Isak Baševis Singer

Isak Baševis Singer
( 1904. - 1991. )






Исак Башевис Сингер 14.jul 1904. - 24.jul 1991. , јеврејски књижевник и добитник
Nobelove nagrade za knjizevnost 1978.

Биографија

Рођен у Poljskoj , која је тада била део Ruske imperije, у градићу Rodziminu, 14.jula 1904. године,
у rabinskoj породици, Исак Башевис Сингер је jevrejsko образовање стекао у верској школи
свога оца, и стекао статус рабина. Тим послом се никада није бавио.

Године 1925.. Сингер на конкурсу једног varsavskog листа за причу осваја прву награду,
потом, све чешће пише приче, новеле и штампа их по јидиш новинама и часописима.
Мада се ослањао на традицију фантастике у домицилној књижевности, писао је о
савременим ликовима и њиховим проблемима, али је дуго избегавао сложеније социјалне
конотације.
Сингер, 1935. године, пред надирућим nacizmom, одлази, за братом, у SAD, у Njujork, где
наставља да пише уметничку prozu, радећи и за јидиш новине.
Павковић истиче: „Свет реалности и маште, демона и људи се у његовим прозама
неодвојиво мешају у динамичну и провокативну литературу, какву јидиш књижевност
до тада није познавала.”
Дело му је посвећено Јеврејима источне Evrope који су живели по getima и јеврејским
емигрантима у Америци. Избором матерњег језика, дуго је био осуђен на врло узак круг
читалаца јидиша (на који је и преводио – Кнута Хамсуна, Ремарка, „Чаробни брег” Томаса Мана).
После објављивања приповетке „Гимпел Луда”, 1953.. године, у енглеском преводу Sola Beloua
  на велика врата улази у светску књижевност. Преводе га све више, већ средином
шездесетих један је од најпопуларнијих писаца у Америци. Пуну светску репутацију
стиче добијањем Nobelove nagrade 1978. године. Преминуо је 24.jula 1991. године у Majamiju.
Аутор је низ збирки прича, попут чувене „ Metuzalemova смрт и друге приче”, и славних
романа, преведених и на српски: „Мађионичар из Лублина”, „Сотона у Горају”, „Лудак”,
„Непријатељи”, „Роб”, „Сенке на Хадсону”...
Аутобиграфско дело је „У судници мог оца”..


wikipedija










Lubavna priča sužnja Jakova i seoske devojke Vande osnova je ove neobične
knjige koja može da ima mnoštvo čitanja, u zavisnosti od dela sveta, navika
i pogleda na suštinska životna načela i ubeđenja. No, jedno je sigurno, večita
borba između ljubavi i mržnje, osećanja i surove okoline, univerzalna je i
vanvremenska vrednost ovog antologijskog romana. Bogatstvo i specifičnost
religijskih motiva, verovanja i rituala, stvaraju bogate i slojevite slike jednog
vremena, surovog i čednog u isto vreme.
Slike pogorma, opisi obrednih ceremonija, tople ljubavne reči, ljubavna igra
i orgijastička slavljenja života oslikavaju stvarnost jednog sela na kraju sveta. 


izdavac : Dereta







Herman Broder je jedan od mnogih jevrejskih iseljenika koji je, posle Drugog svetskog
 rata, došao u "obećanu zemlju" - Ameriku. Jedini prtljag koji je doneo sa sobom
su uspomene na predratni period srećnog života u Poljskoj, i ratne strahote
 Holokausta koji mu je odneo bližnje. On je jedini uspeo da izbegne smrt,
 zahvaljujući hrišćanki Jadvigi koja ga je skrivala na senarniku porodične kuće
 u Lipsku. Ali Amerika ne donosi očekivani mir, naprotiv. Herman Broder živi na
 nekoliko različitih koloseka; sa Jadvigom živi u čudnoj zajednici koja nije brak
 govoreći joj da je putujući prodavac knjiga, kod Maše Bloh provodi par dana
 nedeljno, a izdržava se od neobičnog angažmana - piše knjige na verske teme
 za Rabina Miltona Lamperta ("Rabin je prodavao boga kao Tera idole."). Niko ne
zna čitavu istinu o Hermanovom životu, pa čak ni on sam. Između uspomena i
 surove realnosti, odgovornosti i strasti, on ne može da pronađe pravi put.
 Međutim stvari se dodatno komplikuju kada Jadviga prelazi u judaizam i ostaje
 trudna, Maša je takođe trudna i uspeva da dobije razvod od bivšeg muža,
 Rabin Lampert želi da sazna sve pojedinosti o Hermanovom životu, a iz mraka
uspomena pojavljuje se Tamara - prva žena za koju je verovao da je odavno mrtva.



Izdavac :  Dereta

ЖИВОТ ПИШЕ БАЈКЕ – ИСАК БАШЕВИС СИНГЕР

Moja kritika: Emil Živadinović, 2008.


Strast pripovedanja, strast dileme, karakteristična je za sve Singerove golicave priče koje uz zadovoljstvo donose i nemir. To je Singer. Gotovo bolest pisanja, a nije skribomanija, jer je sve što se iscedilo iz njegovog pera dostojno predstavljanja ljudskog roda i kada naše civilizacije ne bude bilo. Mađioničar iz Lublina je priča o jednom iluzionistu, omamljivaču masa, pronalazaču, ženskarošu, ali i čoveku koji se pod izgovorom dosade otrgao od svega u toj meri da je postao tuđ i sam sebi.

Singer u svim svojim knjigama piše o Jevrejima, tj. o jednoj velikoj kulturi. Ali, ostaje otvoreno pitanje: Da li su njegovi junaci tipični – ili netipični Jevreji? Jer, njegovim jevrejskim likovima "dominira neka nejevrejska divljina". Da li tom nejasnoćom Jevreji postaju još zagonetniji za ostatak sveta?

Knjiga je psihodrama koja relativizuje dobro i zlo, dilema jednog mađioničara koji je prestao da shvata svoje postupke, koji poput mornara što u svakoj luci ima devojku, u svakom gradu u kome nastupa ima ženu, a sa svakom ima planove za budućnost. Takav život ga je preobrazio u čoveka koji se svakim trenom prepušta impulsima i trenutnoj inspiraciji, čoveka koji vidi jamu – ali mora u nju da upadne, pa je za sebe stvorio dva pakla – jedan na ovom, a drugi na onom svetu… Knjiga je i svojevrsna saga o tome kako čovek vremenom potpada pod vlast smrti, te kako je u prirodi čoveka da se u trenucima beznađa okreće (vraća) veri.
U mnogo čemu veliki pisci imaju štošta zajedničko. Pre svega, ta manijačka potreba za bogohuljenjem. I dok se Žid naprosto poigrava sa pobožnim vernicama, izjednačuje njihovo verovanje sa njihovom nepromišljenošću, glupošću, dotle se Singerov junak pita najkonkretnije: da je neko već video Boga? Da li je neko pričao sa Bogom? A ko je stvorio Boga? Kako to da Bog dariva Jevreje patnjom, a da ga oni zovu milostivim? Da li neko pozanje nekoga ko je bio na nebu? Zašto magnet privlači gvožđe, a ne privlači bakar? Ako ptica ume da leti, onda mora da i čovek to ume? Ako Bog govori jidiš, kako će ga Francuzi razumeti? Nije valjda da se svet stvorio sam ili se razvio iz neke magline? Možda se istina nalazi kod hrišćana, muslimana, ili neke druge vere? Koliko još dugo treba raspravljati šta to piše u tom Talmudu?!

Jedan je od ljudi koji se usuđuje da kaže da je za njega jevrejstvo jaram. Tek se deklarativno pokazuje želja za obnovom Hrama, motiv toliko karakterističan u Jevreja.

Za Singerovog iluzionistu su vernici ljudi koji vide, ali ne veruju sopstvenim očima. Njegov junak, pak, ima sopstvenu veru – Bog postoji, ali se ne prikazuje, čovek treba da se pravi da je bezbožnik, u srcu da veruje u Boga i da veruje u svog anđela čuvara. On je u isto vreme i pobožan i bezbožnik. Pita se šta o na nebu misle o takvima poput njega. Za njega je katolička dogma samo disciplinovanje čoveka i ništa drugo. Zato je samo Bog mađioničar, iluzionista.

Karakterologija žena (Žena koja nikada nije nosila niti rodila, zauvek će se osećati kao devica. Da li su sve žene kurve? Govor u ženskom rodu predstavlja strast nad strastima. Žene su žene, svejedno u Pjasku ili Parizu. Svaka je pauk.), karakterologija seljaka (nasledna snaga seljaka, njihova sluganska podređenost, seljak ostaje seljak), karakterologija braka (brak bez dece je nešto kao pola braka), karakterologija malih gradova (koji sa svim svojim kosmopolitskim pretenzijama ostaju parče provincije), karakterologija poljskih aristokrata (u čijim žilama teče jevrejska krv), karakterologija ljubavi (koja su gradi na magiji, na hipnozi, suviše ljubavi ne valja, obmota se oko čoveka kao zmija), karakterologija ludaka (sa očima punim radosti), karakterologija mudrih (koji ostaju budale), karakterologija prostog puka (muž budala, žena lažljivica, ljubavnik lukav, tu se vesele na svadbama a tamo leleču na sahranama) je u tolikoj meri upečatljiva da prema njoj čitalac mora da formira i vlastiti sistem vrednosti. Jedno "parče vremena" odvojeno za čitanje Singera je nagrada za sve one koje uče zanat pisanja. Singer iz čitaoca i kritičara jednostavno izvlači ono najbolje.
Mnogo se toga uopštenog ali i diskretnog da naučiti o Jevrejima iz Singerovih knjiga (žene vode poslove, a muškarci izučavaju svete nauke). Takođe, teza o tome kako "ulica i dvorište hrama poriču jedno drugo" (jutarnji fatalni vernici tokom dana se transformišu u surove trgovce npr.) je nešto sa čime se mnogi pisci ne bi hvatali u koštac, iz poštovanja prema vlastitoj veri ili iz straha od iste, svejedno.

Zaista, teško je čitati Singera a ostati imun na njegovu strast pripovedanja o prozaičnom devetnaestom / dvadesetom veku. I svaki kritičar stoga neminovno dopada pod Singerovu karakterologiju onih koji "vatrenim stihom svoj hleb zarađuju na slavi drugoga"

Zadovoljstvo prestupa
On nikako nije bio Don Žuan. Prodornih plavih očiju, erudita blistave inteligencije, zavodio je žene svojom ogromnom zainteresovanošću za njihove živote i poštovanjem prema njima

Isak Baševis Singer
NOBELOVCI
„Scena se odigrava u Poljskoj, što znači nigde”, napisao je Alfred Žari u „Kralju Ibiju”. Singer se rodio u Poljskoj, 1904. u Leoncinu.
Zagonetka Singer
Njujork, 2008. Na uglu Brodveja i 86. ulice stoji plavi natpis, tik uz semafor: „Zapadna 86. ulica. Bulevar Isaka Baševisa Singera”. Tu su se 1965. preselili Singerovi. Unutrašnje dvorište iza zgrada, gvozdena ograda i rododendroni u cvatu, nevidljivi sa ulice, osvojili su Singera. Podsetili su ga na Poljsku, na Krohmalnu ulicu u Varšavi, gde je proveo detinjstvo. Tu se izvečeri igrao sa devojčicom koja se zaista zvala Šoše. Kasnije, napisaće roman o njoj.
Leoncin, 2008. Selo gde je rođen Singer. Danas ovde više nema ni traga od jevrejskog življa.Na mestu piščeve rodne kuće nalazi se samo voćnjak. Preko puta opštinske zgrade postoji mala, slepa uličica, koja nosi ime Isaka Baševisa Singera. Ploča je bezmalo nečitka, obeležena je sa dve Davidove zvezde. Ovde se sećanje na Singera, očito, ne čuva. Iako je bilo predloga, nikada seoska škola nije dobila njegovo ime. Ulica nazvana imenom velikog pisca zapravo je puteljak, na kome nema nijedne stambene kuće. „Stanovnici Leoncina listom su odbili da imaju jevrejsku adresu”, piše, između ostalih, Florans Noavil, autorka biografije jednostavno nazvane „Singer”, koju je kod nas objavio „Arhipelag”, u prevodu Anike Krstić. Noavilova je književnica i urednica književnog dodatka „Monda”. Godine 2003, za biografiju „Singer” dobila je u Francuskoj Nagradu za najbolju biografiju objavljenu na francuskom jeziku. Da bi napisala ovo delo, proputovala je stazama Singerovog života, intervjuisala neke od njegovih savremenika koji su još živi (Singer je preminuo 1991. u Njujorku). Njihove su izjave protivrečne. Singer je očito pisac sa više lica, od kojih je svako podjednako čudno, čudesno i uverljivo. „Mađioničara iz Lublina” napisao je, očito, vilenjak. Da li je Singerovo lice sa fotografija, one kristalne, plave prodorne oči, da li je to lice bila maska za istinskog Singera koga niko nije upoznao? Sudeći po izjavama savremenika, ova bi formulacija mogla biti tačna.
Isak Baševis Singer - sin
Singerov otac je sedma generacija rabina u porodici. Singerova majka je, takođe, kći rabina. „U detinjstvu, češće smo viđali bogove, duhove i dibuke, nego ljude”, negde će napisati. Očekivalo se da će Singer nastaviti očevu tradiciju. Ali nije. Singerov stariji brat Jošua bio je pisac, toliko uspešan da je u Americi, četrdesetih godina, spominjan kao ozbiljan kandidat za Nobelovu nagradu. Singerova starija sestra, takođe je napisala dva izvanredna romana. Čitavog života patila je od epilepsije. Singerov najmlađi brat, postao je rabin. No, pre no što je zaista uspeo da se bavi pozivom koji je odabrao, nestao je sa majkom u Kazahstanu, u pogromima. Deportovani su vozom, u stočnim vagonima. Gubitak majke Singer nikada nije preboleo. Posle očeve smrti, progonilo ga je osećanje krivice. Ono, i tako, uvek ide uz smrt bližnjih.
Singer - pisac
U Ameriku je pobegao brodom, preko Pariza, pred sam Drugi svetski rat. Imao je za sobom objavljen tek jedan roman – „Sotona u Goraju” – i nekoliko objavljenih priča. U Americi je engleski učio sistematično, sve dok ga nije progovorio tečno. Pa ipak, zauvek je pisao na jidišu:„Nemam nikakav razlog da prestanem da pišem na tom jeziku zato što je Hitler pobio ogroman broj onih koji su njime govorili. To bi značilo završiti njegov posao”. U Americi, na početku boravka, pati od depresije, luta ulicama priželjkujući samoubistvo. Posmatra nagli književni uspon svog starijeg brata Jošue. Kad saznaju da su im majka i najmlađi brat ubijeni, Singer tone u još dublje beznađe, a Jošua umire od iznenadnog srčanog udara. Senka velikog, uspešnog brata, starijeg od Singera jedanaest godina je sklonjena. I Singer ubrzo počinje ponovo da piše. Dolaze uspeh i slava. Svetska. Ono što mu najviše pomaže jeste činjenica da njegove prve priče prevodi sa engleskog niko drugi do Sol Belou. Začudno je samo to što se Singer posle toga distancirao od Beloua. Nisu postali prijatelji, Singer mu se, tvrdio je Belou, nikada čak nije ni zahvalio. Singer je pisao na jidišu, ali je za engleski jezik pripremao „drugi original”, promenjen. Stiče se utisak da je Singer na jidišu barokniji, višeznačniji, mudriji, a da je na engleskom kraći, sažetiji, jasniji i – pre svega lucidan pripovedač. Mađioničar je pripovedanja na oba jezika.
Singer – ljubavnik
Singer nije bio čovek jedne žene, on sam nije ni verovao da je tako šta čoveku poput njega uopšte moguće. Muzilovljevom „čoveku bez svojstava”, Singer je suprotstavio „čoveka bez karaktera”. Njegovi junaci su lutalice, uvek zaljubljeni u više žena. Sam Singer vodio je upravo takav život. Tvrdio je da „jedna sveća može da upali više plamenova”, kao i da je nemoguće istovremeno voleti jednu ženu. Uvek je u njegovom životu bilo više različitih muza, potpuno suprotnih međusobno. Pa ipak, on nikako nije bio Don Žuan, on je pre svega bio zaljubljenik u ljubav i neizlečivi zaljubljenik u strast. Prodornih plavih očiju, erudita blistave inteligencije, zavodio je žene svojom ogromnom zainteresovanošću za njihove živote i poštovanjem prema njima. Do kraja života, starinski im je ljubio ruke, tražeći, pri tom, dopuštenje za taj čin. Do kraja života, imao je ljubavnice. Njegova supruga, Alma Singer, morala je da „zatvara oči”. Neprekidno.Pred smrt, priznao je prijatelju da je u životu imao tridesetak ljubavnica i uvek više njih istovremeno. „I svaku sam voleo”, rekao je.
Singer – otac
Pre no što će pobeći u Ameriku, Singer postaje otac dečaka Izraela. Zvali su ga Điđi i dobio ga je u braku koji nije bio zakonski, sa ženom koju je zvao Runja. Bila je komunistkinja i nisu se nikada slagali. Čudno je što je Singer ostavio petogodišnjeg dečaka i ženu i pobegao pred Drugi svetski rat u Ameriku, znajući tačno od čega beži. Dvadeset godina kasnije, ponovo će videti sina. Sin je tada novinar u Tel Avivu i ima porodicu, četvoro dece. Singer mu priznaje: „Moja deca, to su moje pripovesti”. Sin novinarima kaže: „Moj otac nikada nije porodičnog duha”. U trenutku kada se ženi u Americi Almom, ona napušta muža i dvoje male dece, sina i kćer od četiri i šest godina. Singer je odbijao da ih vidi ili je ih je viđao retko. Alma je, iako pre braka sa Singerom dobrostojeća, sada sa njim upala u finansijske nevolje. Čitavog života je radila najrazličitije poslove, dok je Singer pisao, sve dok nije stigla slava, mnogo kasnije. Singer je prihvatao njenu žrtvu kao nešto potpuno prirodno. U starijim godinama, ljubavnice je birao između svojih obožavateljki – prevodilaca. Jedna od njih bila mu je toliko bliska da je sa njom svakodnevno provodio mnogo vremena. Kada su mu 1978. javili da je dobio Nobelovu nagradu, zajedno su sastavili njegov govor. Tek tada, seća se danas ona, Singer je izjavio: „Ti ne putuješ sa mnom u Stokholm”. U Stokholm je sa njim putovala Alma sa još dve prijateljice. Pa ipak, posle Singerove smrti, Alma upravo nju poziva da zajedno srede Singerovu rukopisnu ostavštinu. „Chaoss Room” je Singerova soba prepuna papira. Bile su potrebne godine da se dovede u red.
Nobelova nagrada
U Stokholm, 1978, Singer stiže u fraku koji je iznajmio i koji mu je bio prevelik. Prilikom prijema Nobelove nagrade drži govor na jidišu. Pre no što pođe, zaboravi ček, ali se, trkom, vraća po njega. Službenici Akademije nauka u Stokholmu, kažu:  „Ove godine je dodela nagrade bila vesela”.
Starost
U starosti, Singer gubi ono što je za njega čitavog života bio „raj iz koga niko nije uspeo da ga progna” – pamćenje. Polako, ali sigurno, zaboravljao je imena junaka o kojima je pisao. To ga je činilo furiozno ljutitim. Odlazio je sa sekretaricom u banke i tvrdio da ga banke strahovito potkradaju, proveravao po više puta svaki račun, svaku kamatu, u vreme kada je već bio dobrostojeći čovek. „Moj otac je uvek bio cicija”, govorio je kasnije njegov sin. „Ali mene to ne čudi. Veći deo života živeo je izuzetno teško”.
Kraj
Do kraja života, Singer tvrdi da su „njegove knjige njegova deca, a da su deca zamke, zastrašujući oblik pritiska, poput zaključavanja muške slobode”, piše Florans Noavuil. Pred odlazak, posle niza moždanih udara, dugo ćuti ili spava. Ima pogled zastrašenog, izgubljenog deteta. Pred smrt, svest mu se vraća i on kaže supruzi Almi: „Nisam bio dobar muž”.
Zaostavština
U literarnoj Singerovoj ostavštini nađen je spisak njegovih omiljenih pisaca i knjiga. Voleo je Bibliju (onaj koji je sa Bogom čitavog života ratovao), „Anu Karenjinu”, „Zločin i kaznu”, Gogolja, „Madam Bovari”, Poa, Hamsuna, Svedenborga. Nađen je i spisak (obožavao je spiskove), njegovog uobičajenog dana: „8 sati – buđenje, 9-11, rad na romanu, 12 - toaleta, oblačenje, 12-2 šetnja, ručak, 3-6 pisati, 7-8 večera (ne jesti previše, piše u zagradi – no overeat), 8-11 ljudi, čitanje, bioskop, pozorište.”
Nemoguće je ne primetiti da su ljudi na spisku ovog genijalnog vilenjaka bili na poslednjem mestu.
Sanja Domazet

Da li budućnost uvek čeka
da sadašnjost ostari?

Priča o ženi koja je zatrudnjela sa Sotonom
Ima, međutim, još nešto što treba spomenuti po dobrome: postupak kojim je priča ispripovijedana. Već sam rekao, na određen način, da je Singer pripovijest strukturirao kao hroniku. Pripovjedač je strani posmatrač, nije transcendentan, njegova tačka gledišta je definirana materijalnim prostorom i vremenom, on ne utiče na događaje, ali njihove posljedice djeluju i na njega. On prenosi glasine, prepričava, ponečemu i svjedoči. Govor mu je pučki, realistički, prilagođen narodnim vjerovanjima, fantastični događaji imaju jednak status kao i zbiljski, realni događaji. Sakralno i profano nisu razdvojeni, ta dva entiteta sapostoje i tvore jedan društveni vidokrug. Ali, do sada nisam spomenuo da taj hroničar nije dovršio priču. Ako i jeste, nama njegov završetak nije poznat, za nas se priča prekida kada i događaji u Goraju kulminiraju
Kada je dočula da se Šabataj Cvij poturčio i postao Muhamed Baši, Rehele pade u mistično bunilo, upućivala je cjelodnevne molitve Metatronu – sve dok joj se usne ne bi zamorile – ali se umjesto boga Lica unesrećenoj proročici odzivalo samo Bezbožje. Bezbožje je u nesvetim snovima proročice najsirovijim rječnikom pričalo priče o parenju bika sa ženom i čovjeka sa krmačom.  Opscenim vokabularom pripovijedalo joj je o ženama koje su lijegale sa nakaznim muškarcima i o djevojkama koje su se noću tajno sastajale sa vilenjacima i zlodusima. Neke noći Bezbožje se otjelotvori u snu Rehele proročice, bila je to bradata spodoba, gola i dlakava, mokra i smrdljiva, razjapljenih čeljusti, majmunski dugih ruku. Dlakavi stvor prignječi Reheline dojke, nasrnu svojim koščatim koljenima i razmaknu djevojačke noge. Rehele se naglo probudi i prepozna da joj je put oblivena nečim ljepljivim.
Eto i takve se priče nađu u hronikama malih gradova. Nema nikakve sumnje, kada vidi ovakvu priču čestit će čovjek, vodeći se moralnim imperativima svoje zvjezdolike duše, posumnjati u dobre namjere hroničarove. I treba mu dati za pravo. Događaj je nečuveno fantastičan, reklo bi se izmišljen skroz naskroz, nikada ne bi izdržao racionalnu objektivaciju, niti bi mogao podnijetu svakodnevnu dozu zdravog razuma guvernera Centralne banke. Zbog čega bi neko izmišljao ovakve gadosti, pita se čestiti čovjek (notar sa kancelarijom na dobrom glasu), kakvi su mu erotomanski motivi, kakve ga perverzne tendencije vuku? Ali, neka gospodin čestiti čovjek malo pričeka svoje odgovore, sada je neophodno spašavati ugled i čast onome hroničaru, kojem su na obraz pljunuli radi skarednog ukusa autora ovog zapisa koji je iz cijele hronike izdvojio baš gore navedenu scenu, nedostojnu spomena. U njegovo ime pokušat ću Vam objasniti da siromah čovjek nije odgovoran za svoju fantaziju. Ili makar ukazati da je odgovoran mnogo manje nego što mu se pripisuje.

Photo: Duane Michals
Prije nego se pokušam iskupiti pred čestitim građaninom stavljajući mu na znanje da nisam čitao nikakve mračnjačke hronike (iako, da vam otvorim srce, ni to mi ne bi bilo mrsko), već roman Isaka Baševisa Singera „Sotona u Goraju“, pokušat ću da kažem nešto o Goraju u godini 1666., tj. o vremenu u kojem se zbiva radnja ovoga romana, tj. o vremenu onakvom kakvo je u romanu predstavljeno.  Sve ove nepodopštine i besramna zbitija odigraše se u Goraju, gradiću smještenom na kraju svijeta, kojih dvadesetak godina otkako ga je ukrajinski hetman Bogdan Hmeljnicki opustošio tako da je izgledalo kao da je zauvijek nestao sa lica zemlje. Većinu je kuća progutao oganj, mnogi stanovnici pobjegoše u Lublin, leševi ostadoše nesahranjeni na ulicama, psi su ih trgali i razvlačili udove, orlušine i vrane hranile su se ljudskim mesom. Kada su se mnogo godina poslije osirotjeli ljudi počeli vraćati i obnavljati grad do njih dopriješe glasine da se u Svetoj Zemlji pojavio Mesija, i od tada se u Goraju se odigraše mnoge neobične i rijetke sudbine.
Sada bih se htio iskupiti pred čestitim čovjekom stavljajući mu na znanje da nisam čitao nikakvu mračnjački hroniku, već roman Isaka Baševisa Singera “Sotona u Goraju”. Jednu sjajnu pripovijest.
Ako bismo trebali odrediti žanr ovoj pripovijesti onda bi najbliže tačnome bilo reći da se radi o negativnoj misteriji. Iako ovakvo određenje u sebi sadrži potencijalnu zabludu ipak je dovoljno precizno da približi, onoliko koliko sam pojam može, radnju ovoga romana. Zašto kažem negativna misterija? Pripovijest je stilski determinirana jednom bitnom osobinom misterije, u misteriji imamo široku bliskost komičnog i svetog. Ta je široka bliskost i ovdje sačuvana, ali je izvrnuta u burlesku, pervertirala je u nesveto kao konačan rezultat spoja komike i svetog. Sveto tajanstveno iz misterija je uklonjeno, zamijenila ga je objektivna, stvarnosna, fizička pojavnost koja se konkretizira nizom obreda objašnjenih prisustvom demona. Ali prisustvo demona nije objektivno, ono je rezultat vjere, demon je realan koliko je i Šabataj Cvij mesija. Ta negativna strana misterije na idejnom planu supstituira staru hermeneutiku i gnoseologiju novima, onima koje odgovaraju novoj ontološkoj strukturi svijeta. 

Photo: André Kertész
Ima, međutim, još nešto što treba spomenuti po dobrome: postupak kojim je priča ispripovijedana. Već sam rekao, na određen način, da je Singer pripovijest strukturirao kao hroniku. Pripovjedač je strani posmatrač, nije transcendentan, njegova tačka gledišta je definirana materijalnim prostorom i vremenom, on ne utiče na događaje, ali njihove posljedice djeluju i na njega.  On prenosi glasine, prepričava, ponečemu i svjedoči. Govor mu je pučki, realistički, prilagođen narodnim vjerovanjima, fantastični događaji imaju jednak status kao i zbiljski, realni događaji. Sakralno i profano nisu razdvojeni, ta dva entiteta sapostoje i tvore jedan društveni vidokrug. Ali, do sada nisam spomenuo da taj hroničar nije dovršio priču. Ako i jeste, nama njegov završetak nije poznat, za nas se priča prekida kada i događaji u Goraju kulminiraju.
Završetak priče spoznajemo iz komentara „Gorajski dibuk“ napisanog rukom nekog bogoslova, koje stoljeće poslije, s didaktičnom namjenom. Taj je komentar utilitarna duhovna priča napisana imitacijom starozavjetnog stila, visokim tonom, distancirana je od svakodnevnice, svijet je objašnjen principima svetog postojanja, čudo ima sveti status kakav mu pripisuju ortodoksi. Komentator poznaje priču o Rehele po čuvenju, ali zbivanja onakva kava su opisana u hronici njemu su očigledno nepoznata. Gorajskoj utvari on doista dodjeljuje status čuda. Tako je Singer majstorski završio svoju pripovijest pokazavši nam kakav antitetični haos vlada između događaja i njegovog ideološkog osmišljenja. 
*Tekst prenosimo iz Oslobođenja

Bografija - Florans Noavil




Najbolja postojeća knjiga o životu i delu velikog nobelovca Isaka Baševisa Singera:
detinjstvo i odrastanje, porodica i formiranje, istorija i politika, prvi uspesi i prva
poricanja, odnosi sa jevrejskom zajednicom, Nobelova nagrada za književnost, gradovi
i zemlje u kojima je živeo. Uzbudljiva potraga za činjenicama života i književnosti jednog
od najvećih pisaca XX veka. Nagrada za najbolju biografiju na francuskom jeziku

Intervju sa autorkom knjige "Biografija "

" Secam se da je otac rekao Kada covek jednom popusti silama zla, nema granice
do koje dubine moze da padne "

" Ljubav i izgnanstvo "

" Bio sam naravno oduševljen što sam dobio, moglo bi se tako reći, privilegiju da živim, što sam
umakao Hitlerovim dželatima. Ipak istovremeno sam pomislio: To ti je čovek. Njegov život i
njegova smrt zavise od jednog parčeta papira, od jednog potpisa i njegovog ćefa, bilo da je to
konzul, starosta, sudija ili komesar. Kada sam napustio konzulovu kancelariju, prošao sam kroz
hodnik u kojem su čekali mnogi slični meni. Činilo se da njihove oči pitaju: Da li je dobio vizu
ili su ga odbili? I, kakva će biti moja sudbina? Tog pretprolećnog dana osećao sam više nego
ikada čovekovu zavisnost, njegovu bespomoćnost. Zavideo sam kamenju u uličnoj kaldrmi kojem
nisu bili potrebni pasoši, vize, romani, usluge. Nisam ja taj koji je živ, a ono mrtvo, rekao sam
sebi. Sasvim suprotno. Kamenje je živo a ja sam mrtav. "

Odlomak iz romana „Izgubljen u Americi“

" Mađioničar iz Lublina "




Strast pripovedanja, strast dileme, karakteristična je za sve Singerove golicave priče koje uz zadovoljstvo donose i nemir! To je Singer. Gotovo bolest pisanja, a nije skribomanija, jer je sve što se iscedilo iz njegovog pera dostojno predstavljanja ljudskog roda i kada naše civilizacije ne bude bilo. Mađioničar iz Lublina je priča o jednom iluzionistu, omamljivaču masa, pronalazaču, ženskarošu, ali i čoveku koji se pod izgovorom dosade otrgao od svega u toj meri da je postao tuđ i sam sebi. Singer u svim svojim knjigama piše o Jevrejima, tj. o jednoj velikoj kulturi. Ali, ostaje otvoreno pitanje: Da li su njegovi junaci tipični – ili netipični Jevreji? Jer, njegovim jevrejskim likovima "dominira neka nejevrejska divljina". Da li tom nejasnoćom Jevreji postaju još zagonetniji za ostatak sveta? Knjiga je psihodrama koja relativizuje dobro i zlo, dilema jednog mađioničara koji je prestao da shvata svoje postupke, koji poput mornara što u svakoj luci ima devojku, u svakom gradu u kome nastupa ima ženu, a sa svakom ima planove za budućnost. Takav život ga je preobrazio u čoveka koji se svakim trenom prepušta impulsima i trenutnoj inspiraciji, čoveka koji vidi jamu – ali mora u nju da upadne, pa je za sebe stvorio dva pakla – jedan na ovom, a drugi na onom svetu… Knjiga je i svojevrsna saga o tome kako čovek vremenom potpada pod vlast smrti, te kako je u prirodi čoveka da se u trenucima beznađa okreće (vraća) veri.

dobraknjiga

Procitala sam knjigu u dahu.Ko voli da cita, ko voli da ga knjiga opcini,
to je ovaj naslov , kao i sva Singerova dela.

" Tajne kabale "



" Neodoljivo!

"Bila sam srećna kada su pokucali na moja vrata i rekli da je u zgradi izbio požar. Bolje i požar nego ništa."

More apsurda i more života.
Mogu slobodno da kažem da je Singer bio genije. Ova knjiga je prenadmašila sva moja očekivanja. Nešto tako suludo i blesavo, a istovremeno divno i osećajno... Izopačen humor koji pomalo podseća na Gintera Grasa, na momente me je dovodio do suza. Stilski očaravajuće, sa jednom tako umerenom osećajnosti, od koje se ipak, na momente, ježe kosti.

"U svetu u kojem se ljudska bića spaljuju u gasnim komorama, kakve svrhe ima umetnost?"

- Negde u kosmosu postojala je neka tvar i ona je dugo, dugo kunjala i smrdela. Taj smrad je početak života.
- A odakle ta tvar?
- Kakve to veze ima? Glavno je da mi nemamo odgovornosti - ni prema sebi ni prema drugima. Tajna svemira je apatija. Zemlja, sunce, stene - sve je to ravnodušno, i to je neka vrsta nedelatne snage. Možda su ravnodušnost i gravitacija jedno te isto - Anfang je govorio i zevao; jeo i pušio.
- Zašto toliko pušite?
- To me održava u ravnodušnosti "

goodreads.com

"Kad je kasnije te večeri Asa Hešl napustio s Avromom
kuću, jedva je prepoznao okolicu. Panska ulica se na
čaroban način promijenila. Pločnici, kanali, balkoni i
krovovi - sve je bilo pokrito snijegom. Ulične svjetiljke
imale su bijele kape. Plinski plamenci bacali su rnaglićustc
zrake podsjećajući Asu Hešla na repove kometa. Rijetki
prolaznici žurili su, vukući za sobom dugačke sjenke.
Na kraju ulice ulični prodavač stavljao je krumpire na
zažareni ugljen na ručnim kolicima s limenim dimnjakom.
Nosači s konopom oko pasa grijali su ruke na vatri."


" Moskatovi "

U moje vrijeme knjiga te je znala ščepati



“Novac nije u pitanju. Kad bih živio i hiljadu godina imao bih ga dovoljno. Platit ću vam tri hiljade dolara za izdavačko dotjerivanje, a kad se knjiga pojavi i kad se o njoj bude pisalo u novinama dat ću vam - kako ono kažu? - premiju. Ali neka bude ukusno. Ne mogu čitati one knjige koje mi neki pisci donose - pročitaš tri, četiri-retka romana, i već se moraš boriti sa snom. Počeo bi čitati roman i ne bi ga mogao ostaviti, jer si želio znati što se desilo. Dinezon, Spektor, Sajfert! I u njima je bilo misli koje bi te odvele tko zna gdje. Sadržavale su i historiju, Samson i Dalila, Jiftahova kći, Bar Kohba. Pogađale su u pravo mjesto.

Danas, pak, pročitaš pola knjige i još uvijek ne znaš o čemu se radi. Ova piskarala pišu o ljubavi, a o ljubavi znaju koliko i ja o onome što se događa na mjesecu. Kako bi i mogli znati? Prosjede po čitav božji dan i pola noći u “Kafe Roajalu“ i diskutiraju o svojoj veličini. U žilama im teče kiselo mlijeko i tinta, ne krv. Nisam zaboravio jidiš. Čovjek kojem sam diktirao ovu knjigu pokušavao me je ispravljati čitavo vrijeme; nije mu se sviđao moj poljski jidiš. Ali on me nije brinuo. Izdiktirao bih jednu epizodu, a on bi upitao: “Kako to može biti? To nije realistično.“ On je poticao iz Išišoka, nekog sela bogu iza leđa, i za njega što god nije iskusio nije postojalo - knjiški crvić, idiot.

A sada, želim da znate da iako sam vam izdiktirao preko hiljadu stranica, moram izostaviti glavnu stvar. Nisam je mogao opisati pošto je junakinja živa i čita knjige. Jedina stvar koju u životu i čini je da - čita. Čula je za sve današnje pisce. Gdje god se nova knjiga može naći, ona je dobije i pročita od korica do korica. Život mi ništa ne bi vrijedio kad bih objavio istinu, i ona to doznala. Ono što vam namjeravam reći može se napisati tek nakon moje smrti. Ali tko je taj tko će to učiniti? Vi ste još uvijek mladi, vi znate što hoćete i kad otegnem želim da dopišete knjizi ovu priču. Bez nje čitava stvar ne vrijedi ni pišljiva boba. U svojoj ću opuruci predvidjeti novac za vaš dodatni rad.

Iz pripovetke Sem Palka i David Viškover

artnit

" Fijaker okrene u Maršalkovsku i prođe mimo Bečkog
kolodvora. Sat na kolodvorskom tornju pokazivao je
petnaest do jedanaest, ali je trg bio pun svijeta kao da je
još rano. Tramvaji su bili krcati. Fijakeri su jurili na sve
strane. Pločnici zakrčeni. Muškarci u svijetlim odijelima
i slamnatim šeširima, živahno zamahujući štapovima, šetali
su s djevojkama u cvjetastim haljinama, bijelim rukavicama
i šeširima okićenim cvijećem i trešnjama. U svjetlu
električnih svjetiljaka ženske gole ruke i vratovi činili su
se neobično blijedi. Ispod širokih oboda i vela oči su im
blještale ljetnom zaljubljenošću. Asa Hešl još nije vidio
Varšavu ljeti. Grad mu se učini većim, bogatijim i otmjenijim.
Tek su prošla dva tjedna kako je otišao iz Švicarske,
ali kao da je putovao mjesecima"

" Moskatovi "

"Nestala je, i on osta sam kao malen dječak kojeg su ostavili
da čeka odraslog pratioca. Ispružio je ruku i napipao
drvo, kvaku, ključanicu, Pritisnuo je i vrata se otvoriše.
Kako je to moguće? Samo trenutak ranije bila su zaključana.
Htio je pozvati Hadasu, ali se nije usudio oglasiti. Unutra je bilo
mračno kao u rogu. Udahnuo je prašinu dugo
nenastanjenog stana. Kamo je otišla? Možda po ključ.
Da, dovela ga je u prazan stan u kući svojega muža. Sad je
sve bilo jasno. Ali gdje je ona? Mogla bi posrnuti i pasti.
Da li je bio sretan? Da, ovo je bila sreća. Sad bi bio spreman
umrijeti.

Začuo je korake.

- Hadaso, gdje si?
- Ovdje sam.

Vrata su otključana.

- Jesi li ih provalio? ·
- Ne. Sama su se otvorila.
- Ma kako? Nije važno.

On ih širom otvori i uđe, a Hadasa za njim. Ispružio je
ruku da dohvati njezinu. ali m u prsti na pipaju nešto toplo
i vuneno. Nosila je šal i gunj. Ušli su u uzan hodnik, potom
u prostranu sobu. natrpanu narnještajcm. Asa Hešl se
očeše o stolac za ljuljanje i on se poče njihati. Potom udari
glavom u ugao kaljeve peći. Hadasa ga primi za ruku i po
vede za sobom. Vrškom cipele gurnula je jedna vrata te
uđoše u manju sobu. Sad su mu se oči već naviknule na
tminu: razabrao je tapete, že]jezni krevet, ormarić, zrcalo.
Po ogledalu prošeće zraka svjetla. Prozor je zastirao poderan
zastor.
Hadasa spusti gunj na madrac.

- Kakva je to soba?
- Naša.

Zagrlili su se i nijemo stajali pripijeni. Čuo je kucanje
njezina srca. Primila je njegovo zapešće i čvrsto ga stisnula.
Potom se odmakla da prostre gunj po madracu. Legli su.
Kroz poderani zastor provirivaJa je mrlja neba. Asu Hešla
zapljusne neobična i tajnovita toplina, kakvu još nikad
nije osjetio. Prošao je dlanovima Hadasinim tijelom, poput
slijepca, dotičući joj oči, čelo, nos, obraze, vrat i dojke.
Zurili su jedno u drugo golemim zjenicama ispunjenim
misterijom noci. "

" Moskatovi "

Ako ste čitali i zavoljeli Stonera, zavoljet ćete i Roba tj. Jakova. Nevjerojatno me te dvije priče podsjećaju jedna na drugu, iako u stilu pisanja nobelovca Isaaca Bashevisa Singera ima puno više strasti, sočnosti, požude, magije i čarolije. Osim toga priče se događaju u dva potpuno različita vremena.

Stoner je elegantan, odmjeren, pomalo hladan. A Rob je magičan, čaroban, divlji i pun topline. I jedan i drugi pričajući priču unose u čitatelja svojevrsni nemir – neobjašnjivi nemir.

Singer nas vodi u Poljsku 17. stoljeća. Ruski kozaci maltretiraju i teroriziraju Židove (pobuna Kozaka u Poljsko-Litavskoj uniji ). Tako je i Jakov protjeran iz svog sela, a ženu i djecu su mu ubili. Poljski plemić Jan Bzik otkupio je Jakova i učinio ga svojim robom, a Jakov, dobar i miran kakav jest, prihvatio je bez prigovaranja nevolje koje mu je namjenila Providnost. Četiri godine je u brdima čuvao Bzikove krave bez molitvenog šala i remenja, bez obredne odjeće i molitvenika. Jedini znak da je Židov na njegovu tijelu bilo je što je obrezan.

Jakova je u brdima jedino posjećivala Bzikova kći, dvadesetpetogodišnja udovica Vanda noseći mu hranu i mlijeko. Nosila je suknju, govorila razumljivo i bila je vrijedna. Ljubav se rodila na prvi pogled. Problem je bio u tome što je Vanda bila kršćanka, a Jakov Židov. Svakodnevno je Jakov iščekivao Vandu, nedostajala mu je i jedva je savladavo čežnju za njom. Hoće li se njihova ljubav realizirati, ispuniti i kako će završiti pročitajte sami. Singer će vas sigurno očarati.

Singer itekako zna pričati o zaljubljivanju, ljubavi, strasti i požudi u nekom dijelu svijeta koje se čini kao da je na kraju svega. Ne nedostaje mu sočnih riječi za običan puk, za seljake, za plemiće i za žene. Vješto isprepliće dobro i zlo, propituje o sudbini, prihvaćanju života i smrti kao i utjehi vjere. Priča je puna kemije, čarolije i strasti. Pravi užitak. No ovo je istovremeno i priča o snazi vjere, o ulozi religije u našim životima, o tradiciji i magiji. Čitajući Singera upoznajete se sa Židovima, njihovim neobičnim vjerskim kao i životnim obredima i običajima. Jako zanimljivo i poučno.

Prvi puta sam Roba (kao i cijeli Singerov opus) čitala prije dvadeset i pet godina. Sjećam se da me se i tada jako dojmila ta ljubavna priča o zabranjenoj ljubavi kršćanke i Židova. Danas, s mojih 55 godina knjigu sam doživjela na drugačiji način. Ovakva remek-djela treba čitati u različitim životnim dobima. Ostavljaju nove i zrelije tragove.

Ovo klasično djelo svjetske književnosti na hrvatski jezik preveo je Zlatko Crnković. To mi je posebno draga činjenica.

Isaac Bashevis Singer židovski književnik poljskog porijekla i američke adrese. Rođen je u židovskoj obitelji 1902. godine u malom poljskom mjestu Radzymin kao Icek Hersz Zynger, a majčino je ime kasnije pretvorio u svoj pseudonim – Baszewis. Ubrzo s obitelj seli u Varšavu, gdje mu otac postaje rabinom. Kada je Njemačka 1915. okupirala Varšavu, život za Singerove postaje sve teži. Kako bi izbjegli glad i bijedu majka s Isaacom i mlađim bratom 1917. godine seli u Bilograj. U Bilograju Isaac živi do 1923. godine. U tom malom mjestu Isaac je odgajan u duhu židovske tradicije. Iako se bunio što je bio udaljen od Varšave i kuturnih zbivanja, kasnije će često pričati kako je upravo ondje našao duhovnu hranu koja će ga održavati do kraja života. Godine 1935. seli u Sjedinjenje Američke Države zbog prijetnje nacizma tek tamo, u novoj zemlji doživljava svoju punu afirmaciju. Iza ovoga prvoga romana slijedio je roman “Moskatovi”. Ova obiteljska kronika tiskana je na engleskom jeziku 1950. godine. Na mene je ostavila poseban dojam. Ono što je kod Singera koji je Nobelovu nagradu za književnost dobio 1978. posebno je to što piše samo na jidišu. Umro je 1991.

Zato svakako čitajte Singera. Ima magično privlačan stil pisanja i prepričavanja.

Da, gde su bili mrtvi? Šta je bilo od stotina i hiljada generacija koje su jednom živele na ovoj zemlji? Gde su bile njihove ljubavi, njihovi bolovi, njihove nade, njihove iluzije? Da li su sve otišle zauvek? Ili je postojala neka arhiva negde u kosmosu gde je sve bilo zabeleženo i zapamćeno?"

Isak Baševis Singer ("Ludak")

Bog je čovjeku dao pleća, a dao mu je i terete da ih nosi.

ISAAC BASHEVIS SINGER