Đorđe Balašević

Ostavio sam je predugo u onim opasnim ćutanjima, u onim tišinama u kojima je Ona svoj jedini sagovornik, i u kojima se o meni definitivno ne priča ništa dobro...
I tu smo gde smo...
Svi znaju za slučaj dva tvrdoglava jarca od kojih ni jedan nije hteo da se skloni sa brvna, ali postoji i verzija sa dva tvrdoglava jarca koji su se nadureno okrenuli, i otišli svako na svoju stranu..

Eh... Da nam je ova pamet bila... Samo bi nam smetala, jel'?! Pa, dabome... Svi bi se gurali na istom putu do sreće... A ovako je svako pošao svojim.

Za sedam jeseni,koji minut posle pola jedan,jedan ili pola dva,i ona ce negde zastati pod zamuckujucim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obuce...
I onda ce znati...
Dah uspomene pazljivo ce oduvati prasinu sa smesne stare ogradice od posesivnosti koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupile njene ambicije...
Uzdahnuce,predosecam?
Cestice sjaja rastopice joj se nacas u pogledu,kao odraz udaljenih zvezda na vodi...
Bice sama,nadam se?
Jer,tad ce se u ritmu njenog pulsa mozda pojaviti ona uznemirena i kljucna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluskivao u odjecima nasih tisina...
Da...
I onda ce znati da je jedina koju sam ikad voleo...
Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca...
Stedeci se...
Uceci se kako cu najbolje voleti nju...
Kada je konacno nadjem...

Jedan od onih zivota

Jednom se tako naslonila na dovratak, prekrstila ruke i potražila me dugim, tajanstvenim pogledom.
Zamislio sam je kako pegla male dečije stvari, video sam sebe sa novinama otvorenim na sportskoj strani, i čuo sam radio sa večernjim željama slušalaca...
Znam, nije to idealna slika, štavise, feministkinje bi je rado iscepkale u parampačad, ali, ja je nisam spomenuo misleći da je idealna. Nipošto. Hteo sam da objasnim šta se događalo sa mnom.
Dotad sam djevojke, razmišljajući o njima, uglavnom svlačio do gole kože. U mojim malim noćnim fantazijama bile su postrojene kao na sistematskom pregledu, i retko koja je uspela da sačuva na sebi par crnih čarapa, ili neku sličnu perverznu krpicu.
Ona je bila prva koju sam obukao u nešto... "

VASA: Vidiš... Teško, teže, najteže... Ne valjam ti ni živ, ni mrtav... Cigani kažu, kad se đavo namerači na tvoj beli šal, možeš ga šarati, možeš ga parati, ali on će ga i u končićima naći... Neko nam je gadno uvračao... Izmicalo je od početka... Uvek za korake...

Kao rani mraz

Oboje smo nosili na lančiću po polovinu jedne davno polomljene tajne, ali nismo pokušavali
da je sastavimo, ko zna zašto, i ta tajna lebdela je nad desetogodišnjim okeanom prošlog vremena kao
ukleta lađa…
Negde ovde daleko…
Negde tame blizu…
Ni na nebu, ni na zemlji…

Ipak, ne mogu reci da je onaj osecaj koji se osetio te veceri bio samo neko svidjanje, daleko od toga..Bilo je to nesto sto mi je nateralo srce da posteno zaigra, ali isto tako, to je bio osecaj koji mi je govorio da ce na toj veceri i ostati. Ipak, ostalo je ono sto mi se duboko urezalo. Ta dva oka, osmeh i spoznaja da je samo tad i nikad vise mirisao sneg na jorgovan.

Nisam od onih naivaca koji jedva cekaju neki buduci dan i raduju se rodjendanima i Novim Godinama, naprotiv, meni vec dugo smeta to što vreme prolazi, i mada imam neke svoje trikove kako da ne mislim o tome, postoje stranice u kalendaru kad mi nema gde.
Jesen je, znaci...
Ponovo...

"Zauvek" je, ipak, samo reč. Velike reči obično imaju malu grešku, i smanjuju se za mrvičak svaki put kad ih izgovoriš. Ni od mog "zauvek" nije ostalo Bog zna šta. Laka groznica nemira pri retkim susretima, i par stranica u dnevniku, obeleženih krhkim zvončićem čežnje, kao presovanim đurđevkom.

Da, želeo sam je. Još kako sam je želeo...

Dodirnuo sam joj mali prst na nozi, bezuspešno pokušavao da nadlanicom uklonim beleg iz detinjstva sa njenog levog kolena, udubio se u čudni raspored sićušnih mladeža na tilu vitkih leđa...

I trgao se. Uplašen...

Koliko na njoj ima tajnih mesta koje bih želeo da poljubim?

Ali, ne sad. Jednom. Možda...

Lepo sanjaj, mali mišu... Ko zna da li ćeš mi ikad više biti tako blizu? Možda ću se kajati, možda ću jednom morati da se napijem svaki put kad se setim ove noći...

Neka...

Laku noć, njene pospane oči..

Stavi misli u prazan hod, stresi zvezde k'o dudove...
I polako nasuci brod na te plisane sprudove...
I sanjaj...

Dotad sam devojke, razmisljajuci o njima, uglavnom svlacio do gole koze. U mojim malim nocnim fantazijama bile su postrojene kao na sistematskom pregledu, i retko koja je uspela da sacuva na sebi par crnih carapa, ili neku slicnu perverznu krpicu... Ona je bila prva koju sam obukao u nesto... Ona je bila prava i posebna...

Sad cu ti reći i više nikom i više nikad: "svako je od nas ponekom sličan al' ti si unikat." Pročitaš me, znam, od slova do slova.... Prećutiš to, znam, k'o pametna sova, pa sretna mi nova. Ti uvek znaš najbolji način, s tobom lako stižem na tron. Ti si ta nit, taj retki začin koji daje poseban ton.... Ti uvek znaš najlepše reči, ti čak i ćutiš više od svih. Ti imaš smeh koji sve leči, ti od psovke načiniš stih.

Čestice sjaja rastopiće joj se načas u pogledu, kao odraz udaljenih zvezda u vodi… Biće sama , nadam se… Jer, tad će se u ritmu njenog pulsa možda pojaviti ona uznemirena I ključna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluškivao u odjecima naših tišina… Tišina… Da… I onda će znati da je jedina koju sam ikad voleo… Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca…Štedeći se… Učeći se kako ću najbolje voleti nju… Kada je konačno nadjem…

Te jeseni sam ponovo cuo pesmu koju sam godinama potiskivao, misleci da je davno otpevana, I napokon sam shvatio da je to moja pesma, moja I Bozija, I da je nikada niko nece cuti ako ne nadjem pravi nacin da je oslobodim..
Nosio sam ja u glavi kao neku novu…bezimenu boju..koju nikako ne mogu objasniti onima koji znaju samo plavu, crevnu I zutu

Iz naizgled prozaične popodnevne gužve nadošla je lagano i nezadrživo, kao talas, osmehnula se, potopila me zagrljajem i tiho se povukla ka tamnoj pučini svoje tajanstvenosti... A more ume nemilosrdno da se primiri... Kadkad me, eto oseka danima i danima ostavi nasukanog i samog...
Ali delići Onog Talasa zapali su u skoro svaku božju pukotinu Ove Stare Stene...
I, ma šta se desi...
U meni će zauvek ostati ona so...

Dečački sam verovao u tu neku romantičnu, večnu ljubav..

Ovo sve je došlo kao nekakav hladan tuš..


Mislim da sam nakon svega ostao čovek,

i to mi je najvažnije..
‎

Ostalo mi je nepoznato koga je zvao i gde je tražio svoju devojku, ali kad je pretražio sve, odjednom je počeo da je pronalazi u drugim curicama. Neke su imale takav nosić, neke su hodale kao ona, ili se smejale na isti način, zabacujući lepim pokretom glavu malo udesno, neke su slično njoj ćutale, neke pričale, i Popac ih je narednih godina vodao kao avganistanske hrtove, sakupivši, malo po malo, puno raznih detalja svoje velike ljubavi. Ali nikad mu nije uspelo da ih sve sastavi ...

Rešila je ovaj rebus od mog života prosto, poput kafanske zagonetke sa šibicama u kojoj pomeranjem jednog jedinog drvceta promeniš smisao svega, i onako u prolazu, kao da traži prašinu na polici vitrine, izdrobila je pod pristima delić natrule cirkuske mreže nad kojom sam tako nepromišljeno hodao po žici, i istog tog trena postao sam svestan nad kakvim sam bezdanom, i pod kakvim sam bezdanom, i kakav to bezdan nosim u sebi...

Ne vrede priče koje znam...
Laže za oči pospane...
Izmišljam bajku... Čudnu naopaku uspavanku...
Da od nje budna ostane...
Postoji put koji namernike bira...
... Tajnovit drum... Uvek najboljima sklon...
Jer nekad Nebo samo crne dirke svira...
I traži notu za taj ton..

A On je nosio naglas svojih Skoro Osamnaest...
Sve češće mu govore "Vi"...
Begeš u grudima udara...
Bije u bronzane žice...
U džepu sretni staklenac... Ko ono novčić i zdenac...
Mala vračka da nestanu svi...
A Ona bane ko lupež... I prospe mu kosu u lice...

Brine me pomalo ta lepa omladinka
ne mogu da odobrim njen stav
nosi moju sliku ko zaljubljena klinka
moju sliku u novcaniku

"Precenio sam život kao što precenjujem sve i svakog, i neki misle da se nepotrebno rasipam plaćajući prevelike cene na sve strane, ali ne radim to samo zato što sam Veliki Troškajdžija... Ne, ne uvek. Ljude katkad precenjujem i zato što me je sramota da imam posla samo sa Jeftinima...

Godinama sam Mudrace lakomisleno tražio po izgledu, po dugim noktima ili sedim bradama, a oni su mi, prerušeni u piljarice i kočijaše, još odavno negde usput došapnuli tri najveće mudrosti sveta...

''Oni što te uopšte ne znaju najviše laju, a oni što te najbolje znaju najviše ćute... I lepo bi bilo da mogu bar ponekog da ćušnem preko usta, onako učiteljski, kad se najmanje nada, ali... Davno je Gospod prosvetlio onu barabu u meni, uzdržim se, taman posla... Dobro, opsujem tu i tamo, ali i u tom sam se izveštio, promrmljam samo... Te moje psovke pre liče na blagoslove nego na prostote...''