Meni lično to bi mnogo značilo, jer neposredno ispod te vikendice počinju slavni tereni za mušičarenje lipljena i pastrmke, koji su dugački preko 500 metara.

Drlača ploča

Iz Vrhpolja se uskoro spuštamo u Drlače, a tu tek imate izbor da se smrznete. Svima koji dođu u Drlače prva baza su ploče ispod vikendica. Specifičnost ovog terena su pravi konglomerati dugačkih sedimentnih ploča, preko kojih valja otežano hodati da se zauzme što bolja pozicija za lov škobalja. Lično ne volim ove terene, jer funkcionišu kako valja samo po ultra maloj vodi. Ne dopada mi se i ta „masna i zategnuta“ površina vode, koja i nije neki dobar saveznik za varanje riba. Te ploče
u Drlačama lokalni još zovu i Donji izvorci, jer tu ispod vikendica ima
jak izvor.
Po mom ukusu je teren koji se nalazi neki kilometar uzvodno i zove se Gornji izvorac (ili, kraj kupinjaka). Ranije se do Gornjih izvoraca moglo proći autom, ali, kako lokalni seljaci ne gotive pretjerano nas ribare (smatraju nas bitangama i bezljebovićima), zagradili su taj prolaz, pa se mora pješke sići do terena. Tih desetak minuta pješačenja premali su trud za ono što nas čeka na vodi. Pred vama iskrsne teren iz bajke u formi dugačkog zatitranog brzaka, prepunog škobaljima, krupnom nosarom, ali, bogami, i lipljenom. Gornji izvorci su jedan od onih terena iz „TOP TEN“ i svakako im trebate pokloniti pažnju, jer tu do izražaja dolaze sve one finese pravog drinskog ribolova.

Zabok

Prvi uzvodni teren iznad Gornjih izvoraca, i ujedno moj najdraži teren u Srbiji je „Rezervat“! Ovaj neobični naziv terena dao je Srđan Despot Blaf, krajem osamdesetih, jer je jedino tu ostala više nego respektabilna populacija drinske mladice. Danas tu ima mladice, ne toliko kao prije dvadesetak godina, ali zato je jedan od najljepših terena za lov lipljenja, krupne pastrmke, plotica i škobalja.
Gužve nema nikada, jer se mora autom proći kroz njive dosta tvrdim makadamom. Odmah iznad „Rezervata“ imamo preljev dužine gotovo 300 m u kojem obitava gotovo samo lipljen. Istina, ovaj preljev je najproduktivniji od polovine maja do polovine juna, ali, znalo se desiti da dobro odradi i početkom jeseni.


Eto nas polako i kod ušća Trešnjice, gdje naši drugari ribolovci napraviše pravo selo od vikendica. Volio sam ranijih godina loviti po ovim terenima, ali se danas nikako ne mogu oteti utisku da lovim na nečijoj privatnoj svojini. Zato se radije spustim stotinjak metara niže do markantne stijene Bradavac. Tu naspram stijene love se škobalji i nosare, a već stotinjak metara niže ulazimo u region lipljena, i to vrlo pristupačan za lov mušičarenjem. Eto, dragi moji ribolovci, uz malo priče prođosmo u ovih 25 kilometara čak 18 prvorazrednih terena, uglavnom za malu vodu, a to i jest situacija koja nas očekuje narednih 40 dana. Između ovih terena krije se bezbroj malih terenčića, koji itekako znaju da nas obraduju i podare nam ribolov za nezaborav.

Zato, ne treba gubiti vrijeme na zavičajnim vodama već upaliti auto i otići na neko od gore pobrojanih terena. Osim prizora Drine u svom najljepšem izdanju, upoznaćete mnogo zanimljivih ljudi i naučiti za kratko vrijeme ono za šta su drugima trebale decenije. Nije sramota pitati, već se praviti da sve znaš, a na kraju, kad ništa ne
uloviš, proglasiti Drinu mrtvom rijekom. Upamtite, Drina je naša najljepša i ribom najbogatija rijeka, ali je to ujedno i divlja voda koja se opire i joguni, a samo odabranim, onim koji je poštuju i vole, otvori se u svom svojem bogatstvu. Drugom prilikom naše putovanje ćemo nastaviti do Bajine Bašte, a zatim slijedi prikaz Drine sa Bosanske strane, gdje je ona, po mnogima još i najljepša i najmanje napadnuta.



izvor:revirisrbije

Markovačko jezero


Ako krenete put Markovačkog jezera, očekujte sve ono što pruža svaka vrhunska voda. Dobar prilaz, kvalitetna voda i pristupačna dodatna ponuda – glavni su aduti ovog
revira, koji može da pruži mnogo, mnogo više od toga…


Kao i većina vrhunskih revira u Srbiji, i Markovačko jezero je veštačkog porekla, nastalo nakon izgradnje brane. Mladenovački kraj je svoj, danas već prestižni, revir dobio sredinom šezdesetih godina, kada je za potrebe zalivnog sistema obližnjeg poljoprivrednog kombinata i jabukare, oformljena akumulacija na reci Košarna. Tada su počela i prva poribljavanja. Akumulacija se postepeno punila a 1969. godine jezero je imalo svoj maksimum. Tada je bilo dugačko oko 1500 m i široko oko 200 m. Tih godina je kod brane izmerena i najveća dubina od 12 m. Međutim, vemenom je, usled taloženja mulja, vodostaj opao, a jezero počelo da poprima odlike tipičnog šaranskog revira.

Markovačko jezero danas zauzima površinu od oko 27 do 30 hektara (u zavisnosti od vodostaja), a dubina varira od jednog do osam metara. I dalje je najdublje kod brane, dok je u delu ribolovačkih staza prosečna dubina oko pet metara. Dno je zemljano, tvrdo. Vodeno ogledalo je dugačko oko kilometar, a ribolovne staze raspoređene su duž 800 m obale sa svake strane. Ostatak jezera rezervisan je za mrestilište.



Kao kod svoje kuće


Ako krenete put Markovačkog jezera, očekujte sve ono što pruža svaka vrhunska voda. Dobar prilaz, kvalitetna voda i pristupačna dodatna ponuda – glavni su aduti ovog revira, koji svakom ribolovcu može da pruži mnogo, mnogo više od toga. Jezero se nalazi u selu Crkvine, šest kilometara južno od Mladenovca, a do njega se dolazi putem Mladenovac - Aranđelovac – Topola. Do samog revira vodi čvrst put. Automobil se može ostaviti na bezbednom parkingu u okviru kompleksa. Revirom upravlja
„Ribarstvo Dunavac” iz Kostolca i „Srbija centar” a po rečima Mihajla Bojata, predsednika USR „Milorad Pavlović-Mića”, koji je ujedno i ribočuvar, ovde važe stroga pravila ribolovačko-ekološke etike.

- Iako mi upravljamo revirom, očekujemo da svi oni koji dođu, ostave obale i vodu u stanju koje su i zatekli. To za sada savršeno funkcioniše, jer smo obezbedili sve što je potrebno da se naši gosti osećaju kao kod kuće – kaže Bojat.

Po njegovim rečima, ovaj revir tek treba da zablista u punom sjaju, jer se i dalje radi na unapređenju ponude. Za sada, domaćinsko gazdovanje se isplatilo i upravitelji revira mogu da se pohvale velikim interesovanjem i brojnim posetiocima. Zbog toga je revir otvoren tokom cele godine, a obezbeđeni su i svi uslovi za noćno
pecanje. O kvalitetu ove vode govori i podatak da je Markovačko jezero domaćin ligaških i kup takmičenja, te da se na njegovim obalama iz godine u godinu održava već na daleko poznata manifestacija „Zlatni kotlić Markovačkog jezera”.





U jezeru i oko njega


Biljni i životinjski svet Markovačkog jezera je prilično bogat, kako u njemu, tako i oko njega, čime mogu da se pohvale tek retki reviri u Srbiji. Markovačko jezero danas nastanjuju plemenite vrste riba, među kojima su zastupljene šaran, som i štuka. Takođe ima puno smuđa, krupne deverike, amura, tolstolobika, babuške, crvenperke i
bodorke. Česti stanari su i kaugler i bandar, kao i nimalo popularne sunčica i cverglan.

- Kako bi zaštitili riblji fond i očistili revir od štetnih uljeza, prošle godine smo od marta do oktobra izlovili oko pet tona cverglana. Šteta koju ove vrste prave ostalim ribama je nemerljiva, pa planiramo da, ukoliko to bude potrebno, dodatno intervenišemo – kaže Bojat. Stanovnici priobalja su divlje patke, veliki gnjurac, bela i siva čaplja, crna liska i rode, što govori da je ovde nastala jedinstvena i ekološki održiva oaza prirode. Po Bojatovim rečima, i van kompleksa Markovačkog revira prilično je živo. Okolne šume nastanjuju razne životinjske vrste, pre svega zec, fazan i prepelice, a u par navrata viđeni su i srndaći. Sve to doprinosi da ovaj revir dostigne savršen balans prirode i urbanog, te omogući ribolovcima i ljubiteljima prirode raznih afiniteta da maksimalno uživaju. Zahvaljujući ovom šarenilu vrsta, revir je česta meta i
najmlađih koji kroz razne aktivnosti uče o vrednostima prirode i života.

„Ribolovačkim štapom protiv droge” i „Čas ekologije u prirodi” samo su neki od programa namenjenih najmlađima


Možete imati i kapitalca


Zahvaljujući gazdovanju u skladu sa ribolovačkom etikom i potrebama savremenih ribolovaca, Markovačko jezero danas nudi savršenu vodu sa potencijalima da svako može da ulovi kapitalca.

- Najveće ulovljene ribe su som od 36 kg, amur od 22,5 kg i šaran od 17,5 kg, ali mnogi koji su se oprobali na našoj vodi znaju da imamo i veće primerke. To je pravi izazov za ribolovce jer, dok pecaju, vide kako se na površini bacaju pravi kapitalci – ističe Bojat.

Dozvoljeno je pecanje isključivo sa obale, uz maksimalnu upotrebu tri štapa. U skladu sa pravilnikom revira, dozvoljeno je da se nose tri plemenite i pet kilograma bele ribe.

- Čak i oni koji ne pecaju moći će da uživaju u Markovačkom jezeru. Tu je i lepo uređena plaža, a restoran „Aleksandra” ima prijatnu baštu i odličnu ponudu raznih specijaliteta. Gostima su na raspolaganju bungalovi, hotelski smeštaj i kamp. Svaka soba u hotelu ima pun komfor: klimu, grejanje, televizor i kupatilo – ističe
predsednik USR „Milorad Pavlović-Mića” i ribočuvar Mihajlo Bojat.

Da bi oprobali ribolovačku sreću na ovoj vodi, potrebna vam je
godišnja dozvola i da uplatite komunalnu taksu u visini od 100 dinara.
Neophodno je da se prethodno blagovremeno najavite.


Ivan Ubiparip
izvor:revirisrbije

Ribnica…u svom izvorištu


Ko nema u glavi, ima u rezervoaru, glasi novi oblik poslovice koja je bila aktuelna u društvu mojih prijatelja sa kojima sam se, svojevremeno, napecao na Dunavu. Bila je to ekipa iskusnih varaličara koji su godinama lovili smuđeve sve do Golupca, a štuke po banatskim vodama. Na poziv, druga iz Mijonice (Valjevske) da dođemo i pecamo skobalja na Kolubari koji nekoliko dana radi odlično, odazvali smo se u roku od par sati. Iako je grupu sačinjavalo dva varaličara, jedan profesionalni alas i moja
malenkost mušičar, poneli smo bolonjeze i kamaru predveza, plovaka i prihrane, jer je dan na vodi imperativ, pa makar i uz tehniku koja nije primarna. Godine provedene na čamcima i sa štapom u ruci su ulivale samopouzdanje da smo dorasli i ovoj tehnici lova…


Ribnica

Vožnja je obilovala pošalicama i vedrim raspoloženjem, uzrokovano najzad lepim danom posle obilnih kiša koje su dale pečat ovom proleću. Tako je bilo sve do samog cilja gde nas je dočekao šok! Kolubara mutna k´o reka Marica (…nosi konje i junake…) iz narodne pesme. Sastanak sa domaćinom i pored roštilja i hladnog piva,
je protekao tužan i čemeran dok jedan član ekipe nije predložio da se „provozamo” još desetak kilometara dalje do Brežđa da poseti oca.
Rečeno – učinjeno. Vožnja kroz divne predele podnožja Divčibara je protekla kao na parastosu, do samog sela, kada je zvuk motora nadjačao šum vode i nekoliko kaskada, prava muzika. Samo mesto preseca Ribnica, starim gvozdenim mostom i to samo 400 m od svog nastanka. Dve rečice Paklešnica i Manastirica uz pomoć nekoliko potoka (Crkvina, Duboki…) se strmoglavljuju sa Ravne Gore i Maljena stvarajući
Ribnicu koja je tu još uvek divlja, uska i brza. Svi problemi su odmah zaboravljeni a srce je zakucalo u ritmu salse.


Manastirica i Paklešnica čine Ribnicu

Neki naši Bogovi pecanja su nas milosrdno pogledali i poklonili nam ovakvu lepotu. Naravno da su u futrolama našli svoje mesto i varaličarci (mada malo dugi za ovakvu
vodu) naoružani lakim mašinicama. Iz varaličarske kutije su izronili  leptiri i vobleri za klena, koga ovde ima puno i uživanje je počelo.
Prvi su vodu osetili vobleri iz palete Rapala i Goldy, ali problem je bila veličina tih varalica. Svi naši pokušaji da prevarimo bar nekog neiskusnijeg a da bude bar 20-ak cm nisu davali rezultata, a to jebio trenutak da se otvori kutijica sa još sitnijim varalicama koje su,  kod pravljenja (sve ručni rad osim Meppsa) već bile namenjene Peku,  Mlavi i Grzi, ali po onoj staroj nije kome je namenjeno – nego kome je  suđeno, prvi put su vobleri od 1,5 – 2 cm zaparali vodu. Prvi, drugi…  Peti… Deveti… Sedamnaesti… A ni jedan preko 150 gr. Bruka i sramota.
Svi klenovi koji su se kačili su bili više u klasi kedera nego ribe koju bi bilo lepo varaličariti. Naravno sav podmladak smo vraćali da stasaju dok ne dođemo sa adekvatnom opremom, što bi trebalo da podrazumeva mušičarce, uostalom i naš Master instruktror EFFA uvek govori da je bogohuljenje otići do reke pa makar i da je pogledamo bez odgovarajućeg štapa i kutije sa muvama, što ja ovaj putam nisam uradio


Nahranili smo dušu, napunili baterije i videli ribu. Pred nama je šuma prostrla predivan proplanak gde nastaje Ribnica. Oprezno prilaženje je bilo nagrađeno pogledom na dno, gde je dubina bila jedva 30-ak cm (rečica je još zamućena od kiša), koje je otkrivalo manja jata klenova ipo koju krkušu. Nije baš doživljaj, ni uživanje zabaciti malu varalicu na reci koja je široka 10-ak metara a da te klen ne vidi. No to nam nijesmetalo da na obalu privedemo desetak manjih riba, malo većih od korišćenih voblera. Posebno uživanje je bilo gledati ribicu koja bezglavo juri varalicu i kljucka je u pokušaju da je proguta. Top mesta na koje smo mi tipovali su bili delovi reke gde je ispod čkalje dubina dostizala i 2,5 m, a takvih mesta je jako puno. Uzano korito na takvim delovima je, i pored velike dubine, činilo da voda bude izuzetno
brza što je dodatno otežavalo naše pokušaje da voblere držimo u matici, postepeno povećavajući dubinu a da monofil, ni jednog trenutka ne dođe u kontakt sa oštrom stenom po ivici čkalje jer bi to značilo gubitak varalice. Iako nismo uhvatili ni jednu ozbiljnu ribu, Ribnica je reka kojoj ćemo se ponovo vratiti, jer ova rečica ima sve što je potrebno da bi se ribolovac na kraju pecanja osetio zadovoljno čak i u slučaju
da ništa ne upeca.

Izvor Crkvice je vrlo bogat

Zmije, naše domaće

Jedan detalj je bacio senku na ovaj dan u predivnoj prirodi a to su bile zmije. Dugo proleće sa nižom temperaturom i svakodnevne kiše su uticale i na ove gmizavce. Kako je ovo bio prvi dan kada se temperatura popela blizu 30-og podeoka, poskoci su se razmileli po otvorenom kako bi svoju telesnu temperaturu doveli na „radni
mod”. Šetnja pored obale ove planinske rečice je bila praćena čestim siktanjem gmizavaca koji su upozoravali na svoje prisustvo, što je neke lanove naše ekipe teralo što dalje od reke. U takvim situacijama znaci straha, pa i panike su vrlo česti, mada potpuno bez razloga.


Poskok broj 1 u Evropi

U našoj zemlji je karakteristično da šarka (Vipera Berus) obitava do nadmorske visine od 600 m a da iznad toga dominira poskok (Vipera amodites). Ovde je bio skoro podjednak broj obe vrste. Kako nekiizveštaji pokazuju, ove dve vrste jedinih otrovnica u Srbiji su sve češće na istom terenu. Ribnica je toga dana bila okružena
zmijama. Srpska divologija obiluje pričama o zmajevima i gujama a strah od ovih gmizavaca je, neopravdano, prisutan i danas. Poskok, kao najotrovnija zmija Evrope je sposoban da ubije životinju do veličine laneta, ali se ipak o njemu raspredaju legende.


Karakterističan položaj poskoka pre napada

Da pomenem da u Srbiji godišnje imamo prijavljeno između 70 i 90 slučajeva ujeda ove zmije, ali bez fatalnih posledica. Evropska statistika dokazuje da od 100 ujeda samo 10 završavaju smrću a od njih 10 samo jedan umire od samog otrova. U ostalih devet slučajeva je to preosetljivost na enzime koji se tu nalaze. Kako  Svetska zdravstvena Organizacija tvrdi, u Evropi je desetostruko više žrtava na godišnjem novu od ujeda pčele nego od evropskih zmija. U slučaju ujeda otrovnice potrebno je što pre transportovati čoveka do prve ambulante a, hvala Bogu, dovoljno smo dobro organizovani da se one nalaze u skoro svakom mestu. I da ne bi previše pričao o zmijama, reći ću samo da ujed boli, ali da nije smrtonosan, što dokazuju i slučajevi
iz moje porodice.

Naravno, povratak kući pomerili su nam meštani Brežđa, uz priču, domaću rakiju i sir, što nam baš i nije teško palo, jer Bogovi ribolova su nas, ipak pogledali

Zoran Premčevski



izvor:revirisrbije

Kad Drina utihne


Sada, kada je prošlo više od pola godine, nema nikakvih dilema. Za nas ribolovce ovo je možda i najgora godina u poslednje četiri, a možda i više decenija…


U prva tri mjeseca imali smo ekstremno visoke vodostaje, a slično je bilo i u poslednja dva protekle godine. Zahvaljujući takvom stanju na vodama nisu se proslavili ni škobaljaši, a bogami ni mladičari. Na Drini, npr. takvo stanje traje već pet godina. Nekako s novembra dođu visoke vode i ne opadaju cijelu zimu. Ranijih godina zimi su uglavnom bile male vode, pa su Drinu opsjedale horde ribolovaca iz cijele Srbije i
Bosne i vađene su stotine tona ribe za ta četiri zimska mjeseca. Usljed prekomjernog zimskog izlova, krajem 2003. godine matični primjerci škobalja na potesu od Ljubovije do Bajine Bašte bili su gotovo istrebljeni. Mladica je tu sudbinu doživjela već krajem
devedesetih. Onda se valjda i sam Bog rastužio nad jadnom Drinom i pustio silne suze, od kojih do danas nikako da se vodostaj stabilizuje na niskom nivou.
U uslovima stalno visoke vode, ne samo da ribolovci ne mogu da love, već se stvare idealni uslovi za uspješan mrijest, čemu treba dodati i permanentni priliv ogromne količine ribe iz donjeg toka, naročito iz Zvorničkog jezera. Zamislite samo kakva je blagodet za ribu bila u proteklih devet mjeseci. Od početka novembra 2009. pa sve do početka avgusta ove godine imali smo samo osam dana kada je voda na
kratko opala na neki nivo približan „nuli“. Ono malo srećnika što se zateklo na Drini tih dana „ubili“ su se od ribe! Palo je nekoliko dobrih mladica, jako mnogo krupnih lipljenja, a škobalj se nosio vrećama.


Panorama Drine po „Nuli”

Dakle, samo osam dana u proteklih 270 bilo je dovoljno da se „nagrdi” riba. Zamislite da je bilo obratno – da je u proteklih devet mjeseci samo osam dana bila loša voda? Siguran sam da se tada ne bi složili oko jedne stvari, oko koje se danas svi slažemo – da Drina nikad nije bila punija ribom. Zaista, za mene koji ovu vodu redovno posjećujem zadnjih 16 godina neopisivo je zadovoljstvo što ribe ima opet kao nekada, nažalost, uz primjedbu da se ova „renesansa“ ne odnosi na mladicu.
„Kraljica“ je još uvijek u velikom problemu i mora se iznaći način kako da joj se pomogne.


Velika šansa


Da, upravo se velikom šansom može nazvati period od početka avgusta do kraja septembra koji nas očekuje na Drini. Zahvaljujući vanrednom ispuštanju Perućaćkog jezera u poslednjih petnaestak dana jula, pred nama je najmanje mjesec dana ultra male vode, zbog potreba da se sada jezero ponovo napuni. A tu je i septembar, kao mjesec sa tradicionalno malom vodom. Čak i da nije bilo ovog remonta brane, avgust
i septembar su dva najproduktivnija mjeseca na Drini za lov gotovo svihvrsta riba. To je najljepši period i na ostalim hladnim vodama – Sani, Uni, Neretvi, Limu, Plivi, Ugru… Možete li da predpostavite kakav nas ribolov očekuje kada se ima u vidu da ribu niko nije uznemiravao gotovo 300 dana – a ima je kao u stara dobra vremena. Ako mislite da će to biti gola egzekucija i da je riba svo ovo vrijeme postila i čekala samo na vas, grdno se varate. Za razliku od većine ribara koji se tresu od srećepri pomisli da će cijeli avgust voda biti na „nuli“, bez onih karakterističnih dnevnih oscilacija vode, mene upravo to najviše i brine.

Ko je u pozno ljeto lovio na Sani ili Uni, dakle na vodama bez dnevnih oscilacija vodostaja, biće mu jasnije o čemu govorim. Na hladnim vodama sa stalnim vodostajem, krajem jula i u avgustu dolazi do hiperprodukcije raznih vrsta algi, a naročito epifitona koji poput tankog sluzavog filma prekriva sav šljunak, kamene ploče i sedre. To preobilje hrane pogoduje ribljoj aktivnosti, ali ne i ribolovačkoj.
Treba veliko iskustvo i majstorluk da se na ultra maloj Sani i Uni prevari matični škobalj, mrena ili plotica. Virovi su nedeljama isti, providnost vode je pretjerana, a riba gotovo da nema dnevne migracije – uglavnom „stanuje“ na istim pozicijama. Tek kad dobro pripekne sunce, što obično biva poslijepodne, i kad jato zađe u oštru i zatalasanu vodu,šanse se rapidno povećavaju. Za uspješan ribolov od presudnog značaja je kretanje ribe. Ako jato miruje, ništa od ribolova, ako se pokrene, šanse se povećavaju. Zašto vam sve ovo pričam?


Škobalj se po pravilu prihvata rukom

Za razliku od Une, Sane i sličnih hladnih voda sa konstantnim vodostajem, gdje se riba pokreće samo jednom, eventualno dvaput u toku dana, na Drini se riba uvijek kreće kada dolazi do promjene vodostaja – u opadanju se udaljava, a u porastu prilazi. Osim tih, uslovno rečeno „horizontalnih“ pomjeranja ribe do kojih dolazi usljed promjene vodostaja, drinska riba, kao i na drugim vodama, ima „vertikalna“
pomjeranja u smjeru uzvodno (prema špicu vira), ili nizvodno (prema preljevu). Dakle, u uslovima normalnog rada hidroelektrane Perućac, kad je Drina neprekidno u fazi opadanja ili porasta, riba je stalno prinuđena na pomjeranja, a samim tim su i šanse za dobar ribolov mnogo veće. Ako se obistini prognoza da će u avgustu Drina stalno
biti mala, horizontalne migracije (od obale ka sredini i obratno) gotovo da će izostati, pa nam jedino nada ostaje da će češće dolaziti do „vertikalnih“ migracija – od š***** do preljeva i obratno. Ako se desi da riba „zakuje“ na jednoj poziciji u viru, ne preostaje nam ništa drugo nego da je zakamenjamo ili da se čoporativno iskupamo na mjestu gdje je zaleglo jato. Buka uvijek upali, naročito kod lova škobalja.


Lov škobalja na maloj Drini


Ako u avgustu zaista „utihne“ Drina i cijeli dan vode budu male, biće ribe, ali da će biti lako, neće. Ovako stanje na vodi najbolje će odgovarati mušičarima i mladičarima, ali ovom prilikom pažnju ćemo pokloniti onima koji su ubijeđeni da će im biti lako, ali biće im najteže – škobaljašima. Hajde sad, da ne pretjerujem, biće im sigurno mnogo lakše nego u proteklih 270 dana kad se Drina valjala kroz njive, ali biće i mnogo zagonetnih situacija u kojima se mnogi neće najbolje snaći. Tu mislim prije svega na novopridošle ljubitelje naše najljepše rijeke, ali i oni „najpametniji“ sigurno će se često češkati po glavi. U normalnim okolnostima, kada radi HE, ujutro je voda već
gotovo mala i u blagom opadanju. Jata su još blizu obale, ponekad gotovo pod nogama, i po mogućnosti ne treba ni ulaziti u vodu. Kako sunce odskoči i voda biva sve manja, jata se lagano udaljavaju prema centralnoj matici, svo to vrijeme riba je aktivna i lako se da prevariti.


Pravi lala ribu prihvata mredovom

Ako elektrana ne radi i voda je već u rano jutro ultra mala, nećemo pogriješiti ako je tada potražimo uzvodno – bliže špicu vira. Jata su već na rubu centralne matice, mada ujutro malo bliže nego kad dobro prigrije. Zaista sam rijetko u rana jutra zaticao škobalje u preljevu. Ili su u samom špicu vira, ili malo niže prema središnjem dijelu, gdje se dubina postepeno povećava, a matica umiruje. Ponekada, i to samo u
onim ludim danima kad je sva riba hiperaktivna, škobalj proradi u samo svitanje. Obično postaje aktivna tek kad izađe prvo sunce. Veliko je pitanje da li će uopšte raditi prijepodne ako Drina danima bude mala i bez oscilacija vodostaja. Realnije je očekivati da proradi tek poslije 12 sati, a da špic aktivnosti bude između 15 i 19 sati, pa čak i do sutona. Ako vam se desi da je ogromno jato ispred vas, a da se do 10
sati niste ni „upisali“, najpamentije je odmoriti to mjesto i otići do prve izglednije pozicije sa ploticama. Ona radi cijeli dan ako je nađete u dovoljnoj koncentraciji. Drina i nije baš neka jaka plotičarska voda, pa i kad se desi da je negdje pronađu u malo većoj količini, budite spremni da zauzmete poziciju odmah poslije trećeg
dnevnika.

Ipak, nešto mi govori da će ovo biti njena godina i da će se odjednom pojaviti na mnogim terenima, gdje je ranije uopšte nije bilo. Ranijih godina najviše su je tamanili zimi po maloj vodi, ali, kako već pet zima nema male vode, velike su šanse da se ova riba dobro regenerisala. Osim toga, valja imati na umu da svake godine u Drinu ulazi ogromna količina ove ribe iz Zvorničkog jezera. Čim dostigne težinu od preko 300 grama, ode ona i do Bajne Bašte. No, vratimo se temi i da vidimo šta nam je činiti sa škobaljima u uslovima stalne „nule“.


Izbor terena


Rijedak je drinski ribar koji će cijeli dan otpecati škobalja na jednom terenu u uslovima kada vodostaj varira. Svako ima svoje dobitne terene za malu, srednju i veliku vodu. Ponekad su to pomjeranja na istom viru od tačke A za malu vodu, do tačke B kad nabubri voda. Ipak, najćešće se pri dramatičnijoj promjeni vode sjeda u auto i ide na neki udaljeniji teren. Šta se zbiva kad je voda stalno mala i to nedeljama?

Sad, kad ga ima zaista mnogo i na svakom viru, kakav teren valja izabrati – duboke tišake, ulazne brzake, brze ili spore preljeve, brzačiće između dva vira, suženja ili proširenja, pločaste ili šljunkovite terene, pravce ili okuke? Upamtite, većina ribara su
konformisti i idu na „provaljena“ mjesta koja uvijek daju ribu. Već vidim kolone poznatih faca na Muti, Ðedi, kod Prosjeke, na ušću
Bačevačkog potoka, na pločama u Drlačama, na Plastici, kod Ljubovijskog mosta, itd. A i sa bosanske strane kolone će krenuti od Motela, preko Čaglja i Lozničke rijeke, do š***** Orašnjaka i nadasve Radijevića potoka i Sajle. Biće to zaista vruće i gusto ljeto.


Ko voli „šuplju“ flašu, nadmudrivanje na vječnu temu „ko je bolji ribar“, nekontrolisane vjetrove i podrigivanja, i kome je svejedno što nikad nije siguran da li je to potonuo njegov plovak, ili neki od onih tridesetak okolo, moj mu je savjet da ode na neko od gore pomenutih lokacija. Ko, međutim, nema sluha za sve te socijalne tenzije, pametnije mu je da potraži svoj raj negdje između tih „oaza
duhovitosti“, ili, što bi rekli šarandžije „hot spotova“. Drina je rijeka ogromnog potencijala, koja svakog ko se malo potrudi nagradi produktivnom osamom. To je jedna od onih rijetkih voda, koja vam i nakon više decenija boravka na njenim obalama i dalje pruža mogućnost otkrivanja novih terena. Ako Drina zaista bude mala
nedeljama, moj vam je savjet da ribu potražite u što bržoj vodi. Biće nje svuda, i u dubokim tišacima, i na glatkim preljevima, i blizu i daleko, ali, najbolje će raditi u zatitranim brzacima dubokim do jednog metra. Tu će biti najviše kiseonika, najmanje epifitona, a zbog brze i zatalasane vode riba će imati najmanje vremena da bira da li će ili neće uzeti ponuđeni mamac. Još su ponajbolji brzaci u kanalima između dugačkih kamenih ploča, sa dnom od krupnog šljunka.

Na „travu” često dođu bucovi i mladice

Gdje god da siđete na Drinu, osnovno pravilo glasi: provjerite da li je riba tu gdje ste naumili loviti? Na Drini se ne lovi „nako“. Hvala Bogu, ljeto je i vrlo brzo se ustanovi da li je jato na pravom mjestu. Ako jedan iskoči, tu ih je stotine. Ako riba ne iskače, stavite polarizacione i spojite oko sa dnom. Ako jedan sjevne, opet znajte da ihje tu stotine. Ako se ništa ne izbacuje, niti se riba vidi, bježite s tog terena koliko god da vam se sviđa. Ipak, valja i tu biti oprezan i strpljiv, jer, zna se desiti da je jato 50-ak metara gore ili dole, pa nam valja malo prošetati i sačekati da se „lopov“ pojavi. Sigurno vam se to dešavalo, da, kad već zamaknete sa vira, čujete iza leđa kako pljusne na mjestu gdje ste maločas uzalud buljili i čuljili uši. Pomisli i on jadan da je opasnost prošla, malkice se opusti, pa mu to opuštanje dođe glave.


Sto ljudi, sto trava


Školski bi bilo da je ovaj podnaslov glasio „Izbor mamca“. Ali, niti se ribolov može naučiti u školama, niti se na Drini u avgustu postavlja pitanje mamca. Mamac je „trava“, ali koja i kakve nijanse, o tome bi se već dalo mnogo i zanimljivo diskutovati. Za neupućene, kad kažem „trava“, mislim na razne vrste vodenih algi, počev od najpoznatije vrste„kladofore“, pa do raznih drugih algi, kojih brat bratu u Drini
ima sigurno petnaestak vrsta. Znam ja čak i latinske nazive tih raznih „travki“, ali mislim da od tog suviška znanja niko od vas niti će postati pametniji, a pogotovo ne i bolji ribar. Ipak, dobro je znati za kladoforu, jer na ovu algu se najčešće lovi škobalj, a i plotica isključivo uzima baš ovu algu. Važno je znati i to da ja škobalj, za
razliku od plotice, gotovo isključivo biljožder, ali da 90% njegove biljne trpeze čini takozvani epifiton, odnosno mikroskopski sitne jednoćelijske alge, koje poput tankog i sluzavog filma rastu po šljunku i kamenim pločama. To je ona famozna skrama što se hvata po kamenju i uzrok je čestim padovima ribara i kršenju pribora. Škobalj to struže svojom četvrtastom hrskavičavom gornjom vilicom, a kad treba da proguta
bočno se nakrene i primi to na donju redukovanu i duboko usađenu vilicu.
Upravo to bočno nakretanje pri ishrani čini ga lako uočljivim na dnu, pa ne čudi što ga u nekim krajevima Bosne zovu bokuša ili špiglaš. Zašto je važno znati ovu priču o prehrani škobalja?

Zato što među nama ribarima ima mnogo neukog svijeta, a takvi su nažalost najglasniji i od svojih predrasuda hoće da naprave naučne istine. Najrasprostranjenija predrasuda je da škobalj čupa dugačke niti alge kladofore sa kamenja, a kada nema kladofore „pase“ trulu travu. Dakle, niti škobalj čupa, niti pase, već struže epifiton, a ostale vrste algi uzima samo kad ih ima mnogo u vodi i kad im matica te niti donese na samo dno.


Zadržite najviše tri škobalja

Iz gore navedene tvrdnje možemo doći do sledećeg pravila: škobalj uzima samo (ili najčešće) onu algu koju mu voda donosi. Ribarski rečeno –ovi na onu „travu“ koje ima najviše u vodi. Ako Drina nosi kladoforu, lovićemo na nju, ali, ako kladofore nema, lovićemo na neku od drugih algi koje se u tom momentu nalaze u vodi. Da bismo pravilno izabrali tu drugu vrstu alge valja imati na umu da jedino kladofora ima visok
procenat proteina, a druge alge su uglavnom bogate celulozom i nisu pretjerano hranljive. Zato ih treba uzimati u što „trulijem“ stanju, kada vlakna omekšaju i postanu lakša za varenje. To je ta famozna „trula trava“ na koju se najčešće lovi u avgustu i septembru, kada izostane masovna pojava kladofore. O vrstama i načinu izbora one prave „trule trave“ dalo bi se napisati pravi esej, međutim, za početak
je dovoljno da znate da ona mora biti što mekša. Naravno, ponekad škobalj odlično uzima i onu oštru „fluo–zeleno–žutu“ algu, ali je dobro i tu algu ostaviti preko noći u vlažnoj krpi da malo otpusti i omekša.

Eto, nismo čestito ni načeli temu „travarenja“, a već sam ispucao „redakcijski maksimum“. Uostalom, već smo rekli da se ribolov ne uči u školama, pa ni preko časopisa, tako da sve ovo shvatite kao dobronamjeran poziv na Drinu, koja će u avgustu da utihne kao energetski potencijal, ali i da živne kao naš najveći ribolovni potencijal.

Ranko Travar

izvor:revirisrbije

Vreli dan na ledenoj reci


Sredina juna 2010. Tog jutra Ivan (Japanac) i ja pođosmo put Visočice, i to pravac u „bogu iza nogu” daleku Paklešticu. Selo malo, skriveno međ’ brdima, desetak kilometara
makadamskim putem udaljeno od ostatka sveta. Netaknuta priroda, pitka voda, devičanska reka Visočica i prelepo Zavojsko jezero. A u njima – ribe!


Preko dana smo se zabavljali loveći sitne klenove


Na ušće stigosmo oko devet ujutru. Kasno za jutarnji cug pastrmke, ali taman na vreme da se slatko napecamo klenova i grgeča i pripremimo za poslednja dva sata dana, kada bi zalazeće Sunce trebalo da izmami poneku pegavu i krupnog klena. Počesmo pecanje na samom ušću, ispod mosta u selu. Dok sam još sklapao pribor, Japi se već upisao grgečom – prugasti razbojnik je napao mali japanski tvič vobler.
Uhvatio je još nekoliko bandara, a onda se uputismo uz reku, u potragu za klenovima. U ovo doba godine, u reci pored „domaćih” rečnih ima i
debelih jezerskih klenova, koji su tokom maja izašli na mrest
(naglašavam: kada je bio lovostaj) i sada se polako vraćaju u jezero.

I zaista, već na prvom mestu spazih jednog kilaša, koji je mirno plivao u dubini nadomak granja, ali što je najgore – na dva metra od mene! Srećom, mestu sam se prišunjao četvoronoške, tako da me ( još) nije opazio. Znao sam imam samo jednu šansu i da ću ga na takvoj poziciji teško uhvatiti voblerom, pa na kopčicu okačih roze silikonsku nimficu. Jedno vešto „buć” ispred klena bilo je dovoljno da ga zainteresujem, a zatim pustih nimficu da tone ka njemu. Glavonja krenu ka mamcu, delovalo je da će ga zgrabiti, kad pravo niotkuda izlete mali,prugasti, bodljikavi, alavi baksuz od celih 50 g i pokupi mu nimfu pred nosom! Ipak, ovaj jedan zabačaj mi reče dve stvari: 1. klenovi vole nimfe i 2. grgeči žive i u samoj Visočici, a ne samo u jezeru. Ok, cool.
‘Ajde da probamo oba!


Goldy Tiny povlačen tvičkanjem izluđivao je grgeče i na jezeru i na Visočici

Prvo sam se nameračio na grgeča, valjda iz osvete. Promenih nekoliko dubokoronećih voblera, provukoh ih baš gde treba, uz granje kraj obale, ali se ne desi baš ništa. Možda i „potočni grgeči” vole tvič.
Otvorih kutijicu i spazih malog minnow Goldija (model Tiny od 3,8 cm i 1,8 g). Malenim minnow Goldijem nikada nisam pecao i beše mu ovo vatrenokrštenje: „‘Ajd’ da vidimo kako radiš i kako loviš, al’ i kako letiš, jer si zdravo sićušan”. Zabacih ga nizvodno, paralelno sa obalom.
Odlete dovoljno daleko. Povukoh ga klasično jedno pet metara, da malo zaroni u dubinu, i krenuh da tvičujem. Dva-tri trzaja, pa pauza, trzaj dva, pa pauza, i „crne senkice” krenuše da izlaze iz granja. Bar desetak bandara je pratilo vobler i uskoro ga je jedan i napao.


Moj najveći klen tog dana je takođe napao malog „Užičana”

Za kratko vreme uhvatih nekoliko grgeča. Fino! A sad da vidimo kako mali Goldy lovi klenove. Zagazih malo u ledenu Visočicu kako bih lagani vobler uspeo da zabacim u samu drugu obalu, pod krošnje vrba.
Precizan zabačaj i klasično povlačenje, bez trzaja. Ne prođe ni dva metra, i evo udarca, klenče od stotinak grama. U narednih pola sata na ovog „minija” se zaletelo još desetak malih klenova. Fino, lepu ste varku napravili, mislim se. Pored gomile japanskih tvič voblera, evo sada i jednog domaćeg! ’Ajde sada da probam i krupne klenove na nimfe.
Nađoh ih u jednom granju, opet pod mojim nogama. Menjao sam raznorazne nimfice, kojima inače lovim pastrmke i grgeča, i osim znatiželjnih pogleda ništa se ne beše desilo. Odem po Japija, fanatičnogkolekcionara japanskih voblera i američkih malih creature bait-ova i upitah ga ima li neki mamac crne boje, jer još jedino takav ne probah.
Pregledasmo sve kesice i nađosmo potpuno crnu nimficu, sa tri tanka kratka repića. E, to je već bilo to! Klenovi raznoraznih veličina su ga napadali i grickali, ali igrom slučaja ne zakačih nijednog. Istina, nisam dugo ni pokušavao, svega nekih 15 minuta. Sve u svemu, naučih (i čitaocima Revira prenosim) nešto novo: klenovi vole male crne silikonskenimfe! Ako vam gomila promašaja ne deluje frustrirajuće – obavezno
probajte, zabava je zagarantovana.


Japanac i klen kilaš, koji je zgrabio dvodelnog Jogija, sekund-dva pre puštanja


Neće pastmka, ‘oće klen


Sunce je već žestoko ugrejalo, pa Japi i ja rešismo da se vratimo do kola, malo odmorimo, osvežimo prirodno hlađenim pivom i još malo na jezeru pecamo bandare. Sada sam već znao dobitnu varku i nije bilo promašaja. U jezeru je bilo mnogo više grgeča nego u reci, pa se dešavalo da na malog Goldija kreće po tridesetak grgeča, od kojih bi najbrži uvek bio upecan. Bilo je to veoma zabavno pecanje, a krupniji grgeči su čak znali i da pošteno povuku tokom borbe. Dok sam tvičkao vobler, osetih atipično snažan udarac za grgeča i nakon kontre ugledah klena od oko 30 cm kako se otima. He, he, napao je vobler u fazi mirovanja, između dva tviča, ne baš tipično za njega. Eto, i to može!


Silikonske nimfice: grgeči ih vole sve, podjednako, a klenovi daleko najviše ovu crnu

Oko 16 h krenusmo uzvodno, ka klisuri Vladikine Ploče. Pivo smo odavno popili, a vodu nismo poneli (pametnjakovići). Prvo smo malo okolišali, ali onda bez imalo ustezanja popismo po šaku vode direkt iz Visočice (i tako više puta do kraja dana). Malo je reka u Srbiji gde ovo možete uraditi. Visočica je jedna od njih. Bandari nas više nisu zanimali, već samo krupni klenovi i pastrmke. Ja sam na brzaku imao strahovito jak promašaj na Antax-a Sovu, koji pripisah pastrmki od 30 – 40 cm. Uskoro sam promašio još jednu, a onda dođosmo do jednog velikog vira, gde je trebalo očekivati krupne klenove. Opet sam zabacio Sovu br.4 i opet imao dva-tri promašaja. „Izgleda da danas nije njen dan” – pomislih. Shvatam da sam poplašio klenove, pa pravim pauzu i opet pokušavam, ali sada vraćam malog taličnog Goldija. I zaista, već prvi zabačaj mi donese klena od kojih 30 cm. Japi se takođe odlučio za
minijature, ali on je forsirao plavog dvodelnog Jogija (Yogi) od oko tricm. Taj voblerčić mu je uskoro doneo zaista predivnog klena, teškog oko kilogram. Nakon nekoliko fotografija glavonju vratismo u reku.


Prelepa potočara, jedina koju smo tog dana upecali

Nepunih 15 minuta kasnije, istu varalicu je zgrabila prelepa potočaraod oko 30 cm. Bilo smo oko dva km udaljeni od kola, a mrak je ubrzano padao. Trebalo je krenuti natrag, ali se odlučih za još koji zabačaj. Sada, kada vratim film – bolje da nisam zabacio, jer od onoga što se desilo još imam traume. Malu „Vidra” čikadu sam zabacio poprečno i lagano povlačio, puštajući je da malo potone. Ipak, voda je bila jaka, a
ja na visokoj obali, tako da je varka išla svega 30-40 cm duboko.
Odjednom, iz dubine izlete tamna senka od dobrih pola metra, klen svih klenova, i silovito „spuca” varku! Kontrirao sam u sekundi, istovremeno kada se on okrenuo i pojurio u dubinu. On dole, ja štapom gore, prosvira kočnica na Stradiku i riba spade. Čak sam mu video veliki rep, dok zamiče u dubinu. Au, Goci, pa ovo je bio klen od oko dva kg! Proveravam kočnicu na mašinici, bojim se da je bila preslabo zategnuta, pa da zato nisam zakačio ribu, ali baš kako treba, ako ne i prejako. Dakle, nije do toga, jednostavno je loše uzeo, verovatno vrhovima ustiju. Mrak je sada već uveliko pao, pojma nemam gde je Japi, ali zato znam da smo do ovog mesta morali bar dva puta da menjamo obalu i gazimo jaku reku, a prelazili smo zajedno. Sad to treba da uradim sam, plus po mraku.

E, to vam je Visočica, reka koja čoveka toliko omađija da zaboravi na sve, uključujući i sopstvenu bezbednost!

Goran Tokić



izvor:revirisrbije

Brza reka za brzo pecanje


Reka Studenica


Na jugozapadu Srbije nalazi se Golija, jedna od naših šumama i vodama najbogatijih planina. Park prirode Golija koji je 2001. godine dobio status rezervata biosfere pod
nazivom „Golija – Studenica” priznat je UNESCO-vim programom „čovek i biosfera”. Ovo je prvi rezervat biosfere u Srbiji i predeo je sa izuzetnim prirodnim lepotama…


Planina Golija je najviša planina u ovom delu Srbije (najviša tačka je Jankov kamen 1833 m). Na nadmorskoj visini oko 1600 m nalaze se izvorišta Crne reke i Studenca od kojih nastaje reka Studenica. Gornji tok Studenice se odlikuje velikim padom, pa je korito reke dosta usko sa mnogobrojnim brzacima, slapovima i tek po nekim virom. Kod sela Devići u Studenicu se uliva Brusnička reka. Dalje se probija između planina
Golije i Radočela formirajući predivnu klisuru, sve do ušća u reku Ibar kod mesta Ušće. Na oko 12 km uzvodno od Ušća na platou iznad reke nalazi se manastir Studenica koji se od 1986. godine nalazi na listi svetske kulturne baštine. Osnivač Lavre Studeničke je Sveti Simeon Mirotočivi (kraj 12. veka), a zadužbina je rodonačelnika dinastije Nemanjića Stefana Nemanje. Manastir je vremenom postao veoma važan
duhovni centar sa ogromnim uticajem na kulturni i društveni razvoj srednjovekovne Srbije. U blizini manastira se nalazi hotel i manastirski konak gde se mogu smestiti svi turisti (poželjno je da se prethodno najavi poseta i rezerviše smeštaj) koji žele da posete ovaj kraj.

Uzvodno od manastira, reka Studenica je izuzetno zanimljiva za sve ljubitelje ribolova na potočnu pastrmku. Reka je snažnog protoka. Duga nešto manje od 60 km, širina rečnog korita varira od tri metra u gornjem do 15 m u srednjem i donjem toku, gde virovi dostižu dubinu i preko tri metra. Studenica je izrazito salmonidnog karaktera a pored potočne pastrmke ima i uslova za opstanak lipljena (sa ovom ribom reka
je poribljena u nekoliko navrata). Nažalost, ova riba je veoma retka, dok je populacija potočne pastrmke značajna, ali znatno ispod kapaciteta ove moćne planinske vode.


Varaličarenje među manastirima


U junu mesecu sam bio na ovoj vodi nekoliko puta i pošto mi je to bio prvi boravak na ovoj reci, odlučio sam se za tehniku varaličarenja zbog bržeg upoznavanja terena. U srednjem toku reke između manastira Studenica i manastira Pridvorica reka je dosta pristupačna i duž njenih obala je solidan asfaltni put ka Ivanjici. U tom delu reke ima dosta dubokih i dugačkih virova koji u sebi kriju verovatno po neku krupniju pastrmku. Uporno istražujući virove uglavnom sam koristio jednodelne voblere do četiri cm u dezenu pijora (gagice) na koje sam lovio primerke do 25 cm. Na dvodelni vobler od šest cm dužine javljala se nešto krupnija riba, ali je bilo manje udaraca. Inače, u ovom srednjem delu toka ima dosta ribnjaka sa kalifornijskom pastrmkom, pa se ponekad i ona može zaleteti na varalicu. „Tajming” po virovima je bio kratak i brzo sam menjao pozicije da bih što bolje upoznao reku. Na oko 20 km uzvodno
od manastira Studenica reka se odvaja od asfaltnog puta i savija ka vrhovima Golije.

Ovaj deo reke je manje pristupačan i što se više krećete uzvodno Studenica postaje sve brža, a njeno korito sve uže. Ovde je populacija pastrmke malo brojnija, ali i dalje se radi o sitnijim primercima, mada je bilo nekoliko dešavanja sa malo krupnijom ribom dužine preko 30 cm. Zbog brzine vode teško je loviti i obično se desi napad ribe odmah po padu u vodu ili posle nekoliko okreta ručice na mašinici, pa treba imati dobre reflekse. Nije loše da prilikom zabačaja dok je varalica još u letu rukom preklopite hvatač strune kako bi odmah počeli da namotavate najlon. Nadmetanje sa ovim divljim pegavim lepoticama u predivnom ambijentu gotovo netaknute prirode zaista je pravi doživljaj. Ipak, stiče se utisak da kapacitet ove vode nije dovoljno iskorišćen i da bi populacija pastrmke mogla da bude brojnija jer količina vode čak i u sušnom letnjem periodu to svakako omogućava.

Ovom vodom gazduju „Srbija šume“ gde važi savezna ribolovačka dozvola i režim ribolova plemenitih riba propisan u tom ribarskom području. Na vodi sam sreo malo, uglavnom lokalnih, ribolovca i rekao bih da je ova voda nepravedno zapostavljena. Uz malo ulaganja (pre svega poribljavanja potočnom pastrmkom) ovo bi mogla postati veoma atraktivna ribolovačka destinacija. Povećanjem broja noćenja od strane ribolovaca kao i većem prometu u restoranima i drugim ugostiteljskim objektima značajno bi oživeo turizam u ovom kraju


Do ove destinacije se može doći pre svega ibarskom magistralom sa koje se skreće kod mesta Ušće, udaljeno od Kraljeva oko 60 km ili takođe solidnim asfaltnim putem iz pravca Ivanjice ka manastiru Studenica. Ukoliko niste do sada posetili ovaj „Revir Srbije“, a volite netaknutu prirodu i nadmetanje sa predivnim potočnim pastrmkama, ovo je svakako destinacija gde ćete maksimalno uživati i sa koje ćete poneti
puno lepih uspomena.

Tekst i foto: Zoran Pantović Kosta



izvor:revirisrbije

Okvir za savršenu sliku




„Okno” kod Uba je komercijalni revir koji postoji od prošle godine, a nastao je u nekadašnjem kopu obližnje ciglane. Nalazi se na samom ulazu u Ub, u okviru kompleksa fazanerije, koja se prostire na oko 400 hektara lovišta…

Retko koja voda u Srbiji može da pruži maksimalan užitak na vodi koji podrazumeva: dobar ulov, čistu vodu i obale, te bogatnu dodatnu ponudu zbog koje se osećate bolje nego kod kuće. Obično nešto zaškripi. Ili nedostaje infrastruktura, ili je dodatna ponuda „mršava”, ili je, pak, zakazala briga o reviru.
Međutim, na revir „Okno” kod Uba stižemo asfaltnim putem, a automobil ostavljamo na prostranom, lepo uređenom parkigu, odmah kraj motela „Okno”. Iza nove dvospratnice sa uredno uređenim zelenilom naziremo vodu. Papiri, plastika, otpad…

Šta je to? Već obećava! Ubrzo otkrivamo da ovaj revir zadovoljava prohteve i najzahtevnijih ribolovaca, jer uz vrhunsku vodu nudi i kompletnu uslugu. U razgovoru sa upravnikom Zoranom Markovićem saznajemo da ovde sve funkcioniše kao satić, te da glavne investicije tek predstoje.


I lov i ribolov


„Okno” kod Uba je komercijalni revir koji postoji od prošle godine, a nastao je od nekadašnjeg kopa za ciglanu. Nalazi se na samom ulazu u mesto, u okviru kompleksa fazanerije, koja se prostire na oko 400 hektara lovišta. To znači da se na četrdesetak minuta vožnje od Beograda nalazi jedinstveno mesto za ribolovce, lovce, ali i ljubitelje prirode, jer se po lovištu prostiru kilometri staza, idealnih za šetnju i rekreaciju. Po rečima upravnika Zorana Markovića, mnogi posetioci „Okna” ovde provode dane, kombinujući svoje dve pasije – lov iribolov.

- Ljudi dođu u lov, pa kada vide kakvu vodu imamo, uskoče u čizme i počnu da pecaju. Cilj nam je da ponudimo što više i zato smo protekle godine dosta ulagali, a imamo i velike planove da unapredimo ovaj jedinstven prostor – ističe Marković.

Samo jezero ima pravougaoni oblik, površine od oko 3,5 hektara (dužine 320 metara i širine 110 metara). Prosečna dubina je 3,5 metara, a dno je tvrdo i čisto. Voda je kristalno čista, jer se stari glinokop napaja iz 14 prirodnih izvora. Zahvaljujući prirodnoj cirkulaciji vode, ukupni riblji fond od blizu pet tona u dobroj je
kondiciji.


Šaranska voda


U reviru preovlađuje šaran (oko 80 odsto ukupnog ribljeg fonda), ali ima i amura, tolstolobika, babuške, štuke i smuđa. - Iako kao komercijalni revir postojimo tek od prošle godine, možemo da se pohvalimo da imamo 15 komada od oko 20 kilograma i čak 100 šarana težine od 10 do petnaest. Tu je i 40 komada amura desetokilaša i smuđevi od oko 1,7 kilograma. To su lepi lovni primerci na koje smo ponosni, ali
planiramo da na jesen vodu poribimo tonom šarana od pet do deset kilograma. Biće tu i 200 komada većih od deset kilograma - ističe Marković.

Trenutno na vodi ima 16 pozicija, ali se planira postavljanje još nekoliko, jer kako kaže Marković, za tako nešto ima i želje i mogućnosti. Trenutna lovna mesta su čvrsta, dobro uređena, sa pojedinačnom rasvetom i priključcima za struju. Na svakom mestu ima dovoljno mesta za postavljanje šatora i organizovanje ribolovnog mesta. Nedaleko od vode nalaze se toalet i tuš kabina, a planira se postavljanje još jednog punkta sa mokrim čvorom.






Trenuci predaha


Za trenutke predaha tu su restoran i prostorije fazanerije sa značajnim smeštajnim kapacitetom. Idealan spoj modernog i rustičnog pruža specifičan štimung ovom mestu, te ga čini prijatnim i funkcionalnim. Sve je prilagođeno potrebama gostiju, a pre svega ribolovaca, koji će na „Oknu” provesti nezaboravne trenutke. - Naš posao će biti kompletan kada sve planove sprovedemo u delo. Biće to revir na kojem će se i stranci osećati kao kod kuće. Odavno smo shvatili da nisu dovoljni samo voda i pecaljka, već da ljudima treba pružiti komfor –ističe Marković. A da su na dobrom putu govori podatak da u restoranu sa 170 mesta postoji bežični Internet, kao i da svaka od sedam soba i pet bungalova (ukupno 50 ležajeva) imaju priključke. Takođe, sobe su komforne, opremljene televizorima i mokrim čvorom.


Ulaganje u budućnost


Pored ulaganja u vodu, menadžment planira da posebnu pažnju posveti ribolovcima. Oko 50 mališana, članova ribolovačkog luba, već uči osnove ribolova, ali o ribolovne etike, čime se gradi podmaldak koji će nastaviti brigu o našim vodama. - Deci od malih nogu želimo da usadimo odgovornost za vodu i ribu. Želimo da ih naučimo da ulovljenu ribu poštuju i da je nepovređenu vrate u vodu, kako bi posle mogli da
uhvate još veću. Ukoliko nema te svesti, naš posao je uzaludan – kaže Marković.

Osim edukacije najmađih, radi se i na osnivanju šaranke, fider i plovkaroške sekcije, u okviru kojih će funkcionisati i škole ribolova. Popularnost ovog revira raste, pa je ova voda domaćin lokalnih takmičenja Kup „Okno”, koja se održavaju dvaput godišnje. Takođe, ovaj kutak prirode je i omiljeno izletničko mesto. Ovegodine je na „Oknu” stotinak ljudi proslavilo Prvomajski uranak. Dok skupljamo pribor i pakujemo stvari, posmatramo mirno ogledalo vode i zeleni prostor lovišta. Već možemo da zamislimo kako će izgledati obale kada se ostvare svi planovi i radovi privedu kraju. Jasno je da ova vodaveć pruža toliko toga. U skoroj budućnosti biće to pravi biser, na ponos svakom ribolovcu.



Ivan Ubiparip

izvor:revirisrbije

Dunav kod Kladova


Kladovo, gradić u istočnoj Srbiji, od davnina poznat po praistorijskim ribama koje se mreste u tesnacima Dunava. Poznat po proizvodnji kvalitetnog kavijara, a od druge
polovine XX veka, i kao opština na čijoj je teritoriji puštena u rad hidrocentrala, tada treća po veličini u Evropi, i peta u svetu!





Puštanjem Ðerdapa u pogon, nepovratne promene zadesile su skoro sve, a posebno važna je promena ekosistema! U poslednje dve decenije ova promena se opipljivije „oseća”. Jaki vetrovi i nestanak mnogih vrstariba, neki su od lošijih aspekata ove priče. Izgradnjom druge hidrocentrale stvoreno je Ðerdapsko jezero, Dunav je uspavan, a jesetre su zauvek napustile ove vode, ostajući bleda senka u mantranju onih koji je se prisećaju.


Ipak, tehnološki napredak je emancipovao lokalno stanovništvo, a od prilično ruralne sredine iznedrio varoš, koja sada, ozbiljnije nego ikad, nastoji da iskoristi benefite koje, pored hidrocentrale, pružaju i istorijski monumenti u neposrednoj blizini (Trajanova tabla, ostaci Trajanovog mosta, rimsko naselje Diana, turska tvrđava Fetislam). Do Kladova se iz Beograda stiže nakon 260 km vožnje, a jedna od lepota ovog napornog puta je to što se prolazi đerdapskom klisurom, biserom istočne
Srbije! U tom delu Dunav je najuži i najdublji! Iz Niša je put nešto kraći, ali prirodne lepote nisu zanemarljive! Od ove godine, jedinstvenom dozvolom je moguće loviti na ovom delu Dunava, bez ikakvih doplata.


Perspektiva


Aspiracija da se postane kredibilno turističko mesto, na samoj obali operišu dva hotela, uskoro bi mogla da bude obogaćena kvalitetnijom ponudom ribolovnog turizma! Konvencionalne metode ribolova su široko zastupljene među lokalnim ribolovcima, a postoje i dve ribolovačke radnje u neposrednoj blizini vode, pa ribolovci koji dolaze sa strane nemaju mnogo problema prilikom potrage za potpunim infomacijama. Što se tiče mušičarenja, ono je potpuno zapostavljena kategorija, iako
Dunav obiluje vrstama koje se uspešno love veštačkim mušicama!

Mušičarenje bucova u Kladovu je vrhunsku užitak


Bucov je u pravom smislu lupus in fabula! Široko je rasprostranjen, a obitava u nekoliko tipova voda, pa je mušičar često u dilemi kakav je pristup najpraktičniji, jer je bucov na ovom delu Dunava, koji je u većem delu godine izuzetno bistar i niskog vodostaja, jako oprezan i nepredvidiv protivnik. Pod različitim tipovima vode podrazumevaju se brži i mirniji delovi reke sa različitim dubinama, koje grabljivac
zaposeda u potrazi za prirodnom hranom. Deo Dunava sa izrazitim tokom i dubinom nalazi se neposredno ispod hidroelektrane! Kej dužine oko tri kilometra, je od ove godine jedinstvenom dozvolom slobodan za sportski ribolov. To je ujedno i mesto na kojem je najveća koncentracija krupnog bucova. Nizvodnije, reka se smiruje, ulazi u nekoliko rukavaca, i ujednačenim tokom prolazi kraj grada.



Taktika


Počev od gradske marine, koja je gotovo stajaća voda, do brzaka na popularnom „špicu”, bucov je najčešći predator koji će nasrnuti na strimer. Pošto je Dunav od početka letnjih meseci prilično stabilan, voda se svakodnevno bistri i dostiže prozirnost kao nigde u svom dugom toku. Od ribolovca to zahteva delikatnu pažnju i veliki izbor bucovskih strimera. Smotrenost i indijansko prikradanje su imperativ u mušičarenju bucova na ovom delu reke. Riba je najčešće uz samu obalu i mušičar je prisiljen da kombinuje sopstvena kretanja sa kamuflažom! Da li će to biti silazak do same ivice keja, ili pak, zabačaji iz čučećeg stava koji umanjuje siluetu, slatke su muke svakog ribolovca. Ipak, pažljiva prezentacija u velikoj tišini, i prepoznavanje raspoložene ribe, dobitna su kombinacija. Posebno je preporučljivo da ribolovac koji
je u potrazi za krupnom ribom, često zastaje i posmatra vodu. Bucov je jako osetljiv na kretanje sa vrha keja, i često će ugledati siluetu neopreznog ribolovca koji mu dolazi u susret, a tada se udaljava u sigurnije i dublje vode.


Poprečni, nizvodni i uzvodni zabačaji imaju svoju primenu u svakom trenutku, jer se često dešava da krupniji primerci sasvim nenadano uplivaju u pliću vodu, što od mušičara zahteva munjevitu reakciju i pravilan zabačaj na zamišljeno mesto. Tanki tipeti su nužnost u mušičarenju bucova na bistrim kladovskim vodama. Fluokarbon debljine 0.17 mm je poslednja granica do koje se ide, mada se u sunčanim
danima bez vetra i ta vrsta najlona lako nazire u površinskim delovima vode! Mali strimeri, ribolikih silueta i tamnijih kolora su najbolja varijanta. Ipak, jedan strimer preti da postane nazamenjljiv! Gurgler strimer u kombinaciji crnog policelona za leđa,
sivkastog dabinga za stomak, i fleksibilnog materijala za rep potezanke,prošle godine zagospodario je zatravljenim bucovskim plićacima. Njegova površinska akcija bez mnogo buke, ubitačna je za krupne bucove!


Ihtiologija jezera


Smuđ je riba koja se smenjivanjem dana i noći lovi na istom terenu na kome i bucov. Posebno dobro mesto je „špic”, izbačeni deo keja koji zadire u gustu dunavsku masu, praveći brzake sa kontra tokom, virove i limane! Inače, ovo mesto je osvetljeno gradskom rasvetom, pa je koncentracija sitne ribe, ujedno i smuđa, prilična. Počev od prvih predvečernjih napada na jata sitne ribe, smuđ se može uspešno loviti
strimerom. Za razliku od bucovskih, strimeri za smuđa moraju biti veći inapravljeni od transparentnijih i reflektujućih materijala, a ipak ribolikih silueta, jer smuđ koji se digne ispod površine dosta dobro vidi, i ne napada baš sve što mu prođe ispred glave. Važno je pogoditi dubinu i način vođenja strimera, pa i rezultati neće izostati.
Posebna je pogodnost mogućnost ribolova na keju ispod HE. Na ovom području postoje dve-tri ozbiljne mušičarske lokacije na kojima je moguće uloviti kapitalca.


Gradska marina nudi pregršt ciprinida koje je moguće loviti nimfama i suvim mušicama. Krupna babuška, protfiš, skobalj, šaran i bandar, neke su od riba koje zaposedaju ovu mirnu luku. Nepregledna jata krupnih babuški idealna su šansa za lov sitnim nimfama, imitacijama gamarusa, i ostalim standardima. Protfiši preko dva kilograma nisu retkost, a krupne šarančine zahtevaju puno volje i strpljenja. Da sve ne bude baš tako sjajno, zaslužni su mrežaroši, krivolovci i loša ribočuvarska služba.
Godinama se riba u okolini Kladova neizmerno izlovljava, bez ijedne inicijative odgovornog preduzeća za obnovu populacije ugroženih vrsta, uz krilaticu o večito velikoj vodi koja se najbolje sama stara o sebi. Zarad lepše ribolovačke budućnosti ovog regiona, potrebno je realno sagledavanje stvari, suočavanje sa ozbiljnim i stvarnim problemima sa vode, novi ljudi, i možda će, u skorijoj budućnosti, Kladovo sa
đerdapskim jezerom i okolinom, biti prepoznato kao višeslojan kulturološki i zabavni kompleks!



izvor:revirisrbije

Tamo gde Dunav opija


Da bi valjano upoznali određeno ribolovno područje, najbolje je svakako provozati se tuda čamcem, dočekati jutro ili ispratiti dan na obali, napraviti roštilj negde u hladovini, i svakako provesti barem nekoliko sati kvalitetnog pecanja…
O mestu o kojem ovde govorim do sada je već dosta toga pisano i to ne samo kao ribolovnoj destinaciji mnogih zaljubljenika u Dunav, već kao poznatom voćarskom i vinogradarskom kraju, selu poznatom po kvalitetnom domaćem vinu i rakiji, području Fruške Gore koje ima sve atribute vazdušne banje i eko-odmorišta. Drugim rečima, ovde se može dobro jesti, fino piti, lepo naspavati i pre svega dobro pecati.
Zato, dobro došli na pecaroške terene Neštinske ade!


Na samo kilometar nizvodno od mosta „25.maj” koji spaja Bačku Palanku i susedni Ilok (R. Srbiju i R. Hrvatsku), Dunav se na sremskoj strani razigrava, odvaja od glavnog korita i ulaskom među peščane sprudove i zelena ostrva stvara prelep ribolovni pejzaž, inspiraciju i motiv za „kvašenje udica“ u podnožju samog kraja vojvođanske lepotice – Fruške Gore. Na ovim terenima, pored sremskog sela Neštin, ima nekolicina kamenih napera koji svojom dužinom ulaze u sam glavni tok Dunava, a
ujedno predstavljaju i varaličarske punktove sa kojih se, po dobrom vodostaju, love sve vrste rečnih grabljivica.


velika Drina - Neštin

Glavni, a ujedno i najveći, dunavski rukavac neštinske ade poznatiji među meštanima kao Velika Drina, svojom levom obalom zasut je obrušenim stablima topola i vrba, te predstavlja izuzetan teren za čekanje šarana. Do sada se ovde pecalo pretežno iz čamca, a od sada, zahvaljujući maštovitosti naših zakonodavaca, isključivo sa obale – ili bi bar tako trebalo da bude. Pardon, ali ne mogu da ne pomenem kako se među ovdašnjom pecaroškom populacijom priča da se pojedini članovi Novogzakona poštuju kao i znak za jednosmernu ulicu u malom zabačenom selu u koje milicijska patrola dolazi samo na poziv ili za kirbaj. Pa, priča se..


Dalja dunavska voda teče kroz mali rukavac „Kod Podruma“ i pored „Skelice“ gde se obično peca bela riba na plovak ili, po nešto nižem vodostaju, varaličari štuka koje ovde s jeseni i te kako ima. Kada smo već kod podruma, vino je ono pravo domaće – ladno, tako da nije redak slučaj da kad se oči zamore od gledanja u vrhove štapova ili kada se zglob zacrveni od varaličarenja… „E, ’ajd pripazi samo na 10 minuta idem
na jedno mesto”. To mesto obično bude ladovina ispod podrumskog trema sa uznojanom čašom ladnog špricera. No, vratimo se na vodu.


Neštinska ada - vidikovac

Na mestu gde se neštinski rukavci spajaju „Na Špicu“ nastala je velika peščana „platforma“ koja iz godine u godinu polako diže nivo dna.Tačka na kojoj se presecaju vodene struje i gde voda dobija nepravilan i nejasan smer jeste dobro mesto za lov bucova. Lovimo ga najčešće tehnikom miša i strimera, mada dobro udara i na plitkoronce, kao i na varalice koje baš i nisu namenski za njega spravljene.

Mali dunavac - Skelica

E, tu, na toj obali kobasice se najlepše ispeku na vrbovom štapu i na vatri od granjevine. Tu nekad kad bucov i ne radi, mi naslonimo štapove na stari panj, pa miris masti od kobasica krene lenjo niz vodu. Meša se sa onim lakim dunavskim vazduhom koji se oseti na momente iz jutra ili pred veče leti… E, to su posebni ribolovačko – gurmanski trenuci, ali ne bih sada puno o tome.


Kamen kod Livadica

Nešto malo niže nalazi se čuveni kamen kod „Livadica“, sa „ustima“ kako to vikendaši kažu. Taj deo vodenog toka je mesto gde neštinska ada polako prestaje i izlazimo na ribolovne terene otvorenog Dunava. Na ovoj tački voda je besna i „neosedlana” kulja, okreće, seče, ne miruje. Ako imate sreće, tu vas čeka smuđ. Stane se nekako uz sam naper do kolena u vodu, pa se baca onako tik uz samu vodenu struju. Ima dosta sitne riblje mlađi, pa smuđ često iz nešto veće dubine „istrčava“ u mirnu vodu po užinu. E, tu ko zna kakav sendvič treba da mu napravi može da dobije
lepe primerke ove grabljivice - pravilo cuga ovde kao da ne važi. Nego, hteo sam reći… Kada baš i nije neki vodostaj, ima tu na obali pod vedrim nebom, jedan poveći betonski astal sa klupama. Tu kad se sedne teško se ustaje. Čovek se obično zanese pogledom koji počinje na krošnjama vrba gore na Zelenom sprudu, čapljama, oblacima…, a završava se negde daleko nizvodno prema Koruškoj i Novom Sadu za
dunavskim galebovima, sojenicama na bačkoj obali, talasima, lađama…




Dunavska pučina kod Neština

Ovde može i malo duže da se predahne, da se zapali, da se prozbori pokoja reč sa neznanim kolegom koji se upravo vraća sa vode. Razgovor se po pravilu započinje rečima „Jel ‘oće ovih dana…” Som se obično lovi dubinskom tehnikom ili se varaličari nešto ozbiljnijim priborom. Mesta za brku su obično veća dubina uz samu ubalu, naperi ili odseci kojih ima na pretek, ali se često desi da udara i na tipičnim smuđaroškim mestima tj. na tipične smuđaroške mamce. Koincidencija je da je u toku
pisanja ovog teksta (21. aprila) poznati somdžija sa ovih prostora Zoran Ćulum iz Bačke Palanke na neštinskom naperu izvadio macana od 36 kg i 180 cm (ovo mu je drugi ove godine „manji“, prvi je imao 46 kg). Sa somovskih mesta put obično čamcem vodi do obližnje čarde da „malo odanemo“ i oslušnemo tambure, koje se lepo na miris Dunava, pečenu ribu i krompir salatu.


Ćulu sa ulovom - april 2010.

Zaobilazeći detalje oko pribora, dužine štapova, težine bacanja, mašinica, preporučenih mamaca, statistike ulova i tome sličnom, želeo sam da ispričam pomalo neobičnu priču o podunavlju zapadnog Srema i vodi koja protiče pored sela Neštin. Priču o mestu gde svaki vinograd ima svoju ruku, svaka paprika svoje mesto u kotliću, a svako čulo svoje uživanje i adresu. Dunav ovde mami na zabačaj, opija u trenucima kada usporite mislima, očekuje da mu se iznova prišunjate, da se barem još jednom u njega duboko zagledate i osetite kako teče



izvor:revirisrbije

Reka Ljubovidja


Planinska lepotica



Na poziv prijatelja Miroslava Simića i Davida Jakovljevića, ribolovaca iz Ljubovije, odlučio sam da prvomajske praznike provedem na ovoj zaista prelepoj i malo poznatoj
salmonidnoj vodi…





Reka Ljuboviđa izvire blizu samog vrha planine Jablanik. To je mala voda u prvih desetak kilometara, ali kod mesta Zeleni vir u nju se uliva rečica Zavješnica. Potočna pastrmka u Zavješnici je retka i uglavnom su to sitni primerci, jer se radi o malo većem potoku koji izvire ispod planine Medvednik. Nakon ušća Zavješnice i mnogobrojnih malih izvora i vrela, Ljuboviđa postaje planinska reka solidnog protoka i sa puno dubljih virova. Reka je duga preko 30 kilometara i u donjem toku prima i
Orovičku reku koja dolazi sa planine Bobije. U ovom donjem delu reke ima klena, ali i kalifornijske pastrmke, koja je verovatno pobegla iz nekoliko ribnjaka koji se nalaze uz Ljuboviđu sve do njenog ušća u reku Drinu kod Ljubovije.


U gornjem i srednjem toku reka se probija kroz prelepu klisuru koja je na nekoliko mesta neprohodna, pa se na tu mora peti uz strme obale na put, kako bi se ti neprohodni delovi zaobišli. Inače, korito reke je obraslo sitnim rastinjem, a mnogobrojne stene i useci između kojih su jaki brzaci dodatno otežavaju kretanje. Tek u donjem delu, bliže ušća u Drinu, reka postaje malo šira i pristupačnija


Od ušća u reku Drinu pa do „Rimskog mosta“, koji inače potiče iz Vizantijskog doba (karavanski put ka Valjevu i Beogradu), ribolov je dozvoljen mahačem na veštačku mušicu i na varalicu. Od „Rimskog mosta” pa do Živanovića vodenice ribolov je dozvoljen isključivo na veštačku mušicu mahačem. Dozvoljen je izlov tri potočne pastrmke dužine preko 35 cm i može se loviti isključivo vikendom (subota i nedelja). Od Živanovića vodenice, pa do izvora reke Ljuboviđe i Tribuđe zabranjen je
svaki ribolov.

Ova voda se nalazi u ribarskom području „Srbija Zapad“, a važi savezna dozvola za ribolov. Rekom gazduje Zajednica Ribolovaca „EKO DRINA“ Ljubovija iz Ljubovije. Ribočuvarska služba redovno obilazi reku,a sve potrebne informacije se mogu dobiti na kontakt telefon 064 800 9905. U srednjem i gornjem delu toka Ljuboviđe gde je dozvoljeno samo mušičarenje, zbog konfiguracije terena ribolovci gotovo isključivo koriste „kolutne“ zabačaje, jer je mahanje i ribolov na suvu mušicu na većini mesta gotovo nemoguć zbog bujne vegetacije uz samo, i na većini mesta, usko korito reke. Treba naglasiti da ovo nadmetanje sa divljom autohtonom potočarom, koja je ovde veoma oprezna i plašljiva, zahteva od ribolovca puno truda i znanja.

To je za ribolovce pravi izazov, jer treba plasirati mušicu (najčešće nimfu) sa malog manevarskog prostora na veću distancu. Ako priđete preblizu malim virovima od ulova neće biti ništa. I pored solidne tehnike zabačaja dobar deo ribolova proveli smo u otkačinjanu mušica sa okolnog granja, što je naravno sastavni deo uživanja na ovoj
prelepoj reci. Nismo uspeli da prevarimo neke krupnije primerke pastrmke i uglavnom su se javljali sitniji koje smo uredno vraćali nazad u vodu. Sve ribe koje smo uspeli da prevarimo bile su ulovljene isključivo posle besprekorno izvedenih zabačaja. Ovog proleća,po rečima mojih prijatelja Miroslava i Davida, najlovnije su bile nimfe
„fazanov rep” kao i razne imitacije tulara sa zlatnom ili mesinganom glavom.


Na ovoj reci treba koristiti fini pribor, a štapovi treba da budu klase AFTMA 3 ili maksimum 4. Predvezi od monofila ili fluokarbona ne treba da budu deblji od 0,14 mm. Ukoliko je voda blago zamućena posle kiše, treba obavezno bacati i manje strimere u nekim malo većim virovima gde se uz malo sreće može uloviti i neka „ozbiljnija“ riba. Iako su u ovoj reci krupni primerci pastrmke retki, sigurno ćete usavršiti vašu tehniku „kolutnih“ zabačaja kao i sam pristup ribolovu (neutralna odeća, lagano prikradanje i kretanje uzvodno se podrazumeva).

Na Ljuboviđi nije moguće da nekoliko ribolovaca lovi na istom viru, jer kada divlja krupnija pastrmka vidi ribolovca, taj dan se gotovo sigurno više ne može uloviti. Najbolje je da poranite ujutro i da odpecate prvi na vodi na udarnim mestima, pa uz malo sreće i drugih povoljnih okolnosti (treba ispoštovati sve gore navedeno) ulovite krupniju pastrmku, što će vam sigurno pričiniti veliko zadovoljstvo. U donjem delu reke nizvodno od „Rimskog mosta“ gde je dozvoljeno loviti i na varalicu, probao sam i voblere, a nekoliko dešavanja je bilo u poznatom „Ðukića viru“.


Reka je još uvek bila malo povišenog vodostaja u odnosu na letnji nivo, pa sam bacao dvodelne otežane voblere. U ovakvoj situaciji treba pokušati i sa malim sunđerastim peševima, jer su neki virovi dosta duboki i jakog protoka, pa je vobler nemoguće voditi bliže dnu gde leži krupnija pastrmka. U kasno proleće i početkom leta bliže ušću u reku Drinu, manjim voblerima i leptirima mogu se loviti i solidni klenovi.


Varaličarski štapovi treba da su kraći, do 220 cm (ima mnogo zavlačenja po granju) i malih težina bacanja, sa malim i laganim mašinicama. Vreli letnji dani su pred nama i ukoliko poželite da odete u netaknutu prirodu, lagana šetnja uz kanjon Ljuboviđe je svakako pravo rešenje. Ukoliko volite fotografiju, obavezno ponesite sa sobom i fotoaparat jer zaista ćete uživati


Do kanjona se stiže kada krenete asfaltnim putem od Ljubovije ka Valjevu i na nekih 10 km skrenete na makadam koji vodi uz reku (oni koji se kreću od Valjeva ka Ljuboviji kada pređu „Proslop“ treba da skrenu na taj makadam na kraju nizbrdice). Skretanje je malo iznad same reke pa se ne može promašiti. Ko voli da se vozi džipovima može doći i putem od Stava, gde se preko sela Drenajić stiže do mesta Zeleni vir (gde se spajaju Zavješnica i Ljuboviđa).





Ljuboviđa je reka na koju pre svega treba ići radi uživanja u netaknutoj prirodi, a nadmetanje sa ovim malim pegavim lepoticama laganim mušičarenjem i ultra lakim varaličarenjem ima svoje draži i doneće vam puno lepih trenutaka na vodi.


Zoran Pantović Kosta

izvor:revirisrbije

Dunav ispod HE “Djerdap II”


Oko hidroelektrane „Ðerdap II”, uzvodno i nizvodno, nalazi se nekoliko provokativnih revira koje rado posećuju ribolovci juga Srbije.
Zaječarci, Svrljižani, Nišlije, Leskovčani, Piroćanci, Prokupčani… To su, pored ostalih, Vajuga, Mihajlovac, Ljubičevac (od trenutka kada je vojna pogranična karaula pretvorena u izvanredno uređeni ribolovački kamp), i naravno Radujevac, Prahovo,… itd. Ispod samog postrojenja HE „Ðerdap II” ribolov je strogo zabranjen! Nadalje, preko puta ostrvceta
Mare, dunavska obala je obložena kamenitim blokovima, pa su je ribari prozvali „Čokolada”!


U kasno proleće i još kasniju jesen ovde vlada prava (u)trka za mestima, jer se uspešno, naravno u zavisnosti od vremena, vodostaja i rada centrale, love skoro sve vrste dunavske ribe. Ako stignete rano ujutru, preporučujemo da ribolovačku sreću, najpre, okušate varaličarenjem smuđa. Dominira u kamenjaru, među ogromnim kamenim blokovima kojim je posipana obala kanala. Kad je gladan i alav, hvataju se primerci i preko šest do sedam kilograma. Po iskustvima negotinskih alasa (Prahovo je inače njihova omiljena ribolovačka destinacija koja je od Negotina udaljena samo 10 kilometara), trebalo bi uvek pratiti kretanje vodostaja. Najbolje vreme za lov smuđa, pa i soma, su dan-dva pre porasta vode. A kad Dunav naglo
počne da raste i kad je mutan, Prahovčani i ne izlaze na reku.
U međuvremenu, izgradnjom brane „Ðerdap II” (1984.), čestim ispuštanjem vode, stara pravila više ne važe, već sve zavisi od ćudi brane, rada HE i njenih predvodnica.


Dedin „Šekspir”

Prošle jesni upoznali smo Negotinčanina dedu Brska, sa tri stara „Germina” štapa, dve crvene „DAM”-ove i starom, prelepom, raritetnom „Vintage Shakespeare 2140”
mašinicom, kako mirno i prilježno odmerava vodu, kači mamke i uživa u svakom zabačaju. Specijalizovao se za lov staklenookog. Na „ravnu smuđarku” isključivo kači žive i mrtve mamce. Suprotstavlja se ovoj carskoj vrsti još od kraja šezdesetih godina prošlog veka kada je kao nemački gastarbajter kupovao stari, danas „zlata vredan” pribor. Deda Brsko ne samo što je ostao veran staroj tehnici, već i starim, proverenim metodama lova. (Po)nešto je i nas naučio. Ako određenog dana dunavski smuđ ne uživa u živim ribljim „specijalitetima”, kederima, valja okušati sreću na gnječeno parče ili običan riblji filet. Praktično nam je pokazao kako se odstranjuje glava,zatim, telo ribe seče do repa, a onda, tako pripremljeno, kači o udicu na način da komadi stomaka vise na dole i sve vreme lelujaju u vodi. Vreme čini svoje. Sve je više mladih, ali i starih ribara koji „okreću leđa” starom negotinskom alasu i tehnici. U ruke
uzimaju sofisticirani, varaličarski pribor kako bi, konačno, prevarili (svog) kapitalca. Na to ih je primoralo vreme, ali i česte oscilacije nivoa Dunava oko HE „Ðerdap II”. Varaličarsku sreću i sami smo probali – bez nekog velikog, značajnijeg ulova


Tri musketara


Međutim, i ovog puta smo se uverili da su i za ovaj revir idealne, maltene neprevaziđene, što bi rekle Nišlije – zakon, nove i stare varalice za zaštitnim znakom
Rapale. Zbog kvaliteta, ali i pisanih uputstava, propratnog teksta koji uredno ide uz kupovinu svakog mamca. Ovom prilikom, izdvajamo tri „varaličarska musketara”:
Countdown, Down deep (rattlin fat rap) i čuveni dvodelni (sa zglobnim trupom) Jointed.
 
Countdown je dobar rano ujutru i kasno uveče. Odmah po zabacivanju pored kamenite obale i dodira varalice sa vodom, ne bi trebalo povlačiti mamac već sve vreme treba držati najlon opušten i, naravno, čekati da padne na samo dno.
Najbolji, ubojiti rezultati postižu se tako što u momentu kada mamac padne na određeno mesto, krećemo sa odbrojavanjem, npr. od 1001 do 1004!
Treba nastaviti sa brojanjem sve dok se vobler ne namesti na dno, a osnovni indikator je opet struna koja je labava sve do trena dok se ne zaustavi u koritu. Bitno je da se vobler plasira direktno u očekivanu zonu udara smuđa. Potom, povlačiti ga na uobičajeni način. Pri povlačenju, sistem uranja i izranja, kreće se levo-desno, tako da ostavlja utisak ozleđene ribe kojoj i totalno indolentan, siti smuđ retko kada može da odoli.

Down deep – idealan je u delu ispod brane, iznad tzv. Česmi, gde ima ne samo delova od potopljenih brodskih olupina, već i panjeva. Ovaj mamac zbog velikog kljuna i pri najslabijem povlačenju ostaje na samom dnu i savršeno prati, „igra” po rečnom, dunavskom koritu. Vobler, dakle, poseduje veoma čvrst plastičan kljun koji se odbija pri udarcima o prepreke. „Odskače” nastavljajući da se probija kroz kamenje, krš, panjeve. Višestruko je upotrebljiviji i koristniji. Retko kada se kači i
gubi. Proizvodi se čak u devet različitih varijanti, a za ovaj deo Dunava najbolji su oni koji nose zaštitne oznake: TSD, PSD, HM i PRT!

Jointed – najbolje rezultate postiže kada se zabacuje uz vetar duž same obale. Funkcionalan je naročito u ranim jutarnjim i kasnim podnevnim letnjim satima.
Smuđ tada juri plen ispod same površine vode. Vrlo konkretni pokreti koje oslobađa Jointed zahvaljujući pokretnom kljunu još snažnije provociraju grabljivicu. Kao zalogaj koji stiže nošen snagom vetra. Mada smo, njime, vidljivije lovne rezulate postizali pri varanju bucova, dobar je i za smuđa, a naročito onaj zlatnofluorescentni dezen – GFR!


Lov pri dnu

U ovom delu Dunava i som se javlja. Udarni deo sezone traje relativno kratko. Počinje odmah po mrešćenju, polovinom juna i traje do septembra. Ne kažu iskusne somdžije bez razloga da se lova na ovu grabljivicu valja manuti čim šljiva počne da plavi!? Na ovom dunavskom reviru lovi se na tri osnovna načina: pri dnu –na uteg, varaličarenjem i pomoću čuvene, a sada sankcionisane, bućke! Lovi se pri dnu sa obale ili iz čamca pomoću čvrstih, gabaritnih štapova, najlona i mašinica. Najlon mora da bude opterećen većim olovom i velikom udicom, koja visi iznad olova da bi mamac ležao na samom dnu reke. Što se dunavskih mamaca specijaliteta tiče, oni su isti kao i za jezerske, odnosno rečne grabljive ale. Som nije veliki probirač, ako planirate da mu ponudite mesni obrok. A kad je gladan, guta sve što mu mirišljavo plasirate pod brkove – čak i sapun, ali pod uslovom da je rađen u kućnoj radinosti, po starim (lojnim) receptima naših deka i baka. Kad radi, vara se na krupnog rovca, durbak, buket crnih glisti, rečne školjke, živu ribu ili veći filet, žabu (okačenu za but ili usne), razne iznutrice životinjskog porekla, čak i na smuđenog vrapca…Čeka se u virovitim limanima sa neravnim dnom ili kamenim pregradama. I ono što nam je nedavno savetovao gore pomenuti deda Brsko – ako soma uhvatimo danas na jednom mestu,
ulovićemo ga tu i sutradan i sledećih dana. Jer, po svemu sudeći, somovi se (naj)sigurnije osećaju u  svojim stalnim staništima. Retko napuštaju jednom odabrana i nastanjena lovišta, odnosno životne revire!


Počinje sezona skobalja

Pored svega pomenutog, ribari sa juga dolaze na ovaj revir u jeku sezone lova skobalja. Ranijih, pa i prošle godine, masovno je izlovljavan u jeku mresta. Međutim, novom uredbom Vlade, konačno je zaštićena i ova vrsta, pa prava sezona lova počinje posle mresta, za nekoliko nedelja, 31. maja. Istina, lov skobalja na „niški način” je posebna storija i izuskuje vanredan tekst, ali ukratko skiciraćemo jednu od mogućih „priča” o njegovom lovu.Stari niški skobaljaši pecaju ga teleskopskim štapovima (čak i onim dugačim 12 m), iz čamca ili sa obale,mada za rezervu uvek u pripravnosti drže po jedan bolonjez! Odakle tolika ljubav za teleskope, pitaće se mnogi? Pa iz jednostavnog razloga –lagani su! Zatim, u slučaju da vetar duva, možete nesmetano da pratite mesto gde ste ankerima pričvrstili vreću sa primamom, i na kraju brzo, u zavisnosti od jačine struje i vetra, možete da menjate plovak.
Teže je, probajte sami, da „krotite mesto” štapom sa provodnicima kada dune nešto jači vetar ili kada počne da sipi kiša! A mesta, oko i ispod brane, u rukavcima, na najdubljim priobalnim delovima, gde se skobalj koncentriše, uvek su na udaru učestalih vremenskih promena i naleta vetrova.


Na devetom kilometru

Kad imate dunavskog skobalja na udici, oprezno! Izvlačite ga polako, zbog adrenalinske „lepote” samog drila, ali i snage koju poseduje ova riba. Čak i u momentu kada ga prihvatate rukom ili meredovom – silinom zadnjeg trzaja može da se otkači! Za revire bliže Prahovu, gde su jače struje, obično se od primama koriste vreće sa hlebom i ostalim (fabričkim) aromatizovanim dodacima, koje se, posebnim klinovima, ankerima fiksiraju o dno. A u mirnim delovima Dunava, bliže brani, koriste se klasične moravske tehnike. Mesi se svež hleb tako da bude žilav kao guma. Potom se oblikuje u lopte veličine pesnice i u njega ubacuje omanji kamen. Neki ribolovci koriste standardne hlebne „bombe” koje traju više sati, dok se mešen hleb češće mora bacati da ne bi skobalj pobegao uzvodno…
Dakle, lov skobalja, naročito onog dunavskog, crnog i grbavog, predstavlja posebno zadovoljstvo lova u ovom reviru. Da iskoristimo ovaj revirski osvrt pa da prozborimo koju reč više i o samom mestu. Prahovo je industrijsko naselje zbijenog tipa udaljeno desetak kilometara od Negotina. Nalazi se u Negotinskoj Krajinina krajnjem delu severoistočne Srbije. Smešteno je na prosečno 60 metara nadmorske visine, na desnoj obali Dunava. Železničkom prugom i savremenim putem povezano je sa većim naseljima. Nekada je ovaj kraj bio razvijen, zahvaljujuči hemijskoj industriji, a danas je dosta marginalizovan i pored toga što ima značajan saobraćajni položaj. Naime,
geografska perifernost Negotinske Krajine, a samim tim i Prahova, umanjena je blizinom Dunava, pa ova reka pruža mnoštvo mogućnosti za razvoj turizma, posebno ribolovačkog!

Branislav Miltojević


izvor:revirisrbije

Traktor bara


Približavanjem toplijih dana i kalendarskog proleća, pecaroši iz okoline Zrenjanina
ne moraju da razmišljaju o tome gde prvo da zabace. Imaju svoju ribolovačku vodu ranog proleća, svoj mali, ali raskošan ribolovački raj,gde se retko desi da im čuvarka ostane suva. Meštani su ga iz milošte još onomad nazvali Traktor-barom zbog buldožera koji je sedamdesetih godina prošlog veka, prilikom čišćenja mulja, potonuo u blato i od onde se još uvek nalazi negde duboku na dnu…


Okolina drevne varoši Zrenjanina obiluje prelepim izletištima i izazovnim ribolovačkim
destinacijama. Tamošnjim pecarošima na dohvat ruku je panonska lepotica,reka Tisa, zatim Tamiš, Brzava, Jegrička, Dunav-Tisa-Dunav kanal, Begej, jezero „Joca”, Čepel, mrtvaje… Međutim, jedan mali, ali raskošan izletnički i ribolovački revir zbog svoje lepote i čari sa posebnom toplinom ispunjava njihova srca. Čak sa velikom dozom sigurnosti možemo tvrditi, da i verovatno ne postoji danas u zrenjaninskoj opštini takav iskusni ribolovac – koji u svom životu nije bar jednom zabacio na ovoj vodi. To je Traktor-bara, koja se nalazi na samom obodu Specijalnog zaštićenog rezervata prirode „Stari Begej – Carska bara”


Ovde je priroda gospodar


Ova pecaroška voda – koja je dugačka svega nekih kilometar i po i široka oko 150 metara – privlači veliki broj posetilaca iz mnogo razloga. Kao prvo ona je prebogata ribom, a nalazi se u prekrasnom ambijentu koji je karakterističan za netaknute regije banatske tepsije. Tu se komeša i šumska vegetacije sa sivilom slatinastih predela, kao i zelenilo livade sa tamom močvara. Da je ovde još uvek priroda gospodar vidi se i po osušenim i oronulim krošnjama stabala koja na nekim mestima visoko izranjaju iz priobalnog gustog šaša. Na to ukazuju i bujni slojevi trščanog zida kojim je veći deo revira okovan, a koji svoj izgled nije puno promenio odonda kad su se još u njima skrivali bećari. No, sam prirodni raspored kontrastnih površina, pa i staze koje vode
između njih, kad se još i dopune sa činjenicom da se do ove destinacije lako stiže asfaltnim putem, Traktor-baru čini vrlo pitomom. U stvari, kanalski deo bare se izležava sa strane asfaltnog puta, dok se jezerski deo skriva iza nekoliko metara širokog spruda na kom se uzdižu stasite vrbe, jasenovi i velike topole. Inače taj sprud koji se nalazi negde na sredini vodene površine je poluostrvo, koje deli Traktor-baru na dva asimetrična dela. Jedini spoj između njih je kanalić sa suprotne strane od Begeja. Kanalski deo Traktor-bare povezan je sa Begejom, i širok je oko 35 metara, a prosečna dubina mu je oko 2,5 metara. Jezerski deo je ovalnog oblika, njegova najveća širina je oko 55 m, a prosečna dubina mu je oko jednog metra, iako ponegde ima dubinu i od 4 m


Traktor-bara je od pamtiveka šaranska oaza


Na ovom prelepom, trskom okovanom reviru već početkom proleća zna da bude gužve, jer plitka voda bare prvo se zagreje, te uspavane ribe, pa i šarani ovde se najpre probude. Dovoljno im je samo nekoliko toplijih sunčanih dana pa da krenu u potragu za hranom i tu riba već počinje dobro da radi. Sve to deluje kao magnet za ljubitelje prirode i ribolova koji od ranog proleća pristižu i iz bliže okoline, ali i iz udaljenijih mesta poput Novog Sada, Leskovca, Vranja, Niša, pa i sa čitave teritorije bivše SFRJ.

Od Borivoja Ugrinova, ribočuvara i vodiča na brodu koji plovi u rezervaru „stari Begej – Carska bara” smo saznali zašto je ova voda toliko popularna za mnoge ribolovce. Traktor-bara je od pamtiveka šaranska oaza. Naime, iz Begeja ikanalskog dela ribe dolaze u jezerski deo na mrest i ostaju ovde do negde sredine maja. Radi se o divljim i snažnim ribama, koje su od bogatstva prirodne hrane u Traktor-bari u punoj kondiciji, te je pravi izazov pecati ih u podnožju trske, boriti se sa njima na teškom terenu gde se kači, gde su im i lokvanji, drezga, vodeni orašak i trska saveznici. Naravno da je plitka voda prirodno mrestilište i prirodni špajz sa poslasticama i za druge riblje vrste.

Peca se svim tehnikama


Uspešno se lovi ovde i bela riba, ali i stasitija plemenita riba. Zabacuju ovde pecaroši svih uzrasta. Počevši od dece koja dolaze u pratnji roditelja, pa sve do ozbiljnih šarandžija. Crvenperki, bodorki u Traktor-bari ima u izobilju. Tako i karaša od onih malih, pa do težine od jednog kilograma. Ovde retko kad se desi da nekom ostane suva čuvarka. A koriste se sve tehnike koje su poznate u sportskom ribolovu, počevši od pribora sa guščijim perom, preko match tehnike sa wagler plovcima pa sve do parabolik štapova.

Čak i neki Tiski vukovi, pa i vrsni plovkaroši-takmičari znaju da započnu pecarošku sezonu na ovoj bari.
- Hvatani su tu bandari do 300-400 grama, smuđevi od 5-6 kilograma, tolstolobici od 10-15 kilograma, amuri do 7 kilograma, šarani od 8-10 kilograma – ređao nam je
ulove za koje zna Čordić Branislav, predsednik udruženje USR „Zrenjanin”, legenda našeg plovkaroškog sporta.

Saznali smo takođe i za uspehe tridesetpetogodišnjaka Igora Saboa iz Belog Blata. On čitavu pecarošku sezonu provodi na Traktor-bari i prošle godine upecao je više šarana divljaka od 3-6 kg. Njegovi najkrupniji ulovi težili su 8,5 i 9,5 kg.

Da se podsetimo, nakon niza pravnih rešenja, te saglasnosti Pokrajinskog sekretarijata za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo protekle godine proširene
su granice specijalnog rezervata prirode „Stari Begej – Carska bara”.
Tako da je Traktor baru i kanal Begej kod Perleza preuzelo Ribarsko gazdinstvo „Ečka”. Od Nenada Radulovića, direktora gazdinstva smo saznali da je ono doneloodluku da ove vodene površine budu namenjene rekreativnim ribolovcima. U odluci stoji i to da je odsad zbirni naziv za Traktor-baru i kanal Begej kod Perleza ribolovno područje „Mali Begej”.

- Celo ribarsko područje „Mali Begej”, podleže javnim površinama i ZASAD na ovim vodama se može slobodno pecati sa novom ribolovnom dozvolom. I to će ostati na snazi sve do ozvaničenja kategorizacije voda – saopštio nam je direktor Nenad Radulović.

I za kraj da citiramo reči Sanje Milojević, ekologa u rezervatu „Stari Begej – Carska Bara”: – Koristimo priliku da preko „Revira Srbije” prenesemo poruku svim
ljubiteljima prirode, da mi želimo da sačuvamo prirodu i naše ribolovne revire i zato očekujemo i saradnju sa svim pecarošima. Molimo ih da ne ostavljaju iza sebe otpatke na obali, i da budu pravi prijatelji, a ne neprijatelji vode. A zauzvrat ono što mi nameravamo da uradimo je da postavimo tronožne kontejnere za otpatke na obali Traktor-bare, kao i da uređujemo njenu obalu da bi se još lepše osećali u prirodi.




I.K

izvor:revirisrbije

Nišava topla voda



U Nišavu se, kod „Ženeve”, uliva topla (radioaktivna) voda, tj. banjski potok koji teče iz poznatog banjskog lečilišta. Potok najpre formira omanju baru, a zatim se uliva ureku. Relativno visoka temperatura vode omogućava aktivnost ribe preko cele godine. Otuda i prisustvo tropskih vrsta koje se gaje u akvarijumima, a koje su zahvaljujući nekom nemarnom akvaristi tu dospele…

Reka Nišava je desna i najveća pritoka Južne Morave. Izvire na Berkovskoj planini (Bugarska), a u našu zemlju ulazi 6,5 km uzvodno od Dimitrovgrada i uliva se u Južnu Moravu 13 km nizvodno od Niša. Reka je duga 178 km, od čega u našoj zemlji 151 km.
Ovo su neki relevantni statistički, geografski podaci. Nas pre svega interesuju ribolovački. Stoga, usredsredimo pažnju na tok reke Nišave oko Niške Banje i Niša. Baš u tom delu toka, na njenim obalama, okuplja se i najveći broj ribolovaca!


Stara plaža


O zanimljivim nišavskim ribolovnim revirima između Pirota i Bele Palanke smo pisali. Tada smo istakli, a ovog puta to potvrđujemo, da je Nišava relativno čista reka. Nekadašnji privredni giganti, stalni i povremeni zagađivači – EI, Niteks, fabrika
kože „Ðuka Dinić“…, gotovo da su bankrotirali, nalaze se pred stečajem.
Drugim rečima, od totalnog ekonomskog kolapsa ovdašnje privrede, reka jenajviše profitirala. S druge strane, reku, maltene, svakog dana čisti (!?) zavojska akumulacija. Hladna jezerska voda ispira korito Nišave, ugrožavajući mrest riba. Interesantno, iz reke je ova struja proterala ciprinidne vrste, tako da danas, pored krkuše, dominiraju grabljivice pre svega klen i grgeč, a namnožila se i štuka, dok u tijacima obitava som. Hladna Nišava (ko to da shvati!), postaje posebno izazovna
varaličarsko-mušičarska destinacija na kojoj su hvatani klenovi preko jednog kilograma. Eto uslova da se razvije jedan oblik ribolovnog, tj. mušičarskog turizma!


Jedan od najboljih urbanih ribolovnih revira na Nišavi prostire se ispod Niške Banje, odnosno nalazi se na tzv. „Ženevi“! Reč je o starom izletištu i nekadašnjoj plaži na Nišavi. Zanimljiv teren sa prirodnim zelenilom, peskovitom obalom i izvorom na
desnoj strani ukupne površine 10 hektara. U geomorfološkom smislu, predstavlja aluvijalnu ravan Nišave, dok se na desnoj strani uzdiže 10-12 metara visok odsek starije diluvijalne terase. „Ženevu“, čije je staro ime Čivlik, otkrili su izletnici i kupači u prvoj polovini prošlogveka, a postala je naročito popularna posle izgradnje tramvajske pruge 1930. na relaciji Niš-Niška Banja.


Rekreativni centar


Kod „Ženeve”, u Nišavu se uliva topla (radioaktivna) voda, tj. Banjski potok koji teče iz poznatog banjskog lečilišta. Potok najpre formira omanju baru, a zatim se uliva u reku. Saša Branković, biolog iz Niša, istraživač Zavoda za zaštitu prirode Srbije, ovo mesto posebno preporučuje sportskim ribolovcima. Prema istraživanjima koje je nekada vršio došao je do veoma interesantnih podataka. Relativno visoka temperatura vode omogućava aktivnost ribe preko cele godine, pa i prisustvo nekih tropskih vrsta koje se gaje u akvarijumima, gde su, zahvaljujući nekom nemarnom akvaristi dospele na ušće potoka u Nišavu. Topla nišavska voda kod „Ženeve”, odnosno jednog njenog dela, oseća se naročito zimi, jer se na mestu gde se „sreću”
potok i reka sjati sva riba, čak i ona koja se zimi krtoži po svim biološko-ihtiološkim (naučnim) pravilima. Zato je ovaj deo reke i zimi prepun promrzlih niških i banjskih ribolovaca. Na „Ženevi” pecaju se skoro sve karakteristične ribe za donji tok Nišave. U stvari tek sada vidimo odakle oni čuveni stihovi (narodne) pesme „Niška Banja topla vodaza Nišlije živa zgoda”, pa shodno ovoj prirodnoj blagodeti opština
Niška Banja je konačno prihvatila davnašnju ideju Udruženja sportskih ribolovaca „Nišava” iz Niša i donela okvirni plan za izgradnju Zabavnog parka, tj. sportskorekreativnog centra „Ženeva”. Projekat je podržao i Grad Niš, međutim, zbog opšte besparice još nisu počeli građevinski radovi.

Po projektu, ukupna površina parka trebalo bi da iznosi tri hektara, od toga bi jedan i po bio pod vodom. Centar sa ribnjakom, u stvari, predstavljao bi prostor napuštenog rečnog meandera, odnosno bare u koju dotiče topla banjska (radioaktivna) voda.
Nastao posle regulacije Nišave na delu „Prosek 2”. Ne računajući plato između ribnjaka i levoobalnog nasipa reke Nišave, po projektu arhitekte Veljka Milojevića, plato i kosina zauzimaće 6,20 ari, a tu će biti izgrađena i najsavremenija ribolovačka (takmičarska) pista u dužini od 230 metara.


Proleće idealno vreme


I na ovom ribolovačkom potezu dominira klen, koji se u toploj vodi najbolje lovi zimi, dubinskim sistemom. Ovde, uglavnom, „dežura“ tokom hladnih perioda godine. Zato leto baš nije povoljno za ribolov, jer se tokom sparnih, vrelih dana klen „hladi“
nešto nizvodnije u nišavskim brzacima. Takođe nije povoljno za lov pri dnu, osim sezone, kada trešnje i višnje dozrevaju. Najbolje vreme za lov klena na ovom reviru je, a i ostalim nišavskim dubljim mestima, proleće– sve do vremena mresta. Berićetna je i jesen, a naročito je zahvalna zima kada se najuspešnije vara na crve iz trulog panja. Mesto treba najpre dobro nahraniti, i to kukuruznom pogačom, krompirom, rezanim glistama, goveđom krvi i iseckanim crevima – zamešanim u glinene kuglice. Kako je nišavski klen halapljiv – voli da guta veće zalogaje, preporučujemo da se na sistem vežu nešto veće udice. Predvez bi trebalo da bude dugačak 80 – 100 cm, a njegova debljina zavisi od godišnjeg doba i bistrine Nišave.

Grabljivice


U gradskom delu reke, ispod „Ženeve”, hvataju se krupniji primerci skobalja. Najbolje grize u proleće, pre vremena mresta (po aktuelnoj Naredbi o merama za očuvanje i zaštitu ribljeg fonda privremeno se zabranjuje i lov skobalja od 15. aprila do
31. maja), leti (ujutro i predveče) i naravno u jesen, kada se priprema za svoja zimska konačišta. Nišava je specifična BISTRA reka pa sama ta činjenica komplikuje ribolov ove ribe, koja se (po)najbolje „kači” na udice kada je voda mutnjikava. To su prolećni dani, kada najbolje grize na mesnate crviće. U leto, pak, kada Nišava opadne i kada se izbristi, skobalju se u grudvama ilovače servira kuvano žito koje svaki Nišlija
mirisno oplemenjuje raznim aditivima. I zimi ulovi skobalja u urbanom delu reke nisu zanemarljivi. Tada se prave hlebne, mešovite primame s obaveznim krvnim (usirena svinjska krv) dodatkom, a mamci su univerzalni trojni – nekada dobro radi na običan, nekada na francuski hleb, nekada na crviće, a često (dubinski) i na gliste…

U poslednje vreme, Nišava postaje sve interesantnije stanište i za grabljivice, posebno štuku. Do pre nekoliko godina, isključivo se kotvila na ušću ispod „Ženeve”, tj. starom koritu Kutinske rečice, ali u poslednje vreme proširila je stanište i prema
„Ženevi”. Danas, Nišlije, uglavnom, štuke jure varalicama.
Najpopularniji su klasični Mepps – leptiri iz serije Aglia i Lusox. Počinje se srebrnom pločicom, zasebno ako svetlost nije suviše jarka (ujutru, uveče ili, po oblačnom vremenu), ili kada je voda muljevita – u proleće. Zbog bistrine vode, štuka nabolje grize zlatne i bakarne varalice…

Ženevske štuke nisu velike, okvirna težina je negde oko 2,5 kg, pa se zato koriste srednji leptiri, najčešće „jedinica” i „dvojka”! Sve u svemu „Ženeva”, zbog tople vode, posve je zanimljiv i redak srpski revir, čiji je potencijal totalno ne iskorišćen!


KAKO DO TAMO?


„Ženeva“ je od Niša udaljena 9,5 a od centra Banje 1,4 kilometra, odnosno 500 metara od Banjske rampe. Na izlaznom putu iz Niša prema Pirotu, tj. pri kraju Bulevara svetog Cara Konstantina silazimo sa asfaltnog na makadamski put i izlazimo na hipodrom Konjičkog kluba „Čegar“, zatim skrećemo levo i ulazimo u zabran „Ženeve“.


ŠTA I KAKO SE PECA?


Hladna voda iz Zavojskog jezera koja se nekontrolisano upumpava u Nišavu proterala je iz reke ciprinidne vrste (babušku, linjaka, karaša, šarana,…), tako da danas, pored krkuše,dominiraju grabljivice – pre svega klenovi… Namnožila se i štuka, a u  tijacima obitava som. Solidno radi i skobalj, šljivar, beovica i  dvoprugasta uklija. Hladna Nišava postaje posebno izazovna  varaličarsko-mušičarska destinacija na kojoj su lovljeni kapitalni primerci klena, a oko „Ženeve” ovdašnji mušičari su varali i potočne i kalifornijske pastrmke.


DODATNA PONUDA?


Revir je maltene uklješten između grada Niša, tj. naselja „Broj 6“ i Niške Banje, pa se u ovom delu nalaze radnje, i nekoliko mega-marketa u Duvaništu, u kojim se možete snabdeti svim potrebnim artiklima, namirnicama za jedan ribolovni dan pored Nišave.


izvor:revirisrbije

Predeo slikan lepotom


„Somovijada” u Malom Zvorniku je jedina multidisciplinarna somolovačka manifestacija na kojoj je protiv „brke” dozvoljeno sve što nije zabranjeno…


Čovek je onomad rešio da Drinu mestimično prilagodi svojim dugoročnim potrebama, i tako nastade Zvorničko jezero. Priča stala u jednu rečenicu. Samo što nije za malu, već za odraslu decu. Za odrasle, koji su rešili da ostanu deca do kraja života. U predelu, koje je Svevišnji oslikao lepotom u samo Njemu dokučivom stvaralačkom nadahnuću, ribolovački snovi ostvaruju se i po nekoliko puta godišnje. Ribolovci,
neprikosnoveni šampioni optimizma, ovde se nalaze na „svom” terenu, jer se i nedosanjani snovi pretvaraju u javu. Nadmetanje renomiranih somolovaca, koje se na ovom jezeru redovno organizuje, ima multidisciplinarni karakter.


Dozvoljena je primena svih sportsko-rekreativnih metoda pomoću kojih je moguće „brku” namamiti na udicu.Bućka, varalica, dubinka, troling. Svojevrsni malozvornički višeboj. U danima takmičenja ribočuvari postaju sudije, a pogranična policija transformisana je u ulogu turističkih vodiča. A događa se sve to na reci/jezeru, na čijim se obema obala govori isti jezik. Samim tim ni suprotna nije tuđa.


Sve je počelo kao fešta na međi, a svrstalo se u red Exita i Guče. Ne pomasovnosti, već po specifičnoj težini. Somovijada je postala manifestacija čijem se terminu održavanja prilagođavaju produženi vikendi i godišnji odmori. I ne samo kod nas, već i u okruženju. Počeli da otkrivaju ono, što ni sami nismo znali, da imamo!

M.B.

DOČEK GOSTIJU – So i hleb, narodna nošnja, osmeh… Veliki brka tu je samo garnirung…

ŠARANDŽIJA – SOMOLOVAČKI ŠAMPION – Tuzlančić (Nebojša) je iz Bijeljine, isto kao što je i Sremac (Stevan) bio iz Bačke. Ništa čudno. Ali! Kada reprezentativac, selektor, predsednik… bosanskih šarandžija pobedi u lovu soma, to opet nije čudo, ali je nešto! Međutim, nije iznenađujuće ako se zna da je lovio u društvu Miroslava Vajagića i Damjana Dake Aleksića. Renomirani ribolovački triumvirat privukao je pažnju „sedme sile”. Policija u tome nije učestvovala, samo je dala čamac.



izvor:revirisrbije

Mušičarski revir Jošanica



SKAKUTAVA VODA



U Srbiji ima malo ovakvih pastrmskih mušičarskih revira koji su sačuvali izvorni prirodni ambijent od čega jedino odstupaju vidljivo postavljene i čitko ispisane table sa uslovima obavljanja ribolova, na granicama revira i u samom reviru – Reka Jošanica, još jedna lepa rečica sa ribolovnog područja Srbija jugozapad.
Kao i sve ostale salmonidne reke priča je za sebe!

Ukupne dužine oko 17 km. Izvire na padinama Željina i Kopaonika, sa vrlo hladnom vodom i u toku leta. Nastaje od Pločke (Konjske) reke i Brajkovine, koje se sastaju u selu Jelakci, na teritoriji opštine Aleksandrovac. Kroz aleksandrovačku teritoriju protiče u dužini od oko 6 km, a ostalih 11 km kroz teritoriju opštine Raška, mesnu zajednicu Jošanička banja. Na poslednjim metrima aleksandrovačke opštine je i Drenska klisura, sa prelepim terenima, gde voda skakuće sa kamena na kamen, a sa mušicom je vrlo teško uloviti ribu, što samo daje dodatnu draž ribolovu.

Samokovka, koja sa obronaka Kopaonika kroz prelepe predele teče ka Jošaničkoj banji i uliva se u Jošanicu. Dalje, zajedno teku prema Biljanovcu. Tu se Jošanica uliva u Ibar, nedaleko od ibarske magistrale.


Biološki potencijal


Pre svega zbog kvaliteta same vode, u gornjem delu toka bogate kiseonikom, a takođe i zbog obilja prirodne hrane, potencijal ove reke je veliki. U fauni dna gornjeg dela toka, najzastupljenije su larve tulara i jednodnevki, nešto manje kamenjarki,
gamarusa i efemera. Jošanica je veoma zanimljiva za mušičarenje – gornji deo toka za pastrmku, a donji deo i za klena, i još po koju pastrmku pobeglu iz nekog od ribnjaka. Gornji deo toka i ribolov potočne pastrmke je izuzetno interesantan u rano proleće do kraja juna, kada zbog povećanja temperatura protok opada. U donjem delu, uvek je atraktivno loviti na mušice. Tokom ribolova, neophodno je oprezno gaziti rečnim tokom i biti što tiši, da ne dođe do plašenja ribe, obzirom da je reka
vrlo kamenita i lako može doći i do povrede u slučaju pada.


Briga

U prethodnom periodu u reku je uneta količina od oko 40.000 komada mlađi potočne pastrmke, čije je prilagođavanje novom staništu dalo odlične rezultate. Jedan dobar deo je stradao, najviše krivolovom i velikom nemarnošću ribolovaca koji pastrmku najviše love zabranjenim živim mamcima-larvama tulara i malim živim ribicama-kederčićima, potočne mrene, klena ili plotice. Razlog za nekontrolisan izlov pastrmke je nemogućnost stalnog prisustva ribočuvara na svim delovima reke, pogotovu donji deo toka, gde je riba krupnija (zbog količine vode i hrane). Taj deo, koji pripada opštini Raška, nikada se nije čuvao, od strane korisnika voda, pa je tako bilo i ovih zadnjih godina. Ribočuvari su vrlo retko dolazili, ali i to bez većeg efekta, po
krivolovce.





„C&R”


Deo reke u selu Jelakci je četiri godine bio u strogoj zabrani ribolova, a sada je taj deo revir po sistemu „uhvati i pusti”, u dužini od 2,5 km. U tom delu reka ima mirniji i tiši tok, sa retko kojim jakim brzakom. Iako se čini da je tu lako uloviti pastrmku, taj deo reke je vrlo zahtevan za ribolov i mušičar mora da se skoncentriše da bi ulovio ribu, inače će reći da je uopšte nema, kako su rekli i mnogi takmičari na prošlogodišnjoj ligi Srbije u mušičarenju. Kao i na Rasini, tako i na Jošanici, formiranje revira je imalo za cilj razvoj mušičarenja, a prvenstveni cilj je zaštita ove vrlo lepe vrste salmonida kod nas. Uz ova dva, tu je i treći cilj, koji se sprovodi, ekologija-očuvanje obala reka od zagađenja komunalnim otpadom.

Sprovedeno je više akcija čišćenja obala sa odvozom na lokalnu gradsku deponiju i efekat je vidljiv, smeća skoro da i nema na obalama. Revir Jošanica obuhvata oko 2,5 km reke. Ribolov se obavlja samo u periodu od 01. marta do 30. septembra, isključivo mušičarskim priborom sa jednom mušicom, po sistemu „uhvati i pusti”.

Čime loviti?


Za lep mušičarski dan na ovom reviru potrebno je imati par osnovnih nimfi i dobro poznavanje ove tehnike mušičarenja. Kao i za Rasinu, i ovde se najlepše lovi na fazanov rep, zečje uvo, oranž perlu, imitacije hidropsiha, martovki… Na veličinama
udice 10 i 12, za rano proleće, kao i nešto manjih u ostalom delu godine kada je dozvoljen ribolov. Na suvu mušicu atraktivno je loviti tek s početka maja meseca (a u zavisnosti od atmosferskih prilika, čak i u junu) i to u toku popodnevih sati, na imitaciju tulara, jednodnevki i nezaobilaznog stimulatora, na veličinama udica 10, 12 i 14. U toku prepodnevnih sati riba naprosto ne radi, pa je i trud uzaludan.


Dodatna ponuda


Sam revir je vrlo blizu Jošaničke banje (oko 5 km) pa je tu moguće naći i smeštaj i vrlo ukusnu hranu u nekoliko restorana i kafana sa širokim izborom domaće kuhinje i specijaliteta.

Kako do njega?


Kolege mušičari koji žele da posete ovaj revir, do njega mogu doći iz pravca Kruševca i Brusa prema Raškoj, ili preko Ibarske magistrale i Jošaničke banje do sela Jelakci, gde se reviri nalazi.

Vučković Aleksandar Sale

izvor:revirisrbije

Revir Jerma



UKRADENA REKA



Prvi put kada osetite čari Jerminog kanjona ili počnete da mušičarite pastrmku odnosno klena, ostajete zauvek prikovani za ovu relativno čistu, bistru i prelepu vodu. U stvari, niko Jermi nije dao veći kompliment, a mnogi su do sada to činili, od „nestora Balkanologije”, znanog (nam) francuskog enciklopediste – Ami Buea…

On, koji je prekrstario Balkan toliko puta i upoznao ga u prste, našao je za potrebnim da na zalasku života, u 88. godini, na jednoj seansi francuskog Geološkog društva 1882., ponovo i sa velikim oduševljenjem govori o lepotama i dramatičnoj geografskoj sudbini daleke balkanske reke Jerme. Još kada je prvi tvrdio da pravi matični visinski tok Nišave nije Ginska reka koja prolazi kroz Kalotino i Carigrad, današnji Dimitrovgrad, nego da je to Jerma, a Ginska reka njena pritoka – upravo obrnuto od stanja kakvog i danas nalazimo u geografskim udžbenicima. Bue je, takođe, prvi plasirao tezu da tri tzv. feerična Jermina ždrela – Trnsko, Odorovsko i Vlaško – nisu posledice samo usecanja reke u krečnjačke barijere ili rezultat obrušavanja nekadašnjih pećinskih tavanica kroz koje je proticala ponornica, nego su paroksizmatični tektonski pokreti uzrokovali poprečni prelom krečnjačkih greda, pa je
tek onda kroz nastale pukotine nagrnula voda. Da je sezmička tektonska dinamika imala odlučujuću reč na hidrološku sudbinu Jerme, posle Amija Buea, ukazivao je i austrijski geograf Karel Ostrajh. Zbog toga Jerma ima nemoguće krivudavi profil kao nijedna druga balkanska reka – ističe doktor ihtioloških nauka, biolog, Nišlija Spas Krumin.

Dakle, Jerma je „ukradena reka”. Izvire u Srbiji, pa teče prema Bugarskoj, pa se opet vraća u našu zemlju, a kao „Sukovska reka”, leva pritoka, uliva se u Nišavu. Duga je 72 kilometra. U stvari, njene osnovne geografske karakteristike su: izvire istočno od Vlasinskog jezera, gde njen izvorišni krak čini Vučja reka. Posle 17 km prelazi u predeo Znepolja u Bugarskoj (poznata i pod nazivom Trnska reka), pa preko bugarske teritorije teče 27 km, zatim se vraća u Srbiju kod sela Ptečinci, u dimitrovgradskoj Opštini i teče, uglavnom, prema severu oko 28 km sve do Sukova gde se uliva u Nišavu.

Ali, pre nego što kažemo koju reč više o ribljem svetu, pomenimo da su Jerma i njen kanjon prepoznatljivi i po manastirskom zdanju Poganovu. S jedne strane, u živopisnom rečnom kanjonu dominira čuveni greben Asenovo Kale, visine 1.032 metra, stanište surih orlova, a ispod se ugnjezdilo manastirsko zdanje. Sagrađeno je 1390. godine kao zadužbina Konstantina i njegove ćerke, prelepe Jelene, koja će se kasnije udati za vizantijskog vladara i tako postati majka poslednja dva vizantijska cara – Jovana VIII i Konstantina XII. Za nas ribolovce, Poganovo je interesantno zbog zanimljivih fresko-životopisa. Pored ostalog i po misterioznoj fresci Sveotg
Hristifora sa magarećom glavom i slikom prvog našeg (ponišavskog) udičara, naslikanog, verovali ili ne, još krajem XV veka!





Crna mrena


U reci, od granice kod Ptečinca do ušća – srećemo desetak vrsti riba. – Pre nekoliko godina, – priča nam dr Spas Krumin, nekada strastveni mušičar, – Jerma je u celom toku bila prepuna kapitalnih primeraka klena i mrene. Pecani su klenovi i preko dva
„kila”! Pošto je dno šljunkovito, samo ponegde nailazimo na mulj. U Jermi su se baškarile i mrene od tri do četiri kilograma. Najbrojnija je, ipak, balkanska, u bugarskoj nazvana crna mrena (Barbus peleponesius petenyi), koje naseljava, i sad obitava, na peskovitim delovima korita. Većina ribolovaca starije generacije klena je hvatala, i hvata, na višnju i druge voćne plodove (šljiva, šipurak, „jatka“ oraha, grožđe…) i to na početku brzaka, gde alava, gladna riba željno čeka da uhvati plen
koji joj nosi voda. Mrenice se i dan danas uspešno krote na glistu (običnu i đubretarku) u srednjim plićacima ili blagim rečnim vrtlozima. Međutim, vremenom se promenilo stanje u reci.

Jedno vreme, Jerma je zagađivana otpadnim vodama iz floatacija koje su se nalazile u Bugarskoj. Danas postrojenja više ne rade, zatvorena su, ali u reci, primećujemo, ima znatno manje klenova i mrenica. Zato se namnožio skobalj, koji periodično, u tzv. „talasima života“, postaje dominantna vrsta u reci. Ali, najinteresantniji fenomen je da se sve više mušičara hvali da u Jermi hvata pastrmke – i to u
delu oko poganovskog manastira.

- Ranijih sezona, oko Poganova, pastrmka nije lovljena, pa je njena pojava u ovom delu posve interesantna. Još zanimljivije je istaći da je i za nas stručnjake neobjašnjivo da se hvataju i bastardi dveju ili više vrsti pastrmki, koje je teško naučno odrediti – prelaz između kalifornijske i naše „balkanske“ pastrmke –
ističe dr Spas Krumin.


Makedonka u reci


Nedavno, u sred leta, Nišlija – mušičar Ivan Ranđelović, pecajući klena, uhvatio je, istina u Nišavi, nesvakidašnju vrstu za naše prilike, gotovo raritetni primerak tzv.
makedonske pastrmke (Salmo macedonicus, Karaman). Ivan je pomenuti primerak, od 26 santimetara, upecao veštačkim mamcem sopstvene izrade „Ranđinom osom”. Po dosadašnjoj stručnoj sistematizaciji, reč je o vrsti potočne pastrmke makedonskih salmonidnih voda, veoma retkoj na teritoriji Srbije. Naseljava samo srednji tok Lepenca na Kosovu, ali je i tamo proređena zbog preteranog izlovljavanja. Drugim rečima, Ivan je ulovio veoma redak primerak koji će primorati istraživače da menjaju
dosadašnja tradicionalna shvatanja kada su u pitanju život,
egzistencijalni areal i navike nekih vrsta ribe – Salmo Macedonicusa.


- Donekle to jeste rariteni ulov, – priznaje on. – Mislim da je ulovljeni primerak ribe u Nišavu dospeo, najverovatnije, iz Egejskog sliva, preko reke Jerme, pošto se dosta razlikuje od domaće potočne pastrmke koju smo do sada lovili i u Ponišavlju. Pretpostavljam da su makedonsku pastrmku devedesetih godina prošlog veka iz voda Egejskog sliva, odnosno reke Strume, bugarski odgajivači prebacili u ribnjake
Jerme, koja teče kroz Bugarsku. Izgleda da je ova vrsta prilagodljivija,da bolje podnosi topliju vodu relativno nižeg kvaliteta od potočne pastrmke. Ali, to nije važno. Bitno je da je Jerma posve izazovna reka koja, kako nama mušičarima tako i mladima, pruža mnoga iznenađenja. Reka obiluje beovicama i dvoprugastom uklijom, tj. pirotski rečeno „pljočkama”. Ali, velika je nevolja što reku sve više napadaju ljudi
koji bezobzirno vade i odvoze pesak, pustošeći prelepe šljunkovite obale i plićake, remeteći normalan mrest matica i razvoj riblje mlađi!

B. Miltojević

KAKO DO TAMO?

Krenete magistralnim putem Pirot – Dimitrovgrad, i skrenete kod sela Sukova, u kome se nalazi i istoimeni manastir. Zatim uskim asfaltnim putem prolazite kroz kanjon Jerme.
Manastir Poganovo nalazi se otprilike na sredini kanjona, a Zvonačka banja nekih 6 kilometara po izlasku iz kanjona. Selo Sukovo je na samom početku kanjona Jerme. Kanjon se može proći peške, dugačak je oko 15 kilometara.

ŠTA I KAKO SE PECA?

Kao što smo već istakli, peca se klen i mrena, ali ima i krupnih primeraka beovice i potočne mrene. U poslednje vreme, počela je i pastrmka intenzivno da se javlja, što predstavlja veliki ribolovački izazov za mušičare.

DODATNA PONUDA

Reka je prelepa i relativno divlja. Zato kad krenete da pecate na Jermi, ponesite sve neophodne namirnice i pribor. Pirot vam nudi sve, od pijace, pekara i trgovina, ukusnog sira i kačkavalja, specijalizovanih ribolovačkih radnji varalica, mamaca i
veštačkih mušica svih vrsti poznatih niških i pirotskih proizvođača kojima se uspešno kroti pastrmka.

izvor:revirisrbije

Svaka reka svoje slovo



Ribolovno područje „Srbija jugozapad” ima veliki broj salmonidnih reka, ali se među njima, ipak nalazi nekoliko pravih bisera. Najznačajniji je svakako sliv Ibra sa
Studenicom kao posebnom lepoticom, Rzava, Ðetinje… Sve reke su slične, ali je svaka na svoj način posebna priča.


Tako i Rasina sa svojih 92 km toka. Izvire na padinama Željina i Goča, na oko 1350 metara nadmorske visine. Nastaje od Vranjuše (koju čine četiri potoka: Vranjuša, Seočanski, Bondžički i Polomski) i Zagrže, a sastaju se u Mitrovom polju, omiljenom
izletištu mnogih župljana kao i njihovih gostiju iz Vrnjačke banje, Kraljeva, Kruševca, Brusa, Trstenika Protiče teritorijom opštine Aleksandrovac, da bi svojim tokom kroz teritoriju opštine Brus primila mnoge rečice i potoke sa obronaka Kopaonika. U selu Bogiše uliva se u Ćelijsko jezero, koje je formirano kao akumulacija za snabdevanje pitkomvodom Kruševca i okolnih mesta. Jezero je dugo 15 km i izuzetno je bogato ribom, pa ga posećuju ribolovci iz cele Srbije. U selu Majdevu, jezero se završava i Rasina ulazi u miran tok Kruševačke kotline, da bi se na 5 km ispod Kruševca ulila u Zapadnu Moravu.


Biološki potencijal


Pre svega zbog kvaliteta same vode u gornjem delu toka, bogate kiseonikom, a takođe i zbog obilja prirodne hrane, Rasina ima veoma bogat biološki potencijal. U fauni dna gornjeg dela toka, najzastupljenije su nimfe efemera, larve tulara i
jednodnevki, nešto manje kamenjarki i gamarusa. Jezero Ćelije ima izuzetno veliku populaciju puževa i rečnog raka, kao i larvi muljevitog dna koje pogoduju ishrani ciprinida.

Potencijal


Rasina je veoma zanimljiva za mušičarenje, gornji deo toka za pastrmku i klena, a donji deo za klena, beovicu i po koju pastrmku pobeglu iz nekog od ribnjaka ili došlu sa obronaka Jastrebca. Gornji deo toka i ribolov potočne pastrmke je izuzetno interesantan u rano proleće do kraja juna, kada zbog povećanja temperatura protok naglo opada, dok je u donjem delu uvek atraktivno loviti klena na mušicu. Ribolov na Rasini zahteva opreznost, spretnost i što je moguću veću tišinu, da ne dođe do plašenja ribe!




Gazdovanje


Prethodni korisnik ovog dela ribolovnog područja, u svom realizovanom planu je imao za cilj unos oko 100.000 komada mlađi potočne pastrmke u samu Rasinu i manje potoke koji su njene pritoke. Deo te mlađi se dobro prilagodio novom staništu, a dobar deo je stradao, najviše krivolovom i velikom nemarnošću ribolovaca koji pastrmku najviše love zabranjenim živim mamcima-larvama tulara i malim živim ribicama-kederčićima, potočne mrene, klena ili platice. Razlog za nekontrolisan izlov pastrmke je nemogućnost stalnog prisustva ribočuvara u zabitim i nepristupačnim delovima sliva Rasine.
Deo koji  teritorijalno pokriva udruženje OO SR „Vrelo” iz Aleksandrovca, na čelu sa tadašnjim predsednikom udruženja Bratislavom Živkovićem uspelo je da se izbori za jednog ribočuvara u gornjem delu toka a tu obavezu je nasledilo i sačuvalo i sadašnje rukovodstvo, uz dodatne akcije čišćenja priobalja reke od smeća, drveća i sitnog rastinja na obali reke. Međutim, problemi ovim potezom nisu ni blizu da se reše, jer je krivolov čak i u porastu, zbog sve veće nemarnosti ribokradica koje ne biraju sredstva da dođu do svog plena, najčešće ispod mere. Napredkom nekih tehnologija (mobilne telefonije) čuvanje reke postalo je mnogo teže tako da ima potrebe za uvođenjem dodatnog broja ljudi na očuvanju ribljeg fonda.

„C&R”


Tek sa dolaskom novog rukovodstva na čelo udruženja, više se obratila pažnja na deo toka koji teče kroz teritoriju opštine Aleksandrovac i tako se rodila i zaživela ideja o otvaranju revira po sistemu „uhvati i pusti” u selu Pleš u dužini od 2 km. Da bi posle dve godine isti bio produžen na oko 4 km. U tom delu, reka ima kako miran i tih tok, tako i brzake sa skakutanjem vode sa kamena na kamen. Taj deo reke je vrlo zahtevan za ribolov i mušičar mora da se skoncentriše da bi ulovio pastrmku, inače reklo bi se da je uopšte nema, sve dok je ne ugledate kroz okna polarizacionih naočara.

Kad’ se hoće!


Formiranje revira je za cilj imalo: razvoj mušičarenja, zaštitu ove vrlo lepe vrste salmonida kod nas, i treći cilj, koji se sprovodi, ekologija – očuvanje obala reka od
zagađenja komunalnim otpadom. Sprovedeno je više akcija čišćenja obala sa odvozom na lokalnu gradsku deponiju i efekat je vidljiv, smeća skoro da i nema na obalama. U Srbiji je malo ovakvih pastrmskih, mušičarskih, revira koji su sačuvali izvorni, prirodni ambijent, od čega jedino odstupaju vidljivo postavljene i čitko ispisane table na granicama revira i u samom reviru sa propisanim načinom obavljanja ribolova. RevirRasina obuhvata oko 4 kilometra reke, od brane u kanjonu Skačak uzvodno do mosta za Mitrovo polje, iznad zaseoka Bogdanovići. Ribolov se
obavlja samo u periodu od 1. marta do 30. septembra, isključivo mušičarskim priborom sa jednom mušicom, po sistemu „uhvati i pusti”.

Čime loviti?


Za lep mušičarski dan na ovom reviru potrebno je imati par osnovnih nimfi, kao i poznavanje ove tehnike mušičarenja. Nimfe na koje se lepo lovi su fazanov rep, zečje uvo, oranž perla, imitacije hidropsiha i martovka. Lovi se na veličinu udice 10 i 12 u rano proleće i na nešto manjim u ostalom delu godine kada je dozvoljen ribolov. Na suve mušice, atraktivno je loviti tek s početka maja meseca i to u toku popodnevih sati, na imitacije tulara, jednodnevki, kao i nezaobilaznog stimulatora, na veličinama udica 10, 12 i 14.

Nasleđe


U blizini revira nalazi se jedna od srednjevekovnih građevina proklete Jerine – Jerinin grad, odakle se pruža, dolinom Rasine, prelep pogled čak do Brusa. Entuzijazmom nekoliko ljudi, pre par godina obnovljen je manastir Sv. vrača Kozme i Damjana u
Plešu, gde se može obezbediti i prenoćište.

Dobrodošli i BISTRO!


Aleksandar Sale Vučković
predsednik O.O.S.R. „Vrelo” Aleksandrovac


izvor:revirisrbije

Čonopljansko jezero



U TALASASTOM ATARU JEZERO IZ SNOVA



Salaši na severu Bačke čuvaju duh prohujalih vremena, sa čvrstom željom da dočaraju kako se nekada radilo,nadalo, snevalo i volelo. A kada gost uđe u neki od njih, bajka tek
počinje… Zbog dobrog gazdovanja, kao i zbog bogatog i raznovrsnog ribljeg fonda, i za Čonopljansko jezero mnogi kažu da je salaš – i to salaš kapitalaca na severu Bačke. Koliko se ovde poštuje i ceni riba pokazuje i jedinstveni spomenik na obali koji je podignut u čast njenom veličanstvu štuki…

Severoistočno na petnaestak kilometara od grada Sombora, u talasastom ataru, među blagim peščanim uzvišenjima, gde se kilometrima i kilometrima ne sreće ništa drugo osim prašnjave i plodne ravnice, izležava se pecaroški biser i izletnički raj – Čonopljansko jezero. Do njega se stiže putem koji prolazi kroz naselje Čonoplja, i koji negde na četvrtom kilometru iza sela ostaje bez svog asfaltnog sloja, te putnika
dalje vodi širok, ko’ avionska pista ravan slatinasti seoski put.
Vozeći ovom „atarskom magistralom“ stigli bi sve do Alekse Šantića ili do Pačira, da se ubrzo, ko neki semafor u pustinji, ne ispreči jedna velika drvena tabla. Na njoj stoji krupnim slovima ispisano USR „Šaran“ a ispod tog natpisa se nalazi jedna slikovita strelica putokaza. Ta strelica nije ništa drugo, nego iscrtani krupni šaran, glavom okrenut prema Čonopljanskom jezeru, te se ova pecaroška voda naprosto ne može
promašiti. Kraj vozikanja se završava na samom početku jezera, na malom parkingu ispod krošnji drveća, odakle već počinje prostor priobalja, gde automobili nemaju šta da traže.


Čonopljansko jezero je nastalo još pre četvrt veka, kada je davne 1984. godine napravljena brana na kanalu Trista, da bi se tu akumulirala voda i služila za navodnjavanje. Potopljavanje je urađeno po planu, međutim od projekta se nešto kasnije odustalo, pa se zadesilo da novonastalo jezero ostane napušteno. Upravo tada stupa na scenu preduzimljivo udruženje sportskih ribolovaca „Šaran” iz Čonoplje, koje uz saglasnost DPP Bačke i u saradnji sa JVP „Vode Vojvodine” preuzima brigu o jezeru.
Usledile su potom godine napornog rada, gde je vredni domaćin krenuo u doterivanje obale, u poribnjavanje, izgradnju objekata na obali, kontrolu kvaliteta vode, čuvanje ribljeg fonda… Ukoliko primetimo, da je baš ovo udruženje bilo prvo u našoj zemlji koje je prihvatilo principe „uhvati i pusti” načina ribolova, koje je na svom jezeru na krupnim ribama i primenjivalo, nije nikakvo čudo što Čonopljansko jezero danas
obiluje kapitalnim primercima i šarana i amura, štuka, smuđeva…


Bez komešanja sa obale, platforme i iz čamca


Čonopljansko jezero je uzdužnog oblika i prostire se na 36 hektara. Ima prosečnu širinu od oko 160 metara, dok mu je prosečna dubina 2,5 metara (najveća dubina je 6,5 m). Dno je uglavnom tvrdo, osim na sredini gde se provlači stari kanal i gde je
umereno muljevito. Imajući u vidu karakteristike jezera članovi USR „Šaran” iz Čonoplje osmislili su ribolov na takav način da na jezeru sva fela pecaroša može da uživa. Naravno, pod uslovom da se pravila poštuju. Tako je desna strana obale (računajući od brane) u dužini od 600 metara prilagođena onim ribolovcima, koji žele da pecaju sa obale (odvojeno je i posebno pecaroško mesto, koje je uvek rezervisano ze osobe sa posebnim potrebama tj. za invalide). Na ovom potezu stasiti jasenovi, sibirski brestovi, breze, četinari i dudovi krase priobalni pojas između kojih su podignuti drveni stolovi i klupe, a gde je izgrađen i mali restoran. Trava se ovde redovno kosi i svuda su postavljene korpe za otpatke koje se redovno prazne. Uređivanje ovog dela se neprekidno nastavlja, tako da je u planu i izgradnja
rekreacionog centra za decu i da se napravi peskoviti odbojkaški teren…

Za razliku od uređene desne strane, leva obala ostavljena je netaknuta. Ona je okovana trskom, ali zato ispred trščanog zida ređaju se platforme koje su podignute u vodi. Ove platforme su napravljene za one pecaroše, koji češće dolaze na jezero a
vole da zabacuju sa svog, uvek istog mesta. Platforme su veličine 2,5 x 5 metara i ima ih tridesetak. Iako ima dovoljno vodenog prostora između pecaroša platformaša i onih prekoputa na uređenoj obali. Domaćinu ne pada teško da u ribolovnoj sezoni postavi bove na sredini jezera da bi svako mogao da se drži svog sektora. Ko voli da peca iz čamca na jezeru, nek izvoli. Na jezeru i za čamdžije ima mesta. Samo treba da odveslaju iznad 600 metara u gornji deo jezera, jer upravo taj deo je predviđen za
njih. Gornji deo jezera već polako prelazi u kanal i predstavlja pravi nedirnuti prirodni raj. Ono što je važno još napomenuti, na Čonopljanskom jezeru svaki sportski ribolovac je zaštićen od uznemiravanja, jer članovi USR „ Šaran” sami obavljaju čuvarsku službu.

Spomenik njenom veličanstvu štuki


Da bi se sačuvao ambijent ispod vode, pogotovu kapitalne ribe, na Čonopljanskom jezeru važe posebna pravila. Dozvoljeni dnevni ulov ovde može biti jedan šaran, som, smuđ, štuka, tolstolobik ili amur ili 5 kilograma ostale ribe. Zabranjeno je
odnošenje kući štuke od 6 kilograma pa naviše i šarana preko 5 kilograma. Amur ispod 5 kg vraća se u vodu, a može se nositi sa jezera ako je težak od 5 do 15 kg. Ko želi da peca iz čamca mora biti bar tri godine član udruženja.

– Jeste da u jezeru žive veliki šarani, somovi, tolstolobici i amuri, ali smo spomenik ipak podigli štuki. Jer štuka je proslavila ovo jezero. Naime, jezero smo u početku poribili sa 700 štuka, koje se nekoliko godina nisu pecale i kad smo konačno
dopustili njen izlov, pecaroši su pohrlili na jezero i to nas je proslavilo – objašnjavao nam je sekretar udruženja Momir Kostić, razlog podizanja velikog i jedinstvenog spomenika zubatoj grabljivici, koji stoji ispred čarde kod samog ulaza na jezero, a na kojoj piše „Njenom veličanstvu zahvalni ribolovci”.

Da su ribolovci uistinu zahvalni ovom salašu kapitalaca u talasastom ataru, koji im je omogućio ostvarenje njihovih pecaroških snova, dokazuju i kamenčići iz četrdesetak mesta iz različitih krajeva naše zemlje, ali i iz inostranstva. Koje su oni komad po komad sa sobom donosili i stavljali u gomilu ispod spomenika posvećenom štuki…



Šta se i kako peca?


Jezero je bogato štukom, smuđem, bandarom, šaranom i amurom, u njoj žive i krupni somovi, a u izobilju ima i bele ribe i američkog patuljastog soma. Dozvoljeno je pecanje na plovak, varalicu, kao i dubinskom metodom, kako sa obale tako i iz čamca. S tim da oni koji žele da pecaju iz čamca moraju biti bar 3 godine članovi udruženja

Dodatna ponuda


Uz obalu ima dovoljno prostora za kamp prikolice i šatore. Pri obali jezera je i kafana-čarda, za one goste koji u prirodi ogladne i ožedne. Postoje i posebni prostori za pečenje roštilja i kuvanje paprikaša. Kad se vreme prolepša uređena obala postaje omiljeno izletište za mnoge posetioce iz okolnih mesta, jer je pogodna za odmor i rekreaciju. U letnjim mesecima kad sunce pripeče deo jezera kod brane postaje kupalište. Na jezeru vikendom zna da se skupi ido dvesta posetilaca, a za praznike i blizu hiljadu


Kako do tamo?


Jezero se nalazi u Čonopljanskom ataru iza sela. Do Čonoplje se stiže iz pravca Novog Sada ili Beograda i direktno preko Kljajićeva, ali eto,za one koji prvi put kreću na jezero možda je lakše da produže do Sombora, pa iz Sombora do Čonoplje i do jezera. Da napomenemo da u samom Somboru sa glavnog puta za Suboticu skreće se udesno na vencu, to jest u jedinom kružnom toku u gradu. Kad stignemo u Čonoplju vozimo glavnim putem do crkve gde skrećemo ulevo. Vodi nas i tabla na kojoj piše Jezero. Kad izađemo iz sela vozimo dalje i kad put ostane bez svog
asfaltnog sloja ponovo skrećemo levo čim naiđemo na tablu sa natpisom USR „Šaran” koja je postavljena sa leve strane puta.

(u medjuvremenu je otpočelo asfaltiranje puta koji vodi do revira)



izvor:revirisrbije