Borislav Pekić

Čovek se ne bori s rupom iskopanom na pogrešnom mestu, nego s budalama koje su je iskopale. Rupu jednostavno zatrpava.

Većina potrebnih stvari u životu čoveku dolazi kasno. Najčešće kad se od njih nema naročite koristi. Mudrost, između ostalih. Prava osećanja, ponekad. Istine uvek nekako stižu na vreme da ih čovek snese u grob.

Da nema stvarnosti, kako bi se o njoj duboko i tačno pisalo!

U Zlatno doba postojale su samo vera i ljubav na kojima se drzao svet ljudi. Kasnije u Doba mraka, u gvozdeno doba razuma, njima je pridodata nada koja Zlatnom dobu nije bila potrebna. Pridodata je nada da će se zlatno vreme vratiti.

To znači da je svako pitanje izokrenuta projekcija odgovora koji u sebi nosimo. Svaka tajna, s čijim se odgonetanjem mučimo, samo je fotografski izokrenuta projekcija neke naše unutrašnje istine?

Luk je kao u otkrovenju shvatio zašto je propala grčka civilizacija. Nikog više nije bilo njome da upravlja. Niko od Grka nije hteo da vlada i da se tako liši uživanja da po vlasti pljuje.

Ljudi su bolesno nepoverljivi. Kao da su u stalnom međusobnom ratu, da jedni od drugih ne očekuju nikakvo dobro. Ljudi su uopšte vrlo čudni. Kao da on i oni nisu iz istih svetova. Čak i oni koji su prema njemu bili ljubazni, pa mu se ponekad činilo da ga shvataju, ni oni nisu odobravali njegov način mišljenja. To se ne radi, govorili su. Ali kad ih je pitao zašto, zašto se nešto ne radi, nisu umeli da odgovore. Zašto su ljudi takvi?

Šume su krčene da na planetu stane što više ljudi i da oni, uprkos svemu, sve bednije žive.

Proklete činjenice. Ima zaista nešto bolesno u zapadnoevropskom vaspitanju. Nikad nam nije dosta činjenica. Za nas su, naime, činjenice - istine. Mi mislimo da smo u nečemu nešto saznali ako o tome prikupimo planinu činjenica. A zna se kako s njima stvari stoje. Većina ih se međusobno ne slaže. Činjenice su, u stvari, najnestabilniji faktor našeg saznanja o svetu. Njegova jedina prava nepoznata veličina. Da nema stvarnosti, kako bi se o njoj duboko i tačno pisalo!

Šta je istina naspram tajne?

Može se biti ili pisac ili čovek. Biti oboje, nemoguće je apsolutno.

Luke je odmah prepoznao imigrante. Čak i mimo otrcane odeće i neprilagođenog jezika, bilo je u njima nečega što ih je već na prvi pogled izdvajalo od svih ostalih ljudi. Uvek su bili tako prokleto zabrinuti, nesigurni, uplašeni, zbunjeni. Ukratko, out of place. Van svog mesta pod suncem.

Mi se prožimamo bez dodira, sporazumevamo bez reči, odmeravamo bez mera, osećamo bez nasilja. U tom međusobnom prostreljivanju, međustrujanju dve protivteže iste gravitacije, dve sile istog izvora i iste utoke, osećamo da nas sudbina spaja već i time što nas tako besprizivno, nemilosrdno razdvaja, i u tom razdvajanju izdvaja, namenjujući obojicu istoj veličanstvenoj sceni.

“Mora samo paziti da se prokleta stvarnost na mala vrata tzv. autentičnosti ne uvuče u njega i inhibira maštu. Jer mašta je sve. Stvarnost, ako je uopšte ima, ništa. U najboljem slučaju, proizvod uspelog maštanja.”
― Borislav Pekić, Besnilo

“Ne voli čovek jednog pisca samo zato što ga zabavlja, ili ga pred dileme stavlja, nego što ponekad slučajnošću otvara put njegovim sopstvenim idejama.
Pomaže mu da se izrazi, sam sebe razume, aktivira mentalno.
To može biti i suprotstavljanjem i prihvatanjem.
U svakom slučaju, posredi je nemušti dijalog.
Čitanje mojih knjiga zamišljam kao razgovor sa mnom, ne kao puko slušanje.”
― Borislav Pekić

“‎Ako neko ljubav prema svojoj zemlji, partiji, pokretu, ideji, stavi načelno iznad istine o njoj, ma kakva da je, to nije pravi patriotizam, to nije pravi borac jedne ideje. To je moralna kukavica u potrazi za alibijem.”
― Borislav Pekić

“Civilizacije su propadale zato što nikad uspešno nisu rešile zagonetku eliminisanja svojih otpadaka. Duhovne su otpatke deponovale u običaje, naravi, podsvest potomstva; umne u istoriju; fizičke su sahranjivale pod zemlju. Umirale su u vlastitom đubretu, umesto da, kao priroda, od njega žive. Čovek se izuzeo iz opšteg poretka, odustao od svrhe njime određene. Zamišljao je da je razumniji od njega. Kao da ima išta razumnije od načina na koji potok traži put kroz kamenjar, kojim se cveće okreće suncu, talasi sustižu, kiše s neba vraćaju, a jata ptica selica drevnim gnezdištima svakog proleća lete? Kao da je išta razumnije od stanja u kome se između života i smrti potire razlika, simbioze u kojoj život ishranjuje smrt, a smrt održava život? Ceo je svet, mislio je gazeći mlake, mekane humke, okrenut naopako. Jednom je morao stajati kako treba, inače osjećaja naopakosti ne bi bilo. Rođen je, kao i priroda, iz zajedničke maternice univerzuma. Priroda je živela po neizmenljivoj osi unutrašnje prinude, jedinoj uz koju je imala neku svrhu. Čovekov se svet, u međuvremenu, oko svoje osi obrnuo, duž nje, u stvari, postepeno pomerao dok nije zauzeo obrnut položaj od prirodnog. Pomeranje je bilo sporo i postupno, dešavalo se vekovima, s prvom vatrom pozajmljenom od groma, s prvim opsidijanom izbrušenim u nož, s prvom sumnjom u zagrobni život. Toliko sporo i neprimetno da je i ono izgledalo prirodno. Prirodan je postao i njegov sadašnji naopak položaj. Kao na slici u ogledalu na kojoj je sve tu, ništa ne nedostaje, ali je sve na suprotnoj strani od prave, sve na drugom mestu nego što treba da bude, sve - imitacija.”
― Borislav Pekić, Atlantida

“Demokratija statistički izjednačuje glupost s razumon, a idiotima, samo ako ih je dovoljno dopušta da upravljaju svetom.”
― Borislav Pekić, Besnilo

“Svijet malih ljudi na velike istine nikad nije spreman. Čak i papa bi se smrtnički uplašio ako bi mu se dokazalo postojanje boga.”
― Borislav Pekić

“Covek se nikad ne pita za razloge dobrih stvari koje mu se desavaju.Zanimaju ga jedino uzroci rdjavih.”
― Borislav Pekić

“Желим да радим сасвим другачије. Као што нико никад није радио."
"Као Икар да први узлетиш."
"Да."
"Икар је погинуо, Исидоре."
"Али је пре тога летео, зар није?”

“Лети, иако је то немогуће. Лети, баш зато што је немогуће. Јер, премда је летети немогуће, човек ипак може полетети зато што није могуће да замисли оно што је немогуће.”

-Ima, međutim, nešto čudno u celoj toj legendi, Gubelkijane. Jeste li zapazili? Jeste li primetili da nema značaja što je odmereni Dedalus preživeo. Mit danas priznaje promašenog letača, krilatog Ikarusa, samo njega. Dobri zanatlija Dedalus je zaboravljen. Zanemaren nepravedno, no bez priziva. A, znate li zašto, Gubelkijane? Ja mislim zato što je, onako trezven i naučno bojažljiv, priznao jednu tuđu, naturenu granicu , što se slepo i ropski držao unutrašnjosti kruga koji nam je određen, što je izneverio i proigrao šansu da iz njega izađe, što je pokazao da je i suviše malo čovek, da bi bio bog. Razmislite o tome, ima u toj prokletoj legendi nekog naravoučenija. I budite mi zdravo!”
― Borislav Pekić, Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana - Odbrana i poslednji dani

“Hrabrost nije u ljudima nego u trenucima. U trenucima je pustolovina, a u ljudima samo strah od trenutaka...Kukavice su nesrećne više puta u životu, hrabar čovek jednom zauvek.”
― Borislav Pekić

Ima ljudi čiji je život trag vrelog železa u tle utisnut. Gde stupe, pod njima gori. Kad minu, dim spaljene zemlje dugo još vređa oči.”
― Borislav Pekić, Novi Jerusalim: gotska hronika