Viktor Peljevin

Fenomenalan savremeni ruski pisac koji beskompromisno opisuje haotičnu realnost mešanu sa fantazijom koja deluje realno i otkriva nam šokantne 
ideje. Izuzetno nadaren i kreativan pisac koji jednostavno vozi čitaoca kroz preokrete i apsurdne pojave i stvari. Iako imaginarne stvari deluju realno,
 te ga ne bih nikako svrstao u SF ili Fantasy pisca. Moja preporuka recimo Generation P, Sveta Knjiga Vukodlaka ili Grof T.

Sveta knjiga vukodlaka, Viktor Peljevin


Vrata su se za njim zatvorila i napokon sam odahnula.

Već sam rekla da lisice nemaju polne stvari u ljudskom smislu. No, ispod repa imamo rudimentarnu jamu, elastičnu kožnu vreću koja nije spojena ni s kojim drugim organom. Obično je stisnuta u sićušnu rupicu, kao unutrašnjost ispuštene lopte; no kad osetimo strah, ona se širi i lagano ovlaži. Ona u našoj anatomiji igra ulogu kakvu ima specijalni spolni cilindar od plastične mase u opremi radnika majmunskog rasplodnika.

Stvar je u tome da je kod velikih majmuna prihvaćena ista tehnologija kontrole kao i u kriminalnoj ili političkoj sredini: mužjaci koji su u upravi ritualno spuštaju one koji, kako im se čini, pretenduju na neopravdano visok status. Ponekad se u toj ulozi nađu i ljudi sa strane – električari, laboranti i tako dalje (mislim u rasplodniku). Da bi bili spremni na takav obrat događaja, oni među nogama nose obešeni šuplji cilindar od plastike za koji imaju krasnu rič “kurcolovac”. U njemu je jamstvo sigurnosti: ako na njih navali veliki mužjak, opsednut osjćajem društvene pravde, treba se samo nagnuti i pričekati nekoliko minuta – majmunsko negodovanje završit će u tom cilindru. Zatim mogu nastaviti dalje.

Isto sam tako i ja mogla nastaviti svoj put.

On je vodio u kupaonicu, gde sam najpre pogledala svoje telo. Ne računamo li da je rudimentarna jama ispod repa bila nažuljana i crvena, sve je dobro prošlo. Doduše, zadnjica me bolela kao da sam celi dan jahala na pobesnelom konju (što je bio prilično tačan opis onoga što se dogodilo), ali traumom se nije moglo nazvati. Priroda je sigurno pripremila lisice za susret s vukovima-vukodlacima.

Slutila sam da ću se morati okupati u njegovoj sedefastoj kadi – i predosećaj me nije prevario. Celi svoj rep, leđa, trbuh i noge, koje je zaprskala ona vučja gnusoba, pažljivo sam oprala šamponom. Zatim sam rep brzo osušila fenom i obukla se. Palo mi je na pamet da ne bi bilo loše pretražiti prostoriju.

No, u tom raskošnom praznom hangaru praktički se nije imalo šta pretražiti – nije bilo ni ormara, ni komoda, ni ladica. Vrata koja su vodila u druge sobe bila su zaključana. Ipak, rezultati su bili zanimljivi.

Na radnom stolu kraj elegantnog kompjutera-monobloka nalazio se masivni srebrni predmet koji mi se na prvi pogled učinio kao kipić. Pri pažljivijem gledanju ispala je giljotina za cigare. Predstavljala je Monicu Lewinsky kako leži na boku s nogom-polugom podignutom uvis, što je trebalo pritisnuti (nisam se mogla suzdržati), i onda ne samo da je radila giljotinica u prstenu između bedara, nego je izvirivao i jezičac plavičastog plamena iz otvorenih usta. Stvarčica je bila dobra, jedino mi se američka zastava, koju je Monica držala u ruci, činila suvišnom: ponekad je dovoljan sićušan uteg da se napravi ravnoteža i erotika se pretvorila u kičasti agitprop.

Srebrna Monica pritiskala je na stol veliku patentnu mapu. Unutra je bila hrpa papira najrazličitijih vrsta.

Na samom vrhu nalazio se, ako je suditi po sjaju, list iz albuma o umetnosti. S njega me gledao golemi žutooki vuk s runom na grudima nalik na slovo “F” – fotografija skulpture načinjene od drveta i jantara (jantarne su bile oči). Potpis je glasio:

FENRIR

Sin Loke, golemi vuk, koji je na nebu juri za suncem. Kad ga Fenrir sustigne i poždere – dolazi Ragnarök. Fenrir je svezan do Ragnaröka. I Ragnarök će ubiti Odina i biti ubijen od Vidara.

Iz potpisa nije bilo jasno na koji način Fenrir sustigne sunce i poždere ga, ako je svezan do Ragnaröka, a Ragnarök dolazi onda kad on sustigne i poždere sunce. Međutim, sasvim je moguće da je naš svet sve do sada postojao upravo zahvaljujući ovakvim mimoilaženjima: strašno je pomisliti koliko ga je umirućih bogova proklelo.

Znala sam ko je Fenrir. Bila je to najstrašnija životinja nordijskog bestijarija, glavni junak islandske eshatologije: vuk koji je trebao požderati bogove posle ukidanja severnog projekta. Želim verovati da se Aleksandar nije odveć poistovetio s tim bićem, i žutooko čudovište jednostavno je nedostižni estetski ideal, nešto poput fotografije Schwarzeneggera koja visi na zidu kulturista početnika.

Ispod se nalazila stranica s Borgesovom minijaturom Ragnarök. Znala sam tu priču koja me zadivljavala svojom somnabuličnom tačnošću u nečem glavnom i strašnom. Junak i njegov znanac nađu se kao svedoci čudne povorke bogova, koji su se vraćali iz vekovnog progonstva. Val ljudskog obožavanja iznosi ih na scenu dvorane. Oni izgledaju čudno:

Jedan je držao grančicu, nešto od bezazlene flore snoviđenja; drugi je u širokoj gesti izbacio ruku s noktima napred; Janusov lik nije bez bojazni pogledavao na iskrivljen kljun Tota.

Snoviti odek fašizma. Međutim, dalje ide nešto vrlo interesantno:

Neko od njih, verojatno potaknut ovacijama – sad se više ne sećam ko – odjednom je počeo pobednički kliktati, nepodnošljivo prodorno, kao da fućka ili grglja. U tom trenutku sve se prominilo.

Dalje su tekst gusto pokrivali znakovi. Reči su bile podcrtane, ograđene uskličnicima i čak obrubljene baroknim ornamentima – očito da prenesu malo emocija:

Počelo je sa sumnjom (očito preteranom) da Bogovi ne znaju govoriti. Vekovi divljeg i nomadskog života istrebila su u njima sve ljudsko; islamski polumesec i rimski krst nisu znali za sućut prema progonjenima. Kosa čela, žuti zubi, retki brci mulata ili Kineza i izokrenute usne životinja govorili su o siromašenju olimpijske vrste. Njihova odeća nije bila u skladu sa skromnim i poštenim siromaštvom i navodila je na pomisao o mračnom šiku igračnica i Bakhovih bordela. Rever je krvario karanfilom, ispod sakoa se naslućivala drška noža. I tada smo shvatili da !ide njihova poslednja karta!, da su !lukavi, slepi i okrutni, kao iskusne zveri u hajci!, i -!OSLOBODI MI STRAH ILI SAOSEĆANJE – ONI ĆE NAS UNIŠTITI!.

I onda smo izvukli svako po jedan težak revolver (odnekud su u snu došli revolveri) I SA ZADOVOLJSTVOM UPUCALI BOGOVE”.

Iza toga su išle dve stranice iz Starije Edde – čini se iz Velvina proricanja. Bile su istrgnute iz nekakva besplatnog izdanja: tekst je bio otisnut krupnim crvenim pismom na kredom beljenom papiru, krajnje neekonomično:

Vetar podiže

do neba vale,

na kopno ih baca,

nebo se mrači;

ide vijavica,

i besne vetri;

to nagoveštaj je

smrti bogova.

“Smrt bogova” u poslednjem stihu bila je označena noktom. Tekst na drugoj stranici bio je jednako mračan-znakovit:

Neće više biti

najjači od svih,

ime njegovo

izgovoriti ne smem;

malo ko zna,

da će se dogoditi

odmah iza bitke

Odina i Vuka.

Sve ostalo bilo je u istom duhu. Većina papira u fasciklu na ovaj se ili onaj način ticala severnoga mita. Najmračniji utisak na mene je ostavila crno-bela fotografija nemačke podmornice Naglfar – kako se u skandinavskoj mitologiji zove brod boga Loke, napravljen od noktiju mrtvaca. Naziv podmornice odgovarao je vremenu Drugog svetskog rata. Neobrijani i koščati članovi posade, koji su se smeškali s njenoga mosta, bili su naizgled vrlo simpatični i podsećali su na podvrstu modernih “zelenih”.

Prema kraju fascikla bilo je sve manje znakova na papirima; kao da je taj, koji ih je listao, razmišljao o prikupljenome materijalu i gubio zanimanje, ili, kako se u drugoj priči izrazio Borges, “nekakvo plemenito nestrpljenje” smetalo mu je da prelista papire do kraja. No, momak je bio dobro upućen, posebno prema merilima našega komercijalnoga vremena (“vekova mačeva i sekira”, kako je definisao jedan od povezanih odlomaka, “vreme prokletog bogatstva i velikog razvrata”).

Najzadnji je u fasciklu ležao list papira sa crtama, istrgnut iz školske teke, pospremljen u prozirnu plastičnu omotnicu. Na listu je bilo nešto poput posvete:

Saški u znak sjćanja.

Pretvori se!

WOLF-FLOW!

Pukovnik Lebedenko.

Zatvorila sam fascikl i vratila ga natrag pod Moniku te nastavila razgledavanje. Više me nije začudilo kad se kraj muzičke linije našlo nekoliko CD-ova s različitim izvođačima jedne te iste opere:

RICHARD WAGNER

DER RING DES NIBELUNGEN

Götterdämmerung1.

Sledeći zanimljivi objekt koji mi je upao u oči bila je debela teka sive boje. Ležala je na podu, između zida i divana – kao da ju je neko listao preko noći, zametnuo i ispustio. Na njenim je koricama pisalo:

Vrlo tajno

primj. Br. 9

Projekt “Shitman”

ne iznositi iz zgrade.

U tom trenutku uopšte nisam povezivala taj čudni naziv i priču o ludom šekspirologu koju mi je ispričao Pavel Ivanovič. Moje su misli krenule drugim putem – zaključila sam da je to još jedan dokaz snage američkog kulturnog uticaja. Superman, Batman, još par sličnih filmova i um počinje klišeizirati realnost prema njihovoj slici. No, pomislila sam, šta suprotstaviti tome? Projekt Govnjuk? Teško da bi neko hteo na njemu crnčiti noću za malu platu. Zbog tog govnara u lošem odelu je i stradao sovjetski imperij. Ljudskoj je duši potreban lep omot, a ruska kultura ga ne predviđa nazivajući takvo stanje stvari duhovnošću. Upravo otuda sve nevolje…

Sam fascikl nisam ni otvorila. Tajni dokumenti izazivali su u meni antipatiju još od sovjetskih vremena: koristi nikakve, a problema može biti preko glave, čak i ako je kagebeovska.

Moju pažnju privlačilo je nekoliko neobičnih grafičkih radova koji su visili na zidu – rune narisane širokim kistom ili šapom. Po nečemu su podsećali na kinesku kaligrafiju – najgrublje i najekspresivnije njene obrasce. Između dve takve rune visila je grana imele, što je postajalo jasno iz potpisa – na prvi pogled bio je to samo suhi naoštreni štapić.

Zanimljiv je bio crtež na sagu, koji je prikazivao borbu lavova i vukova – verovatno kopija rimskog mozaika. Na jedinoj polici za knjige stajali su uglavnom masivni albumi (The Splendour of Rome, The New Revisited History of the Russian Soul, Origination of Species and Homosexuality2 i jednostavno o automobilima i oružju). Ipak, znala sam da knjige na takvim policama uopšte ne odražavaju ukus domaćina, jer ih odabiru dizajneri interijera.

Kad sam završila s razgledavanjem, prišla sam staklenim vratima na krov. Otuda je pucao lep pogled. Dole su se crnile rupe dorevolucionarnih dvorišta, oplemenjenih restauracijom. Iznad njih se uzdizalo nekoliko novih zgrada faličke arhitekture – pokušali su ih uvesti u istorijski pejsaž ravnomerno i blago, i na kraju su one izgledale kao namazane vazelinom. Dalje je bio Kremlj, koji je veličanstveno dizao prema oblacima svoje drevne buzdovane s prišivenim zlatnim kuglama.

Prokleti posao, kako je nagrdio moje shvatanje sveta, pomislila sam. Ipak, je li baš tako nagrdio? Ili je nama, lisicama, svejedno – idemo kroz život sa strane kao azijska kišica. No, tu je teško biti čovek. Korak u stranu od tajnog nacionalnog gestalta i ta zemlja će te uzeti. Teorem koji dokazuje svaka do kraja jasna sudbina, ma koliko stavljali glamurozni veo na svakodnevnu svečanost života. Znam to, nagledala sam se. Zašto? Naslućujem, no neću sad izvlačiti tu temu. Sigurno se ovde ne rađaju tek tako, oh, ne tek tako… I niko nikome nije u stanju pomoć. Da li zbog toga moskovski zalasci sunca u meni uvek izazivaju takvu tugu?

– Divan je pogled odavde, zar ne?

Okrenula sam se. Stajao je pred vratima lifta s dupkom punom vrećicom u ruci. Na vrećici je bila zelena zmija, koja je obavila medicinski pehar.

– Joda nije bilo – rekao je zabrinuto – dali su fuksidan. Rekli su da je to isto, samo je narančaste boje. Mislim da nam je čak i bolje – neće biti tako uočljivo kraj repa…

Postalo mi je smešno i okrenula sam se prema prozoru. Prišao je i stao kraj mene. Neko smo vreme šutke gledali grad.

– Leti je ovde lepo – rekao je. – Pustiš Zemfiru3, gledaš i slušaš: “Doviđenja, moj voljeni grade… zamalo sam dospela među hronične tvoje…” Hronične – šta ? Alkoholičare ili narkomane?

– Neću dovoditi u zabludu.

– Kao da ti je bolje?

– Želim kući – rekla sam.

– A…

Kimnuo je prema vrećici.

– Ne, hvala. Kad ti donesu ranjenog Ščorsa4, lečieš ga. Idem.

– Mihalič će te odvesti.

– Ne treba mi tvoj Mihalič, sama ću.

Bila sam već kod lifta.

– Kad te mogu videti? – upitala sam.

– Ne znam – rekla sam. – Ako ne umrem, nazovi me za tri dana.

*

Poslije kopulacije svaka je životinja tužna – govorili su stari Rimljani. Osim lisice, dodala bih. I osim žene. Sada sam to točno znala.

Ne želim reći da je žena životinja. Baš naprotiv – muškarac je puno bliži životinjama u svim očitovanjima: mirisima i zvukovima koje ispušta, tipu telesnosti i metodama borbe za ličnu sreću (a da se ne govori o tome što on smatra svojom srećom). No, stari Rimljanin, koji je metaforički opisao svoje raspoloženje posle ljubavnog čina bio je, čini se, toliko organički seks-šovinist da ženu jednostavno nije uzimao u obzir, a to od mene zahteva da uspostavim pravednost.

Inače kod te uzrečice mogu biti najmanje četiri objašnjenja:

1) Rimljani ženu nisu smatrali čak ni životinjom.

2) Rimljani su ženu smatrali životinjom, ali su se s njom kopulirali tako da je žena doista postala žalosna (na primer, Svetonije priča da je zakon zabranjivao smaknuće devica štrikom, i krvnik ih je silovao pre smaknuća – kako se tu ne ražalostiti?).

3) Rimljani ženu nisu smatrali životinjom, držeći da je to samo muškarac. Pa za takav plemeniti pogled na stvari Rimljanima bi se mnogo toga moglo oprostiti – osim, naravno, te njihove smicalice s devicama i štrikom.

4) Rimljani nisu imali sklonosti ni prema ženi ni prema metafori, zato su je držali s domaćim životinjama i peradi i nisu delili tu sklonost te nisu znali sakriti svoje osećaje.

Deo istine mogao se skrivati u svakom od tih objašnjenja – svašta se, sigurno, događalo tokom carskih vekova. Međutim, ja sam bila sretna životinja.

S ruskoga prevela Irena Lukšić

Beleške:

1 Richard Wagner, Prsten Nibelunga. Sumrak Bogova, nap. V. Pelevina.

2 Veličina Rima. Nova ispravljena povijest Ruske Duše. Homoseksualnost i podrijetlo vrsta, nap. V. Pelevina.

3 Zemfira Ramazanova, pjevačica ruske rock-skupine Zemfira, nap. prev.

4 Čuveni ukrajinski partizan Nikolaj Ščors, nap. prev.

Viktor Peljevin - Empire

U svom najslavnijem romanu Generation P Viktor Peljevin se ironično poigrava sa savremenim čovekom, pokazujući kako današnju stvarnost zapravo oblikuju mediji. Posle reklama na televiziji, koje u mnogobrojnim bojama sa nasmejanim manekenima sugerišu kupovinu ovog ili onog proizvoda, ljudi odlaze u prodavnice i olako troše svoj teško zarađeni novac. Današnji hipermarketi imaju funkciju muzeja – oni ne samo što prazne novčanik, već i edukuju ljude: tu smo suočeni sa onim što je istinito, i udaljeni od onoga što je lažno. Tehnologija XXI veka promenila je način na koji današnji čovek misli i oseća. Poigravajući se s brendovima, raznim etiketama i televizijom, Peljevin pretenduje da pokaže kako je raspad sovjetskog totalitarnog režima uticao na svu nesavršenost ruske demokratije (paralela sa Srbijom nameće se sama).

Roman Empire 'V' može se smatrati svojevrsnim nastavkom gore pomenutog dela, ali samo u značenjskom kontekstu: likovi i radnja su potpuno različiti, pa se shodno tome, obe knjige mogu čitati i odvojeno. Autor nas „provodi“ životnim putem devetnaestogodišnjeg mladića Romana – tačnije, oslikava njegov preobražaj – običan manuelni radnik u Rusiji igrom slučaja postaje vampir. Međutim, navedeno mitsko biće samo je metafora: zamišljena slika čoveka XXI veka suočenog sa postindustrijskim društvom, internetom, kompjuterskom tehnologijom, televizijom, kloniranjem, vantelesnom oplodnjom, itd. "Jedina perspektiva za pametnog momka u ovoj državi je da radi kao klovn kod pedera. Ko ne želi da radi kao klovn kod pedera, radiće kao peder kod klovnova." Navedeni citat sjajno opisuje budućnost današnjeg čoveka: njegov status i finansijska moć zavise od političara i tajkuna.

Empire 'V' (što je zapravo igra slova u engleskom i znači vampir) je sinonim za savremenog čoveka, ali i za putovanje kroz tajnu življenja: novac je polazna tačka svih puteva koji vode do novca. Tragika današnjeg čoveka je u tome što je dobrovoljno izabrao otuđenje (život u sopstvenom svetu gde je svakodnevica ograđena digitalnim vezama, kreditima i reklamama), gde ne mora nikome ništa da objašnjava dokle god je platežno sposoban. Sve je na sniženju dok se ne utvrdi suprotno.

Peljevin je pisac koji ima neverovatnu sposobnost da visokointelektualne stvari dočara na jednostavan način. U romanu vampiri ne sisaju čovekovu krv, već novac; ljudska civilizacija nije ništa drugo do ogromna proizvodnja novca. Običan čovek misli da dobija novac „za sebe“, ali u stvarnosti on ga dobija „od sebe“. Život je tako skrojen da on može da dobije malo novca za ličnu upotrebu samo u slučaju da ga dok radi proizvede mnogo više za nekog ko mu je nadređen. Svako ko je zaposlen znao o čemu ovaj ruski književnik govori...

Čapajev i praznina je najpoznatiji roman ruskog pisca Viktora Peljevina, a smatra se i jednim od najboljih svjetskih romana s početka trećeg milenijuma. Svaki pokušaj prepričavanja ovog izrazito slojevitog i ozbiljnog djela je uzaludan. Mene je uvodnom atmosferom podsjetio na Majstora i Margaritu zbog čega sam predosjetila da će dalje čitanje biti mučno i nisam se mnogo prevarila. Daleko od toga da Peljevin nije kvalitetan. Naprotiv, malo je pisaca u čijim djelima se stalno prožimaju različito mjesto i vrijeme, samim tim i radnja, u kojima ne postoji jasna granica između sna i jave, apsurda i logike, ludila i razuma uz istovremeno konstantno preplitanje sovjetske istorije i svjetske stvarnosti.

Ovo djelo se smatra i prvim modernim zen-budističkim romanom, a kako je meni ta doktrina potpuno strana, osim upornog pojma praznine i područja psihologije nesvjesnog, malo šta sam ja tu mogla pohvatati. Pored toga, Peljevin se opasno igra riječima, majstor je satiričnog humora i groteske, roman obiluje elementima fantastike, a simbolizma ima i previše. U suštini, previše ekscentrično za moj ukus. Objektivno, ovo je nesumnjivo vrlo ozbiljno djelo velike književne i umjetničke vrijednosti. Subjektivno, mene je smorilo i jedva sam čekala da okončam tu patnju, jer zahtijeva visoku koncentraciju i kontinuitet u čitanju, a prije svega odlično poznavanje istorijskih i društvenih prilika različitih ruskih i svjetskih perioda, ali i samu zainteresovanost za tu temu koja je u mom slučaju, nažalost, izostala.

Viktor Peljevin je savremeni ruski pisac mlađe generacije. Do sada je objavio:

Relics: Rani i neobjavljeni radovi

Sveta knjiga vukodlaka

Dijalektika prelaznog perioda iz niotkuda u nikuda

Generation P ( I.P.Plato)

Žuta strela (I.P. Svetovi)

Čapajev i Praznina (I.P.Plato)

Bubanj Donjeg Sveta, Bubanj Gornjeg Sveta

Omon ra

Plava svetiljka

"Jedan moj poznanik je govorio da zlo u našem životu može da se pobedi jedino novcem. To je zanimljivo zapažanje, treba govoriti ne o pobedi nad zlom, već o mogućnosti otkupa od njega."

"U Moskvi se grade oblakoderi, jedu se tone sušija i ispostavljaju računi u kojima se potraživanja izražavaju u milijardama.Ali taj bum ima malo veze sa ekonomijom. Naprosto, ovamo se iz cele Rusije sliva novac, i on malkice natapa ovdašnji život pre nego što ode u hiperprostor of-šora. Sećam se, govorila si da je osnovna protivrečnost savremene epohe - protivrečnost izmedju novca i krvi."

"Znaš u čemu je potajni užas ovdašnjih života? Kada kupuješ sebi bluzu ili kola, ili bilo šta drugo, u tvojoj glavi već se nalazi predstava mesta na koje ćeš otići u toj bluzi ili u tim kolima, koje ti je nametnula reklama. Ali takvog mesta nema nigde, osim u reklamnom spotu, i tu crnu rupu u realnosti, oplakuju svi ozbiljni filozofi Zapada. Kroz radost šopinga nazire se nepodnošljiva svest o tome da je ceo naš svet - ogromna prodavnica skijaške opreme koja se nalazi usred Sahare: treba kupiti ne samo skije, već i imitator snega."

"Kada u skupom butiku ugledam devojku sa kavaljerom koji joj kupuje broš u vrednosti omanjeg aviona, svaki put se iznova uverim da ljudske ženke stvaraju iluzije nimalo lošije nego mi. A možda čak i bolje. Pa treba umeti mašinu od mesa, stvorenu za razmnožavanje, predstaviti kao divan prolećni cvetak, dostojan rama od dragog kamenja i održavati tu iluziju ne nekoliko minuta, kao mi, već godinama, decenijama."

"Žena je - miroljubivo biće i omadjijava samo svog sopstvenog mužjaka, ne dirajući ni ptičice ni zverčice. Pošto to radi u ime višeg biološkog cilja, to jest, ličnog preživljavanja, obmana je oprostiva."

- A šta je onda književnost?
- Pa, na primer, Marsel Prust. Ili Džems Džojs.
- Džojs? - upita on primičući se. - Onaj što je napisao Uliksa? Probao sam da čitam. Dosadno. Ako ćemo pravo, uopšte ne shvatam zašto su potrebne takve knjige.
- Kako to misliš?
- Pa tog Uliksa niko ne čita. Tri čoveka su ga pročitala i onda celog života od tog žive - pišu članke, idu na konferencije. A niko drugi to nije savladao.
- Znaš šta - rekoh, bacajući Vukodlake na pod. - Vrednost knjige ne odredjuje to koliko će ljudi da je pročita. Genijalnost Mona Lize ne zavisi od toga koliko posetilaca prodje pored nje tokom godine. Najveće knjige imaju malo čitalaca, zato što njihovo čitanje zahteva napor. Ali upravo zbog tog napora radja se estetski efekat. Književni fast-fud nikad ti neće podariti nešto slično.
- Jednom sam te već zamolio, govori jednostavnije...
- Sasvim jednostavno mogu da kažem ovako. Zamisli, recimo, da si kamiondžija. Knjige koje čitaš su kao saputnici koje primaš u kabinu. Ako primaš kulturne i umne ljude - i ti ćeš uz njih postati pametniji. Ako budeš vozio budale - i sam ćeš postati budala. Zadovoljavati se detektivskim romanima - to je... to je kao voziti polupismenu prostitutku radi felacija.

"Mozak je jedan od pojmova koji postoje u umu. Ljudi uopšte ne znaju šta je um, umesto toga izučavaju čas mozak, čas psihu, čas Frojdova ljubavna pisma Ajnštajnu. A naučnici najozbiljnije misle da um nastaje zbog toga što se u mozgu odvijaju hemijski i električni procesi. To ti je isto kao kada bismo televizor smatrali uzrokom nemog filma koji se na njemu prikazuje."

"Ne mogu da kažem da je ona bila naročito lepa. Kad bih je ugledao posle dugog rastanka, uvek bih se zaprepastio kako je to malo, suvonjavo biće sa zlim očima za mene moglo da predstavlja sve - ljubav, život, smrt, spasenje duše. Ali bilo je dovoljno da ona uhvati moj pogled i sve se menjalo. Najpre bi se u njenim zelenim očima pojavilo nešto nalik na strah i sumnju u to da je voljena. To, da ne postoji nijedan razlog da je volim, bilo je u tom trenutku očigledno, i svaki put bih osetio talas sažaljenja, koji bi prešao u nežnost. A ona je ta osećanja upijala kao sundjer vino, i istog časa u njoj se rascvetavala bolna lepota od koje se gubi razum. Trenutak pre toga, nisam mogao da razumem kako je mogla da me zanese ta, u suštini, nimalo lepa žena, a posle njega - nisam mogao da razumem kako je bilo moguće da makar i na trenutak posumnjam u čarobnu snagu njenog lika."

,,Ti si slobodan i tvoja sloboda je u tome što um nema telo, ma šta ti lagali patuljci u
čudnim šeširima. Telo nema čak ni telo, i zato šlem užasa nema na šta da se stavi. Ali
dok to ne shvatiš, Asterios je jedino što vidiš, osećaš, misliš i znaš. I tvoj život postaje
prostačka mehanička farsa, koju delovi šlema igraju jedan pred drugim u providnoj
praznini uma. Ako je na tebi šlem užasa, čini se da je tu zauvek. Ali ni jedna večnost
ne traje duže od trena. I već se zna šta će biti kad taj tren prođe: setićeš se ko si u
stvari i uvidećeš da je šlem užasa tek igračka koju si sam izmislio...”

Nutscracker

Šta je ovo? Pomozite! Izgleda da je onaj idiot Romeo...

Monstradamus

O čemu se radi? Kakva je ovo lupnjava?

Nutscracker

Izgleda da me je stvarno pronašao. Ako je to on. Jezivi udarci spolja u vrata. Ili je to...

Romeo-y-Cohiba

To nisam ja. I kod mene je isto. Strašno lupanje.

Organizam(-:

Vrata se savijaju.

UGLI 666

Došao je sudnji čas! Pokajte se! Zaklinjem vas znakom krsta!

Nutscracker

Onim iz centra lavirinta-separatora?

UGLI 666

Ne troši poslednje trenutke na bogohuljenje!

Sartrik

Šta je to tamo? Prestanite!

IsoldA

Romeo! Zbogom, đubre!

Ariadna

Vrata se tope. I kod vas?

Nutscracker

Teško se diše. Nešto...

Monstradamus

To je on.

N neke priče i sam Peljevin podstiče kao što je pitanje droga kako u knjigama tako u životu. Čak se par puta u intervjuima i žailo kako meskalin koji bi proizveo iz domaćih kaktusa nije dovoljno kvalitetan da bi se prizvao “plemeniti duh”. A vrlo često voli da govori i o svojoj karate karijeri. Čije veštine voli I da demonstrira pa je tako poznata priča da je jednom prilikom pokušavao da skine kutiju šibica nogom sa glave neke svoje koleginice iz dana izdavaštva. Pokušaji su trajali nekih 15 minuta ali je eksperiment na kraju ipak uspešno obavljen. A Peljevin je tvrdio da mu je toliko vremena trebalo jer se plašio da povredi devojku.

Medjutim nešto što u poslednjim godinama možda najviše karakteriše njegovu ličnost kao i dela jeste zen-budizam koji se potpuno poklapa u sliku čoveka koji voli da se drži po strani, ne voli da daje intervjue niti da se previše pojavljuje u medijima, iako to nekad čini, i iznad svega voli da drži privatnost za sebe. iako na prvi pogled nikako ne deluje tako.

Iako uglavnom odbija intervjue, uglavnom zbog “besmislenih pitanja” i verovanja da bi novinari trebali da se posvete bitnijim stvarima od kopanju po privatnim životima, nikada neće odbiti dobru filozofsku diskusiju. Tako da je vrlo verovatno da će vam odgovoriti na e-mail ako ga a zaintrigira. I ako uspete da dodjete do njegove adrese.

Pročitala sam prvi roman Viktora Peljevina, Omon Ra. Kratka knjiga, govori o Omonu Krivomazovu koji od detinjstva mašta da postane kosmonaut, te o njegovom školovanju u sovjetskoj pilotskoj školi i ekspediciji na Mesec za koju biva odabran. Potpuno fenomenalno peljevin bira detalje, recimo kada opisuje modele aviona, inserte iz ratnih filmova koje je gledao kao dete, sve to spojeno deluje živo i ubojito (ima lajtmotiv ručka koji mu daju od produženih boravaka, pa sve do vojne škole i kao poslednji ručak pred poletanje: piletina, pirinač i kompot i kako ga od kompota uvek spopadne tuga). S obzirom da je njegov prvi roman, ima taj neki entuzijazam da se ispriča užasno lična priča. I ono što se mnogo više vidi u recimo kasnijoj knjizi Generacija P, crni humor i sklonost ka satirii, ovde se provlači u naznakama.
Evo jednog sentimentalnijeg odlomka koji mi je omiljeni.

Svi moji dečiji snovi o budućnosti nastali su iz lake tuge koja te obuzima onih večeri, odvojenih od čitavog ostalog života, kad ležiš u travi pored ostataka tuđe vatre, pored tebe je bicikl, na zapadu se još rasplinjavaju ljubičaste trake sunca koje je upravo zašlo, a na istoku se već vide prve zvezde.
Malo šta sam video i doživeo, ali mnogo toga mi se sviđalo, i uvek sam smatrao da će let na Mesec sadržati u sebi sve pored čega sam prolazio, nadajući se da to sretnem kasnije, definitivno i zauvek; kako sam mogao znati da ono najbolje u životu uvek vidiš tek krajičkom oka?