Violeta Milićević rođena je 18. novembra 1968. godine u Petrovcu na Mlavi.
Ljubav ka pisanju ispoljava prvi put u osnovnoj školi, kada osvaja nagrade ne konkursima časopisa ''Male novine'', ''Dečje novine'' i ''Zmaj'', ali literarni dar u njoj živi pritajen do sredine tridesetih godina života.

Godine 1987. postaje student Filološkog fakulteta u Beogradu (grupa: jugoslovenska književnost i srpskohrvatski jezik), a nakon završenih studija pronalazi svoje mesto pod suncem u gradu koji smatra pupkom sveta, u kome jedino živi u pravom i punom smislu te reči, iako joj duh rado zalazi u neke vremenski i prostorno udaljene gradove.
Radi kao profesor književnosti i jezika u srednjoj školi.
Godine 1997. upisuje studije francuskog jezika i književnosti.
Piše za svoju dušu o dušama onih koji vole, veruju i nadaju se, i za koje je život andrićevsko čudo koje se neprestano troši i osipa, ali i traje i voli se, tako trošno, prolazno i nepredvidljivo, kao i o onima koji su se mnogo puta u život razočarali, ali nisu zaboravili da se očaravaju.
Zbirka ''Trg čuda'' je njena prva objavljena zbirka koja sadrži pesme pretežno ljubavne, nastajale od kraja osamdesetih godina prošlog veka do 2005-og leta gospodnjeg.
Zbog neprekinute linije života na dlanovima, opkladila se sa vremenom da će živeti večno, ako nigde drugde, a ono bar na ''Trgu čuda''.
Prevodi sa italijanskog i francuskog, u nadi da je crvena nit maternjeg jezika koju drži u ruci, poput one Arijadnine, nit koja predvodi i prevodi preko svih Crvenih mora ljude koji znaju da na svetu postoji jedan suštastveni put koji se zove – stvaralaštvo, i jedan neprikosnoveni jezik koji treba naučiti, a koji se zove – ljubav.

Alhemija

Pretačem tugu u sreću,
pretvaram noći u dane,
od senske svetlosti ištem,
neznane volim ko znane,

jer to je jedini način
da život podnošljiv bude,
da volim i druge i sebe
i svrstam sebe u ljude...

TAJNA

Ljubav to nije, već potreba bolna
da volim nekog ko je daleko,
ko istu takvu potrebu ima -
da samo misli na njega neko,

i samo mišlju da dokaz daje
da je prisutan i tamo gde nije,
da želi i ono što ne želi,
da nekom otkrije i ono što krije

od sebe samog i od ljudi
koje susreće svakoga dana,
da samo nekom posebnom kaže
tajnu što ostala je nekazana.

Ta tajna jača je od svake želje
za tuđim rukama koje nas grle:
Živim nas čine jedino žudnje
za nedostižnim, neumrle.

ŽUDNJA ZA LEPOTOM

Lepotu samo imale su
dok su drhtale, lomne u struku,
travke što svoja vita su tela
izvile da poglede tvoje privuku.

A tvoje oko žudelo je
da po nebeskim morima roni.
Zanesen, nisi ni mogao čuti
kako se orila po vasioni

pesma što travke je gromoglasno
pevahu, pa se stišaše smerno.
Slepo i gluvo ostane za nas
sve što je lepo neizmerno.

Čekanjem lepote umorene,
zemljici tela predale su.
Zemlja ih žudno prigrlila.
Lepotu samo imale su.

POSLEDNJA IGRA LEPTIRA

Poslednja želja tog leptira
beše da strasno, kao čigra,
još jedan ples sa svetlošću sveće
u magnovenju bar odigra.

Al kad se približi sveći sasvim,
i kad zaigraše, meka ko svila,
sva ustreptala, njegova krila,
plamen se razvi, i sva ta sila

izvi se u trenu, a zatim zgasnu…
O, željo, iskro večnog nemira,
svojom si snagom ugasila
iskru života tog leptira!

IGRALI SE KONJI VRANI

Ne zaboravih neke drumove tela
i svuda po njima utočišta
za ruke, ognjene vrance, što jure
od pribežišta do pristaništa.

Kome ste hrlili, o konji vrani?
Ko li dizgine drža u ruci,
kad juriste, ustreptali i nasmejani,
ka svakom svratištu ko prema luci?

Te prividne luke rudnici behu
iz kojih izneste poluge zlatne
kojima drumove popločaste,
onako žudne i podatne.

I odjuriste, u galopu,
ka nekom novom pribežištu,
a drumovi pamte svaku stopu
i topot milošte još uvek ištu.

Na vama tek zlatna prašina osta,
i zbog nje nekad život mi ceo
izgleda kao rudnik zlatan
iz kojeg niko nije izneo

ni jedan jedini gram bogatstva
čija je vrednost basnoslovna…
O, divni vranci, vaša je snaga
- želja neutažena i izazovna

koja vas vodi uvek napred,
u neka nova pristaništa,
dok vaši tragovi drumovima
ostaju jedina utočišta.

Sred starog druma još se zlate
tragovi što vide se iz daljine.
…Kako se igraste, konji vrani!
…Na drumu tragovi zlatne prašine.

I posle svega

I posle svega – otići treba...
Al' kuda krenuti? Put koje luke?
U ime čega trajati opet
i kome pružiti dve tople ruke?

I posle svega – voleti treba...
Al' kako voleti? Pesmom? Tišinom?
Plaćaju se ljubavi nezaboravom,
a putevi bolom i prašinom.

LJUBAV

Sve je ljubav, i sreće mnoge
u ovom svetu nam se nude.
Srećni trenuci tek zaleče rane,
a samo ljubav spasava ljude.

Čak i kad bol nam prevelik stvara,
ljubav nam svoju pruža ruku,
a kad u telu smire se strasti,
ona nas vodi u mirnu luku.

To mir je duše, tela i reči
koji nam radost životnu daje,
i kad sve drugo bude i prođe,
iz srca našeg ne nestaje.

Cutanjem te volim

Ćutanjem te volim,
sa željom da tišinu
u dodir pretvorim,
a svaki dodir
u strast,
I da sagorim
dok me voliš
i dok po telu se
razliva slast,
I da ni sećanje
ne ostane posle,
kad ljubav prođe,
ni reč,
ni zvuk.
Kad ljubav prođe,
nek ništa ne ostane
posle nas –
ni trag,
ni glas,
samo muk.

Slutim

Slutim: niјe to više igra
ni trenutni hir tela il` uma:
umorila sam se stvarno
i više ni spokoј šuma
ne ume da me snaži.
Više ni pesma skladna
bistrog potoka nekog
ne ume da nadglasa
huk јednog slapa dalekog
čiјi sam deo.
Radost to niјe,
ni čežnja,
već samo tamna slutnja
skorašnjeg vrenja,
posle čega brzo će stići
i prvi znaci pomirenja
sa tužnom sudbinom
prolazne tvari,
sa golom istinom
da svako stari
i da smo
tako blizu
kraјa.

Hajde,
moje čudo,
da ti i ja malo vodimo rat -
ti da si kralj, a ja zemlja:
ti da me osvajaš
stopu po stopu,
deo po deo,
a mene ima iznova mnogo
neosvojene.
I kad se umoriš,
da svoje telo predaš
meni na vlast,
pa da zemlja vlada kraljem.
Ako izgubiš,
da ne izgubiš me.

Hajde,
moje čudo,
da ti i ja malo vodimo mir -
ti da si Bog, a ja nebo:
ti da si dozivan, a nedozvan,
porican, a neporečen,
svuda prisutan.
I kad se nađosmo,
ovako osvajani, a neosvojeni,
zavođeni, a nezavedeni,
ljubljeni, a nedoljubljeni,
na ovoj zemlji,
da se ovako voljeni, a nedovoljeni
predamo jedno drugom.
Ako izgubim,
da ne izgubim te.
Dosta je bilo krivudanja!

Hajde,
moje čudo,
da ti i ja malo vodimo - ljubav!
Ti da si Čovek, a ja Žena.