Pol Oster

Pol Oster





Paul Benjamin Auster (Newark, 3.2. 1947.-) je američki pisac koji živi u Brooklynu,
a koji je poznat po delima koje mešaju apsurdizam i kriminalistički žanr, kao što
su The New York Trilogy (1987), Moon Palace (1989) i The Brooklyn Follies (2005).


Krao sam iz svog života


Kao njegov junak, pisac-detektiv iz romana “Njujorška trilogija”, i on stoji nepomično iza prozora i posmatra kako prilazimo. Trenutak kasnije, otvara vrata i sa smeškom kaže da je prihvatio intervju jer je bio radoznao kako izgleda jedan srpski novinar. U svojoj kući u Bruklinu, srdačan i gostoljubiv, ne liči na zvezdu pariskog Salona knjiga 2010. kad je obezbeđenje moralo da se postavi između njega i reke njegovih čitalaca…

Podjednako voljen od strane čitalaca i književne kritike, Pol Oster (1947) pripada samom vrhu savremene američke književnosti. Našoj publici poznat je po naslovima „Njujorška trilogija“, „Mesečeva palata“, „Bruklinska revija ludosti“, „ Nevidljivi“, „Sanset park“... Njegov novi naslov “Zimski dnevnik“ pojavio se krajem avgusta u Americi, nekoliko dana posle svoje srpske promocije („Geopoetika“, prevod Ivana Đurić Paunović). To je knjiga autobiografske proze koja zavodi sećanjima tela i raskošnom paletom ’čulnih podataka’ mladićkog i zrelog doba, ali i smelošću autora da demistifikuje svoj književni prosede.

N.V. U ovoj sobi napisali ste "Zimski dnevnik", vašu novu knjigu koja je najavljena kao autobiografski roman; ipak, čini mi se da je to više autobiografija nego roman.

OSTER: Jeste. Rekao bih da je to knjiga autobiografskih fragmenata koja se tematski manje-više vrti oko mog tela, istorije mog tela.

N.V. Prepuštate telu da vas vodi kroz sećanja.

OSTER: Da. Dosada nisam imao priliku da pročitam tako nešto. Učinilo mi se da je to dobar način da se organizuju činjenice i da uđem u materiju o kojoj sam hteo da govorim.

N.V. Vi ste to nazvali "katalogom čulnih podataka". Govorite o telesnim zadovoljstvima, o bolu, o fizičkom aspektu pisanja. Kažete da je pisanje fizički čin.

OSTER: Uvek sam imao osećaj da je pisanje nešto što proizilazi iz mog tela. Imam neki čudan fizički odnos prema pisanoj reči: pišući osećam kao da komponujem muziku. Rečenicu osećam kao muzičku frazu. Ova priča po celokupnoj strukturi podseća na fugu, sastavljena je od malih blokova proze. U jednom delu imam 5 a u drugom 60 godina, stalno prelazim s jednog perioda mog života na drugi.

N.V.Ako je ovo autobiografska knjiga, možemo li reći da je i autobiografija vrsta fikcije?

OSTER: Ne. Pisao sam i jedno i drugo: i autobiografska dela i romane. Kad pišem, osećaj je sasvim drugačiji. U autobiografskom delu svim silama se trudim da ispričam istinu, bar onu istinu koje sam svestan.

N.V. Ali kako možete znati šta je istina?

OSTER: U pravu ste. Pamćenje može da vara. Toliko toga se izgubi. Rekao bih da je osamdeset odsto mog života za mene nepoznanica, možda i devedeset, jer ne mogu da se setim šta se desilo. Čovek neke događaje pamti, a neke zaboravlja. Često ih i pogrešno zapamti. Ne možete da zamislite koliko sam se trudio da prenesem događaje baš onako kako ih pamtim. Ali to što pamtimo može biti naša iskrivljena vizija prošlosti. Ipak, dao sam sve od sebe.

N.V: U „Zimskom dnevniku“ ima mnogo intimnih detalja o vašem životu. Do koje mere pisac može da se ogoli?

OSTER: Ne znam. Sve je moguće. Ne vidim sebe kao izuzetnu osobu i ne mislim da je moj život posebno zanimljiv. Sebe doživljavam kao bilo kog drugog. Pišući o sebi, pokušavam da pišem o tome šta znači biti čovek. Moja lična priča nije mi toliko važna, ja tu nisam mnogo važan. Pišem o tome kako je živeti u ovom telu, ali to može da se odnosi na svakog od nas. Svi znamo da ćemo umreti, svi znamo šta je bolest, šta je bol. Svi smo preživeli duboku tugu, ali i trenutke velike radosti. Samo sam hteo da dočaram kakav je osećaj biti živ. Da nisam to iskreno ispričao, da sam pokušao nešto da sakrijem, ne vidim kakva bi bila svrha svega toga.

N.V. Moram priznati da ste vrlo iskreni. Ali uvek postoji granica. Možemo li reći da najvažniji momenti u životu ostaju uvek sakriveni?

OSTER: Možda. Postavljate veoma dobra pitanja i moram da razmislim jer o tome ranije nisam razmišljao. Možda je najvažnije kakvu interakciju imamo sa drugima. To nije sakriveno već vidljivo. Mislim da nas to određuje. Način na koji se odnosimo prema ženi ili mužu, deci, prijateljima, kolegama... Da li neko, na primer, ima bizarne erotske fantazije koje nikad nije ostvario? Da li je to, na kraju krajeva, toliko važno? Svi mi imamo sulude ideje, čudne misli prolaze nam kroz glavu, ali one su sakrivene, o njima ne želimo da govorimo. Niko o tome ne voli da govori. Da li je to zaista važno?

N.V. Nisam vam postavila najvažnije pitanje, a tiče se "Zimskog dnevnika". U tom delu koji nije knjiga fikcije prepoznajem fragmente iz vaše proze. Koji deo fikcije je fiktivan?

OSTER: Evo kako... Krao sam iz svog života za svoje romane.

N.V. Mnogo.

OSTER: Mnogo. Knjiga u kojoj sam to najviše radio je "Zaključana soba", treći deo "Njujorške trilogije". U tom delu je pasus u kom pripovedač opisuje kako je 1970. godine radio za američku komisiju za popis stanovništva. Ja sam radio taj posao, i to baš 1970. u Harlemu. Bio sam deo grupe koja je trebalo da obiđe građane koji nisu popunili formulare. To su ljudi koje popis nije zanimao, a Harlem je tada bio veoma surov, siromašan deo Njujorka u kom su živeli isključivo crnci.

Kucao sam na vrata i pitao mogu li da uđem. Neko bi me pustio, neko ne, a dešavalo se i da mi ne otvore. Vlada je plaćala šefa odeljenja po broju formulara koje ispune njegovi radnici. On mi je rekao, i to sam stavio u knjigu, da ako neko ne otvori vrata kad pokucaš, to ne znači da unutra nema nikog. U stvari, time je rekao: „Izmislite ljude.“

I ja sam to radio – izmišljao ljude, stotine njih. To sam stavio u roman, ali čineći to, došao sam do trenutka kad se pripovedač osvrće na biografiju i pita šta znači pisati o nekom drugom. To ima umetničku funkciju u knjizi i nije važno da li se desilo meni. Ako čitate roman, zašto bi vas zanimalo da li sam ja to doživeo.

N.V. Zanimljivo je da kažete da ljude koje ste izmaštali u romanima nisu tipični Amerikanci.

OSTER: Mnogi od mojih junaka nisu zainteresovani za američku trku za uspehom. Imaju druge ciljeve u životu. Čini mi se da traže temelje u stvarnosti u koju mogu da veruju. Kad sam završio jednu knjigu, Siri, moja žena, rekla mi je: "Ova knjiga će imati velikog uspeha u Japanu." I bila je u pravu. A jedan pisac je kazao da sam izmislio novu religiju – hrišćanski budizam. Pritom sam ja Jevrejin. Možda u tome ima istine. Ljudi tragaju za različitim načinima života. Čini mi se da je to stalno prisutno kod većine glavnih junaka u mojim knjigama.

N.V. Vaši junaci nemaju želja, ambicija...

OSTER: Ne svi. Za moje glavne likove možete reći da su pasivni, neambiciozni, kako god želite da ih opišete, ali oko njih su drugi ljudi koji žude za uspehom, novcem...

N.V. Za razliku od tih drugih ljudi, oni nemaju novac, ne žude za uspehom, često nemaju ništa, a to kao da im ne smeta.

OSTER: Bio sam u takvim situacijama kao mlad. Naučio sam da je moguće opstati, ali morate da pređete na drugi egzistencijalni nivo da biste to postigli.

N.V. Kad bi trebalo da napišete nešto o novcu s filozofskog aspekta, šta biste rekli?

OSTER: Postoji jedna knjiga u kojoj sam pisao samo o novcu. Zove se "Hand to Mouth" (Sastaviti kraj s krajem). Još jedna od mojih autobiografskih knjiga. Govori o tome kako sam se mučio kad sam bio mlad i nisam imao novca. Prvobitna ideja mi je bila da pišem o novcu s filozofskog aspekta. Onda sam shvatio da je bolje da ispričam priču o problemima koje sam sâm imao s novcem.

Dok sam bio u oskudici, doživeo sam čudno iskustvo. Baš kad sam ostao sasvim bez novca, umro mi je otac. Imao je samo 66-67 godina. Niko nije ni znao kad se tačno rodio. Tako sam neki novac nasledio od njega. Strašno je kad pomislim da mi je očeva smrt dala nov život, jer sam u to vreme bio u očajnoj poziciji. Taj novac - nije to bio neki veliki novac, ali ipak više nego što sam ikad imao – taj novac mi je kupio vreme. Vreme da pišem ono što sam želeo. Novac je velika i važna tema, jer kad ga nemate, samo o njemu razmišljate. Jedina dobra stvar kad imate nešto novca je to što ne morate stalno da razmišljate o njemu.

N.V. Za kraj, da podsetim na jednu lepu rečenicu iz "Bruklinske revije ludosti". Ne znam da li ću je tačno citirati; kažete da se u svakome od nas krije više ličnosti i da se one stalno smenjuju.

OSTER: Upravo tako. Nikad nisam neki lik, ili ličnost pojedinca, video kao nešto zauvek dato. Smatram da je svako od nas vrsta spektra, da smo poput muzičke skale ili svetlosnog spektra i osciliramo između dve krajnosti. Svi mi imamo više ličnosti u sebi. Mnogo ličnosti.

N.V.: Koliko? Koliko ličnosti imate vi u sebi?

OSTER: Verovatno hiljade, kad samo pomislim na sve one fiktivne karaktere koje sam stvorio, ima ih na stotine i svi su različiti. Svako od njih u sebi ima taj spektar ličnosti.

N.V. Kako ulazite u svest junaka?

OSTER: Najvažnije je da se prepustite, da zamislite neki drugi život, neko drugo biće. Naravno, tokom tog procesa mnogo crpite iz sopstvenog iskustva, ali to je ipak plod mašte. Devedeset osam odsto onoga što pišem izmišljeno je. Povremeno upotrebim detalj koji sam primetio kod nekog. Na primer, vaš ručni sat. Može da mi se dopadne i da ga stavim na ruku neke heroine ali to nije toliko važno. Pozajmljujete iz realnog sveta, ali, da biste stvorili uverljiv lik, morate da zaboravite na sebe. Sam pisac mora da nestane, da se stopi s imaginarnim likovima. Pisanje ima mnogo zajedničkog s glumom - glumac koristi svoje telo da bi u njega ugradio imaginarno ljudsko biće. Pisac za to koristi penkalo i maštu. Kad u romanu pišem u prvom licu, kao da postajem ta osoba, isto onako kao što se glumac poistovećuje sa likom koji otelovljuje. Pisac treba da se odrekne sebe a potom sjedini s drugim.

Neda Valčić Lazović, Urednik rubrike, Redakcija za kulturu RTS
Njujork, leto 2012.
politika.rs

Pol Oster: Umjetnici su ljudi kojima svijet nije dovoljan

"Pokušajmo da upotrijebimo naše rane da bismo vratili nešto ovom svijetu koji nas nimalo nije štedio"
Foto: toptenbooks.net Autor: Branka Bogavac

Pol Oster i Amos Oz, dva strana pisca sa dvije strane svijeta, veoma cijenjena u Francuskoj, kao da su se dogovorili da u isto vrijeme objave svoje knjige u Parizu. Prošle nedjelje prikazali smo Ozovu priču, a ove ćemo Pola Ostera.

Poslije dvadesetak romana (Stakleni grad, Leviatan, Mr Vertigo, Crvena biljeležnica, Slučajna muzika, Moon Palace, Njujorška trilogija, Knjiga iluzija, Čovjek u mraku...), Pol Oster (1947) se odlučio da napiše jednu vrstu autobiografije koju je nazvao Zimska hronika.

Sam naslov je indikacija životnog doba u koje je dospio pisac i koje on nije htio da propusti u memoarskom izrazu. Nije to ni ispovijedanje ni svođenje računa. Taj veliki ljubitelj filma ovdje je napravio scenario svoje biografije i pred nama defiluju velikom brzinom scene iz njegovog života.
Nije propustio da pomene da za čast – ne postoji izvinjenje
Priča teče kao da se sam Oster nalazi pred nekim ko mu se obraća sa „ti“ i pripovijeda mu sve što mu se dogodilo. Priča nije hronološka, ali je vjerovatno u njoj izložen najveći dio života.

Rođen je kao Amerikanac, ali od roditelja Jevreja koji su se doselili iz Istočne Evrope. Strastveno je volio i još voli bejzbol. Opširno govori o boravku u Francuskoj gdje je došao sa 19 godina da bi upisao filmsku školu, od koje odustaje jer je bilo komplikovano da ispuni formulare.

Ipak, ostao je u Parizu tri i po godine (kao i Vargas Ljosa), koje su bile presudne za buduću spisateljsku karijeru. Da bi se izdržavao radio je na radiju i prevodio velike francuske pjesnike, ali i Beketa, Malarmea, Sartra, Žuvea, Bonfoa, Žakotea... pa je imao prilike da se srijeće sa njima i to mu je otvorilo velika vrata u francuski kulturni život.

Objavio je veliku Antologiju francuske poezije XX vijeka. Izrazito naklonjen galantnim avanturama slijede opisi bijednih studentskih soba i susreta u njima. Po povratku u Njujork ženi se i opet ređa opise velikog broja stanova i seljenja.

Prvi brak propada, ali ostaje sin. Nastaje duži period opšteg fizičkog i psihičkog lutanja. Sve dok nije sreo svoju veliku ljubav – spisateljicu Siri Hustved, koja iz osnova mijenja njegov život i kojoj ne može da se nadivi što joj je ostao vjeran i poslije 30 godina braka.

U svakom slučaju, Pol Oster je jedan od pisaca koji su u Parizu – i više nego omiljeni

Slijede opisi porođaja, udesa, bolesti, smrti, idiličnih boravaka u ljetnjikovcu. Nije propustio da pomene da za čast – ne postoji izvinjenje. Kad slika svoj cjelokupni portret ne štedi se i priznaje da jede bilo šta, pije suviše i dalje *****.

Kad pretjera u bilo kom smislu tijelo mu skreće pažnju i razboli se. Na kraju knjige Oster obilazi Bergen-Belsen gdje nailazi na pločicu gdje piše da je tu sahranjeno pedeset hiljada ruskih vojnika. Doživljava šok pri samoj pomisli na tu cifru i čuje kako „zemlja urliče“.

„Pitaš se: koliko ti jutara još ostaje? Ušao si u zimu tvoga života.“ Ova knjiga je prvi dio jedne cjeline, a u drugom dijelu će biti riječi o životu pisca.

U svakom slučaju, Pol Oster je jedan od pisaca koji su u Parizu – i više nego omiljeni. Svaki novi prevod razlog je za medijsku kampanju posvećenu američkom piscu.

Fransoa Binel, glavni urednik slavnog časopisa Lire (Čitati), razgovarao je sa Osterom, povodom francuskog prevoda njegove „Zimske hronike“. Binel je inače poznat i po televizijskim književnim emisijama koje prikazuje svakog četvrtka uveče i koji se smatra kao dostojan nasljednik slavnog televizijskog autora Bernara Pivoa. Prenosimo dio razgovora sa Osterom.

Zimska hronika je vrlo čudna knjiga, da li je to autobiografija?

"Ne, ne baš tako. Ni autobigrafija niti memoari. Nije to ni povijest. To je književno djelo. Ono je sastavljeno od autobiografskih djelova sa strukturom muzičkog djela. Knjiga se kreće kroz razne godine. U jednom fragmentu imam četiri godine, a u drugom šezdeset".

Izabrali ste drugo lice jednine - „ti“. Zašto?

-"...Vjerovatno zato što sam htio da podijelim ovu novu knjigu sa čitaocem. Treba reći da se ja ne zanimam za sebe: nije to tema koja me fascinira, daleko od toga. Ja dobro poznajem svoju istoriju – barem stvari kojih mogu da se sjetim.

"Osjećam da naš život zavisi prije svega od tijela"

Htio sam da napišem knjigu o tome šta znači biti ljudsko biće. O osjećanju života. Zato pišem o nezgodama, povredama, otkrivanju seksualnog života. Nadam se da to o čemu govorim može da potakne lična razmišljanja koja bi izazivala lične uspomene. “Ti“ upliće čitaoca na snažan način i dozvoljava mu da misli o svom životu".

Velika tema ove knjige je i tijelo: način na koji naše ideje i ljubavi prolaze kroz nas. Zašto tijelo zauzima tako važno mjesto?

"Osjećam da naš život zavisi prije svega od tijela. Naravno da mi razmišljamo, ali naše misli ne dolaze niotkuda, one izbijaju iz “mene fizičkog“, iz našeg tijela. Nikada nisam pročitao knjigu kao što je ova: ne znam da li je ovo dobra ili loša knjiga, ali to je drugačiji način da se posmatraju stvari.

Ja vidim život ovako: mi smo ušli u jedno tijelo, sve počinje sa našim tijelom i sve će se završiti kad naše tijelo umre. Mi smo naša tijela".

Postoje takođe i fizička zadovoljstva?

"Da, takođe. Vidite sve počinje od tijela. Dugo sam vjerovao da je seksualnost najveće zadovoljstvo koje postoji za tijelo".

Vi pokušavate da prodrete u tajnu ljubavne privlačnosti. Ko tu odlučuje: tijelo ili duh?

"A! Oboje... Privlačnost prema drugoj osobi je vrlo teško objasniti. To stvarno niko ne razumije. Ali kad vidiš jednu ženu koja je u tvojim očima lijepa, odjednom se pojavi privlačnost. Možda je zbog načina na koji se ta osoba kreće, sliježe ramenima, mršti obrve...

Svi ti mali gestovi mogu biti tako primamljivi i šarmantni. Ljepota? Ne, ljepota možda ne igra ulogu. Svakog dana viđamo velike ljepotice i nemamo nikakve seksualne privlačnosti za te ljepotice. Mislim da sve počinje od pogleda. Što znači od tijela.

Dakle, nešto fizičko je na početku. Ali pogled je takođe duša koja izlazi iz tijela putem očiju. Ako treba otvoreno da se izrazimo, podsjetimo samo da su oči dio... tijela".

Vi pišete: “Jedan od najfantastičnijih i najsrećnijih momenata u mom životu bio je dan u Parizu kada sam se kao mlad student, bez pare, našao u naručju jedne prostitutke koja mi je recitovala Bodlera.“

"Bila je to mlada prekrasna žena, gola na krevetu, toliko lijepa, koja odjednom počinje da recituje jednu Bodlerovu pjesmu sa puno osjaćanja i smisla. To je zaista bio jedan od najljepših momenata u mom životu! Ništa ne izmišljam. Zašto bih izmišljao nešto tako? Bilo bi smiješno.

Kad jedan pisac počinje da piše jednu takvu knjigu on treba sebe da primora da bude pošten onoliko koliko je moguće, da se sjeti uspomena što je moguće vjernije i da to jasno kaže. Ja sam nekoliko puta u toj knjizi rekao da ne mogu da se sjetim".

Zašto pišete?

"Da li poznajete američkog pisca specijalistu za sport Reda Smitsa? On je rekao: “Pisati je jednostavno: prerežete sebi vene i krvarite.“ Umjetnici su ljudi kojima svijet nije dovoljan. To su ranjeni ljudi.

Da nije tako zašto bismo se zatvarali u neku sobu da pišemo? Pokušajmo da upotrijebimo naše rane da bismo vratili nešto ovom svijetu koji nas nimalo nije štedio".

Da li vrijeme liječi te rane?

"Ponekad da, ponekad ne".

A pisanje?

"Dugo sam u to vjerovao. Sad znam da to nije slučaj. Napisao sam prvu knjigu Otkrivanje samoće misleći da bi me ona možda mogla izliječiti. Dok sam je pisao osjećao sam da se događalo nešto bolno. Ali kad sam je završio sve je bilo isto, ništa se nije promijenilo".

Da li biste mi mogli reći koji su vas razlozi nagnali da pišete?

"Ne. Znam da sam počeo da čitam ozbiljno vrlo rano, i da sam počeo da pišem vrlo mlad. Bilo mi je devet godina. Pisao sam pjesme i priče strašno loše, pune gluposti i neprijatne čak i za danas. Ali bilo je nešto što sam cijenio u samom činu pisanja. To je bio osjećaj pera po papiru.

O nekim romanima razmišljao sam deset godina prije nego sam mogao napisati ijednu rečenicu

Osjećaj pisanja. Toko sam se osjećao više vezanim za svijet. I u toj povezanosti sa svijetom osjećao sam se bolje. Sa dvanaest godina napisao sam ono što sam nazvao „moj prvi roman“. To je bilo nekih tridesetak stranica.

Dao sam ga mom profesoru kome se to dopalo i on mi je predložio da svakog dana čitam jedan dio u razredu. To je bilo moje prvo iskustvo pisca i čitanja. Ako se đacima sviđalo to što sam napisao, to je bilo osobito zato što ništa nisu radili dok sam ja čitao moje djelo".

Kako pišete?

"Na razne načine. O nekim romanima razmišljao sam deset godina prije nego sam mogao napisati ijednu rečenicu. Drugi su došli za nekoliko mjeseci. Svaki projekat je drugačiji. Nemam metode.

Svaki put kad završim jednu knjigu osjaćam se ispražnjenim i ubijeđen sam da je sa tim gotovo i da nikad više neću pisati. A zatim se nešto postepeno pojavljuje i ja opet želim da pišem".

Šta je to “nešto što se pojavi“?

"Muzika knjige. Čujem je u glavi. To je ton. A kod mene ton kreira junake. Zatim junaci stvaraju situacije. Porijeklo jedne knjige je u muzici tog jezika. Danas, čak i poslije dvadesetak knjiga iza mene, kad počinjem novu knjigu, imam još uvijek utisak da sam početnik, amater. Kao da ništa nisam naučio tokom svih tih godina.

Mandeljštam je osjetio ritam hoda u Danteovom pisanju

Bez sumnje to je zato što je nova knjiga sasvim različita od prethodnih i pošto ranije nisam pisao tu knjigu, treba da se uputim u nju pišući je. Pisanje je za mene vrlo vezano za muziku. I za hod. Znači za ritam tijela. Uostalom, muzika je - ritam tijela.

U činu hoda nalazim ritmove koji mi pomažu da pišem rečenice i paragrafe. Osjećam prvo tu melodiju ili takt, nazovite to kako hoćete - u tijelu. To se zatim pretvori u riječi čim se pero nađe u ruci.

Često citiram onu fantastičnu rečenicu Osipa Mandeljštama: „Pitam se koliko pari cipela je izderao Dante dok je napisao Božanstvenu komediju“. Mandeljštam je osjetio ritam hoda u Danteovom pisanju. Uostalom, kad govorimo o versifikaciji govorimo i o stopi, zar ne?

Imate li muzu?

"Muzu? Možda. Ako imam muzu - to je Siri, moja žena. Siri je centar mog života. Ona mi je spasila život".

Spasila život! Nije li to malo pretjerano?

"Ne, Siri mi je zaista spasila život. Kad sam je sreo. Sigurno. Siri je izmijenila način na koji sam gledao na svijet. Bio sam sam, razveden, tužan, bez ikakve nade. Bez tog susreta, slučajnog, u Njujorku, bez nje ovih zadnjih trideset godina bile bi sasvim drugačije.

Bio sam običan glupak sa ženama, nisam znao šta sam radio, stalno sam donosio glupe odluke. Siri je danas moj prvi čitalac".

Stalno iščitavam Montenja

"Pisac na koga sam mislio dok sam pisao Zimsku hroniku, onaj koji me oduvijek prati kad pišem o mom životu - je Montenj. Montenj je izmislio jedan drugi način razmišljnja. Prvi put, pošto je uzeo sam sebe za temu, on predlaže na privlačan i dubok način, kako da se razumije čovjek. I kakav stil! Koliko energije u prozi!

Imao sam 22 godine kad sam otkrio Rusoove Ispovijesti

Stalno čitam i iščitavam Montenja. Ali pazite, to nije autobiografsko. Ne zaboravite da su to eseji - forma koju je on izmislio uostalom. I Ruso je vrlo zanimljiv. U sasvim različitom registru. Imao sam 22 godine kad sam otkrio Rusoove Ispovijesti.

Ono što me je najviše zadivilo jeste što smo svjesni da on izmišlja, ali ispovijeda tako ružne stvari da smo šokirani: na primjer, kako je napustio svoju djecu... Onaj pasus kad, prolazeći kroz neku šumu, on baca kamen na drvo govoreći sebi kao dijete: „ako pogodim ovo drvo sa ovim kamenom, cio moj život će biti fantastičan“, taj pasus je izuzetan. Da li vam je to poznato?

Ruso baca kamen i promaši, približava se, ponovo baca kamen i opet promaši, pravi još jedan korak, baca kamen i opet promaši. Sve dok se ne približi do samog drveta da može da ga dotakne i tada baci kamen koji, naravno, pogodi drvo i Ruso uzvikuje: “Sada će moj život biti savršen!“

U mom romanu Slučajna muzika jedan junak čita Ispovijesti".

Zanimanje za film

"Uvijek sam obožavao film. Kad mi je bilo dvadeset godina i kad sam došao u Francusku da studiram, mislio sam da želim da postanem filmski reditelj. Pisao sam pjesme, pokušavao da pišem romane i odjednom me je obuzela želja da pravim filmove.

"Sreo sam se s Vejnom Vangom 1991. i napravili smo film Dim 1994. godine"

Htio sam da se upišem u Filmsku školu, ali toliko je bilo komplikovano da se ispune formulari da sam odustao... Tada sam bio vrlo stidljiv. Imao sam prevelikih teškoća da govorim pred drugima. Ako bi u nekoj sali bilo više od dvije osobe, ja sam postajao nijem.

Tada sam pomislio da film nije za mene. Kako bih mogao da upravljam filmskim platoom? Kako bih se obraćao ljudima pred filmskom ekipom? Znači napustio sam tu ideju. Ali moje zanimanje za film se nije smanjilo.

Kad sam počeo da objavljujem romane, filmski reditelji su došli k meni da mi traže da sarađujem na tom ili tom scenariju. Sreo sam se s Vejnom Vangom 1991. i napravili smo film Dim 1994. godine.

Tada sam otkrio koliko je veliko zadovoljstvo snimanje filma. Ali i kako je to veliki posao. I to još sa ekipom. Za pisca koji je u suštini usamljenik, to je vrlo teško, ali to takođe pruža veliko zadovoljstvo.

Svaka knjiga je prizor tisine. Ona je opipljiv predmet koji se moze podici, spustiti, otvoriti i zatvoriti, a reci u njoj predstavljaju mnoge mesece, ako ne imnoge godine, samoce jednog coveka, tako da bi se moglo reci da se covek, sa svakom procitanom recju u knjizi, suocava s jednim delicem te samoce. Covek sedi sam u sobi i pise Bez obzira na to govori li knjiga o usamljenosti ili o druzenju, ona je nuzno proizvnod samoce. Kad O. sedi u sobi i prevodi tudju knjigu, to je kao da ulazi u samocu tog coveka i prisvaja je za sebe. No to je, naravno, nemoguce. Jer kad se samoca jednom narusi, kad je prisvoji neko drugi, to vise nije samoca, vec neka vrsta druzenja. Cak i ako je u sobi samo jedan covek, ipak su tu dvojica. O. zamislja sebe kao neku vrstu tog drugog coveka, koji i jeste i nije tu,i cija knjiga i jeste i nije indenticna onoj koju on prevodi. Zato je, kaze sebi, moguce u istom trenutku i biti sam i ne biti sam.

Pol Oster – Otkrivanje samoce

“Nesto je trebalo da se desi, ali sam bio isuvise preplasen da bih o tome razmisljao: osecao sam da, ako dopustim sebi da se ponadam, sve ce se rasprsiti pre nego sto uopste pocne da poprima svoj oblik. A onda je Kiti postala veoma cutljiva i dvadesetak sekundi nista nije rekla. Nastavio sam da se bakcem po kuhinji, otvarao sam i zatvarao frizider, vadio solje i kasike, sipao mleko u bokal, i tome slicno. Na trenutak sam joj okrenuo ledja i pre nego sto sam postao toga svestan, ona je ustala s kreveta i usla u kuhinju. Bez reci se prisunjala iza mene, obgrlila me oko struka i naslonila glavu na moja ledja.
“Ko je to?” rekoh pretvarajuci se da ne znam.
“Zena-zmaj”, odgovorila je Kiti. “Dosla je da te ukrade.”
Uhvatio sam je za ruke pokusavajuci da ne zadrhtim kada sam osetio kako su meke. “Cini mi se da me je vec ukrala”, kazao sam.
Nastala je kratka pauza, a onda me je stegnula jos jace. “Ja se tebi ipak malo dopadam, zar ne?”
“Vise nego malo. Znas i sama. Mnogo vise nego malo.”
“Nista ja ne znam. Suvise dugo cekam da bih znala bilo sta.”
Citava ta scena bila je nekako imaginarna. Znao sam da je stvarna, ali u isto vreme, bila je bolja od stvarnosti, mnogo bliza projekciji stvarnosti koju sam prizeljkivao od bilo cega drugoga sto sam dotad iskusio. Moje zelje bile su veoma jake, zapravo bile su ogromne, ali samo zahvaljujuci Kiti dobile su priliku da se ispolje. Sve je zavisilo od njenih reakcija, od suptilnih podsticaja i vestine njenih pokreta, od toga sto nije oklevala. Kiti se nije plasila sebe, i zivela je u svom telu bez stida i nedoumica. Mozda je to sto se bavila plesom imalo neke veze s tim, ali pre mi se cini da je bilo obrnuto. To sto je uzivala u svom telu omogucavalo joj je da se bavi plesom.
Nekoliko sati smo, pod bledim popodnevnim svetlom vodili ljubav u Zimerovom stanu. Bez ikakve sumnje, to je nesto sto nikada necu zaboraviti, i verujem da je to ono sto je u meni konacno dovelo do promene. Ne mislim samo na seks ili na permutacije zelje, vec pre na dramaticno rusenje unutrasnjih zidova, na zemljotres u sredistu moje samoce. Toliko sam se bio navikao na cinjenicu da sam sam, da nisam ni pomislio da bi mi se tako nesto moglo desiti. Podvrgao sam sebe odredjenom nacinu zivota, a onda se, iz meni potpuno nepoznatih razloga, ova lepa Kineskinja nasla preda mnom, spustila se kao andjeo s nekog drugog sveta. Nisam mogao da se ne zaljubim u nju, nisam mogao da ne budem zanesen samom cinjenicom da postoji.”

Pol Oster - “Mesečeva palata”

Pisac Sidni Or u jednoj od šetnji tokom dugog oporavka od gotovo smrtonosne bolesti prolazi pored jedne papirnice i u njoj kupuje plavu svesku. Ubrzo otkriva da upravo ona podstiče njegovu maštu i on prvi put nakon bolesti počinje da piše roman, furiozno ispisujući njene stranice. Sama granica između stvarnosti i fikcije počinje da se gubi, pošto je pisac tako misteriozno uvučen u sopstvenu priču. Prepoznatljivi Osterovi motivi - priče u priči, likovi koji nestaju i menjaju identitet, prisutni su i u ovom romanu ilustrujući tezu o relativnosti istine i beznačajnosti stvarnosti.
Pol Oster je izuzetan pripovedač, eksplozivne mašte i još jednom nas, svojom vrsnom tehnikom mešanja priča koje se rađaju jedna iz druge, vodi na uzbudljivo putovanje otkrivanja izvora i postupka književnog stvaralaštva, gde čitalac zajedno sa piscem probija granice ne samo realnog već i imaginarnog.
Uz sve te bitne elemente ne samo ovog romana, već i Osterovog celokupnog književnog opusa, Proročka noć je, pre svega, ljubavni roman, priča o odanosti i prijateljstvu.

Nikada nije procenjivao ljude koje je sretao, ni prema kome se nije postavljao superiorno, nikada ih nije svrstavao prema drustvenoj lestvici. Barmen ga je zanimao isto koliko i pisac, i da se ja nisam pojavio tog dana, verovatno bi proveo dva sata u prici s covekom s kojim se ja nisam potrudio da progovorim deset reci. Saks je kretao s pretpostavkom da je osoba s kojom razgovara izuzetno inteligentna, cime je u njoj izazivao osecaj ponosa i vaznosti. Mislim da sam se toj njegovoj osobini najvise divio, toj urodjenoj vestini da iz drugih izvlaci ono najbolje. Cesto su ga smatrali cudakom…

Pol Oster “Levijatan”

Nastala je kratka pauza, a onda me je stegnula jos jace. “Ja se tebi ipak malo dopadam, zar ne?”
“Vise nego malo. Znas i sama. Mnogo vise nego malo.”
“Nista ja ne znam. Suvise dugo cekam da bih znala bilo sta.”
Citava ta scena bila je nekako imaginarna. Znao sam da je stvarna, ali u
isto vreme, bila je bolja od stvarnosti, mnogo bliza projekciji
stvarnosti koju sam prizeljkivao od bilo cega drugoga sto sam dotad
iskusio. Moje zelje bile su veoma jake, zapravo bile su ogromne, ali
samo zahvaljujuci Kiti dobile su priliku da se ispolje. Sve je zavisilo
od njenih reakcija, od suptilnih podsticaja i vestine njenih pokreta, od
toga sto nije oklevala. Kiti se nije plasila sebe, i zivela je u svom
telu bez stida i nedoumica. Mozda je to sto se bavila plesom imalo neke
veze s tim, ali pre mi se cini da je bilo obrnuto. To sto je uzivala u
svom telu omogucavalo joj je da se bavi plesom.

Nekoliko sati smo, pod bledim popodnevnim svetlom vodili ljubav u
Zimerovom stanu. Bez ikakve sumnje, to je nesto sto nikada necu
zaboraviti, i verujem da je to ono sto je u meni konacno dovelo do
promene. Ne mislim samo na seks ili na permutacije zelje, vec pre na
dramaticno rusenje unutrasnjih zidova, na zemljotres u sredistu moje
samoce. Toliko sam se bio navikao na cinjenicu da sam sam, da nisam ni
pomislio da bi mi se tako nesto moglo desiti. Podvrgao sam sebe
odredjenom nacinu zivota, a onda se, iz meni potpuno nepoznatih razloga,
ova lepa Kineskinja nasla preda mnom, spustila se kao andjeo s nekog
drugog sveta. Nisam mogao da se ne zaljubim u nju, nisam mogao da ne
budem zanesen samom cinjenicom da postoji.

Pol Oster - "Meseceva palata"

"Bilo je to najbolje doba, bilo je to najgore doba, bilo je to doba mudrosti, bilo je to doba ludosti, bila je to epoha vere, bila je to epoha neverovanja, bilo je to vreme svetlosti, bilo je to vreme mraka, bilo je to prolece nade, bila je to zima ocajanja, sve je bilo pred nama, pred nama nije bilo nicega..."

Nikada nije procenjivao ljude koje je sretao, ni prema kome se nije postavljao superiorno, nikada ih nije svrstavao prema drustvenoj lestvici. Barmen ga je zanimao isto koliko i pisac, i da se ja nisam pojavio tog dana, verovatno bi proveo dva sata u prici s covekom s kojim se ja nisam potrudio da progovorim deset reci. Saks je kretao s pretpostavkom da je osoba s kojom razgovara izuzetno inteligentna, cime je u njoj izazivao osecaj ponosa i vaznosti. Mislim da sam se toj njegovoj osobini najvise divio, toj urodjenoj vestini da iz drugih izvlaci ono najbolje. Cesto su ga smatrali cudakom…

Pol Oster „Levijatan“

Treperava svetlost jedog nemog filma uspeva da prene profesora Dejvida Zimera iz mrtvila dana koje provodi nakon pogibije svoje porodice u avionskoj nesreći. Dok pratimo razrešenje misterije vezane za nestanak Hektora Mana, komičara, „krivca“ za to što Zimer ipak odustaje od suicidnih misli, istovremeno bivamo uvučeni u vrtlog metanarativnog tkiva Osterovog dela. Sa svakim poglavljem, zajedno s piscem, tragamo za odgovorima na večita pitanja o smislu, o prirodi umetnosti, o novim počecima. Knjiga opsena, naravno, ne nudi konačne odgovore, ali oni, čak i da postoje, ionako nisu bitni. Bitno je traganje i uživanje u njemu. Smeštena negde između igre detekcije koju srećemo u Njujorškoj trilogiji, i elemenata bildungsromana koje nam nudi Mesečeva palata, Knjiga opsena urađena je po već oprobanom osterovskom receptu koji, pre svega, nudi dobru i pitku priču uz koju ćete lako savladati čak i strah od letenja.

Paul Auster, Muzika slučaja

Čitavu godinu dana samo je vozio, putovao s jednog kraja Amerike na drugi i čekao da se potroši sav novac. Nije mislio da će to tako dugo potrajati, ali jedna je stvar vodila drugoj, i kad je Nashe uvideo što mu se dešava, želja da se zaustavi odavno ga je već bila minula. Trećeg dana trinaestog meseca sreo je klinca koji je sebe nazivao Jackpot. Bio je to jedan od onih nasumičnih, slučajnih susreta koji kao da se stvore niotkud, grančica što je otkine vetar i nenadano vam sleti pred noge. Da se to dogodilo u bilo kojem drugom trenutku, teško da bi Nashe otvorio usta. No, budući da se već bio predao i činilo mu se da više nema što izgubiti, u strancu je vidio mogućnost odgode kazne, poslednju priliku da učini nešto za sebe pre no što bude prekasno. Naprosto se odvažio i to uradio. Bez trunke straha ili strepnje, Nashe je zatvorio oči i skočio.

Sve se zapravo svodilo na pitanje toka događaja, redosleda kojim su se odvijali. Da advokatu nije trebalo šest meseci da ga pronađe, ne bi se ni našao na cesti onoga dana kad je sreo Jacka Pozzija i ništa od svega što je nakon tog susreta usledilo ne bi se desilo. Nashea je uznemiravalo da na taj način razmišlja o svom životu, ali činjenica je da mu je otac umro punih mesec dana pre nego ga je Therese ostavila, a da je kojim slučajem slutio da će naslediti sav taj novac, verovatno ju je mogao nagovoriti da ostane. Pa čak i da nije ostala, ne bi bilo potrebe da se Juliette šalje u Minnesotu kod njegove sestre i to bi bilo dovoljno da ga spreči da učini ono što je učinio. No, tada je još uvek bio zaposlen u vatrogasnoj službi i kako se uopšte mogao brinuti o dvogodišnjem detetu kad je po čitave dane i noći zbog posla izbivao iz kuće? Da je bilo makar nešto novca, bio bi uzeo ženu na stan da se brine o Juliette, no, s druge strane, da je novaca bilo, oni ne bi živeli u podstanarstvu, u donjem delu otužne porodične kuće u Somervilleu i Therese možda ne bi ni pobegla. Nije da je plata bila tako loša, ali moždani udar koji je njegova majka pretrpela pre četiri godine posve mu je ispraznio džepove i još je uvek mesečno otplaćivao dug staračkom domu na Floridi gde je umrla. S obzirom na sve to, jedinim rešenjem činilo mu se poslati dete sestri.

Ako ništa, Juliette će barem imati priliku živeti s pravom porodicom, biti okružena drugom decom i udisati sveži vazduh , a to je bilo daleko bolje od svega što joj je on mogao pružiti. I tada ga je, posve nenadano, pronašao advokati novac mu je pao u krilo. Posredi je bila ogromna svota, gotovo dvesto hiljada dolara, Nasheu posve nezamisliv novac. No, već je bilo prekasno. Prethodnih je meseci isuviše toga stavljeno u pogon, pa više čak ni novac nije mogao zaustaviti događaje.

Oca nije video preko trideset godina. Zadnji put se to dogodilo kad su mu bile dve godine i otada među njima nije bilo nikakvog kontakta, ni jednog pisma, telefonskog poziva, ništa. Po rečima advokata koji je bio zadužen za ostavštinu, Nasheov je otac poslednjih dvadeset i šest godina života proveo u pustinjskom gradiću u Kaliforniji, nedaleko od Palm Springsa. Imao je malu željezaru, u slobodno je vreme kupovao deonice i nije se ponovo ženio. Svoj prošli život držao je za sebe, rekao je advokat, i tek kada je jednog dana došao u njegovu kancelariju da napiše testament, Nasheov je otac po prvi put spomenuo da ima decu. “Umirao je od raka”, nastavljao je priču glas preko telefona, “i nije znao kome drugome da ostavi novac. Mislio je da bi ga najbolje bilo podeliti između svoje dvoje dece, pola vama, a pola Donni.”

“Čudan način da se nadoknadi propušteno”, prokomentisao je Nashe.

“Pa i bio je čudan, vaš stari, nema sumnje. Nikad neću zaboraviti što je rekao kada sam ga pitao za vas i sestru. ‘Verovatno me mrze iz dna duše. Ali sad je kasno da se zbog toga plačem. Da mi je samo biti u njihovoj blizini kad crknem, da im vidim izraz lica kad prime novac.’ “

“Čudi me kako je znao gde da nas nađe.

"Pa nije znao. Ja sam se, bogami, namučio da vam uđem u trag. Trebalo mi je šest meseci.”

“Za mene bi bilo puno bolje da sam ovaj poziv primio na dan pogreba.”

“Čovek nekad ima sreće, nekad ne. Pre šest meseci nisam znao ni jeste li živi.”

Mada se nije mogao osećati ožalošćenim, Nashe je pretpostavljao da će na neki drugi način biti dirnut, nečim nalik tuzi, možda provalom ljutnje i osećajem kajanja što obično nailaze u poslednjem trenutku. Na kraju , taj je čovjek ipak bio njegov otac i sama ta činjenica je trebala biti dovoljnim razlogom za pokoju turobnu misao o zagonetki života. No, ispalo je da Nashe osim radosti nije osetio gotovo ništa drugo. Taj je novac za Nashea bio nešto tako neobično, tako monumentalnih posledica, da je prekrio sve ostalo. Bez imalo razmišljanja isplatio je dug od trideset dve hiljade dolara staračkom domu “Pod mirnim krovovima”, otišao i kupio novi automobil (crveni saab 900 s dvoja vrata — njegov prvi nov automobil u životu) i iskoristio godišnji odmor što mu se nakupio u poslednje četiri godine. Veče pre no što će otputovati iz Bostona, priredio je raskošnu zabavu u svoju čast, slavio s prijateljima do tri ujutro, a odmah zatim, i ne pomišljajući na san, seo je u svoj novi automobil i odvezao se u Minnesotu.

I tada mu se krov nad glavom počeo urušavati. Bez obzira što je idućih nekoliko dana proteklo u veselju i sećanjima na stare dane, Nashe je polako uviđao da se stvari više ne daju popraviti. Isuviše je dugo bio odvojen od Juliette, i sad kad je došao po nju, ona kao da je zaboravila ko je on. Mislioje da će telefonski pozivi biti dovoljni, da će zahvaljujući razgovorima dvaput u nedelju dana za nju nekako ostati stvaran. Ali, što dvogodišnjacima uopšte mogu predstavljati međugradski telefonski razgovori? Šest meseci on je za nju bio samo glas, prazan skup zvukova što se malo pomalo pretvorio u duha. Čak i nakon dva-tri dana provedena u kući, Juliette je s njim i dalje bila stidljiva i oprezna; kao da više ne veruje u njegovo postojanje, izmicala se svaki put kad bi je pokušao uzeti. Postala je deo svoje nove porodice, a on je bio tek nešto više od uljeza, strano biće koje je palo s neke druge planete. Proklinjao je samog sebe što ju je tamo ostavio, što je sve tako dobro uredio. Juliette je postala mala obožavana princeza u kući. Imala je troje starijih rođaka s kojima se mogla igrati,
labradora, mačku, ljuljačku u vrtu, sve što je mogla poželeti. Izjedala ga je pomisao da je šogor zauzeo njegovo mesto i, kako su dani odmicali, sve se više svladavao da ne pokaže bes. Ray Schweikert, bivši ragbijaš, danas trener u srednjoj školi i nastavnik matematike, Nasheu se oduvek doimao pomalo tupavim, no nema govora, tip je znao s decom. Bio je dobričina, tipični američki tata s velikim srcem i uz Donnu, koja je sve držala na okupu, njihova je porodica bila čvrsta poput stene.
Nashe je sada imao nešto novca, ali koliko su se stvari zaista promenile? Pokušavao je zamisliti na koji bi način Juliettin život bio bolji ako bi se vratila s njim u Boston, no nije mu uspevalo naći ni jedan argument u svoju korist. Hteo je biti sebičan, ne odustati od svojih prava, no nije izdržao i na kraju je popustio pred onim što je bilo očito: istrgnuti Juliette iz njenog sadašnjeg okruženja nanelo bi joj više zla nego dobra.

Kada je Donni rekao što misli o svemu, ona ga je pokušala odgovoriti, koristeći se mnogim o onih istih argumenata kojima ga je zasula pre dvanaest godina kad joj je saopštio da napušta studij: ne prenagljuj, daj sebi još malo vremena, ne ruši mostove za sobom. Na licu joj se ocrtavao onaj zabrinuti pogled starije sestre što ga je na njoj viđao čitavo detinjstvo i Nashe je znao da je još uvek, tri ili četiri života posle, ona jedina osoba na svetu kojoj može verovati. Na kraju su ostali pričati do kasno u noć, sedeći u kuhinji još dugo nakon što su Ray i deca legli, a sve je bilo kao i pre dvanaest godina: Nashe ju je lomio dok nije počela plakati i na kraju je bilo po njegovom. Jedini ustupak koji joj je napravio bilo je obećanje da će u banci otvoriti poseban račun za Juliette. Donna je predosećala da će počiniti kakvu ludost (to mu je uostalom i rekla te noći) i htela je da, pre no što spiska svu ostavštinu, deo stavi sa strane, negde gde novac neće moći da dira.

Idućeg jutra, Nashe je proveo dva sata s direktorom banke Northfield i sve dogovorio. Zadržao se još ostatak toga i deo sledećeg dana, a onda je spakovao kofere i ukrcao ih u prtljažnik. Bilo je vruće kasno popodne i cela je porodica izašla na tratinu pred kućom da ga isprati. Decu je redom grlio i ljubio, a kad je došao red na Juliette, sakrio je svoje oči od njenog pogleda tako što ju je podigao i zario lice u njezin vrat. Budi dobra curica, kazao je. I nemoj zaboraviti koliko te tata voli. Rekao im je da se planira vratiti u Massachusetts, no igrom slučaja odednom se zatekao kako vozi u suprotnom smeru. Napravio je uobičajenu grešku: promašio je skretanje za autoput i umesto da nastavi još nekih tridesetak kilometara, što bi ga izvelo na pravi put, bez premišljanja je izašao na prvom sledećem skretanju, posve svestan da je upravo krenuo pogrešnom cestom. Bila je to nagla, nepromišljena odluka, no u onom kratkom intervalu između dva skretanja, Nashe shvati da nema nikakve razlike i da su, na kraju krajeva, skretanja posve ista. Da, rekao je Boston, no to je učinio samo zato jer im je nešto morao kazati, a Boston mu je prvi pao na pamet. A budući da ga onde još dve nedelje niko ne očekuje i ima vremena napretek, zašto da se vraća natrag? Zavrti mu se u glavi od te mogućnosti, od te puste slobode i spoznaje koliko je nevažan izbor koji napravi. Mogao je ići gde mu se prohte, mogao je raditi što ga je volja i nikoga ne svetu neće biti briga. Dokle god se ne okrene i ne uputi natrag, isto mu je kao da je nevidljiv.


Nakon što je vozio sedam sati bez prekida, nakratko se zaustavi da natoči gorivo, a potom nastavi daljnjih šest sati dok ga ne svladaju umor i iscrpljenost. Daleko na obzorju zarudela je zora, a Nashe je bio negde severno od srca Wyominga. Uzme sobu u prvom motelu, odspava tvrdim snom
osam ili devet sati, a onda odšeta do gostionice preko puta, gde mu je izbor za doručak pao na poveći odrezak s jajima sa jelodnevnog jelovnika. U auto ponovo sedne kasno tog popodneva i još jednu noć provede za volanom, ne zaustavivši se dok nije prešao pola Novog Meksika. Nakon te druge noći, Nasheu postade jasno da više nema kontrolu nad sobom, da je u vlasti neke zaslepljujuće i nesavladive sile. Bio je poput poludele životinje, slepo se kotrljao od jednog do drugog bespuća i, ma koliko puta odlučio stati, nije se mogao prisiliti da to doista i učini. Svako bi jutro otišao na spavanje ponavljajući samom sebi “sad je dosta, s ovim je sada stvarno gotovo”, no svako se popodne budio s istim porivom, s istom neodoljivom potrebom da opet sklizne u automobil. Uvek bi ga iznova spopala želja za samoćom, za noćnom navalom praznine, za tutnjavom ceste koju je osećao na koži.

Držao je isti ritam čitave dve nedelje, nastojeći svakim danom izgurati više no prethodnog dana. Prešao je celi zapadni deo zemlje šarajući gore-dole između Oregona i Teksasa, jurišao praznim auto-cestama Arizone, Montane i Utaha, niti je što razgledao niti ga je bilo briga gde se nalazi i, osim pokoje fraze koju bi procedio kod plaćanja goriva ili naručivanja jela, nije prozborio ni reči. Kad se najzad vratio u Boston, Nashe je bio uveren da je na rubu živčanog sloma, no to je bilo samo zato što se nije mogao setiti ničega što bi opravdalo njegov čin. Istina je, kako je na kraju utvrdio, bila daleko manje dramatična.

Nashe je pretpostavaljo da će čitava stvar na tome stati, da se uspio otresti žalca koji mu se uvukao u sistem, te da se sada može vratiti svome starom životu. U početku se činilo da sve ide u redu. Prvog dana kad se vratio, malo su ga u vatrogasnoj stanici zafrkavali što nije pocrneo (“Šta je, Nashe, jesi to godišnji proveo u pećini?”), a već za užinom i sam se smejao uobičajenom mudrovanju i prostačenju. U Roxburyju je te noći izbio velik požar, pa kad je zazvonio alarm za slanje dva dodatnih vozila, Nashe je otišao tako daleko da je izjavio da mu je drago što se vratio kući i da mu je nedostajala akcija. Taj ga je osećaj, međutim, ubrzo napustio i krajem nedelje obuzme ga nemir, koji mu noću nije davao da sklopi oči a da ne pomisli na automobil. Slobodan je dan iskoristio za vožnju do države Maine i natrag, no od tog izleta stanje kao da mu se samo pogoršalo; ostao je nezadovoljen, s prstima koji su ga svrbili od želje za volanom. Borio se sa samim sobom u nastojanju da se vrati u kolotečinu, no misli su mu bežale na cestu, ka uzbuđenju koje je znao osetiti tokom one dve nedelje, te se uskoro počne prepuštati vlastitom porazu. Nije mu bila želja napustiti posao, ali što je drugo mogao učiniti s obzirom da je potrošio sav godišnji? U vatrogasnoj je službi proveo sedam godina života, te mu se i samo razmatranje takve mogućnosti — da napusti posao bez razmišljanja, zbog nekog nejasnog unutarnjeg nemira — činilo obesnim. Bio je to jedini posao koji mu je ikada išta značio i uvek je mislio kako je imao sreće što je na njega naleteo. Nekoliko godina po napuštanju studija radio je svakakve poslove, prodavao knjige u knjižari, selio nameštaj, točio piće u baru, taksirao, a na ispit za vatrogasca otišao je iz hira, zato jer se neko koga je jedne noći vozio u taksiju upravo spremao za taj ispit, pa je nagovorio Nashea da se i on okuša. Tog su čoveka odbili, a Nashe je dobio najveću ocenu te godine i odjednom mu se nudio posao o kom je zadnji put razmišljao kad su mu bile četiri godine. Donna mu se smejala kad ju je nazvao da joj kaže novost, no on je ipak otišao na obuku. Iako je njegov izbor nesumnjivo bio neobičan, sam posao istinski ga je zaokupljao i zadovoljavao i nikada mu nije bilo žao što je ostao vatrogasac. Pre svega nekoliko meseci bilo bi mu nemoguće uopšte zamisliti da bi napustio službu, no to je bilo pre no što mu se život pretvorio u TV-sapunicu, a zemlja oko njega otvorila i progutala ga. Možda je došlo vreme za promenu. U banci mu je ostalo preko šezdeset hiljada dolara, koje bi možda trebao iskoristiti dok još može. Načelniku je rekao da seli u Minnesotu. Priča mu se činila uverljivom, pa se potrudio da tako i zazvuči, potanko objašnjavajući kako mu je jedan šurjakov prijatelj onde ponudio partnerstvo u biznisu (i to u željezariji!), te zašto on misli da bi ta sredina bila dobra za odgoj njegove kćeri. Načelnik mu je poverovao, što ga nije sprečilo da ga nazove šupkom. “Sve je to zbog one fufice od tvoje žene”, reče mu.

“Otkako je makla dupe iz grada, tebi se u glavi sve sebalo, Nashe. Nema ništa gore nego kad dobar frajer krene nizbrdo zbog ženske. Sredi se, čoveče. Zaboravi na te sulude planove i radi svoj posao.”

“Žao mi je, šefe”, odgovori Nashe. “Već sam odlučio.”

“Odlučio? A, molim te, kojom si glavom doneo tu odluku? Koliko vidim, ova te više ne služi bogzna kako.”

“To iz tebe samo govori zavist. Dao bi ne znam šta da možeš biti na mom mestu.”

“I odseliti u Minnesotu? Ma, zaboravi... Ovaj čas ti mogu nabrojati hiljadu drugih stvari koje bih radio pre nego išao živeti pod snegom devet meseci u godini.”

“E pa, kad budeš onuda prolazio, svakako svrati da se pozdravimo. Mogu ti prodati odvijač ili tako nešto.”

“Čekić, Nashe, čekić. Da ti ulupam nešto pameti u glavu.”


Sad kad je učinio prvi korak, nije mu bilo teško ići do kraja. Idućih pet dana sređivao je poslove, zvao vlasnika stana i rekao mu neka traži novog stanara, poklanjao nameštaj Vojsci spasa, isključio plin, struju, telefon. Mešavina nepromišljenosti i žestine koja je pratila te geste pričinjavala mu je izuzetno zadovoljstvo, no ništa nije bilo ravno užitku s kojim je bacao stvari. Prve je večeri proveo par sati skupljajući sve što je pripadalo Theresi, trpao njezine stvari u vreće za smeće, konačno se tako rješavajući i nje same jednom temeljitom čistkom, masovnim pokopom svih predmeta koji su odavali i najmanji trag njene prisutnosti. Obrušio se na njen ormar i izbacio sve kapute, džempere i haljine, zatim je ispraznio sve njene ladice s donjim rubljem, čarapama i nakitom, iz albuma za slike uklonio sve njene fotografije, bacio sav pribor za šminkanje i modne časopise, rešio se svih njezinih knjiga, ploča, satova, kupaćih kostima, pisama... Time je na neki način probio led, pa kad je sledećeg popodneva prešao na vlastite stvari, Nashe postupi s istom silovitom temeljitošću, gledajući na svoju prošlost kao na starudiju koju treba odvesti na smetlište. Kompletna kuhinja otišla je u prenoćište za beskućnike na jugu Bostona, knjige srednjoškolki s drugog kata, rukavica za bejzbol dečku iz kuće preko puta, a kolekciju ploča je prodao trgovini rabljene muzičke opreme u Cambridgeu. U čitavom je pothvatu bilo određene boli, ali Nashe joj se ubrzo počne gotovo radovati: kao da ga je oplemenjivala, kao da će mu, što se više bude udaljio od čoveka koji je bio, u budućnosti biti bolje. Osećao se poput nekoga ko je konačno smogao snage da prosvira sebi metak kroz glavu, samo što u ovom slučaju metak nije značio smrt, već život, prasak iz kojeg će se roditi novi svetovi.

Znao je da će i klavir morati otići, ali njega je ostavio za kraj, ne želeći ga se lišiti sve do zadnjeg trenutka. Bio je to pijanino marke Baldwin koji mu je majka kupila za trinaesti rođendan, na kojem joj je uvek bio zahvalan, svestan koliko se morala odricati da namakne taj novac. Nashe nije imao nikakvih iluzija o svom umeću sviranja, no nedeljno je ipak uspevao posvetiti nekoliko sati
instrumentu i s manje ili više uspeha provući se kroz neke stare komade što ih je naučio još kao
dečak. Sviranje ga je uvek smirivalo, muzika kao da mu je pomagala da jasnije vidi svet, da
razume svoje mesto u nevidljivom redu stvari. Sad, nakon što je kuća bila ispražnjena i on spreman
za pokret, zadržao se još jedan dan da golim zidovima odsvira dugi oproštajni koncert. Prošao je
redom nekoliko desetaka svojih najdražih komada, počeo sa Couperinovim “Misterioznim barikadama”, a završio s Fats Wallerovim “Jitterbug valcerom”, udarajući sve vreme snažno po tipkama dok mu prsti nisu otvrdli i on konačno morao odustati. Tada je nazvao majstora koji mu je štimao klavir poslednjih šest godina (slepca po imenu Antonelli) i pogodio se da mu Baldwina proda za četristo pedeset dolara. Kad su idućeg jutra stigli nosači, Nashe je već potrošio novac na trake za kasetofon u autu. Činilo mu se primerenim jedan oblik muzike zameniti drugim, a sviđala mu se i ekonomičnost takve zamene. Nakon toga više nije bilo ničega što bi ga zadržavalo. Ostao je još dovoljno dugo da gleda kako Antonellijevi ljudi iznose klavir iz kuće, a zatim je otišao, ne potrudivši se da ikome kaže doviđenja. Naprosto je izašao iz kuće, ušao u auto i otišao.

Nashe nije imao nikakav određeni plan. Cilj mu je, u najboljem slučaju, bio prepustiti se struji neko vreme, putovati od mesta do mesta, pa šta bude. Računao je da će se nakon par meseci zamoriti i da će tada sesti i razmisliti šta dalje. Ali, dva su meseca prošla, a on još uvek nije bio spreman da odustane. Malo pomalo, zaljubio se u svoj novi život, slobodan i neodgovoran, i kad se to jednom dogodilo, više nije bilo razloga da stane.

Bitna je bila brzina, užitak sedenja u automobilu i predavanja prostoru koji mu je hrlio u susret. To je postala dragocenost vrednija od svih ostalih, glad koju je po svaku cenu trebalo utažiti. Ništa oko njega nije trajalo duže od trenutka, a kako su se trenuci smenjivali jedan za drugim, činilo
se kao da je jedino on taj koji i dalje postoji. Bio je stalna tačka u vrtlogu promene, savršeno mirno telo kroz koje svet u jurišu prolazi i nestaje. Automobil je postao svetište neranjivosti, zaklon u kojem ga više ništa nije moglo pozlediti. Dokle god je vozio, nije bilo tereta koji je morao nositi, ni jednog delića njegova bivšeg života koji ga je pritiskao. Sećanja su mu, doduše, i dalje navirala, ali kao da sa sobom više nisu donosila ništa od one stare teskobe. Možda je muzika imala nekakav uticaj na to, beskrajne trake Bacha, Mozarta i Verdija koje je slušao dok je bio za upravljačem i dok mu se činilo da zvuk izlazi iz njega samog, da natapa pejzaž i pretvara vidljivi svet u odraz vlastitih mu misli. Nakon tri ili četiri meseca, bilo je dovoljno da uđe u automobil pa da oseti kako se odvaja od svog tela i kako će ga muzika, čim dodirne papučicu za gas i počne voziti, odneti u bestežinsko carstvo.

Prazne su ceste uvek bile bolje od onih prometnih. Zahtevale su manje usporavanja i ubacivanja u niže brzine, a budući da nije morao obraćati pažnju na druge automobile, mogao se prepustiti vožnji siguran da mu tok misli neće biti prekidan. Stoga je izbegavao gusto naseljena područja, držeći se uglavnom otvorenih, nenaseljenih prostora: severa države New York i Nove Engleske, ravničarskog, farmerskog srca zemlje i pustinja na zapadu. Lošeg vremena se također valjalo kloniti jer je ometalo vožnju kao i gust promet, pa kad je došla zima sa svojim olujama i hladnoćama, zaputio se na jug gde je, uz svega nekoliko iznimaka, ostao sve do proleća. Ipak, Nashe je bio svestan toga da i u najboljim uslovima cesta krije svoje opasnosti. Stalno je trebalo biti na oprezu, pogibelji su pretile svakog trenutka. Nagli zaokreti i rupe na asfaltu, guma što pukne iznenada, pijani vozači, i najmanji trenutak nepažnje — sve to ga je u tren oka moglo ubiti. Tokom meseci koje je proveo na cesti, Nashe je video niz smrtonosnih nesreća, a i sam je jedan ili dva puta za dlaku izbegao sudar. Ti su ga bliski susreti, međutim, gotovo obradovali jer su onome što je radio pridodavali element rizika, a upravo to — osećaj da je svoj život uzeo u vlastite ruke — bilo je ono za čim je tragao. Svake večeri odseo bi u nekom usputnom motelu, večerao, odlazio u sobu i iduća dva-tri sata proveo čitajući. Pre no što bi legao, sedeo bi još neko vreme s auto-kartom i planirao put za sledeći dan, birao odredište i pažljivo označavao ceste kojima mora proći. Znao je da je to samo izgovor, da mesta sama po sebi ne znače ništa, no tako je radio sve do kraja, možda samo zato da obeleži svoje kretanje, da sebi da razlog da stane pre nego opet negde krene. U septembru je posetio očev grob u Kaliforniji. U gradić Riggs se zaputio jednog užarenog popodneva samo da bi ga video svojim očima. Hteo je svoje osećaje materijalizovati kakvim prizorom, pa makar on bio samo niz od nekoliko reči i brojeva uklesanih u kamenu ploču. Advokat koji mu je telefonirao u vezi s novcem prihvatio je njegov poziv na ručak, posle kojeg mu je pokazao kuću u kojoj je živeo njegov otac i železariju koju je vodio dvadeset i šest godina. Nashe je onde kupio nešto alata za automobil (odvijač, ručnu svetiljku, merač za pritisak guma), ali se posle nikako nije mogao odlučiti da ga koristi, pa je vrećica do kraja godine ostala neraspakovana ležati u dnu prtljažnika. Drugom prilikom se odjednom osetio umornim od vožnje, pa je, umesto da šiba dalje bez ikakve svrhe, uzeo sobu u malom hotelu u Miami Beachu i čitavih devet dana proveo sedeći uz bazen s knjigom u ruci. U novembru je otišao u Las Vegas na rundu kockanja, koju je nekim čudom završio na pozitivnoj nuli nakon četiri dana ruleta i blackjacka, da bi nedugo potom pola meseca milio kroz debeli jug, zaustavljajući se po Louisiani, u gradićima uz deltu Mississippija, posetio prijatelja koji je preselio u Atlantu, vozio se brodom kroz močvare na jugu Floride. Neki od tih predaha bili su neizbežni, a kad bi već negde stigao, Nashe je uglavnom nastojao iskoristiti priliku da malo pronjuška okolo. Naposletku, i za saab se trebalo tu i tamo pobrinuti, a budući da je kilometar-sat otkucavao po nekoliko stotina kilometara na dan, uvek je bilo posla: promeniti ulje, podmazati, podesiti optiku trapa i uraditi čitav niz sitnih popravaka potrebnih da ga održe u voznom stanju. Ponekad mu je smetalo što se mora zaustavljati, ali kad bi automobil na jedan ili dva dana ostavio mehaničaru, nije imao drugog izbora nego da sedi na miru i čeka dok auto ne bude ponovo spreman da zavrti kotačima. Nashe je još pre unajmio pretinac u pošti u Northfieldu i početkom meseca bi se dovezao u grad da pokupi račune od kreditne kartice i provede nekoliko dana s kćeri. To je bio jedini deo njegovog života koji se nije menjao, jedina obaveza koje se držao.

Šta se dogodilo s Polom Osterom?
Iako se izdavač “MacMillan” medijima hvali time kako je “4321” - “najveći roman Pola Ostera”, čini se da je poznati njujorški pisac izgubio podršku književne kritike

Poznati američki pisac Pol Oster objavio je novi roman “4321”, potencijalni magnum opus od hiljadu strana koji bi trebalo da predstavlja krunu njegove višedecenijske karijere, ali prve reakcije književnih kritičara su negativne.

Priča “4321” počinje 1947. godine, rođenjem Arčibalda Isaka Fergusona u Njuarku, sina jedinca Rose i Stenlija Fergusona. Pol Oster zapravo opisuje četiri verzije Fergusonovog života, koji se u mnogo čemu razlikuju, ali slični po strasti - koju u glavnom liku u svakom od života izaziva zanosna Ejmi Šnajderman.
Iako se izdavač “MacMillan” medijima hvali time kako je “4321” - “najveći roman Pola Ostera” - što je tehnički tačno ako se gleda na broj stranica - čini se da je poznati njujorški pisac izgubio podršku književne kritike. Nekada hvaljen i rado čitan, Oster kao da je posljednjih godina izgubio na relevantnosti, o čemu svjedoče i tekstovi u američkim medijima poput nedavnog “Šta se dogodilo s Polom Osterom” na portalu “Vulture”.

Zato je “4321” trebao da bude piščev veliki povratak na književnu scenu, ali prve su reakcije poprilično suzdržane. “Guardian” tako piše da je novi Osterov roman “iscrpljujući” i “predug” i da je “ni najmanje iznenađujuća priča o odrastanju ispunjena seksualnom žudnjom i literarnim ambicijama”. Roman je ispunjen rečenicama dužim od jedne stranice, ali u njima autor opisuje kako se glavni lik osjećao kada je prvi put probao neko egzotično jelo ili kad je naučio da parkira automobil, zamjera “Guardian” i konstatuje: “Vrlo brzo se takvim pisanjem može ispuniti 1000 stranica”.

“London Review Of Books” konstatuje da se “urednik nije puno naradio” na romanu “4321” te ukazuje na problematičnu strukturu knjige koja je “podijeljena u osam dugih poglavlja u kojima se nalaze četiri potpoglavlja”. Portal “Slate” smatra da je novi Osterov roman “hladan”, iako se zapravo bavi “mladim muškarcem koji rano doživljava umjetnički uspjeh”, što bi trebalo da bude zanimljiva tema. Za “The New Yorker” roman “4321” je “previše naporan”.

Laide, hvala na ovom tekstu.Ovaj roman mi je bio na spisku za citanje u narednom periodu.
Razmislicu da li cu ovaj roman citati.

Nevidljivi


S njim sam se prvi put rukovao u proleće 1967. Bio sam tada student druge godine na Univerzitetu Kolumbija, neznalica, gladan knjiga, uveren(ili u zabludi) da ću jednoga dana biti dovoljno dobar da se nazovem pesnikom, i zbog toga što sam čitao poeziju, već sam se bio susreo s njegovim imenjakom u Danteovom paklu, s mrtvacem koji se šunja po završnim stihovima 28. pevanja Pakla. Bertran de Born, provansalski pesnik iz dvanaestog veka, koji svoju odsečenu glavu drži za kosu njišući je tamo-amo kao svetiljku - jedan je, svakako, od najgrotesknijih prizora u tom ukoričenom popisu halucinacija i muka. Dante je bio vatreni pristalica De Bornovog pisanja, ali ga je na večno prokletstvo osudio zbog toga što je savetovao princa Anrija da se pobuni protiv svog oca, kralja Anrija II, izbog toga što je De Born izazvao raskol između oca i sina i pretvorio ih u neprijatelje, Danteovo ingeniozno rešenje bilo je da De Borna samog podeli. Otud telo bez glave koje tužno tumara podzemnim svetom i pita putujućeg Firentinca može li bilo koji bol biti veći od njegovog.
Kada se predstavio kao Rudolf Born, istog trena pomislio sam na pesnika.Imate li neke veze s Bertranom? upitao sam ga. Ah, s onim jadnikom koji je izgubio glavu, rekao je. Možda, ali bojim seda je to malo verovatno. Nemam de. Za to morate biti plemenitog roda, a ja, iskren da budem, plemenit svakako nisam. Ne sećam se zbog čega sam se zatekao na tom mestu. Verovatno me je neko pozvao da pođemo, ali ko, to mi je odavno iščilelo iz sećanja. Ne sećam se ni gde se zabava održavala - u severnom ili južnom delu grada, u stanu ili preuređenom potkrovlju - kao ni svojih razloga da taj poziv uopšte prihvatim, pošto sam u to vreme nastojao da se klonim masovnijih okupljanja. Odbijali su me žamor rasćeretane gomile i neprijatnost koju sam osećao zbog stidljivosti u prisustvu nepoznatih ljudi. Ali te noći sam, bez objašnjenja, pristao i pošao sa svojim zaboravljenim prijateljem, šta god daje bilo to kuda me je poveo. Nečega se, ipak, sećam: u jednom trenutku večeri, zatekao sam se sam u uglu prostorije. Pušio sam cigaretu i posmatrao ljude, desetine i desetine mladih tela sabijenih unutar tog prostora, slušao sam uskovitlanu huku reči i smeha, pitavši se šta ja, pobogu, tu radim, i nije li možda vreme da krenem. S moje leve strane, na radijatoru, stajala je pepeljara, i kada sam se okrenuo da otresem pepeo, video sam da je, prepunu opušaka, u ruci drži neki čovek. Njih dvoje, muškarac i žena, upravo su bili seli na radijator a da ih nisam ni primetio. Bili su stariji od mene, stariji, bez sumnje, od bilo koga u toj prostoriji - njemu je bilo oko trideset pet, dok je ona bila u kasnim dvadesetim ili ranim tridesetim. Činili su neskladan par, tako mi je delovalo: Born u izgužvanom, pomalo prljavom belom lanenom odelu, s podjednako izgužvanom belom košuljom ispod sakoa, dok je žena (ispostaviće se da se zove Margo) bila sva u crnom. Kad sam mu zahvalio na pepeljari, njegovo nema na čemu, uz učtiv naklon, odalo je tek primetan trag stranog akcenta. Francuskog ili nemačkog, nisam mogao da odredim, pošto mu je engleski bio bezmalo savršen. Šta sam još primetio u tim prvim trenucima? Bledu kožu, nepodšišanu riđkastu kosu (kraću nego kod većine muškaraca u to vreme), široko, lepo lice, na kome se ništa posebno nije isticalo (bilo je nekako opšte, generičko, lice nevidljivo u bilo kakvoj gomili), i postojan pogled smeđih očiju, prodoran pogled čoveka koji kao da se ničega ne plaši. Ni mršav, ni krupan, ni nizak, ni visok, ali i pored toga, bio je neko ko odaje utisak fizičke snage, možda zbog snažnih ruku. Što se tiče Margo, ona je sedela sasvim nepomično, zurila je ispred sebe kao da joj je glavna misija u životu da izgleda kao neko ko se dosađuje. Ali, bila je privlačna, meni, dvadesetogodišnjaku, veoma privlačna, sa svojom crnom kosom, crnom rolkom, crnom mini-suknjom, crnim kožnim čizmama i teškom crnom šminkom oko krupnih zelenih očiju. Verovatno bi ispravno bilo reći da nije bila lepotica već pre simulakrum lepotice, kao da su stil i prefinjenost njene pojave odražavali ženski ideal tog doba.
Born je rekao kako su se on i Margo upravo spremali da pođu, a onda su primetili mene kako stojim sam, u uglu, i zbog toga što sam izgledao toliko tužno, odlučili su da mi priđu i oraspolože me - tek da bi bili sigurni da neću sam sebi prerezati grlo. Zaista nisam znao kako da protumačim ove reči. Da li me ovaj čovek vređa, pitao sam se, ili pokušava da bude iskreno ljubazan prema izgubljenom neznancu? Same Bornove reči delovale su nekako razigrano i razoružavajuće, ali njegov pogled, dok ih je izgovarao, bio je hladan i odsutan, i nisam mogao da ne pomislim kako me iskušava i ismeva iz meni sasvim nepoznatih razloga.

Slegnuo sam ramenima, nasmešio mu se, i kazao: Verovali ili ne, provodim se kao nikad u životu.

Tada je ustao, rukovao se sa mnom, i rekao mi svoje ime. Posle mog pitanja o Bertranu de Bornu upoznao me je sa Margo, koja mi se bez reči nasmešila i vratila svom zurenju u prazno.

Sudeći prema tvojim godinama i poznavanju opskurnih pesnika, pretpostavljam da si student. Student književnosti, bez sumnje. NYU ili Kolumbija?

.-Kolumbija.

-Kolumbija, uzdahnuo je. Kakvo sumorno mesto.

-Znate univerzitet?
-Predajem na Fakultetu za međunarodne odnose od septembra. Gostujući profesor s ugovorom na godinu dana. Na sreću, sada je april, tako da se vraćam u Pariz za dva meseca.

-Znači, Francuz ste?

-Spletom okolnosti, sklonošću i pasošem. Rođenjem sam Švajcarac.

-Francuski Švajcarac ili nemački Švajcarac? U vašem glasu čujem pomalood oba.

Born pucnu jezikom o nepce pa me pogleda pravo u oči. Imaš osetljivo uho, kazao je. Zapravo, ja sam i jedno i drugo - proizvod majke Nemice i oca Francuza. Odrastao sam naizmenično govoreći ta dva jezika.

Nesiguran u to šta bih dalje rekao, zastao sam za trenutak, a zatim sam mu uputio neutralno pitanje: -A šta predajete na našem neveselom univerzitetu? Propast.

-To je prilično široka oblast, zar ne?

-Preciznije i uže, predajem o propasti francuskog kolonijalizma. Držim kurs o gubitku Alžira i još jedan, o gubitku Indokine.

- Taj simpatični rat koji smo nasledili od vas.

-Nikada ne potcenjuj značaj rata. Rat je najčistiji, najverniji izraz ljudske duše

" Dobar orgazam je potres. Guza joj je kanta. Grudi su joj dude i sise, dudare i sisurde, balkoni. Kako kad, tvoj penis je piton, *****, pendrek, banana, lijana, batina, kokot, magnum, veselko, antena, ćuna i kobasa. Te je riječi uzbuđuju i zabavljaju, a kad se opraviš od početnog šoka, i ti si uzbuđen i nasmijan."

" Preda mnom se protezala gola ravnica, prašnjava gola ravnica puna sivog kamenja ranih veličina i oblika, a među kamenjem na ravnici bilo je raštrkano pedeset-šezdeset muškaraca i žena koji su držali čekić u jednoj ruci i dlijeto u drugoj, i udarali po kamenju dok ga ne bi prepolovili, a onda udarali po najmanjem kamenju dok ga ne bi pretvorili u šljunak."