Borislav Pekić

...........

Koliko je Pekić danas čitan među Srbima? Zanimljiv je Vaš predlog u prepisci s jednom čitateljkom da osnujete klub čitalaca „Zlatnog runa” jer verujete da je malo posvećenika koji su ga pročitali do kraja.


– Iznenadili biste se koliko je Pekić u stvari popularan, a o tome se malo zna. Pre desetak godina postavljen je Pekićev blog, i tu objavljujemo odlomke Pekićevih tekstova svakog dana. Kada sam pre nekoliko nedelja pogledala statističke podatke nezavisnog istraživanja „Site Meter Inc.”, videla sam da je poseta blogu dostigla skoro milion posetilaca od početka 2006. godine. Najviše ih je iz Nemačke, čak i nešto više nego iz Srbije. Onda dolazi SAD, pa Francuska, a ljudi iz okruženja otprilike upola manje. Često se javljaju čitaoci koji postavljaju pitanja ili stavljaju svoje opaske. Neki me stvarno prijatno iznenade i dirnu. Jedna devojka je štedela novac godinu dana da bi kupila celo „Zlatno runo”. „Besnilo”, koje je štampano pre više od tri decenije, još uvek se štampa i doštampava. „Sentimentalna povest Britanskog carstva” je obavezna lektira na anglistici i naravno da je veoma popularna. 

Kada je moja prijateljica trebalo da provede neko vreme u Engleskoj, ustanovila je da nema knjige iz koje bi se obavestila o njihovoj istoriji osim ove. Fejsbuk stranica je takođe izuzetno posećena. Na njoj moja ćerka i unuka publikuju Pekićeve misli. Dostigla je brojku od 43.000 fanova. Posle se te misli citiraju i na raznim drugim mestima i u raznim prilikama, kao na primer na Instagram stranici, koju su drugi posvetili Pekiću. Postoji već i dosta veliki broj magistarskih i doktorskih disertacija baziranih na Pekićevim delima ili idejama u njima, recimo o motivu taštine ili morala. Ne smemo zaboraviti profesore Slobodana Vladušića, Aleksandra Jerkova, Jovana Delića, Jasminu Ahmetagić, Petra Pijanovića i Dobrivoja Stanojevića koji se decenijama neumorno bore za Pekićevo mesto u srcima i mislima mladih. To je veoma važno i pokazuje interes koji Pekić pobuđuje kod studenata i istraživača.


A razumeju li Srbi Pekića? Šta mislite, da li je kao pisac, mislilac i borac za demokratiju danas shvaćeniji nego što je bio za života?
– Pa zavisi. Nije Pekić za jednu sezonu. Mislim da mladi ljudi nalaze u njegovim delima, govorima i dnevnicima jako mnogo materijala za razmišljanje. Mi smo nestrpljiv narod. Želeli bismo da se sve obavi odmah, juče po mogućstvu. A promene zahtevaju vreme. Što bi rekao Pekić: „Nemojte gledati na sat!” Mi smo, kao i ostale istočnoevropske države, imali veliki istorijski prekid. Pored toga ne smemo zaboraviti da su Turci ovde bili do juče računajući na istorijsko vreme. Imali smo i ratove, i ogromne gubitke u ljudstvu. Dolazi Pekićevo vreme, ali polako, malo pomalo. Treba vremena da se u Pekića zaroni i da se on sagleda sa svih strana. On zahteva čitav institut naučnika raznih disciplina koji bi trebalo njime da se bave.



Dugo je vladala fama da je Pekić težak pisac, zbog čega se mnogi nisu usudili, a i danas se ne usuđuju, da počnu da ga čitaju. Ni sam Pekić nikada nije imao ambiciju da bude mnogo čitan.
– Verovao je da piše za samo određene čitaoce, posvećene intelektualce i ljude koji mnogo vole književnost, ali je u stvari želeo da ga svi čitaju. On nije pisac koji se čita u autobusu, niti može da se pročita za nekoliko dana. Za „Zlatno runo”, na primer, treba izdvojiti bar tri meseca. Uvek sam mu govorila: „Ti kao da hoćeš da odbiješ ljude od čitanja. Ko preživi prvih 20 strana, taj je na konju. Kao da u početku hoćeš da vidiš koliko su čitaoci uporni, pa ako su dovoljno strpljivi, biće i nagrađeni.” Odgovorio bi mi da se u životu ništa ne može lako dobiti, već da se treba pomučiti. Sam Pekić je čitao mnogo i brzo, gotovo sve što mu padne pod ruku. Pričao mi je bibliotekar iz niškog zatvora kako je Bora za godinu i po pročitao 600 knjiga. Prosto ih je gutao, a i najdeblje bi vratio posle dva dana. Imao je i omiljene pisce: 

Tomasa Mana, Dostojevskog, Crnjanskog, Andrića, Krležu, Anatola Fransa… Naša porodična biblioteka danas broji blizu četiri hiljade knjiga, a kada smo 1970. godine odlazili u London poneli smo oko dve hiljade naslova.



.................

Vode i zlobe nikad nestati neće nestati

Sami ćete priznati da nijedan ozbiljan, čovečanski posao ne može čestito da se obavlja ako nema na čemu. Ne može se biti lekar bez pacijenata, ni pop bez pastve. Može li se biti ministar pravde bez nepravde? Ili sudija ako nema krivca? S druge strane, meni je to, kako mislim, i od boga naređeno da radim, i preko proroštva i preko snova, i na svaki način na koji je ikada išta naređeno čoveku da radi. Tako je meni naređeno da spasavam iz vode. Imam i diplomu sa pečatima. A i spomen na oca me obavezuje. Ali, da bih bio spasilac odistinski, a ne samo na papiru — zabadava uniforma i prinadležnosti — meni je bio potreban davljenik. I neka se zna, nisam iskao da se baš namrtvo udavi — baš naprotiv, to bi me sasvim urnisalo — nego tek malčice da se pridavi, dok ne stignem da ga spasem. Ali moja je reka bila kao ukleta. Činilo mi se, i kamen da baciš, ni on ne bi potonuo. Taj me maler toliko raspametio — (čak sam u napast došao da neplivača Šabana, Turčina poslastičara što je po plažama urme i baklave prodavao, u reku gurnem) — da mi se već i prisnivalo.

Na san mi svašta dolazilo. I sve se oko vode vrtelo. Reka uvek bila ista, ali ne moja, druga. Siva kao pepeo. Samo se tegli i rasteže. A iz nje, evo ih moji davljenici, struja ih izbacuje. Kao kad lutku potopiš, pa ona, laka, sama iz vode iskoči. Kose im čupave, zamršene, muljem i ševarjem opletene, košulje bele u komadima, nokti šiljati, izlomljeni — u dubinama izrasli — a u telu svi modri. Izlaze, ni broja im nema. Pesnicama prete. Kunu što sam pustio da se podave. Kukaju, ali im iz usta ništa ne izlazi.

Samo bela pena kao u besnih pasa.

S početka, prve noći, bio je samo jedan. Plav i kosmat. Na onaj mutav način zapomaže: Pomagaj! Ja bih, ali do njega je daleko. I nije daleko koliko se on nesrećnik odmiče. Što brže plivam, sve je dalji. Nikako da ga stignem. Posle opazim da se meni noge u mestu okreću, kao da bicikl teram, i da tako nemam nikakvih izgleda da ga dokučim. Posle su izlazili po parovima, muško i žensko, a najposle svi, džumle. Kao da neki podvodni plavi vrbak ispliva pa se strnjika na vetru povija. Tek što krenem na jednog, drugi me poziva, okrenem mu se, a već treći iskače kao da su ga negde sa dna praćkom odapeli. Celu bogovetnu noć plivam tamo-ovamo. Bilo je strašno. Toliko strašno da sam se otad u krevet plašio leći.

Odmah sam, prirodno, prestao da merkam kupače. Nije pomagalo.

Izgleda da su se davljenici zakačili za samo dno moje duše. Ali je pomoglo nešto drugo. Što sam se na njih obvikao. A to se desilo tek kad su jedne noći i lica dobili. Do tada ih nisu imali. Umesto lica imali su naduvenu smesu, plavo ofarbanu ilovaču. Jedne noći učini mi se prvi poznat. Podebeo, na stomaku ožiljak. Bog i duša, mislim plivajući, to je apotekar gos’n Avakumović! Otkuda taj, kad se nikad ne kupa? Možda ga izbacila Tisa u kojoj se davio? Možda reke čuvaju slike onih što su spaseni? Ko bi znao sve vodene tajne. Posle bila izbačena i sudijinica Veljković, kao daska sa potonule lađe, pa i sam sudija u crnom odelu.

Redom su isplivavali svi na koje sam mislio, gospoda iz banke na čelu sa direktorom, g. Hadži-Simićem, doktor, gospođa Marković, Turčin Šaban, čak i onaj manijak sa gumenom kapom. Gospoda oficiri su iskočili u grupi, a najviše me začudilo što je među njima bio i garnizonski prvak u kraulu, konjički kapetan Skrbinšek.

Otada se, kako rekoh, nisam plašio. Snovi su počeli da mi se sviđaju.

Jedva sam čekao da legnem. Znao sam da ću se baviti svojim zanimanjem, za koje na javi očevidno nije bilo potrebe. Istini za volju, mora se priznati da ja ni u snu nikoga nisam spasao. Nikako da se žrtvama primaknem.

Zbog svega toga i služba je trpela. Od silnog plivanja preko noći, izjutra sam bivao toliko iznuren da sam u radno vreme samo kunjao. Nisam nizašta bio. Prepadnem se. Kad bi se sad nešto stvarno zbilo, šta bih radio bez snage? I dete bi moglo za sobom da me povuče. Da Julijani o snovima govorim, nisam smeo. Rekla bi da sam lud. Možda bi me i ostavila. Ko sa ludijom da živi! Ni kod doktora nisam smeo. Proglasiće me za duševnog, pa ode služba.

Odlučim da razgovaram sa Andrašem. S vodom je bio srođen, sve o njoj znao. I sam je, kako kaže, sanjao, samo ne tako strašno. Uvati na san velika rib — govorio je, nije dobro znao srpski pa je unakarađivao reči — a ne mož da je nasuvo izvuče, navija kotur, rib ninch, ništa, sam visi, navija, ništa, rib sve dalje.

A sve se dešavalo kad su Nemci već ušli. Nisam kadrovac, a svojim snovima i mukama bejah toliko zamajan da ni opazio nisam kad uđoše. Ubrzo navališe kod mene da se kupaju. Sve visoki, kršni momci. Grdosije. A tek plivači! Na sve načine. Od njih neće za mene biti nikakve hasne. Ti se lako neće daviti. Sofort se od građana ogradiše. Mene zadržaše da se i o njihovom delu kupališta staram. Tu sam i naučio nešto nemački, što mi je ovde dobro došlo. Bilo mi je, sve u svemu, u toj našoj okupaciji, kao i pre. Davljenike nisam dobio, pa da kažem da mi je bilo bolje, a ni priliku da ih dobijem izgubio nisam, pa da kažem da je gore.

To što se tiče moje stvari. A što se tiče Švaba, i što smo zemlju izgubili, ja sam bio čist. Nisam mario za dušmanina i ništa mu van propisa nisam činio. Jer ja sam veliki rodoljub, iako se priča da sam veliki izdajnik.

Sačekam Andraša sa ribarenja, predveče.

Jonopot, Andrija! — to mu je kao “dobar dan”.

Zdravo, Andraš!

Kako danas bilo? — To me uvek prvo pitao. Dobar čovek, čim se sretnemo on odmah, kako je bilo.

Kao i obično — kažem.

Ninch?

Ninch. Ništa.

Neću odmah na stvar. Nezgodno mi. Pomisliće da sam šenuo. Prelistavam novine. Čekam priliku da vodu na svoju stranu poteram. U novinama, kao za pakost, ništa. Dve žrtve groma u planini. Dečak pod točkovima tramvaja. Uhvatio mokar električni kabl i na mestu poginuo. To je bar neke veze sa vodom imalo. Bio čovek mokar. Oni iz šume digli u vazduh lokomotivu. Izgladnela mačka povredila staricu. Prvi kučići se u vodu bacaju. Ali to nije bio naslov iz novina, nego poslovica. Da vidite kako mi je mozak u ono vreme naopako radio. Po glavi mi se motale poslovice. I to samo u vezi sa vodom. Kao, dođe prav, ne iziđe zdrav, dođe kriv, ne iziđe živ. Ili, ako je rđavo vreme putnici putuju, što sam ja razumeo da, iako je nevreme, čamci plove. Zatim ako je malo mleka, blizu je reka. Vatra i voda dobre su sluge, ali rđavi gospodari. Voda ne pazi na kumstva ni prijateljstva. Voda nije ni u čizmi dobra. Voda sve nosi, osim sramote. Vode i zlobe nikad nestati neće. Ne može se voda u avanu tući. Čovek se i za slamku hvata. I sve tako. Tuga.

A u novinama kao za inat ništa. Devojčica u plamenu. Streljanje talaca. Eksplozija u staračkom domu.

Ništa — kažem.

Kako ništa, kad nemačko grenadir ušlo u Kijev?

Dabogda se podavili — kažem. — Nego, ja ti, Andraš, imam snove.

Kakvo?

Takvo. Strašno.

Ružno, znači, snevaš?

Pa nije, baš da kažem, ružno. Meni nije ružno, samo da me san ne tera po celu noć da se lomatam i da ujutru, na službi, nisam nizašta. Vidiš našta sam izašao?

Onda mu sve potanko ispričam. I kako sam se isprva plašio davljenika, a sad se sa njima toliko zbližio da ih uveče jedva mogu sačekati.

On maše glavom: Nije dobro — veli — ninch nije dobro.

Vidim.

Ti, Andrija, ne voliš svoj kupač.

Zaprepastim se: Razume se da ih volim. Zar bih bio spasilac da ih ne volim?

Zašto onda želiš da ti se tvoj kupač davi?

A ko kaže da želim?

San. Zato sanjaš što želiš.

Zamislim se. Možda čovek ima pravo. Možda stvarno želim. Ne da se načisto podave, nego samo lečke, dok ne stignem da ih povadim. Jer bi smrt na plaži bila još crnja bruka i sramota od nestašice slučajeva.

Šta da radim, Andraš?

Nisam pametan.

Kako bi bilo da odem kod popa?

Šta sa time ima pop?

Molitvu da mi čita, čini da otera.

Andraš nije verovao da bi to moglo. I kako objasniti popu šta se ište. Mislio je da mi prave pomoći nema, sve dok ne budem imao svog davljenika.

Unapred da kažem, imao je pravo. Snovi prestaše čim sam spasao prvog.

Što su posle nastale druge, još gore muke, to je priča za kasnije.

Snovi, pusti snovi, a na javi — ništa. Ninch. S druge strane, zna se, tiha voda i breg roni. Nadao sam se da će vremenom biti bolje. Naročito sam polagao na početak sezone. Stizali mladi, neuki plivači, svake sezone po generacija, a ni stari se od zimskog mraza još ne behu otkravili. Voda prohladna, struje uzrujane, vreme promenljivo, oluje prete, grč uvek mogućan, prevrtanje i slično. Svašta se moglo dogoditi. Ali se, kao i obično, ništa nije dogodilo. Partizani pod željeznički most podmetnuli minu pa Kreiskomandatura zavela policijski čas. Do sedam da su svi u kućama, ili da imaš Ausweis. Ausweis se, opet, teško vadi, ko da ga za kupanje dobije? O plažama, dakle, ni govora. Do daljeg.

Andraš redovno svraćao, raspitivao se:

Kako danas bilo?

Kao i obično — odgovaram. — Kao i obično.

Ninch?

Ninch. Ništa. A i kako da bude kad zabranili kupanje. A na drugim kupalištima čudo i pokor.

Pokazujem novine. Zaokružio važne naslove. Smrtonosan skok u reku za sto dinara. Stradao ribar kome se prevrnuo čamac. Pao u dubinu, pa se udavio. Na reci nestao sedamnaestogodišnji krojački kalfa. Voda izbacila leš nepoznatog mladića. Spasavajući se međusobno, udavila se dva brata. Samo na jednom mestu, njih dvojica.

Ne treba sekiraš. Treba čekaš i paziš, veli on. — Dođe davljenik. Kao rib što dođe. Ja razapnem mreža, čeka i pazi. Rib bane kad ja ne nada.

Ne vredi, Andraš. Neće me. Bolje da sam odem, nego da me ispujdaju.

Kad ukinu policajni čas može bit bude bolje.

Bilo je isto. Ukinuli čas, na reci se uveliko kupalo, ali se i dalje ništa nije događalo. Andraš je i za to imao objašnjenje:

Može bit stvar u sezon. Može bit sezon krivo. Kao kod rib. Ima dobar sezon i loš sezon. Ovo loš sezon. Iduće bude dobar. Bude davljenik.

Slušaj — kažem — ja i ne želim da se ljudi na mojoj plaži dave!

Ne kažem ti želiš. Kažem samo to dobro za poso. Ne loviš rib, ne možeš bit ribar. Kakvo ja ribar ako ne lovi rib?

Možda i može. Ribar koji nema sreće. Takav je bio moj otac. Ribar bez ulova. U svakom slučaju, ja sam razmišljao.

Ne valja kad ti razmišljaš.

Ostareću a ništa ljudski neću uraditi. I kad me unuci budu pitali šta si dedo celog života radio, šta da kažem? Čekao da se neko davi? Baš mi je to neki posao! Čekao sam, deco, u stvari, da tome pomognem. Pa dobro, dedo, je si li pomogao? Nisam. Nisi? A što dedo? Niko se nije davio, nikome moja pomoć nije trebala. Čoveku prepukne ruda koja ga iznutra drži, Andraše. Ne može više. Dok je išlo, išlo je. Sad je stalo. Slomila se osovina, Andraše. Naumio sam da napustim posao.

Ne smeš ti to učiniš! — buni se on. — Usred sezon ne smeš ostaviš plaž bez nadzor.

Ovo nije plaža, čoveče! — isterujem svoje. — Ovo nije reka! Ovo je BARA, Andraš. Još malo, pa će se i žabokrečina po njoj nahvatati. I onda, kakav mi je to posao? Stojim na obali i čekam da neko u nevolju zapadne. I ne samo da čekam nego i želim. Pa gde je tu smisao?

Svaki posao takav — šugav. Nema lekar dok neko ne razboli. Nema grobar dok ne umre čovek, vojnik bez rat, ni gospodin advokat dok neko ne uapsi. Tako ti je to na ovaj kurvin svet.

To je ono što i ja kažem. Zašto da zavisim od nesreće. Nisam ja čovek da živim od tuđe muke.

A od čega da živiš?

Naći će se nešto. Otišao bih kod majke — velim. A majka mi onda još bila živa.

Dobro je — veli Andraš — kod tvoja mater nema reka.

A ko kaže da je nema?

Bio tamo remac.

Reka nema, to je istina, ali ima jezero.

Kad ja bio remac, ne bio nikakav jezer.

Onda nije — objasnim — ali država opravila centralu. Vodu doveli, majdan poplavili. Što kiše, što ponornice, napravilo se jezero. Nazvali ga Vikaja. Kad vikneš, stene majdana vraćaju glas.

Jezer ne miče, nema opasnost od davljenje, pa ni čuvar nije potreban, šta ćeš ti tamo?

Zasad ne miče, ali se nikad ne zna. Ima ponornica, ima još vode dole. A one rade. Rade vode. I to će jednog dana biti grom jezero. Još ako bog da kiše i koju poplavu . . .

Jesi lud, kakav poplav? — viče on.

Mali poplav, sasvim mali poplav! Da jezero oživi.

Pa kakav onda diferenc u tvoj život?

Slušaj, Andraš — izderem se — jesi ti meni prijatelj?

Dabome.

Onda ne seri!

Nije mi se, međutim, dalo s mirom da odem. Nekako u to vreme počeli zločini nad narodnim masama. Izmešale se vodene i narodne mase. Rekom stali doplivavati leševi. Imao sam načisto da svisnem. Sa prvim se i prevarim. Vidim, nešto se u vrbaku crni, majko moja, da se ko nije, mimo mene, udavio? To bi me dokrajčilo. Tek kad izvučem čoveka, opazim da ga kao pile preklali. I tako mi lakne. Prijavim slučaj, mislim to se neko obračunavao, a u opštini kunu i psuju. Kažu, pazi i dojavi, biće toga još, majku im krvavu! I stvarno. Toga sam se leta naizvlačio naroda, ni sam ne znam koliko, tako da je i moja dvostruka čakija najzad došla na svoje. Ali ne pričam ja to zbog te, nego zbog jedne druge strahote. Ubrzo, zbog zaraze, zabraniše kupanje. Imao sam, dakle, od spasioca da postanem grobar.

Borislav Pekić

Čovek se nikad ne pita za uzroke dobrih stvari koje mu se dešavaju. Zanimaju ga samo uzroci rđavih.

Kad čovek ostane u mraku, ne traži onoga ko je ugasio sveću, nego drugu sveću.

Ono što mora da bude nije nesreća. Nesreća je samo ono što ne mora biti, a ipak se dogodi. Nesreću uvek izazivaju ljudi. Priroda vlada onim što biti mora.

Plan je OK Samo ga se događaji zbog nečeg ne drže.

Čovek je fragment prirode, a ne vlastite istorije. Pre njegove pojave priroda se iskazuje kao sistem nenarušene ravnoteže. Pojavom čovekove inteligencije situacija u prirodi se menja

Sigurnost je samo pobeda jedne verovatnoće nad drugom i ništa više

Ništa nije neizbežno. Sve je neizvesno

Neznanje rađa gordost; gordost rađa neznanje.

Mora samo paziti da se prokleta stvarnost na mala vrata tzv. autentičnosti ne uvuče u njega i inhibira maštu. Jer mašta je sve. Stvarnost, ako je uopšte ima, ništa. U najboljem slučaju, proizvod uspelog maštanja.

Apsolutna sloboda moguća je jedino van razuma, u ludilu. Samo u ludilu sve je moguće.

Smrt i život su jedno a univerzum je njihova večna rekombinacija u takvom univerzumu biti živ ili mrtav zapravo je isto.

Budućnost će ili biti kao sadašnjost, pa nas neće trebati, ili će se od nje razlikovati, pa nas neće razumeti.