Vilijam Fokner

Nešto više od pola veka posle smrti nobelovca Vilijama Foknera, romansijera i pripovedača, kojeg, uz Džojsa i Virdžiniju Vulf, smatraju najznačajnijim predstavnikom modernog psihološkog „romana toka svesti“, njegov status jednog od najvećih američkih romanopisaca 20. veka ni najmanje nije ugrožen.

Iako čitan i slavljen u celom svetu, književnik na čijim su delima rasle generacije čitalaca i na ovim prostorima, ostao je neraskidivno vezan za svoju zavičajnu državu Misisipi, okrug Lafajet i gradić Oksford – koji su u njegovim delima postali pokrajina Joknapatafa i varošica Džeferson.

Odrastao je u provincijskoj sredini, na severu siromašne savezne južne države Misisipi, i taj kraj i ljudi ostavili su neizbrisiv trag u njegovoj prozi. Fokner nije maturirao, ali je mnogo čitao, od svetskih klasika do francuskih simbolista: Verlena, Vajlda, Dostojevskog, Flobera, Remboa, Šekspira, Servantesa… Primljen je, 1918. godine, kao dobrovoljac u pilotsku školu britanskog vazduhoplovstva u Kanadi. Posle rata vratio se u Oksford, gde je proživeo najveći deo života. Nakon pesama i kraće proze, prvi roman „Vojnikova plata“ objavljuje 1926. Budući da je teško nalazio izdavače, do kraja Drugog svetskog rata povremeno je odlazio u Holivud, gde je pisao i prepravljao uglavnom tuđe scenarije – poznate su njegove prerade Hemingvejevih romana. Poslednjih petnaestak godina života uživao je veliku popularnost i bio svojevrstan ambasador američke kulture u Evropi, Južnoj Americi i Japanu. Godine 1949. dobio je Nobelovu nagradu za književnost, održavši pri tom verovatno najpoznatiji i najbolji govor koji je ikada izgovoren tokom te svečanosti.

Kompletan njegov opus može se sagledati kao slika političke i društvene istorije američkog Juga, koja – iako sadrži onaj neizbežni Sever – Jug, ali i „crno-beli“ kontrast i opis odnosa između „obojenog“ i „belog“ stanovništva – nekako i ne odiše pokušajima davanja vlastitog suda u vezi sa tim konfliktom.

Ipak, premda unekoliko lišen striktnog određivanja u pogledu rasne diskriminacije, Foknerov jug nikako se ne bi mogao nazvati zemljom blagostanja, rajem u kome bi junaci „svih boja“ uživali u sreći i prosperitetu, neopterećeni negativnim osećanjima i delima… Baš suprotno: njegov Jug je zemlja „buke i besa“, poraza i propadanja, incesta i nasilja, beznađa i ludila… Njegovi junaci obitavaju u svetu u kome vlada kataklizma tradicionalnih vrednosti, a sudbine koje on slika – po pravilu su obeležene propašću i samouništenjem.

Baš su ovakva tematika i osoben pristup koji je negovao doneli Fokneru „titulu“ najživopisnijeg hroničara nasilja, degeneracije, perverzije Juga.

Početak Foknerovog „velikog, tragičnog doba“ označio je njegov treći roman „Sartoris“, iz 1929, priča o uglednoj istoimenoj porodici, kojom počinje njegova saga o Joknapatafi i gradiću – „proza biblijske veličine i grozničavog intenziteta“, kojom je Vilijam Fokner stvorio, kako je zapisao jedan kritičar, „kosmos koji niko ne poseduje“. Po senzibilitetu blizak naturalističkim piscima kraja 19. veka, u svoj je opus integrisao mnoge modernističke narativne tehnike poput toka svesti, vremenskog flešbeka, kao u filmovima, narativnih rezova ili poetskih komentara.

Po mnogima „najveći“ njegov roman, „Buka i bes“, iz iste 1929. godine, prikaz je propasti četvoro dece stare porodice Kompson, uklopljen u istoriju američkog Juga. To je ujedno i eksperimentalni, inovativni roman toka svesti, koji može stati uz bok Džojsovom „Ulisu“, a koji je, esencijalno, sav sadržan u svesti idiota Bendžija – u čemu je vidljiva sva radikalnost foknerovske inovacije. Poput odraza u ogledalu, delu „Buka i bes“ suprotstavljen je roman o krajnje siromašnoj seljačkoj porodici Bundrenovih, „Dok ležah na samrti“ iz 1930, koji se sastoji od unutrašnjih monologa muža i umiruće žene, njihove vizionarske i ekstravagantne dece i suseda, a radnja kulminira u mitsko-grotesknom, ali primitivnom i tvrdoglavom, ustrajnom prevoženju majčinog tela na daleko groblje u doba velike poplave.

Posebno je šokantno „Svetilište“, iz 1931, u kojem impotentni gangster Popaj kukuruznim klipom siluje otmenu i izazovnu Temple Drejk te sa njom živi u bordelu u Memfisu. Andre Malro nazvao je „Svetilište“ prodorom grčke tragedije u kriminalni trivijalni roman. Slede „Svetlost u avgustu“, sa središtem oko tragičnog lika Hrista-Sotone, heroja i zločinca Džoa Kristmasa, opsednutog prenadraženom rasnom svešću i samomržnjom zbog sumnje da ima crnačke krvi, roman koji istovremeno sadrži i najpotresniju ljubavnu priču u Foknerovom opusu i prikaz otrovnog bujanja verskog fanatizma. „Avesalome, Avesalome!“ iz 1936. predstavlja tehnički nerazmrsiv splet opsesivnog unutrašnjeg monologa mladog Kventina Kompsona i trostrukog narativnog prenošenja verzija priče o usponu i padu Tomasa Sutpena u doba pre, tokom i posle američkog građanskoga rata. Radnja se događa pola veka pre same priče o usponu i padu Juga, a ovo delo je pisac smatrao svojim najvećim ostvarenjem.

Trilogija“ pisana punih dvadeset godina – od 1940. do 1960, „Zaselak“, „Grad“ i „Palata“, pripovest o porodici Snoups, groteskno prikazanim i karikiranim pripadnicima razgranatog plemena „belog šljama“ i njihovoj najezdi na Džeferson pod vođstvom Flema Snoupsa, sadrži više političke satire i društvene kritike, a manje mitske veličine i tragičnog raskola nego što je uobičajeno kod ovog pisca, Fokner je i ovde ostao majstor kreiranja nezaboravnih scena i karaktera.

Delo Vilijama Foknera, po mnogima jednog od najvećih svetskih prozaista, opus je raskošne inventivnosti, vatromet tehničke virtuoznosti, kojim dominira tragična i tragično-ironična vizija života, u kojoj vlada sudbina, usud, kob – no ipak donekle ublažena i oživljena čestim burlesknim i drastično komičnim scenama.

Delo koje istražuje ponore zla, ludilo, incest, ubistvo, masakriranje, silovanje, linč, bratoubistvo, čedomorstvo…, istovremeno je afirmacija ljudskosti i stoičkog humanizma izraženog u hrišćanskoj ikonografiji i naglasku na vrlinama – koje je Fokner istakao i u nezaboravnom govoru pri dodeli Nobelove nagrade: hrabrost, saučešće, ponos, ljubav, čast i žrtva!

Marina Mirković

Vilijam Fokner je po mnogim mišljenjima, najveći američki romanopisac. Živeo je i stvarao u XX veku. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost. Kao modernista je koristio tehniku toka svesti. Uz Džojsa i Vulfovu, predstavnik je modernog psihološkog romana toka svesti. Njegovo pisanje dokazuje da obrazovanje nije neophodno ako želite da postanete pisac. Fokner nije završio srednju školu, ali je dosta čitao Dostojevskog, Flobera, Servantesa...

Pregršt ideja za pisanje mu je pružilo ruralno okruženje južne države Misisipi u kojoj je odrastao. Sudbine mnogih porodica su mu poslužile da osmisli priču i razvije radnju. Stvarnost i mašta, činjenice i fikcije rodnog tla su teme pisanja. I tužna strana je prikazana u delima: propast, beznađe, nasilje... Radnje i likovi romana su često povezani, neretko se priča jednog romana spominje u drugom. Fokner je tvorac Joknapatofe, carstva u koje je smestio zbivanje svojih romana. Joknapatofa je rasla i razvijala dok su se dela pisala.

Najpoznatija dela su mu: "Sartoris", "Buka i bes", "Svetilište", "Svetlost u avgustu", "Dok ležah na samrti", "Abšalome, sine moj!", "Divlje palme", "Siđi Mojsije", "Rekvijem za opaticu".

Čitati, čitati, čitati.

Mnogi su hrabri tek onda kad ne vide drugi izlaz.

Onaj koji najmanje zna, iznosi pretpostavke sa najvećim ubeđenjem.

Ljudski um je kao padobran: radi samo kad je otvoren.

Ljubav i patnja su ista stvar, vrednost ljubavi je iznos onoga što moraš platiti za nju i kad god je dobiješ jevtino, prevario si samoga sebe.

Čovek je jedino živo biće koje može da pocrveni i jedino koje za to ima razloga.

Kada bih mogao da biram da iskusim bol ili ništa, izabrao bih bol.

Ne voli se zbog, voli se uprkos, ne zbog vrlina, već uprkos manama.

Slobodni smo ne kada pričamo o slobodi, već kada je praktikujemo.

Satovi ubijaju vreme...vreme je mrtvo u onom trenutku kada ga kazaljke otkucaju. Vreme oživi jedino kada satovi stanu.

Ne plaši se da podržiš iskrenost, istinu i saosećanje i usprotiviš se nepravdi, laži i pohlepi. Kada bi ljudi ovako postupali, promenio bi se svet.

Ne možete da se otisnete u nove horizonte dok ne izgubite iz vida obalu.

Vilijam Fokner, američki džentlmen u odelu od “Harris” tvida
“Volim ljude iz Virdžinije zato što su svi snobovi, a ja volim snobove. Snob mora da provede puno vremena u održavanju svog snobizma, tako da mu malo vremena ostaje za druge stvari.”

Vilijam Fokner/William Faulkner

Vilijam Fokner/1897-1962/ je bio poznat po svom osobenom glasu, niskom rastu/1.69cm/, luli, viskiju koji mu je bio sigurno i toplo utočiste u vreme depresije i boemskom, dendi stilu u oblačenju: neizbežnom sakou od Harris tvida koji je sa takvom nonšalancijom nosio, da je postao njegov zaštitni znak. Pravi džentlmen američkog Juga. Ništa neobično za nekoga koji je veći deo svog života proveo u Oksfordu, u Misisipiju, gde se nalazi čuveni Misisipi Univerzitet, osnovan 1835.,nazvan po britanskom Oksfordu.

Fokner je živeo u porodičnoj kući neoklasičnog stila tipičnoj za arhitekturu na Jugu, poznatoj kao Rowan Oak. Voleo je i često je učestvovao u lovu na lisice u Šarlotsvilu u Virdžiniji iako je bio, kažu, loš jahač. Voleo pompeznost jahačkih odela koja je rado nosio.

Bio je poznat i po tome da je ljubomorno čuvao svoj privatni život od javnosti. Jednom je odbio poziv za večeru kod predsednika Džona Kenedija priredjenu za umetnike u Beloj kući sa obrazloženjem da je Bela kuća isuviše daleko da bi se on maltretirao i bio na večeri sa strancima.

Nije dozvoljavao ni radio ni bilo kakvu muziku u kući. Kada su jednom prilikom njegova žena i ćerka donele u kuću gramofon, slomio ga je u paramparčad. Fokner nije nikad odgovarao ni na telefonske pozive.

Jednom je, u nekom od retkih intervjua, na pitanje zašto ne voli da daje intervjue, odgovorio :

“Razlog zašto ne volim intervjue je moja burna reakcija na privatna pitanja. Ako su pitanja o mom radu, pokušaću da odgovorim na njih. Ali ako su pitanja o meni, ne verujem da ću odgovoriti, čak i ako odgovorim, ako mi to isto pitanje postavite sutradan, odgovor će biti drugaciji.”

A o vama, piscu?

“Da ja nisam postojao, neko drugi bi napisao to sto smo napisali ja, Hemingvej, Dostojevski, svi mi…Dokaz za to su tri kandidata za autorska prava Šekspirovih komada. Ono što je važno jesu Hamlet ili San letnje noći, a ne onaj koji ih je napisao. Umetnik nije bitan. Jedino što je važno je ono što je stvorio, s obzirom da nema ništa novo da se kaže. Šekspir, Balzak, Homer…pisali su manje-više o istim stvarima, i da su živeli hiljadu ili dve hiljade godina duže, izdavačima ne bi više niko drugi trebao.”

Ovaj mali foto-esej je za magazin Life napravio je Karl Majdens/Carl Mydans /1907 – 2004/ poznati foto-novinar. Može se nazvati malom studijom, “ kako se nosi sako od tvida.” Fokner ga je nosio još od 1920-tih godina, kao mladić, član Izgubljene generacije u Parizu.

U sakou od tvida se pojavljivao u društvu sa H.Hjuzom. Nije ga sprečilo ni toplo vreme u Holivudu dok je radio na scenarijima za filmove po romanima : Veliki san Rejmonda Čandlerai Imati i nemati od Hemingveja. Kada su svi bili u košuljama zbog velike vrućine, Fokner je bio u sakou od tvida.

Karl Majdens je ovu seriju fotografija sa Vilijamom Foknerom napravio samo nekoliko meseci pre Foknerove smrti 1962.