Nikola Vranjković

Nikola Vranjković




Nikola Vranjković (rođen 1970. u Beogradu) je kompozitor, muzičar, gitarista, tekstopisac i producent.

Pre dolaska u Blok aut 1991. je četiri godine živeo u Moskvi gde je svirao sa raznim sastavima. Po
povratku u Beograd, radio je kao studijski muzičar, svirao sa grupom Ruž, a takođe nastupio
zajedno sa Vojislavom Vijatovim kao muzička podrška kontroverznom Satanu Panonskom na
njegovom koncertu na Akademiji.

Vodio je beogradski alternativni muzički sastav Blok aut od 1991. do napuštanja grupe u
septembru 2013.

Pored rada na svim izdanjima Blok auta, izdao je i solo album pod imenom „Zaovdeilizaponeti“
2001. godine, koji pored CD-a sadrži knjigu njegovih pesama, kao i pesama Blok auta.
Godine 2017. izdao je albun " Veronautika ".

tekstomanija.com

Nikola Vranjković: Ljudi previše pričaju

noizz.rs



Pesme Nikole Vranjkovića proživljavaju se intimno, u samoći, poput putovanja kroz sopstvene misli
i iskustva. Na koncertima, one dobijaju novu dimenziju, nabijene energijom i svakog pojedinca u
publici, koji, zatvorenih očiju, od reči do reči peva čak i pesme koje nikad nisu snimljene. Jedna od
takvih bila je "Dve reči", koja je posle x godina upravo dobila studijsku verziju i spot (u kojem igraju
Ana Marković i Sergej Trifunović), a u susret tradicionalnim decembarskim koncertima u Domu
omladine (28. i 29. decembar). Od "Dve reči" smo i počeli razgovor s Nikolom Vranjkovićem.

A kome je upućena "Moraćeš da naučiš da živiš sa tim"?

- Nije upućena nikome posebno. Pesma govori o jednom sistemu koji se ovde odavno odomaćio.
Vrlo su bitna pravila kojih pojedinac mora da se drži ukoliko nije spreman da se potpuno prepusti
i do kraja potone u njega. Mora biti na oprezu u svim segmentima života. Ne sme da veruje skoro
nikome. Potrebno je da poznaje doktora, direktora škole, automehaničara, radnika elektrodistribucije,
konobare, sveštenike, policajce… To oduzima prilično vremena, ali može da produži život. A život kod
nas ne vredi skoro ništa, ukoliko ne planirate da prodate neki organ. Pogrešni ljudi ne moraju da
budu pokvareni, zli, ne moraju da budu lenji, čak naprotiv. Mnogi od njih se grčevito bore sa svojom
okolinom, jer su svesni da su pogrešni i želeli bi nešto da isprave, ali teško to ide. Sujeta i pravilno
pozicioniranje bi mogli da se predaju kao predmeti u školama.

Koje si dve reči imao na umu kada si pisao ovu pesmu?

- Nije ni važno na koje sam dve reči tačno mislio. Očigledno je da ljudi previše pričaju, veliki broj
priča vrlo nadahnuto o stvarima i temema o kojima apsolutno nema pojma. To se već pretvara u
takmičenje kod nas. A vrlo često je zaista potrebno jako malo reći ili samo pokret ili  pogled pa da
se nešto objasni. Dovoljne su zaista dve reči... Pa, kako se kome zalomi. Ovo je, na sreću,
ljubavna pesma.



Šta je "težak slučaj pakla" za tebe?

- To je pesma o bombardovanju RTS. O tome koliko smrt običnih ljudi koji rade svoj normalan posao
nekome ko je na vrlo odgovornom mestu i ko je u stvari odgovoran za njihovu zaštitu i bezbednost
ne znači apsolutno ništa. Neki ljudi su izgleda ubeđeni da im je poverena velika misija i da je jedino
cilj bitan. A u stvari njihov cilj je što sporije kretanje ka cilju, jer znaju dobro da se cilj menja.
Najsigurnije je da vam neko po malo odaljava cilj, a vi se kao trudite onda još više da ga stignete
i, naravno, sve vreme besomucno reklamirate svoj trud. Žrtvovanje tuđih života tu isto može
marketinški da pomogne jer ima jako puno nepismenih i ograničenih ljudi, ali može i da bude okidač
za akciju, jer i ti glupi imaju dušu, imaju familije i svoje najbliže koje svakako više vole nego što mrze
Klintonovu familiju. Ovo je samo jedna mala pesma koju publika već više od deset godina horski
otpeva od početka do kraja na svakom koncertu. Jedna minijaturna "Anatomija Bola". Gledao sam
taj film Janka Baljka nekoliko puta. To je delo od neprocenjivog značaja za ovaj narod.

...............

.......................



Prošle godine si u jednom intervjuu rekao da misliš da si napisao svoju najbolju pesmu.
Na koju si mislio?

- Mislio sam na pesmu koja se zove "Tajni život suterena". Pojaviće se na novom duplom albumu,
nadam se do leta. Traje 12 minuta, tako da neće imati baš previše puštanja na radio stanicama,
a i nije baš laka za ekranizaciju, ali pojaviće se i jedan, recimo, poluprofesionalni spot za nju.
Konačno smo je smiksali prošle nedelje u studiju. Ima vremena za nju. Nekada jednostavno
osetite da će pesma dugo da živi.



Na čemu još trenutno radiš?

- Trenutno se kad god imam vremena bavim miksanjem novog albuma. Traje skoro 130 minuta, ima
puno materijala i treba nam još dosta vremena da sve završimo. Snimam ga već nekoliko godina
intenzivno. Jako težak i divan posao. Oduzima puno i daje puno. Snimali smo u raznim studijima,
ali najviše stvari je snimljeno u improvizovanom studiju u mojoj kući u Krčedinu, tako da sam i kad
nisam bio u mogućnosti da idem na Dunav mogao da ga gledam dok sviram i snimam, a ovaj album
je baš velikim delom vezan za Dunav.

O čemu razmišljaš dok si na sceni?

- Uglavnom se trudim da ne razmišljam ni o čemu, da se prepustim i plovim kroz koncert. Često
žmurim kad sviram ili se fokusiram na nekoga iz publike ko mi prija. Čim počnem da razmišljam
pogrešim tekst ili akord.

Postoje li neke pesme koje si radio dok si bio u Block outu, a koje se više neće naći na
tvom repertoaru?

- Mislim da ne postoje. Ovaj bend trenutno svira i neke pesme iz vremena Block outa koje Block out
nikada nije svirao uživo. Sviramo puno pesama iz raznih perioda sa svih albuma... Koncerti traju
u proseku oko tri sata, a pesama ima za celu noć... Ne mogu sve da se sviraju, nažalost.

Koja je najveća zabluda koju fanovi imaju kada je u pitanju Block Out?

- Ne znam. Ceo život se trudim da ne razmisljam o publici ili fanovima dok pravim muziku i pišem
tekstove. Ako previše pažnje usmeriš ka tome šta će se kome dopasti, ko će biti u kakvoj zabludi
i uopšte šta će ko da misli, nesvesno počneš da praviš neiskrene stvari. Publika ima pravo da misli
šta god hoće.

Izvor: Noizz.rs

Tajni zivot suterena


Je l` ostaješ kod nas? Već kasno je za san.
Mislim i onako na tebe ceo dan.
Prošli smo već ovo
Nekoliko puta.
I nije me strah,
Nego žao mi što lutaš.

Sišao sam dole
U tajni život suterena
Prepune fioke
Tu žive oni kojih nema.

Rafal sećanja
Prašina iz detinjstva.
Otrovani pas
Slike, ploče, pisma.

Vreme utrne
Što ne izleči.
Usput pobije
Ko se ispreči.

Skitamo po vodi
Srednjim Dunavom.
Padne mi na pamet da sve je trebalo
Ranije da prođe
Ranije da znam
Ranije da počnem
Da predosećam.

Tako mi nedostaješ.

Pronađeš na meni svoje strahove.
Govoriš da treba
Kažem ne umem
Ne umem da volim, a da odlazim
Ne umem da moram, a da uradim.

Kad umor pobedi ona tiho uzdahne
Ne ume da kaže, ni da pobegne.
Zamisli se i ćuti
Gleda daleko.
Zna sad
Kuća mi je tamo gde mi je i brod.

Tako mi nedostaješ.

Nikola Vranjković u Kombank Dvorani: Dan koji je ipak došao




Trošiti reči, internet prostor i vaše vreme na fraze poput „Nikola Vranjković je priredio audio-vizuelni spektakl pred beogradskom publikom“ bilo bi izuzetno nepravedno prema, pre svega, koncertu koji je razvalio kontinuum prostora i vremena sinoć, a onda i srpskom jeziku koji sadrži mnogo lepše reči od nekih ustaljenih „novinarskih“ fraza. Tradicionalni decembarski beogradski koncert Nikole Vranjkovića broj XZY (sa i bez bivšeg mu benda), ovog puta u Kombank Dvorani, bio je pre svega praznik za dušu.

Sedmočlani bend koncert je otpočeo nekih dvadesetak minuta nakon najavljenog vremena pesmom „Kradljivci mladosti“, koja je gotovo nehotice najavila u kom će tonu proteći prvi deo koncerta. Uz efektnu scenografiju dizajniranu sa ukusom, a koja po estetici savršeno odgovara zvuku Vranjkovićevog opusa,  bend je od prvog takta demonstrirao nivo muzičkog umeća koji se na Balkanu ne viđa baš svakog dana. Kao da to sve nije bilo dovoljno za jedan efektan čulni orgazam, odmah iza ove pesme našla se „Zadrži svoj dah“, a već tad je dokaz o veličini pesama Nikole Vranjkovića bio i te kako opipljiv. Još uvek pomalo stidljiva publika, ispratila je pesmu gotovo horski, mada je taj efekat udvostručio već na narednoj „Dve reči“, koju je masa bezmalo otpevala celu.



............

.................

Kao hroničar duha (ili pak nedostatka duha) jednog vremena koje nikako da prođe u ovoj zemlji, svih ličnih ili univerzalnih frustracija, osećanja i prećutanih istina, Vranjković ima veliko pravo da nastupa sa više gravitasa nego ostatak muzičke scene u Srbiji. Bend koji broji sedam članova (sa Nikolom) već je ustaljen i predstavlja krucijalni deo svih numera koje Vranjković izvodi.

U slučaju pesama Block Outa, bez dvoumljenja mogu da tvrdim da su Danilo Nikodinovski (gitara/sint), Ivan Zoranović (klavijature/gitara), Milan Vučković (gitara), Ivan Mihajlović (bas gitara), Vlada Božović (bubnjevi) i beogradski wunderkind Andrej Mladenović (perkusije) preuzeli glavnu reč i svaku od pesama učinili svojom. Na trenutke delujući kao produžena Nikolina ruka, ali nikako ne gubeći integritet i identitet, ovi muzičari uspevaju da od već gorostasnih pesama učine još veće, svemirski velike numere za koje ste jednostavno sigurni da će ih slušati i generacija vaših unuka.


Sinoć se, s vremena na vreme, javljao utisak da je u pitanju koncert legendarnog Dejvida Gilmora, gde je jasno ko je lider čitavog nastupa, ali gde je svako svoju ulogu odigrao dvostruko bolje nego što je očekivano. Od gitarskih bravura sa efektima Danila Nikodinovskog, Ivanovih klavijatura ili čak Andrejevih neverovatno atmosferičnih perkusija jednostavno nije moglo da se dođe do daha. I kada se izuzetno solidan blok pesama poput „Teškog slučaja pakla“, „Raskoraka“, „Tajnog života suterena“ i „Protiv sebe“ završio sa „Nagradom za strah“, usledilo nešto što je zaista podiglo čitavu Kombank Dvoranu i nateralo nas baš sve da iz sveg glasa pevamo sa Vranjkovićem. Na prvim taktovima „Osam i trideset“, u publici su se čuli uzvici oduševljenja. Tako uzavrela atmosfera dodatno je podgrejana „Majdanom“ gde su pojedini iz publike već padali u delirijum.



..............

..................
Posle kraćeg povratka na aktuelnu „Veronautiku“, pesmom „Džonatan Livigston“, Vranjković i njegova magična šestorka uleteli su u niz hitova kao što su „Trenje“, „Sretenje“ i „Dve hiljade i kusur godina“. A kada je gotovo ni od kuda bend krenuo da svira „Bunar želja ne postoji“, u kojoj su svi članovi benda zasijali u punom sjaju, bilo je kristalno jasno da prisustvujemo nečemu apsolutno jedinstvenom. Kada se katarzično iskustvo završilo, bend je furiozno zaređao „Moraćeš da naučiš da živiš sa tim“ i kultne „SDSS“ i „Andrej“, da bi koncert završio sa „Dan koji nikada nije došao“.

Uz konstantno zahvaljivanje publici, svim akterima koncerta, dobru komunikaciju sa masom, koja se u drugom delu koncerta potpuno probudila, Nikola Vranjković je učinio 13. decembar 2018. godine nezaboravnim. Koncertna završnica koja je ovoj godini, a i nama u njoj, apsolutno bila potrebna. Sećate se onog čuvenog Block Outa 2008. godine u velikoj sali Doma Omladine? Ovo sinoć je bio višestruko unapređen, duševniji i strastveniji koncert, koji je pride trajao više od 3 sata. Ovo će biti upamćeno kao “naš” legendarni koncert Vranjkovićeve muzike, u najboljem izdanju do sada.





balkanrock.com

Troznak u snovima
Prozak u očima
Mozak bez obzira
Korak pre dodira

Loš dan za rastanke
Za skok sa katarke
Loš sat za zalazak
Ko zna šta može da se desi

Znam ja da govorim
Al’ šta tim dobijam
Srce da otvorim
Ljubav da poguram niz vetar

Sed sav od pobeda
Vredan i potreban
Želja il’ pohlepa
Gordost il’ osveta

Bezglas u ustima
Struja u prstima
Ponos što ubija
Šta ja to zamišljam da jesam

Loš dan za rastanak

Vosak u usima

Inspiracija u velikom delu...